Gospodine ministre, meni je žao što se nas dvojica ne slažemo, ne zbog našeg ličnog odnosa, nego zato što ja ostajem da živim u ovoj zemlji i kada vi više ne budete bili na vlasti i ostajem da živim sa ovim zakonima, ovakvim kakvi jesu i kakvi će se, bojim se, doneti.
Iz vašeg izlaganja vidim da ste odmah isključili mogućnost da prihvatite sve naše amandmane. Polako, pročitajte, pogledajte, deset ili dvanaest smo podneli; jedan ste odbili, možda ćete ostale prihvatiti.
Dozvolite mi da kažem za ovu drugu stvar, što se tiče stečajnih upravnika – vi, bojim se, minimizirate nekompetentnost do koje može da dođe, a to je vrlo opasno jer nekompetentnost je i unesrećila ovu zemlju, što su pogrešni ljudi na pogrešnim mestima.
Što se tiče mog pogrešnog shvatanja i toga što ste rekli da iznosim neistine, bojim se da već sada, i pre nego što je donesen zakon, imamo situaciju gde jedan član nije dovoljno jasan: ja ga tumačim ovako, a vi ga tumačite onako. Znači, još nije ni donesen, a već može da se tumači na dva različita načina. Dobro.
Takođe, želim da iskreno verujem da ste vi zabrinuti koliko i ja povodom ovih suludih stečajeva koji traju toliko godina, gde se pljačka što državna, što društvena, što privatna imovina, i nadam se samo da će se nešto uraditi u budućnosti. Do sada se nije dešavalo. Hvala vam.

Reč ima narodna poslanica Judita Popović, ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe LDP.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nažalost, u Srbiji sve reforme idu veoma sporo, korak po korak, eventualno fazno.
Slažem se sa ministrom da nije dovoljno da se donese samo zakon o stečaju pa da time završimo unapređenje celog tog postupka stečaja, jer taj zakon, pored ovih izmena i dopuna Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, nije dovoljan da ceo taj postupak unapredi. Pored tog zakona, potrebno je da se donese zakon o odgovornosti direktora preduzeća koja postaju predmet tog stečajnog postupka, a potrebno je da se reformiše i ceo izvršni postupak. Kada bi se taj izvršni postupak reformisao i unapredio, mislim da bi bilo mnogo lakše da se vode postupci stečaja i mnogo bi bila jasnija situacija oko toga koja su preduzeća zrela za stečajne postupke.
Nažalost, trenutno je u Srbiji 20.000 preduzeća u blokadi preko mesec dana, 10.000 preduzeća je u blokadi oko dve godine, a preko 6.000 preduzeća je u blokadi preko tri godine. To su velike cifre za ovako oštećenu privredu kao što je privreda u Srbiji.
Nažalost, u Srbiji se vode i stečajni postupci, i to otprilike 2.000, a tim stečajnim postupcima pogođeni su radnici, otprilike 400.000 radnika. Jula meseca ove godine 300 preduzeća je ad hok otišlo, likvidirano, nestalo sa mape Agencije za privredne registre, s obzirom na to da su možda čak i 20 godina bila u blokadi. Neko preduzeće, recimo, nije plaćalo radnike od 1995. godine.
Kada imamo jednu ovako neveselu sliku onda se radujemo svakoj promeni, jer očekujemo od te promene da se malo ozbiljnije prione na rešavanje svih gorućih problema što se privrede tiče. Pozdravljamo, recimo, načela koja su označena u ovom zakonu, a to je načelo zaštite stečajnih poverilaca, jer poverioci treba da se zaštite, poverioci su oni koji su najviše pogođeni lošim poslovanjem jednog preduzeća.
Pozdravljamo načelo jednakog tretmana i ravnopravnosti u stečajnom postupku. To je takođe jako bitno da bismo poslali jednu dobru sliku i dobre signale budućim investitorima. Načelo ekonomičnosti, načelo sudskog sprovođenja postupka, načelo imperativnosti i prekluzivnosti, hitnosti, dvostepenosti, javnosti i informisanosti su načela koja su dostojna i EU i civilizovanog sveta.
Dakle, ukoliko se krećemo u okviru tih načela koja se proklamuju u ovom zakonu, onda nećemo imati problema sa sprovođenjem ovog zakona.
Mislim da ćemo, ukoliko zaokružimo set zakona, dakle, pored ovog zakona koji je na današnjem dnevnom redu i Predloga za izmene i dopune Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, u tom slučaju moći da napravimo red u privrednom sektoru i da napokon shvatimo šta se to dešava u industriji, u privređivanju, a da se stvari jednostavno ne sklanjaju iz prvog plana, pa da napokon znamo ko je poslovao po zakonu, ko je poslovao u nekoj sivoj zoni, ko je sklanjao novac, a ko je taj novac koristio tako da zaista razvija to svoje poslovanje.
Ukoliko pogledamo šta se dešavalo u privredi proteklih dvadeset godina, možemo reći da se jako puno privrednih subjekata jednostavno paralizovalo, da li je likvidirano u stečajnom postupku, u postupku pred sudom, da li je otišlo u stečaj ili je jednostavno prestalo da radi, ali pro forme postoji u Agenciji za privredne registre, svejedno je. Bitno je to da ukoliko bismo mi danas zapalili sveću za svako od tih privrednih preduzeća, za svako od tih pravnih lica u Srbiji, mi bismo danas zaista imali veliko svetlo u mraku, zato što bi te sveće zaista pokazale koliko smo mi uništili našu privredu, koliko smo nazadovali za proteklih dvadeset godina.
