Zahvaljujem, gospodine Raduloviću.
U obavezi sam da poštujem odluke Skupštine, one skupštine čiji smo poslanici i vi i ja, a budžet će nam dostaviti Vlada i to će biti u onom roku u kome se dostavljao i kada je gospodin Koštunica bio predsednik Vlade.
Gospođa Aleksandra Janković ima reč.
Replika? Izvolite.
Izvinite, gospođo Janković, najpre gospodin Miloš Radulović.

Gospođo Dejanović, u vreme kada je premijer bio Vojislav Koštunica, ministar finansija je bio iz Poslaničke grupe G17, u jednom mandatu, u drugom mandatu je bio ministar finansija iz DS-a, premijer koji se tako smeje, gospodin Cvetković.
Tražili smo da oni u rokovima dostave predlog budžeta i njihov je problem što nisu dostavili. Nemojte stalno da se vraćate s pričom šta je bilo, pri tom, amnestirate one koji su najodgovorniji, a to su upravo ministri finansija iz ovih političkih stranaka.
Ovog puta, tražimo i pitamo za budžet za 2010. godinu u trenucima kada je zemlja u krizi i kada taj budžet, u suštini, treba da opredeli put Srbije za 2010. godinu i da olakša ionako, nadamo se, a mnogi ne veruju, težak položaj svih građana Srbije, poreskih obveznika koji pune taj budžet. Hvala.

 Gospođa Aleksandra Janković ima reč. Izvolite.

Moram da priznam da nikad do sada nisam govorila u čudnijim okolnostima.
Danas mi je slava, Sveti velikomučenik Georgije, Đurđic. Želela bih da čestitam svim svečarima, čije je krsno ime danas, uključujući i gospodina Miloša Radulovića.
Međutim, nekako su slave danas u drugom planu. Činjenica je da se upokojio patrijarh srpski gospodin Pavle, čovek koji je ličnim primerom svedočio kako se najbolje služi Gospodu, životom po jevanđelju, Bogu čoveka, Hristu.
Božjom promisli, upokojenje patrijarha Pavla došlo je kao neka vrsta opomena da se još jednom razmotri izglasavanje separatističkog statuta Vojvodine, te umesto da u četvrtak na dnevnom redu imamo statut, ići ćemo na opelo patrijarhu Pavlu.
Imali smo čast i privilegiju da budemo savremenici jednog svetitelja. No, izgleda da ni to nije bilo dovoljno da razvijemo dovoljno čisto srce, pa da danas, umesto skupštinske rasprave, budemo svi zajedno na liturgiji, na pomenima blaženopočivšeg patrijarha Pavla.
Da stvar bude gora, po ustaljenom pravilu, kada jedan od poslanika ''žute osovine'' predloži fuzionisanje raznih tačaka dnevnog reda, onda se obično usvoji ovaj ''dajdžestirani'' dnevni red, koji funkcioniše po marketinškim principima nes kafe, s tom razlikom što su i ovi marketinški magovi nes kafe nešto skromniji, koji idu ''tri u jedan'', a ovi naši opušteno svedu na ''26 u jedan''.
Šta god da je u pitanju, cifra od 26 nije zanemarljiva, ali šta zna narod šta je 26 predloga o potvrđivanju najrazličitijih međunarodnih sporazuma. Ne znamo mi ništa o tzv. podzemnoj diplomatiji. Što bismo se sada jogunili da znamo sve detalje međunarodnih sporazuma, kada su tu oni kojima je "stručnost ispred politike". Dobar fazon, jer kod nas je politika postala nauka nad naukama i nema te ''kritike čistog uma'' koja bi mogla doakati takvim lumenima kao što su Boža Đelić, naravno, neprisutni, od milja zvani Boža Kanabis, budući da je sve znanje i svu imovinu stekao ležeći na tetkinom kanabetu.
Tvorac ideje o rotaciji ministara, šteta što nije razmišljao i o reciklaži, trenutno je na poziciji ministra nauke, što je, otprilike, ravno poziciji ministra mornarice u Češkoj. Nema ga. U svetu se za nauku izdvaja tri do pet posto, a u Srbiji svega oko 0,3%. Čak i da svi srpski naučnici imaju tetku i kanabe u koji su zaheftane devize, ne bi bilo dosta da se ozbiljno umešaju u svoj posao, te ostaje princip: slično se sličnom raduje. Ministri za nauku biraju se po političkoj pripadnosti, a ne po stručnosti. Stoga se i ne mešaju u svoj posao. Na šta bi to ličilo da imaju posla s nepolitičnim naučnicima koji ih smaraju s nekim tamo principima? Što gore, to bolje za ovu nesposobnu i štetočinsku vladu.
Nije ni čudo što je oko 100.000 mladih i obrazovanih ljudi napustilo Srbiju. Samo u ''Silicijumskoj dolini'' ima 200 do 250 srpskih inžinjera, 40 u ''Guglu'', 30 u ''Sisko sistemsu''. Da stvar bude bolja, da se ideja o rotaciji ministara zameni idejom o katapultiranju loše Vlade, 70% mladih i obrazovanih ljudi u dijaspori, kako pokazuju istraživanja, sutra bi se vratilo u Srbiju.
No, kako mi ovde imamo ozbiljne lingvističke higijeničare kada je reč o govorima opozicionih poslanika, moram da se vratim na temu. Moj um skromne plavuše starosnog doba polovine starca Foče od 100 leta nije uspeo da savlada svih ovih 26 predloženih sporazuma, te ću se usmeriti samo na jedan od njih – Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o saradnji na uvozu ozračenog nuklearnog goriva s istraživačkog reaktora u Rusku Federaciju.
Znam da zvuči kao ''uticaj gama zraka na sablasne nevene'', ali još je strašnije što je u pitanju realna opasnost da, usled lošeg rukovanja istrošenim radioaktivnim gorivom, dođe do havarije u kojoj ne bi bio kontaminiran samo Institut "Vinča", već i ceo Beograd. Nema opasnosti od nekakvog teroriste, o kojem je govorio Đelić, jer bi svako ko proba da se približi istrošenom gorivu visoke radioaktivnosti na pola metra bio više nego mrtav.
Koji su razlozi da se uopšte nađemo u situaciji da građani Srbije budu tretirani kao ''sablasni neveni''? Sveti oci govore o tri osnovna načina da upadnemo u greh: neznanje, zaborav i lenjost. Pored toga što su pozitivni na sva tri, naši vladajući oci imaju amandman u vidu bahatosti, arogancije i ekstremne nekritičnosti. Rezultat je činjenica da su skoro sve ustanove od nacionalnog značaja na kolenima. Jedan, nažalost, ne i jedini primer, jeste situacija u vezi s Institutom za nuklearne nauke "Vinča".
Dovoljno je reći samo par reči o istorijatu Instituta u Vinči, pa da se zna o kakvom naučnom gorostasu se radilo. Nije ni čudo da su se Hrvati još u vreme svoga Joške bunili što Srbi imaju ''Vinču'', a oni, siroti, ne mogu da provale da li se tu možda proizvodi atomska bomba. Dakle, uz tehničku pomoć Sovjetskog Saveza, Institut za nuklearne nauke "Vinča" je sagradio istraživački nuklearni reaktor 1958. godine. Prvo gorivo nabavljeno je 1959. godine, kada je reaktor i počeo da radi. Za 60 godina postojanja, "Vinča", koja se i danas opravdano smatra naučnom baštinom Srbije i dragocenim rasadnikom kadrova iz oblasti prirodnih i tehničkih nauka, iznedrila je preko 500 doktora nauka, dala više od 100 univerzitetskih profesora i preko 20 akademika, normalno, ne Tomičinog tipa, uz preko 20.000 objavljenih naučnih i stručnih radova.
Skupština Srbije je, 15. decembra 1977. godine, preuzela prava i obaveze osnivača Instituta "Vinča", što znači da je istovremeno obezbeđivala sredstva u budžetu Srbije za finansiranje reaktora. Od 1977. do 1997. godine, namenski su obezbeđivana budžetska sredstva, koja su usmeravana preko Ministarstva za nauku. U isto vreme, kupljeno je i visokoobogaćeno sveže uranijumsko gorivo iz Sovjetskog Saveza, da bi se ugradilo u reaktor RA, umesto istrošenog goriva. Zvanično, do toga nije došlo zbog nedostatka političke volje da se dalje nastavi rad ovog reaktora. Međutim, nikada nije ni sprovedena istraga da li se radilo o sabotaži na reaktoru zbog koje je on prestao da radi.
Posle terorističkog napada 2001. godine, SAD počinje da vrši veliki pritisak, direktno ili preko svojih ispostava u Beču, da se iz svih istraživačkih reaktora koji su koristili visokoobogaćeno uranijumsko gorivo to gorivo izmesti i vrati u zemlju porekla. Pod ogromnim pritiskom, bez konsultovanja sa stručnjacima u oblasti nuklearne tehnike, tadašnja Vlada Republike Srbije pravi grešku i odlučuje da vrati 48 kilograma osamdesetpostotnog visokoobogaćenog svežeg uranijumskog goriva. To je urađeno na prečac, bez šire diskusije, zakonskog osnova ili propisanog dokumenta. Kažu da je tada 1.500 policajaca obezbeđivalo transport svežeg goriva nazad u Rusiju, na potezu od Vinče do Aerodroma "Beograd".
Da stvar bude apsurdnija, bilo je sasvim logično, a sa dobrim i stručnim pregovaračem i moguće, dogovoriti da se, uz gorivo koje nije opasno ni radioaktivno, ali je zato od neprocenjive vrednosti, istovremeno dobije besplatno transportovanje istrošenog i visokoradioaktivnog goriva u Rusiju, budući da Rusi imaju svu potrebnu i veoma skupocenu tehnologiju, posebne kontejnere, robotiku koja omogućava pristup, specijalni transport i preradu. Uz to je bilo sasvim moguće ostvariti ugovor sa Rusima da se barem deset godina finansira ceo reaktor i ceo Institut u Vinči.
Drugim rečima, u doba ministra nauke Domazeta i ministra spoljnog Svilanovića, pod pritiskom Amerikanaca, sveže nuklearno gorivo, koje smo sredinom sedamdesetih platili veoma mnogo, vraćeno je Rusiji, preko Amerikanaca, za džabe. Kako je izmeštanje visokoradioaktivnog goriva izuzetno skupo, Vlada nije uspela da reši problem finansiranja, te je došlo do odluke o zatvaranju reaktora RA, kroz program "Vincha institute nuclear the komision".