Dolazim iz Zrenjanina. Zrenjanin je u onoj velikoj Jugoslaviji bio industrijski gigant, a danas je industrijski patuljak u Srbiji. U Zrenjaninu su, recimo, otišla pod stečaj silna preduzeća koja su nekada poslovala veoma dobro. Među poslednjima je pokrenut stečajni postupak protiv Fabrike čarapa „Udarnik“. To je jedno od tih 300 preduzeća koja su jula meseca ove godine jednostavno brisana po nekom automatizmu, jer su toliko dugo u blokadi, toliko dugo ne ispunjavaju svoje zakonske obaveze prema radnicima i uopšte prema državi. U isto vreme, u Srbiji postoji drugo preduzeće koje se bavi istom delatnošću, dakle, proizvodnjom tih čarapa.
Onda se postavlja pitanje kako je moguće da jedno renomirano preduzeće, jedna renomirana firma toliko godina ne zna da posluje, ne posluje?
Zato je dobro što je najavljeno da će se doneti jedan zakon koji će da reguliše odgovornost direktora koji su doveli do te situacije da jedno dobro preduzeće, dobra firma prestane da posluje i da se pokrene stečajni postupak.
Što se tiče ovih stečajnih upravnika, zaista se slažem i pozdravljam rešenje iz ovog zakona o izmenama i dopunama koje predviđa da se stečajni upravnici biraju metodom slučajnog izbora, jer se pretpostavlja, čim su isti dobili licencu da obavljaju taj posao, da su stručni i znaju to da rade. Prema tome, bez obzira na to ko se od tih stečajnih upravnika postavi, on će znati posao da obavi. U krajnjem slučaju, tu je Agencija da kontroliše njihov rad.
Sada je slučaj takav da je od 338 licenciranih stečajnih upravnika 235 imenovano bar jednom, a 103 nijednom. Dakle, trećina nije nijednom imala priliku da bude upravnik u stečajnom postupku. Četiri stečajna upravnika su imenovana u deset postupaka. Pretpostavljamo da su ti postupci završeni jedan po jedan, da su išli sukcesivno, međutim, ne znam da li je to baš tako. Onda se postavlja pitanje – kako to da su četiri stečajna upravnika toliko sposobna, toliko nabijena znanjem, toliko stručna da obavljaju, umesto 338 licenciranih stečajnih upravnika, poslove koje bi mogli svi zajedno da rade?
Kada se pogleda taj statistički podatak onda se, normalno, pojavi sumnja da li su pojedini stečajni upravnici favorizovani. Normalno je da mi pokušamo da otklonimo svaku mogućnost zloupotrebe, pa i zloupotrebe koja može nastati od strane stečajnih upravnika.
U krajnjem slučaju, jako je teško utvrditi da li je stečajni upravnik uradio sve ono što je trebalo da se uradi, da li je sve uradio stručno i odgovorno u tom stečajnom postupku; kada se stečajni postupak završi, da li je zaista postigao onaj cilj zbog kog je stečajni postupak i pokrenut, a to je prvenstveno da se namire poverioci. Recimo, poverioci se do sada namiruju iz tih stečajnih postupaka otprilike sa 25% njihovog potraživanja, a troškovi su oko 24% od stečajne mase. Dakle, kada se procentualno to posmatra, onda se vidi da je to veoma blizu, što se procenata tiče, i namirenje poverilaca, a bogami i troškovi koji postoje u tom stečajnom postupku, a veliki deo tih stečajnih troškova otpada na stečajne upravnike.
Pozdravljamo i to što je uveden sistem za automatizovano vođenje stečajeva i elektronsko izveštavanje, koje je uvedeno pre nekoliko meseci i koje je koštalo 420.000 dolara, uz pomoć USAID-a. To je jedan od načina da se ubrza postupak, da se postigne određena efikasnost u stečajnim postupcima.
Prema tome, ukoliko se ovaj zakon zaista striktno bude primenjivao, uz ovaj informatički sistem najverovatnije ćemo imati mnogo efikasniji način vođenja postupaka u stečajevima i mnogo, mnogo racionalniji i transparentniji.
Prema tome, mi podržavamo svako rešenje u ovim zakonskim predlozima koje vodi ka efikasnosti, odgovornosti i transparentnosti postupka.
Dobro rešenje je i to što su u zakonu striktno predviđeni razlozi zbog kojih je moguće da se pokrene postupak stečaja. To je dobro jer više nećemo imati stečajeve koji će se pokretati kada više te firme, ta preduzeća uopšte ne budu mogla da se reorganizuju, nego će to mnogo ranije da se pokrene. Time postižemo mnogo viši cilj u pogledu oživljavanja proizvodnje i očuvanja zdravog dela, zdravog tkiva tog preduzeća.
Kada govorimo o dugovima koji su u stvari glavni razlozi (dakle, o nelikvidnosti) za pokretanje stečajnih postupaka, bode oči jedan dug koji se iskristalisao ovih dana, kada se u stvari pojasnilo da je NIS, umesto tri milijarde dobitka, koliko je iskazao krajem 2008. godine, u gubitku od osam milijardi dinara.
Podsećam vas da smo mi prošle godine u ovoj skupštini raspravljali o međudržavnom sporazumu Rusije i Srbije u vezi s prodajom 51% NIS-a. Razgovarali smo o tome da je to javno preduzeće. Razgovarali smo o tome da to javno preduzeće ima određene obaveze prema budžetu, prema državi. Očekivali smo da će biti velikog dobitka, s obzirom na to da je iskazan dobitak od tri milijarde dinara. Dakle, tu i država može da očekuje određene iznose. Međutim, na kraju se pokazao gubitak od osam milijardi dinara, gde se izgubio taj novac od plus tri milijarde do minus osam milijardi dinara. Tu možemo da pronađemo elemente nedostatka transparentnosti, odgovornosti i, u svakom slučaju, velike štete po ovu državu.
Dakle, ukoliko se stečajni postupak ovim novim rešenjima koja su predložena zaista upristoji, ubrza, ukoliko se smanje troškovi i, na kraju krajeva, postigne rezultat u smislu oživljavanja bar jednog dela preduzeća koja je zadesila nelikvidnost, odnosno stečaj, u tom slučaju postignut je proklamovani cilj iz ovog zakona.
Iz tog razloga, dajući šansu Zakonu o stečaju, i zakonu o izmenama i dopunama Zakona o Agenciji za licenciranje stečajnih upravnika, LDP će u danu za glasanje da podrži ove zakonske predloge, normalno, očekujući da se neće stati sa ovim zakonskim rešenjima, da će se raditi i dalje podzakonskim aktima na poboljšanju sprovođenja ovih zakona, da će se u međuvremenu raditi na reformi izvršnog postupka, da će se raditi na donošenju zakona o odgovornosti direktora, tako da se zaokruži ceo proces oživljavanja privrede u Srbiji.
Dozvolićete, ako vi imate 20.000 preduzeća koja su u blokadi preko mesec dana, dakle možda i više meseci, u tom slučaju privreda je u nekoj vrsti nelikvidnosti i privreda ne može da funkcioniše zbog toga zbog čega i postoji. Dakle, nema tu proizvodnje, nema tu ozbiljnog rada. Tada se poslovanje sklanja iz javne sfere, sklanja se iz prostora transparentnosti, sklanja se u neku sivu zonu, koja opet dovodi do toga da i država gubi, jer gubi na porezu. Gube, bogami, i građani, jer se otvara prostor za nove monopoliste, a mi imamo i stare monopoliste; ne znamo šta ćemo ni sa ovim starim, tako da nam ne trebaju i novi monopolisti.
Dakle, još jednom hoću da potvrdim da LDP jeste za neka rešenja u ovom zakonu o stečajnom postupku. Mi jesmo za rešenja koja će pre svega da smanje troškove. Dužina trajanja stečajnog postupka je već sada smanjena na 2,7, od dve do tri godine, ali ni to nije dovoljno, jer je i to dug period za naplatu potraživanja od strane poverilaca, a znamo da je svaki dan gubitak za onog ko ulaže novac, gubitak je ukoliko mora da čeka taj novac, koji je njegov novac i koji bi on eventualno uložio.
Dakle, ovi zakoni su dobra poruka budućim investitorima, a uz ove druge, koje takođe očekujemo, može se očekivati i neki značajan rezultat u poslovanju privrede Srbije.

Zahvaljujem. Samo da vas obavestim da ćemo raditi do završetka ovog dela kada predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa imaju obraćanje, a sutra ćemo dalje nastaviti.
Povreda Poslovnika, ko reklamira? (Niko.) Ili reklamira neko? Molim vas, da li neko reklamira povredu?
Gospođa Jorgovanka Tabaković ima reč, izvolite.

Poštovani poslanici, poštovani građani, ministre za stečaj, dobro došli. Oni koji kažu da ovaj zakon nije uneo mnogo novina nisu u pravu; ja ću da počnem od člana 20, kojim smo, evo, dobili i ministra za stečaj, to je u ovom trenutku gospodin Mlađan Dinkić.
Pitam, šta znači uvođenje ministra za stečaj, imajući u vidu Ustavom propisanu nezavisnost sudstva? Možda će vam gospodin Luka Andrić, koji sedi pored vas, dati neko smisleno objašnjenje i tehnički rešen problem izbora iz bubnja onog upravnika, ali smatram da nije u redu da se, na primer, kolegi Grujiću obraćate na način da kažete da je neistina, dovodeći u pitanje osnovnu logiku stečaja.
Osnovni zahtev stečaja, od uvođenja 1515. godine u Antverpenu i 1542. godine kada je u Engleskoj donet prvi zakon, jeste da se namire poverioci, i to srazmerno svojim potraživanjima. Nemojte dovoditi u zabludu javnost i sve nas da se, u stvari, prezaduženost ne može smatrati osnovom i razlogom, a u korist poverioca, kao razlog za pokretanje stečajnog postupka.
Član 150, gde vi nastupate po službenoj dužnosti, upravo govori o tome u zadnjem stavu, gde vrlo lepo kaže da se po službenoj dužnosti donosi rešenje o pokretanju prethodnog stečajnog postupka, gde se utvrđuje postojanje pravnog interesa poverilaca.