Novac koji smo dobili od Međunarodne atomske agencije u Beču nije bio dovoljan da se izmesti taj otpad, pare su velikim delom nenamenski utrošene. Jedino što sada može da se vidi jeste ograda koja štiti da, navodno, ne bi ušli teroristi, a "Vinča" je, silom prilika, dospela u dubiozu.
Bez konsultacija sa srpskim stručnjacima iz zemlje i inostranstva, praktično, pod sumnjivim okolnostima, Vlada Srbije je tada donela odluku o zatvaranju reaktora RA i predaji svežeg nuklearnog goriva strancima. Haotični potezi Vlade su se nastavili, pa je 2002. godine pokrenut program "Zelena Vinča", koji je kasnije preimenovan u ovaj program VIND. Naravno, od trenutka kada je preneto sveže gorivo za džabe, zvanično, mada nije otkriveno ko se i koliko ugradio u celoj priči oko ovog transfera do današnjeg dana, Vlada Srbije nije uspela da reši probleme finansiranja istrošenog radioaktivnog goriva i organizovanja realizacije tog posla sa stručnim ljudima iz Instituta za nuklearne nauke "Vinča".
Nažalost, i pored prihvatanja raznih međunarodnih obaveza vezanih za zaštitu od zračenja i zaštitu životne sredine, Vlada donosi loše odluke u vezi s efikasnim odvijanjem programa VIND, nadležni ljudi iz Ministarstva nisu stručnjaci u oblasti nuklearnih tehnologija i tehnika, a sve manja budžetska sredstva za sprovođenje programa VIND se troše sve više nenamenski, i to, naravno, bez vidljivog rezultata.
Pritisnuta međunarodnim obavezama, Vlada Srbije ove godine, tu je sad Đelić, opet nezakonito i bez javne rasprave, zahteva od Instituta "Vinča" da se zaduži kod stranih banaka za sumu od minimum 25 miliona dolara. Kako Upravni odbor i Naučno veće Instituta to odbijaju, jer je nezakonito da budžetska ustanova diže kredit koji neće moći da vrati, Vlada šalje Predlog izmena Zakona o zaštiti od jonizirajućeg zračenja i o nuklearnoj sigurnosti, tj. dodaje čuveni član 48a, koji, zahvaljujući skupštinskoj većini, biva usvojen. Na osnovu tog člana 48a, Vlada Srbije cepa Institut "Vinča" i osniva Javno preduzeće "Nuklearni objekti Srbije", koje je registrovano kod Agencije za privredne registre 27. jula 2009. godine, sa šifrom delatnosti 90.000.
Šta je ta šifra? Odstranjivanje otpadaka i smeća sanitarne i slične aktivnosti. Baš liči na odlaganje visokoradioaktivnog otpada.
JP "Nuklearni objekti Srbije" brutalno otima imovinu i skupocenu opremu koja je pripadala trima laboratorijama Instituta ''Vinča'', a zaposleni u ovim laboratorijama se ucenjuju da potpišu ugovor sa JP. Na sednici 2. aprila 2009. godine, Vlada donosi odluku o razrešenju dva člana Upravnog odbora iz Vladinog sastava, predsednika Upravnog odbora prof. dr Mitrakovića i člana dr Ljubišu Zekovića. Umesto njih, postavlja nove članove, za predsednika Upravnog odbora postavlja savetnika ministra za nauku dr Dragana Domazeta, bivšeg ministra nauke, od 2001. do 2004. godine, poznatog po skandaloznom pokušaju rasturanja ''Vinče'', a magistra Radojicu Pešića, njegovog tadašnjeg zamenika, za drugog člana Upravnog odbora. Inače, dotični Pešić je u sukobu interesa, pošto je istovremeno i direktor JP "Nuklearni objekti Srbije".
Posle sastanka u Republičkom sindikatu 14. aprila, predsednica Republičkog sindikata nauke dr Đurđica Jovović upućuje otvoreno pismo ministru Boži zbog neispunjenih finansijskih obaveza. Isti ministar se svakodnevno, u maniru električnog zeca, brzinski seli s medija na medij, gde govori o potrebama finansiranja nauke i fantastičnim uspesima naše nauke. Pismo sličnog sadržaja upućeno je od strane Sindikata i ministarki finansija i premijeru.
Desetog juna, ministar za nauku, na "U 92", izjavljuje da Institut uopšte neće biti ugrožen, pretpostavka je, valjda, da otimačina može da bude podsticaj za naučnu pregalaštvo, a istog dana Vlada izlazi s Predlogom zakona o izvozu radioaktivno ozračenog goriva u Rusiju, u saradnji s Institutom ''Vinča''.
U obrazloženju ovog zakona jasno se vidi da je nosilac ovog posla Institut ''Vinča'', a ne neko fantomsko javno preduzeće "Nuklearni otpad Srbije". Novi predsednik Upravnog odbora Dragan Domazet zakazuje ''redovnu'' sednicu Upravnog odbora za drugi dan kolektivnog godišnjeg odmora, 17. jul, i pismeno, elektronskom poštom, preti članovima Upravnog odbora iz ''Vinče'' da će snositi posledice ako ne dođu.