Međutim, koliko je nezakonito da tamo gde poverilac ne traži, gde dužnik ne traži uvođenje ovakvog postupka, vi ga sprovodite, to će biti tema o kojoj ćemo govoriti naknadno. Hoću da kažem da ste ovim zakonom napravili potpun haos u pravnom sistemu. Intencija prenošenja na izvršnu vlast upravljanja stečajevima ide kroz vašu nadležnost da preko stečajnih upravnika vodite stečajeve.
Čudi me da niko nije pomenuo da ste stečajnim upravnicima predložili uvođenje zaštite, poput službenog lica, po Zakonu o krivičnom postupku. Sramno je obrazloženje koje dajete u predlogu za ovakvo rešenje i kažete da je njihov rad vrlo odgovoran i u velikom broju slučajeva imali su fizičke napade zbog te odgovornosti, brojne druge neprijatnosti itd. Zašto su imali te i brojne druge neprijatnosti, od kojih pokušavate na ovaj način da ih zaštitite? Je l' zato što su radili dobro, zato što su radili pošteno? Da li je ovaj zakon loš ili se u primeni zloupotrebljava?
Gospodine ministre za stečaj, vi ste ovim zakonom dvostepenost propisali kao mogućnost, pa stavili onaj poznati zarez, pa rekli – ako što drugo ili ako drugačije nije regulisano. Ukidate reviziju, što je neverovatno, na primer čak i za utvrđena potraživanja vrednosti preko 100.000 evra. Vama može od vas odabrano lice da donese papir po kojem nema pravnog leka. O kakvom vi poboljšanju zakona govorite kada uvodite potpunu pravnu nesigurnost i brišete pravne lekove propisane Ustavom?
Vi ste ovim zakonom propisali da javno preduzeće, kome duguje stečajni dužnik za isporučenu električnu energiju ili neke slične komunalne usluge, ne sme da prestane sa isporučivanjem tih usluga jer je uveden stečaj. Jeste li vi svesni šta ste napisali tim članom zakona? Vi kod tih i takvih preduzeća stvarate mogućnost da nenaplaćivanjem potraživanja i kod njih samih nastane stečajni razlog, a u isto vreme štitite onoga kod koga je uveden stečaj.
Šta, treba napraviti stečajnog upravnika sposobnim time što on neće morati da plaća svoje obaveze nastale pre uvođenja stečaja? To nije kontradiktornost, gospodine ministre za stečaj, to je bezobrazluk, to je pravna nebuloza. Ja se čudim članovima Vlade i vašim saradnicima koji su dopustili da ovakav materijal dođe ovde u Skupštinu.
Šta ste istovremeno rešili? Da agencije i slični organi, nad kojima kao Vlada nemate kontrolu, nadzor, ni nad sredstvima ni nad ugovorima, budu izuzeti od uvođenja stečaja. Za njih snosite odgovornost, kao osnivači, za preuzete obaveze.
Gde to ima, gospodine ministre za stečaj, da za onoga koga ne možete da kontrolišete garantujete obaveze koje on preuzima, još ga štitite od stečaja?
Sve te agencije koje su navodno balast... Ne navodno, jesu balast, vi kažete da jesu, a ništa ne radite da se tog balasta otresete, nego ih ovde štite ovim zakonom.
U suštini, ništa se ne menja ovim zakonom. Dužina trajanja stečaja dve godine, 2,7 godina, to je priča za javnost. Šta je stvarnost? Ono što se dešavalo i pre 2004. godine, kada je donet prvi zakon, a to je da će se dogovarati i odlučivati na zatvorenim partijskim sastancima, kojima će prisustvovati samo odabrani; ne u sudovima, ne na širim organima i ne u interesu građana, ne u interesu zaposlenih, ne u interesu poverilaca, već tamo gde vlast u uskom krugu zaključi da to treba. Taj prihvaćeni običaj još od 2001. godine je pravilo. Bilo je takvih slučajeva i pre 2000. godine, ali retko, i ne sa ovakvim štetnim posledicama.
Da li treba da vas podsetim na „Sartid“? Prodali ste ga za 21,3 miliona dolara, odnosno 16,5 miliona evra, a vredeo je preko petsto miliona evra, odlukama donetim na sednici Vlade od 23. januara 2003. godine i Agencije za sanaciju i stečaj, 28. marta 2003. godine, suprotno odluci Vlade kojom je rukovodio gospodin Zoran Đinđić. Ta odluka, suprotna tim koje pominjem, doneta je 6. marta 2003. godine. Treba li nekog da podsetim šta je bilo 12. marta?
Naknadno je odlučeno da se „Sartid“ i DIN prodaju drugačije od onoga što je na toj sednici Vlade utvrđeno, a bilo je utvrđeno - javnim tenderom. Mnogi od vas bi to da zaborave.
Pet stečajnih upravnika je promenjeno u „Sartidu“. Prodat je stečajni dužnik. Stečajna masa još nije podeljena, a vi znate ko lobira da se ne podignu optužnice u aferi „Pelikan“. Neki misle da je predmet izgubljen. Ne, nije, i biće procesuiran.
Isključiva nadležnost tada je bila Trgovinskog suda. I tada i onda samo menjate, navodni pravni osnov je bila nadležnost Vlade i Agencije faktička, pravna - Trgovinskog suda. Zatvarali ste te ljude, prozivali ste ih.
Tada i sada pokušavate da ove i ovakve postupke radite sami. Verovatno je nekima provizija udarila u glavu; šest miliona dolara u slučaju „Sartida“ je dokazana. Ovo nije insinuacija. O ostatku ćemo verovatno slušati. Vi znate da se pred Okružnim sudom, javnim tužilaštvom u Beogradu i dalje vodi krivični postupak.
Da li treba da podsetim Vladu da nikakvi zakoni koje ona sama predlaže ne obavezuju vas ministre da ih primenjujete? Da podsetim da je samo u jednom slučaju stečaja država oštećena za preko 13 miliona evra. Da li se neko čudi šta je tih 13 miliona evra?
Gospodin Dinkić, ministar za stečaj, zna – Robne kuće „Beograd“. Prvo ste ih namenski gurnuli u stečaj, da biste ih potom prodali italijanskom „Benetonu“, koji je, shvativši da nezakonito postupate, odustao od kupovine; nije želeo da svoj renome i ugled trampi za nešto što je inkriminisano, pa makar s druge strane stajali i Vlada i sud.
Robne kuće su, da podsetim, imale imovinu čija je vrednost veća od ukupnih dugova firme. Odlično znate da to ja znam, kao i moj prethodnik, Miša Beko, ministar u Vladi. Na tim istim papirima vi ste dalje gradili kulu troškova i stečajeva, kakve i dalje imate nameru da radite. Ti dugovi su mogli da se isplate prodajom dela imovine, a ne da se uništi cela firma i otpuste radnici.
Oštetili ste državu, akcionare i zaposlene u toj firmi, iako ste Robne kuće „Beograd“ u stečaju prodali kao pravno lice za oko 380 miliona evra, iz tih sredstava kako-tako namirili poverioce i radnike, ali da ne zaboravimo, gospodine Dinkiću, po vašoj najavi i metodologiji zvanoj Mlađan Dinkić, iz tih sredstava je bivšim akcionarima isplaćeno oko 13 miliona evra.
Pitam gospođu Malović, kao ministra pravde, Vladu i vas, po kom osnovu, na osnovu kog zakona i zakonske odredbe ste to uradili, gospodine Dinkiću? Takva odredba u zakonu ne postoji i predstavlja neoboriv dokaz samovolje i neodgovornosti Vlade. Vaše lične samovolje, čoveka koji se predstavlja nekim ko može sve da reši. Od oktobra 2008. godine potpisan ugovor sa „Fijatom“ danas najavljujete - biće u decembru 2009. godine. Ne može večito to da se radi. Tragovi samovolje ostaju kao trajni trošak države. Imam obavezu da to ponovim.
Znači, takva odredba nije postojala. Uradili ste to po sopstvenom nahođenju, vi, kao ekspert koji može sve. To je za mene, pre svega, nezakonit uticaj na sudstvo, što je praksa koja traje do dana današnjeg.
Takav nezakonit uticaj na sudstvo ste ostvarili i u jednoj manjoj vrednosti stečaja, pa reorganizacije, gde ste svom drugu Goranu Novakoviću pokušali da skinete sa vrata poverioca koji traži naplatu svog duga u celosti. Sada je pravni problem, mene uopšte vi ne zanimate, apsolutno me ne zanimate, ali problem koji ostavljate državi, gde jedan leks specijalis, kao što je Zakon o privatizaciji... Podzakonska akta, znači, pravilnici te agencije su vam poslužili kao osnov da nekoj firmi kažete – ne, vi nemate prava da otvarate stečaj. Sudu pišete pismo, gde navodno molite da se ne otvara stečaj jer je firma u reorganizaciji.
Jedan takav dokument je ovde pokazao gospodin Tomislav Nikolić u ovoj sali. Postavio je pitanje i na njega smo dobili odgovor u kojem se kaže – ne, niste uticali, nego ste zamolili Trgovinski sud.
Kako je to kada vlast moli onog kome daje platu? Kako je to kada je taj neko ko je vlast dokazao svoju samovolju da može da donosi zakone koji su neustavni, koji su suprotni svim vrednostima evropskih sudova, ljudskih prava, zakonima ove zemlje, budžetu Srbije? A ko vam ne bi izašao u susret? Kada vam je dojadilo da leks specijalis (Zakon o privatizaciji) i pravilnike koje suprotstavljate nezavisnosti sudstva stavljate iznad zakona, vi onda donosite još jedan leks specijalis, što je ovaj zakon o stečaju, kojim sebi dajete pravo ministra za stečaj koji će propisivati, takođe pravilnicima, način kako će biti angažovani i birani stečajni upravnici.
Da kažem kolegi podatak: od 450, 253 ljudi nikada nije dobilo posao, a neki su rekorderi po broju dobijenih stečajeva.
Kada pitate radnike šta znači Zakon o stečaju, oni će reći – to je način da nam država, ako je uopšte ima, na zakonit način oduzme pravo na platu, pravo na penziju, da obogati direktore i stečajne upravnike. Kako je to bilo moguće? Tako što ste Zakonom o stečaju, koji sada menjate, uveli preki sud, ali ne dovoljno prek da bi zakon trajao i dalje. Sada imate novi, gde nema revizije, dvostepenosti žalbe, neopozivo je gotovo sve.