U toku kolektivnog godišnjeg odmora, JP u formiranju i njegov direktor Radojica Pešić sastavljaju nekakav cenovnik usluga, pravilnik o radu, imenuju Upravni odbor Javnog preduzeća, na čije mesto dolazi dr Uranija Kozmidis-Luburić, profesorka iz Novog Sada, u prethodnom mandatu pomoćnik ministra za nauku, a psiholog Ana Pešikan, zadužena za nuklearnu bezbednost. U toku kolektivnog godišnjeg odmora Instituta, 22. jula, Trgovinski sud registruje JP na istoj adresi na kojoj Institut ''Vinča'', s šifrom delatnosti 90.000, to je ono odstranjivanje smeća i sanitarne aktivnosti.
Priznaćete, ipak postoji mala razlika između izmeštanja istrošenog nuklearnog otpada i izbacivanja komunalnog smeća. Za sada JP "Nuklearni otpad Srbije" ima svog direktora, sekretara i upravni odbor, ali ne i ljude koji su sposobni da bezbedno po radno okruženje i okolno stanovništvo obave izuzetno opasan posao oko prenosa goriva u Rusiju.
I pored toga što JP nije zaživelo, niti ima zaposlene, direktor Radojica Pešić šalje direktoru Instituta ''Vinča'' dopis gde ga obaveštava da JP preuzima i obavljanje funkcije obezbeđivanja Instituta. Izdaju se nove propusnice zaposlenima u pojedinim laboratorijama, uz striktne naredbe portirima koga da propuste, a koga dobro da kontrolišu. Naravno da nema zakonskog načina da se Institutu, bez saglasnosti ove skupštine, preuzmu delatnosti, imovina i oprema.
Posebno je zanimljivo ponašanje direktora Instituta ''Vinča'', dr Jovana Nedeljkovića, predsednika Naučnog veća, dr Bojana Radaka i predsednika sindikalne podržnice Instituta ''Vinča'', koji su, po našem saznanju, svi članovi DS-a. Iako su po prirodi posla dužni da zaštite Institut, oni zabijaju glavu u pesak ''podvučen žutim''.
Postoji još jedna interesantna stvar. Kažu da dok Institut ''Vinča'' posluje preko ''Komercijalne banke'', novoformirano JP posluje preko ''Metals Vojvođanske banke'', za čijeg se predsednika tvrdi da je muž gospođe Uranije, predsednice Upravnog odbora JP "NOS"; znači, sve ostaje u ''žutoj'' porodici.
Posle nove problematične odluke Vlade u julu 2009. godine, problem visokoradioaktivnog isluženog uranijumskog goriva ostao je nerešen. U vreme posete El Baradeja, šefa Američke kancelarije, i predsednika Ruske Federacije Medvedeva, propuštena je idealna prilika da se isprave ugovorne klauzule u pogledu međunarodnih obaveza, te da se retroaktivno zahteva kompenzacija za prisilno odnošenje skupocenog i čistog reaktorskog goriva, tako što bi se to sada povezalo s obavezom odnošenja isluženog goriva na preradu, što nije neuobičajen postupak kada u pregovorima na državnom nivou učestvuju stručnjaci, što kod nas opet, očigledno, nije bio slučaj.
Kadrovi iz Ministarstva nauke koji su bili zaduženi za nuklearnu bezbednost u ovom mandatu bili su profesori Novosadskog univerziteta, koji su, izgleda, specijalizaciju iz ove oblasti sticali na visokim političkim funkcijama, a ne u našem jedinom nuklearnom institutu.
Šta sada? Da prepustimo Boži Kanabisu da dalje rotira nauku i politiku i Vladi i Skupštini nameće rešenja koja dovode dotle da Skupština, koja je osnivač ''Vinče'', treba da oduzme ingerencije Institutu? Na osnovu čega? Uostalom, kuda s lešom, tj. s tim istrošenim gorivom?
Rešenja ima, jer je Srbija mala zemlja velikih ljudi, ljudi koji često nisu bili prepoznati na domaćem terenu, ali su zato stekli svetsku slavu. Jedna od njih je Jasmina Vujić, prva žena dekan Fakulteta za nuklearnu tehniku u istoriji ne samo prestižnog kalifornijskog Instituta ''Berkli'', već je on među 10 najvećih američkih istraživačkih univerziteta, koja se od jula nalazi na čelu Udruženja dekana svih nuklearnih fakulteta u SAD. Jasmina Vujić nije zaboravila rodnu Srbiju, svoj Elektrotehnički fakultet, Institut ''Vinču'' u kome je radila od 1977. do 1985. godine, pre nego što je otišla na doktorske studije u SAD.
Tokom nedavnog boravka u Srbiji, dala je nekoliko intervjua u "Politici" i "Svedoku", ali razgovarala je i s aktuelnim ministrom energetike Škundrićem, nudeći mu stručno rešenje. Iako ga je opisala kao korektnog čoveka, nije naišla na adekvatan primer. Ministar Škundrić ne sme da se meša u posao takvog naučnog lumena kao što je Boža Đelić. Klasika. Ministarstva su podeljena kao njive i niko ne sme da pređe nogicom preko crte, jer će raditi ćakija ili sačmara. Ministar energetike ne sme da se meša u posao ministra nauke, čak i ako se ovaj drugi sam ne meša u svoju oblast.
Rešenje Jasmine Vujić je krajnje praktično, korisno i moguće. Ako već s Rusima imamo potpisan ugovor za gas, za "Đerdap", oni nam remontuju Termoelektranu, zašto se ne bi omogućilo da se s njima postigne dogovor da prodaju gorivo, a u isto vreme uzimaju istrošeno, jer imaju sistem za preradu goriva i ceo paket za izgradnju nuklearnih elektrana od kojih bi Srbija mogla da ima koristi?!