Samo ćete, kažete, malo da izvršite proveru ovih naknada i pravilnika za stečajne upravnike, koje navodno sada to stečajno veće može da menja. Skupe većinu, pa oni odluče, pa ga kao promene. Ko sme da promeni onog koga ste vi postavili? Recite mi jedan jedini slučaj da je neko išao mimo vaše odluke za poslednjih devet godina. Od otpuštanja radnika, preko ukidanja i zatvaranja novina. Da li vam se neko suprotstavio? Ni vaši koalicioni partneri. Možda nešto za vašu internu trgovinu, ali to javnost nije videla kao korist, kao sukob mišljenja koji je za nju bio pozitivan.
Ko je dobio? Stečajni upravnici, koji su (kažu, prema važećem pravilniku), na primer, dobili za samo jedan stečaj 540.256 evra, za slučaj, vrlo indikativan, stečaja „Agrokombinata“ u Subotici, stečaj izvršen prodajom imovine u delovima. Taj najzanimljiviji deo kupila je interesantna firma „Victoria group“, samo da se zapamti, a ovih 540.000 se isplaćuje 75% u 2006. godini, ostatak u izvršenju plana. Predsednik suda pravda ovakvu naknadu pravilnikom, zakonitošću, pa kaže – nije to ni tako mnogo, tu je porez, tu je bruto, pa kad se podeli na 12 meseci, to možda i nije tako strašno.
Pitam vas – da li znate, na primer, kada o Subotici govorim, da tamo nekad jesu postojali, a više ne postoje ili su u stanju kliničke smrti: „29. novembar“, „Partizan“, „Kožateks“, „Azotara“, „Panonija“, „Kožara“, „Panonija štamparija“, „Zorka“, DP „Palić“? Mnoga od tih preduzeća prodata su u stečaju po višestruko nižoj ceni od realne, a kao kupci su se pojavljivali i sami poverioci.
U Fabrici bicikala „Partizan“ (opet zanimljiv vlasnik kasnije) došlo je do proglašenja stečaja 2005. godine. Evo kako vi sprovodite stečaj, to je za vreme vaše vladavine: dugovi, koji su mogli biti vraćeni u to vreme kada je stečaj otvoren, činjenjem Agencije za privatizaciju, koja je odlagala proveru postupka, rapidno su se povećavali tako da kada je nakon više od godinu dana prodato ono što je nekada bio „Partizan“, po ceni od 65.000.000 dinara, proizvodnja se nije mogla nastaviti, a više od hiljadu radnika je ostalo bez posla.
Moj motiv za ovaj visok ton jeste više hiljada otpuštenih radnika. Znači, osnovna definicija uvođenja stečaja je reorganizacija, ozdravljenje, namirenje poverilaca. Ali, kako će stečaj uticati na zaposlenost i na budžet u smislu fiskalnih prihoda? Vi ste to zaboravili. Vi mislite da je jedini smisao uvođenja stečaja ono što vama, ljudima koji stečaj naruče ili ostalima jeste po volji.
Na isti takav način ste uveli ovu Agenciju za licenciranje stečajnih upravnika, kojoj sada, iako je ona osnovana i posluje po zakonu, ovim zakonom dajete pravo na dalji život.
U stvari, kažete, i to se jasno vidi iz zakona, da će ona dirigovati stečajnim postupcima, i to kroz posebne partijske kadrove, odnosno stečajne upravnike.
Ko je to do sada radio, gospodine ministre? Vaša Agencija za privatizaciju, kao da je vaša lično, koja je namernim i nesavesnim propustima i propuštanjem kontrole u izvršenju ugovora od strane kupaca sada društvenog kapitala, jer je ona radila te stečajeve, i te kako odgovorna što je veliki broj privatizovanih firmi otišao u stečaj. Da ponovim samo neke: „Progres“ Arilje, „PKS lateks“ Čačak, „Raška“ Novi Pazar, „Prvi maj“ Bela Palanka, „Šinvoz“ Zrenjanin, PIK Zemun, „IGM Kolubara“ Lajkovac i mnoge druge.
Ako vi mislite, gospodine ministre,...
(Predsednik: Vreme.)
...da mi ne znamo da čitamo ovaj zakon, varate se. Još mnogo toga ćete čuti u raspravi u daljem toku.

Ministar ima reč. Gospodin Mlađan Dinkić. Izvolite.

Hvala. Iskoristio bih priliku najpre da zahvalim gospođi Juditi Popović i Poslaničkoj grupi LDP, kao i Poslaničkoj grupi SPS, na vrlo konstruktivnoj analizi zakona.
Takođe, želeo bih da obratim pažnju na ovo što je malopre govorila poslanica Jorgovanka Tabaković.
Od dvadeset minuta koliko ste govorili, svega ste prva dva minuta posvetili samom zakonu. To znači ili da ga niste dobro čitali ili ga niste dobro razumeli. Reći ću vam gde eventualno nije bilo čitanja ili razumevanja sa vaše strane.
U ovoj prvoj stvari, kada ste rekli da se po osnovu prezaduženosti može pokrenuti postupak stečaja, citirali ste član 150. Član 150, gospođo Tabaković, apsolutno se ne odnosi na to. Član 150. reguliše proces tzv. automatskog stečaja, dok član 55. zakona reguliše ovo o čemu smo polemisali poslanik Grujić i ja, a to je pokretanje stečajnog postupka od strane dužnika u slučaju prezaduženosti. To govori da ste ili površno to čitali ili da niste razumeli o čemu se radi, pa želim da vam to objasnim.