Gospođo Janković, isteklo je  vreme. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik, gospođa Judita Popović.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, danas imamo 26 ugovora, sporazuma, konvencija i statuta na dnevnom redu, sve sjedinjene u jednu tačku dnevnog reda. Ujedno, oko 11 časova, stiglo je i ovlašćenje Vlade da njeni predstavnici u Narodnoj skupštini, prilikom razmatranja navedenih predloga zakona, budu ministar omladine i sporta, gospođa Snežana Samardžić-Marković, i gospodin Sulejman Ugljanin, ministar bez portfelja.
Uz sve uvažavanje gospode ministara, smatram da njihov delokrug nekako ne može da se poveže s ovom tačkom dnevnog reda, sa svim ovim sporazumima, ugovorima, statutima, konvencijama, koji su akti koji se tiču isključivo određene ekonomske saradnje Republike Srbije s nekim međunarodnim organizacijama ili drugim državama.
Htela bih da podvučem da se ovde ne radi o ugovorima koji se bave sportom, mladima, zabavom, a pretpostavljam da se ne bave ni poslovima koji spadaju u delokrug ministra koji je bez portfelja.
To samo pokazuje, pored toga što je to ovlašćenje stiglo oko 11 časova, kakav je odnos Vlade prema ovoj skupštini i šta ova vlada očekuje od Skupštine kada ona treba da raspravlja o predlozima zakona koji se tiču ratifikacije određenih međunarodnih pravnih poslova.
Opet, kada pogledamo sve ove zakonske predloge, kada ih uporedimo sa činjenicom da je predsednici Skupštine trebalo skoro 10 minuta da pročita svaki od naslova ovih pravnih poslova, da je ministarki koja je obrazlagala predloge zakona trebalo oko 15 minuta da ukaže na suštinu tih ugovora, postavlja se pitanje – šta je relevantno i bitno za predlagače u vezi s ovim zakonima?
Naime, LDP-u ostaje, otprilike, 40-50 sekundi za pojedine zakonske predloge, da nešto kaže o njima, da nešto preporuči, da nešto kritikuje, odnosno pohvali. Zaista je neozbiljno pretpostaviti da možemo za 40 minuta, pojedinačno, da kažemo nešto iole relevantno o tim predlozima zakona, pogotovo što se, recimo, tačka 31. odnosi na nekih 100 miliona evra, tačka 32, na 25 miliona evra, tačka 33 – na 25 miliona evra, tačka 37 – na 140 miliona itd., a pri tom se radi i o određenim trgovinskim ugovorima, okvirnim sporazumima koji pretpostavljaju da se tu radi o velikim poslovima, o velikim novcima, o velikoj zaduženosti u nekoj bližoj ili daljoj budućnosti ove Srbije.
Ako pođemo od pretpostavke da je javni dug izuzetno velik u Srbiji, ako pođemo od pretpostavke da je i spoljni dug veoma velik, ako pođemo od činjenice da su društvena preduzeća već odavno, pre par godina, trebalo da se privatizuju, prema svim zakonima koji su bili važeći i koji su još uvek važeći u Republici Srbiji, ako pođemo od toga da su javna preduzeća najveći gubitaši u Srbiji, onda se postavlja pitanje – zašto je tolika količina neozbiljnosti u vezi s ekonomskom saradnjom Srbije s međunarodnim organizacijama i drugih državama, dakle, tamo gde se radi o ozbiljnim novcima, o ozbiljni interesima i jedne i druge strane?
Htela bih samo da vas podsetim na onaj famozni sporazum u vezi s prodajom NIS-a između Republike Srbije i Ruske Federacije i na dobitak koji je iskazan prošle godine, prvobitni dobitak od tri milijarde dinara, koji je naprasno pretvoren u gubitak od osam milijardi evra, koji je napokon potvrdila druga revizorska kuća u jednoj kontroli, tako da se postavlja pitanje – kako smo uopšte mogli da raspravljamo i da ratifikujemo taj sporazum o prodaji NIS-a, odnosno većinskog paketa akcija, ako nismo znali da li je to javno preduzeće u dobitku ili u gubitku za 2008. godinu?
Dakle, opet se vraćam na srž problema, a srž problema je da su najveći gubitaši javna i društvena preduzeća, koja godinama ne plaćaju poreze, ne plaćaju doprinose, ne plaćaju penzijsko-invalidske, niti zdravstvene doprinose, pa je zato moguće to da danas mnogi radnici nemaju povezan radni staž, a imaju probleme i što se zdravstvenog osiguranja tiče. U tom kontekstu, postavlja se pitanje zašto je ovoj državi toliko bitno da fiskalizuje advokaturu? Advokatura je, moram da vas podsetim, takva vrsta profesije da zahteva određen nivo nezavisnosti, određen nivo nepristrasnosti, određen nivo slobode od svih grana vlasti, jer advokatura je često na braniku prava građana, sloboda građana, u odnosu na samovolju vlasti.
Zašto je potrebno, između ostalog, da advokatura bude i nezavisna? Između ostalog, i zbog toga što mi danas raspravljamo o 26 zakona, konvencija i slično, gde ako se postavi pitanje ko je sačinio te sporazume i ugovore, kao odgovor dobijamo da su to, najverovatnije, najelitnije, najmerodavnije advokatske kancelarije, advokati. Dakle, ako advokati rade ugovore i sporazume, pretpostavlja se da dovode stranke do saglasnosti volja. Ako su se stranke usaglasile, one su faktički angažovale, i jedna i druga strana, tog advokata, tu advokatsku kancelariju koja je sačinila te ugovore.
To su veoma ozbiljni ugovori, svaki od ovih 26. Pretpostavlja se da je onaj ko je radio tehničke stvari zastupao i jednu i drugu stranu. Dakle, bio je objektivan u sačinjavanju tih ugovora, bio je nepristrasan, bio je slobodan, bio je nezavisan. Tim pre je potrebno da imamo zaista nezavisan pristup, nezavisnog ''izvođača radova'' u vezi sa sačinjenjem ugovora, jer očigledno mi u Skupštini nismo sposobni, nemamo vremena, nemamo infrastrukturu da uđemo u srž, u problematiku svakog od ovih ugovora. Nemamo iz tog razloga što Vlada ima veoma čudan odnos prema Parlamentu, a pri tom veoma malo vremena i sami sebi dajemo da bismo analizirali svaki od ovih pravnih poslova, jer sjedinjujemo toliko tačaka, 26 tačaka, u jednu tačku, a ovim pravnim poslovima pravimo za buduće generacije veliki problem, jer samo povećavamo taj spoljni dug.
Ni taj spoljni dug možda ne bi bio toliki problem ukoliko bismo rešavali unutrašnje dugove, unutrašnja potraživanja, naplatu poreza, naplatu potraživanja od onih koji su, u stvari, najveći gubitnici i najveći dužnici.
Bez nezavisne advokature nama adekvatne zaštite prava i interesa pojedinaca. Bez nezavisnog advokata, advokatske kancelarije koja je pravila ove ugovore, mi nemamo pravu zaštitu interesa Republike Srbije.
Dakle, nije dovoljno da vlast da časnu reč da neće zloupotrebiti fiskalizaciju, jer fiskalizacija je veliki problem za advokaturu. Možete zamisliti kako bi izgledale te advokatske kancelarije i advokati koji bi se nakon sačinjenja svakog od ovih pojedinačnih ugovora pojavili s fiskalnim računom, a fiskalna kasa ne pravi razliku između kvaliteta, značaja, težine pravnog posla koji se sačinjava, ne pravi razliku između ugovora o kupoprodaji jedne garaže i ugovora, recimo, o garanciji između Republike Srbije i Evropske banke za obnovu i razvoj itd.
Ukoliko uvodimo fiskalni račun za takvu vrstu poslova, mi, u stvari, dajemo mogućnost poreskom organu da uđe u svaku advokatsku kancelariju pod izgovorom da će kontrolisati da li je taj fiskalni račun dobar, da li je advokat nešto propustio da ukuca, uradi prema važećoj uredbi, i u tom slučaju poreski organ, odnosno izvršna vlast ima direktan upliv na rad svake advokatske kancelarije, ukoliko toj izvršnoj vlasti odgovara da pojedine advokate upristoji, odnosno disciplinuje prema ne znamo čijim potrebama. Dakle, to je ono najopasnije što fiskalni račun uvodi u rad advokata.
Podsećam vas da advokati plaćaju porez, da su advokati u obavezi da izmiruju svoje poreske obaveze, da postoje dva načina plaćanja poreza, jedan je paušalno oporezivanje, a jedan, putem vođenja knjiga, zavisno od toga da li advokat premašuje određeni limit prihoda, a to je 4 miliona dinara preko računa.
Velika većina advokata i te kako vodi računa o tome da izmiri svoje obaveze prema državi. Nažalost, imamo situacije kada se zloupotrebljavaju prava od strane advokata, veoma često imamo ''estradizaciju'' advokature. Mediji, takođe, kumuju toj estradizaciji. Imamo slučajeve kada se advokati ponašaju suprotno advokatskom kodeksu.
Podsećam vas da je to zaista manjina, jer advokati, između ostalog, imaju advokatsku tarifu. Prema toj tarifi, koja je inače objavljena i u ''Službenom glasniku'', imaju obavezu da naplaćuju naknade koje su tarifom predviđene. Normalno, stranke s advokatima mogu da ugovaraju i ispod i iznad tog cenovnika u određenim uslovima, ali to je saglasnost volja. Nisu advokati u tom smislu nezavisni da mogu da rade šta hoće, ali nezavisni su u tom smislu što mogu da se odupru svakoj samovolji vlasti.
Odmah posle Drugog svetskog rata pokušano je da se advokatura disciplinuje nekim staljinskim metodama. Tokom 90-ih godina, bili smo svedoci toga da je opet pokušano da se advokatura disciplinuje, tako što bi se stavila u nadležnost Ministarstva pravde, da Ministarstvo pravde vodi evidenciju o registraciji i upisu advokata i o brisanju iz tog registra. Međutim, nije uspelo ni u prvom ni u drugom pokušaju da se advokati ograniče u toj svojoj najbitnijoj obavezi, da, pre svega, zastupaju interese svojih klijenata i svojih stranaka, da zastupaju njihova prava, koja zadiru i u ljudska prava i slobode, a bez slobodnog i nezavisnog advokata ne možemo da očekujemo da će jedan prosečan građanin da se izbori za svoju slobodu i za svoju pravdu.