Druga stvar, što se tiče vaše primedbe da u ovom zakonu nema revizije postupka stečaja, u pravu ste, i ne treba da ima. Nije bilo ni u prethodnom zakonu. Ali, niste u pravu kad kažete da je to predviđeno Ustavom. Revizija nije ustavna obaveza, već je to vanredni pravni lek, koji se koristi samo u građanskim parnicama. Nema nikakve logike da se koristi u stečajnom postupku, jer stečajni postupak bi trebalo da bude hitan. Ako biste imali reviziju, to znači da nemate hitan postupak.
Možete govoriti krupnim rečima – ustavne obaveze itd. Revizija nije ustavno pravo, niti je predviđena Ustavom, već je to vanredni pravni lek koji se koristi u određenim parnicama, ali nikada u stečajnim zakonima ozbiljnih zemalja, jer usporava proces koji bi trebalo da bude brži.
Očito niste razumeli ni ovaj deo koji se odnosi na javna preduzeća. Potpuno je logično da u slučaju da neko preduzeće ode u stečaj i neko drugo preduzeće kupi preduzeće u stečaju novi vlasnik ne može da odgovara za neplaćenu struju koju prethodni vlasnik nije plaćao. Drugim rečima, EPS je dužan da snadbeva uredno strujom novog vlasnika, a da se namiruje iz stečajne mase za ona stara potraživanja. Bilo bi nelogično da nekog potpuno novog vlasnika koji je kupio firmu u stečaju penalizujete tako što mu tražite da plaća dugove starog vlasnika. To nije nimalo logično.
To je sve što ste govorili o samom zakonu. Vidi se da to skoro uopšte niste pročitali ili ste nepažljivo pročitali, ili niste razumeli.
Što se tiče stvari koje ste govorili van ovog zakona, a koje se odnose na neke primere koje ste navodili, rekli ste, citiram vas – vi ste prvo namerno gurnuli RK „Beograd“ u stečaj. Podsetio bih i poslanike i javnost da su Robne kuće otišle u stečaj 1996. godine. Zaista, u to doba, kao asistent na Ekonomskom fakultetu nisam mogao uticati, niti ma ko od nas koji sedimo sada u ovoj vladi, na pokretanje postupka stečaja u RK „Beograd“.
Reći – vi ste ih namerno gurnuli u stečaj... Ne znam ko su to „vi“? Definitivno, ne odnosi se na mene; 1996. godine je pokrenut proces stečaja u RK „Beograd“.
Onda kažete da smo navodno oštetili državu u tom postupku. Moram da vam kažem da je ovo najuspešniji postupak završetka stečaja. Ne valja što je to dugo trajalo, jer je, nažalost, 1996. godine pokrenuto, završilo se tek 2007. godine, od momenta kada sam, igrom slučaja, preuzeo da vodim Ministarstvo ekonomije.
Robne kuće „Beograd“ su prodate na javnoj licitaciji, koja je bila pred TV kamerama, za sumu od 360.000.000 evra. Ne daj bože da se čekalo još godinu dana, dve, da smo ušli u ovu krizu, ne bismo nikada dobili ni približnu sumu.
Inače, želim da kažem da su sa ovih 360.000.000 evra, koliko je ostvareno u postupku prodaje Robnih kuća u stečaju, namireni stoprocentno svi poverioci, što je redak slučaj u Srbiji. Ukupna potraživanja, odnosno obaveze su bile 160.000.000 evra. Od 360.000.000 evra, 160.000.000 je otišlo za stoprocentno namirivanje poverilaca.
Takođe, ne mojom voljom, već odlukom Vlade, mi smo odlučili da u slučaju da se dobije cena koja prevazilazi obaveze prema poveriocima isplatimo posebne otpremnine zaposlenima, za 11.000 radnika koji su radili u trenutku stečaja ili prethodno u Robnim kućama „Beograd“. To nije isplata na račun poverilaca, već na račun budžeta Republike Srbije, a na bazi odluke Vlade da se isplate posebne otpremnine iz budžeta. S obzirom na to da je skoro 200.000.000 evra ušlo u budžet Republike Srbije, mi smo odlučili da nekih, čini mi se, 30.000.000 evra isplatimo bivšim zaposlenima i 11.000 radnika je to dobilo. Kamo sreće da u praksi češće imamo ovakve slučajeve kao što je bio slučaj Robnih kuća, da možemo da ostvarimo u procesu aukcije veću cenu od iznosa potraživanja.
S druge strane, pominjali ste i slučaj „Sartida“. Ponavljam, kao i u slučaju „Beka“, „Rada“ i svih stečajeva koji su pokrenuti pre 2005. godine, da to nije vršeno po osnovu ovog zakona, gde je Agencija za privatizaciju stečajni upravnik, već su sudovi donosili odluke o tome. Pridružujem se vašem pitanju zašto nije izvršena glavna deoba, ali moram reći još jednom – treba za to pitati sud.
Kada god neko iz izvršne vlasti, a i sam spadam u te, kritikujem sud, onda mene kritikuju – zašto ne poštujete nezavisnost sudstva? Ali, zaista moramo da budemo otvoreni, iskreni, u postupku stečaja sud je taj koji vodi postupak. Posebno je sud bio jedini koji je vodio postupak do 2005. godine, kada je ulogu stečajnog upravnika preuzela Agencija za privatizaciju. U slučaju „Sartida“ definitivno je ovo pitanje za sud, odnosno stečajnog upravnika, zašto nije izvršena glavna deoba, jer Vlada nikada ne vodi postupak stečaja, ni po starom, ni po novom zakonu.