Uredbom Vlade koja predviđa fiskalizaciju advokature, velikom broju građana, jednom ozbiljnom sloju na svaki način ugroženih građana onemogućavamo pristup pravdi i sudu, zato što su advokati u obavezi da odmah izdaju fiskalne račune za svaku uslugu koju daju. Dakle, kada klijent uđe u advokatsku kancelariju i zatraži da ga advokat zastupa, već počinje odnos zastupnik – zastupano lice. Tada je već advokat u obavezi da izda fiskalni račun za savet.
Mogu vam reći da velika većina advokata ne radi tako što uzima novac unapred, nego taj novac, odnosno tu naknadu za svoj rad ostavlja za kasnije, kada se ostvari određeni cilj zbog kojeg je advokat angažovan.
Prema tome, ne treba da se generalizuje, ne treba da se na taj način jedna ozbiljna profesija, koja je garant slobode i prava, ugrozi, da se, jednostavno, stavi u nadležnost i pod ingerenciju i samovolju Vlade, izvršne vlasti i poreskog organa.
Poenta je da vlast ne bude u mogućnosti da zloupotrebi svoje pravo. Fiskalizacijom dajemo tu mogućnost vlasti, bez obzira na to što se vlast kune da neće biti zloupotreba.
Stavite se u položaj da morate da angažujete advokata za krivično delo zbog utaje poreza. Poreski organ, pod izgovorom kontrole fiskalnih računa, može da uđe u kancelariju advokata, može da kontroliše predmet, može da dođe do podataka koji su strogo poverljivi, između advokata i klijenta. Šta je to nego pritisak na advokata. To je ugrožavanje poverljivosti odnosa klijent – advokat, to je ugrožavanje slobode da svako ima pravo da se brani i da svako ima pravo da angažuje poverljivog advokata da ga zastupa pred sudom.
Ujedno, ovim fiskalnim računima omogućavamo i zatvaranje advokatskih kancelarija za određeni vremenski period, dakle, zabranu rada advokata na dva meseca, što je, takođe, opasno jer i to je vid pritiska na advokaturu.
Kada sve to sažmemo, onda opet stižemo do kraja ove priče, ovih 26 zakona. Šta bi bilo ako bi se pojavila sumnja da je neko od advokata koji su sačinjavali ove ugovore i sporazume tom prilikom bio pod nečijom prisilom, pod nečijim pritiskom, da nije bio objektivan zastupajući i jednu i drugu stranu, a radi se o velikim sumama, koje će, na kraju krajeva, ipak pasti na naš teret?

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Kasalović. Izvolite.

Poštovana predsednice, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, predmet današnje objedinjene načelne rasprave je više predloga zakona o potvrđivanju ugovora, sporazuma, protokola i konvencija, koje je Vlada Republike Srbije podnela Narodnoj skupštini Republike Srbije na usvajanje, ako se ne varam, u periodu od aprila do oktobra ove godine.
Iz toga se može zaključiti da oni predstavljaju rezultat zaista aktivnog i osmišljenog rada Vlade Republike Srbije, odnosno naše države, u nekoliko veoma značajnih segmenata, odnosno oblasti, pre svega, u oblasti razvojne i ekonomske saradnje s nekoliko država – Slovačkom, Švedskom, Austrijom, BiH, Hrvatskom i Makedonijom, zatim, u oblasti slobodne trgovine i dalje liberalizacije s Ruskom Federacijom, Republikom Belorusijom i Turskom, u oblasti naučno-tehnološke saradnje, turizma, u ugovorima o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na dohodak i imovinu, te više ugovora, garancija i sporazuma o saradnji sa Evropskom investicionom bankom i Evropskom bankom za obnovu i razvoj, a potrebno je spomenuti i potvrđivanje predloga izmene Statuta MMF-a i Statuta Međunarodne agencije za obnovljivu energiju.
S obzirom na to da cenimo da će usvajanjem ovih predloga zakona doći do značajnog unapređenja i poboljšanja potencijala i rezultata naše države u ovim oblastima, poslanici SPS-JS-a će, želim to da kažem na samom početku, u načelu podržati sve predloge zakona koji su predmet ove objedinjene načelne rasprave.
Kao veoma značajna iz ugla Poslaničkog kluba SPS-JS-a, želeo bih da istaknem dva predloga zakona iz oblasti slobodne trgovine, odnosno dalje liberalizacije, a to su Predlog zakona o potvrđivanju Protokola između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o izuzecima iz režima slobodne trgovine, uz Sporazum Savezne vlade SRJ i Vlade Ruske Federacije iz 2000. godine, i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Belorusije o slobodnoj trgovini između Republike Srbije i Republike Belorusije.
Ova dva predloga zakona su pokazatelji i dokaz da se nesumnjivo dobri i prijateljski odnosi, pogotovo u poslednje vreme, kontinuirano poboljšavaju, zahvaljujući radu i razumevanju vlada Republike Srbije, Ruske Federacije i Republike Belorusije i da stvaraju uslove za poboljšanje ekonomske saradnje.
U tom smislu, potrebno je istaći specifičnost ekonomske saradnje s Ruskom Federacijom, koja se ogleda, pre svega, u dobrim pozicijama i iskustvima naših privrednika na tom tržištu, zatim postojanju Sporazuma od 2000. godine, koji se, potvrđivanjem ovog protokola, ujedno njime zamenjuje, a značajna je i odrednica da u ovom trenutku postoji obostrana procena da se ti efekti mogu znatno poboljšati i saradnja unaprediti.