Takođe ste pomenuli problem visokih nagrada. I sam sam ukazao da su nekada bile visoke nagrade. To je promenjeno pravilnikom iz 2008. godine. Pomenuli ste jedan slučaj iz Subotice. Bilo je mnogo takvih slučajeva.
Što se tiče stečajnog veća, nije fer da kažete da ministri ili Vlada imenuju stečajno veće. Vi znate koliku mrežu sudova mi imamo; oni će se sada, srećom, reformisati, smanjiće se mreža sudova. Ali, zaista su sudije te koje imenuju stečajno veće, tako da na promene u određivanju članova stečajnog veća ne može niko iz Vlade uticati. Upravo da ne bismo imali takvu komplikaciju da imamo i sudiju i stečajno veće, ukidamo ovim novim zakonom postojanje stečajnog veća i predlažemo da postoji samo stečajni sudija, koji se izvlači iz bubnja, dakle metodom slučajnog uzorka.
Još jednom želim da kažem da smo moji saradnici i ja zaista otvoreni za sve stručne i dobronamerne primedbe u cilju popravljanja ovog zakona, koji je, moram reći, za razliku od mnogih drugih, rađen vrlo temeljno i od marta meseca se nalazio na veb-sajtu našeg ministarstva, doživeo je jednu jako široku i dugačku javnu raspravu.
I sami kažite da li često nalazite u zakonima analizu efekata propisa, kao što je priloženo u ovom zakonu. To nije moja zasluga, odmah moram da kažem, već želim da pohvalim i gospodina Luku Andrića, koji je savetnik za ovu problematiku, i čitavu ekipu koja je radila za naše ministarstvo ovaj zakon. Nadam se da će i drugi zakoni koji budu dolazili u Skupštinu imati ovakav kvalitet.
Još jednom zahvaljujem i partijama koje nisu u vladajućoj koaliciji, koje objektivno procenjuju ovaj kvalitet i koje će podržati, govorim o LDP-u.

Zahvaljujem, gospodine ministre. Repliku ima gospođa Jorgovanka Tabaković.

Ne bih da svojim kolegama oduzimam mnogo vremena od današnjeg rada, ali zaista moram da kažem – u pokušaju da se odbranite za RK „Beograd“, vi ste sebe demantovali. Stopostotna naplata i isplata poverilaca i ostatak govori u prilog onome o čemu sam govorila, da su dugovi bili manji od imovine.
Gospodine ministre, da li se sećate, za skupštinskom govornicom sam vam iznosila da su dve zgrade zaboravljene u prodaji tih robnih kuća, koje su bile vlasništvo Vlade, a vi ste ih prodavali kao imovinu RK „Beograd“. Znači, nemojte da se hvalite onim što nije za hvaliti se.
Vi meni kažete – niste razumeli. Ne mogu da vam zabranim da govorite ovako ili onako, vi možete da se ponašate kao moj profesor u srednjoj školi, ali sam uvek dobijala najbolje ocene i bila sam dokazano uvek najbolji đak. Ali, ja ovde vama nisam đak. Mi ne možemo različito da čitamo zakon.
Vi ste napisali da javno preduzeće nema pravo da prekine isporuku usluge koju nije naplatilo. Kragujevac je imao priliku da oseti takvo ponašanje kada mu je isključeno grejanje, struja, šta li već, zbog sukoba vlasti, unutarkoalicionih nerazumevanja itd.
Ni takav slučaj ne opravdavam. Ako se zalažemo za tržišnu privredu, za dužničko-poverilačke odnose, za institut suda, za institut da se ono što se proda naplati, ako postoje VIP korisnici telefonskih usluga, grejanja, to mogu biti porodilišta, bolnice itd., ali ne mogu vaši stečajni dužnici koje želite nekome da pripremite, poklonite, prodate, šta li već, jer ima raznih zloupotreba, da tretirate kao VIP korisnike usluga javnih preduzeća, koje mnogi prozivaju za gubitke, slab profit, nekonkurentnost itd. Ne možete da imate dvostruke aršine.
Ovde govorimo srpskim jezikom i na moju osnovnu primedbu mi niste odgovorili. Zakon o stečaju ima osnovnu nameru da namiri poverioce. Prezaduženost, gospodine ministre, znači da stečaj ne bi ni postojao kada bi jedni drugima plaćali gotovinom – vi meni robu, ja vama novac. Stečaj i postoji zato što se roba daje na kredit i na odloženo, pa se ne izmiri.
Ako niste znali, termin „bankrot“ potiče od reči „bancarotta“, kada su u srednjem veku u Italiji onim prodavcima koji su bežali sa pijace ne izmirujući obaveze ostali prodavci lomili klupe.
Znači, precizno definisanje prezaduženosti, kao razloga za nastanak stečaja i otvaranje postupka, nije zakonom izvedeno.
Što se tiče toga koliko se ja u ovaj zakon razumem i da li sam čitala, imaćemo prilike da u daljoj raspravi, kada budemo nastavili po govornicima, razmenimo argumente.

Gospodin ministar ima reč.