Dame i gospodo narodni poslanici, poslanici SPS-JS izražavaju zadovoljstvo zbog toga što su razgovori i susreti gospodina Ivice Dačića, kao predsednika Međuvladinog komiteta za trgovinu i naučno-tehničku saradnju, i ministra u Vladi Ruske Federacije, gospodina Šojgua, rezultirali potpisivanjem ovog protokola, koji će svakako biti dalji preduslov da se u narednim pregovorima nastavi dalja liberalizacija, tj. bescarinski izvoz iz RS u Rusku Federaciju, upravo onih proizvoda koji će predstavljati značajnu prednost za naše izvoznike, što će im omogućiti dobre pozicije za plasman na ovom velikom i atraktivnom tržištu.
Ovom prilikom bih, takođe, želeo da ukratko prokomentarišem i Predlog zakona o potvrđivanju Statuta Međunarodne agencije za obnovljivu energiju, iz razloga što je Poslanički klub, odnosno poslanik Milisav Petronijević zahtevao i predložio dopunu dnevnog reda na ovom zasedanju, a, inače, u ime Vlade, Statut je potpisao ministar rudarstva i energetike, gospodin Petar Škundrić, početkom 2009. godine.
Naime, radi se o prvoj međunarodnoj organizaciji usmerenoj isključivo na obnovljivu energiju i osnovni cilj je da to bude osnovna pokretačka snaga u podsticanju i održivom korišćenju obnovljivih energija u čitavom svetu. Ona je posebno značajna za zemlje koje nemaju sopstvene izvore i resurse, u kakve, nažalost, spada i Srbija, i nadamo se i pretpostavlja se da će ova agencija odigrati veliku ulogu u borbi protiv globalnog zagrevanja naše planete.
Rad Agencije će se, pre svega, ogledati u pružanju konkretnih savetodavnih usluga, transfera tehnologija, kroz realizaciju i podizanje kapaciteta za korišćenje obnovljivih energija. Preduslov da se to desi jeste da Narodna skupština potvrdi Statut i na taj način stvori preduslove da se u budžetu za 2010. godinu planiraju sredstva kako bi se ostvarilo i članstvo RS u ovoj agenciji, a samim tim i pristup godišnjem budžetu ove agencije, za koji se pretpostavlja da će u 2010. biti oko 25 miliona dolara. Naravno, to će značiti i mogućnost da RS realizuje određena sredstva i da se ostvari značajan pomak u oblasti održivog korišćenja obnovljivih energija, što je zalog za buduće generacije.
Sve u svemu, usvajanjem predloga zakona koji su na dnevnom redu objedinjene rasprave, sigurni smo da će se ostvariti kvalitetna saradnja na duži rok, koja će ojačati naše političke pozicije u mnogim zemljama, te da će se afirmisati naša država i politika, što je jako bitno, što će pospešiti i naše ekonomske potencijale.
Zbog toga će Poslanički klub SPS-JS podržati sve predloge zakona u ovoj objedinjenoj načelnoj raspravi.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković. Izvolite.

Ovih 26 tačaka dnevnog reda spojenih u jedinstvenu raspravu govore o značaju koji Vlada pridaje Parlamentu i nama poslanicima, ali i samim tačkama dnevnog reda. U ime Poslaničke grupe NS-a, govoriću samo o četiri sporazuma, za koja smatram da su najvažniji po težini obaveza koje iza njih ostaju, a zbog gledalaca ću da pokažem kako izgleda ostatak od 22 sporazuma i koliko je to stotina stranica koje su zaslužile pažnju od 20 minuta ovlašćenog predstavnika i 25 minuta vremena za poslaničku grupu, na primer, Napred Srbijo.
Ne mogu a da ne budem svesna okolnosti u kojima danas radimo i umesto bilo kakvog drugog izraza saosećanja sa gubitkom koji imamo svi, reći ću da od patrijarha Pavla želim da i drugi zapamte ono što je moja ideja vodilja – da nema tog cilja u životu, ni velike ni male Srbije, ni bilo čega što treba postići nečasnim sredstvima i da treba biološki, čak, da nestanemo kao Srbi ako veličamo zlo i neljude.
Verovali ili ne, ne postoji mesto na kom ova poslanica gospodina Pavla nema primenu. Da li je časno ponovo prekršiti ono što se zovu nepisana pravila rada u ovoj skupštini i u raspravu o 26 tačaka vrlo važnog dnevnog reda poslati ministra bez portfelja, uz sve lično uvažavanje gospodina Ugljanina, ili dopustiti ministru sporta da pročita po par uvodnih rečenica o ovim tačkama?
Da li je časno kao prvu tačku dnevnog reda staviti bezvredan papir? Da li vas je sramota od zajmodavca? Prva tačka dnevnog reda u okviru ovih 26 tačaka je kredit, odnosno garancija koju RS treba da da za zajam koji Evropska investiciona banka daje za vozna sredstva, višedelne elektromotorne garniture. Pročitala je čak i ministar, u okviru uslova za ovu garanciju, da je rok za stupanje na snagu Ugovora o zajmu 120 dana od datuma potpisivanja Ugovora.
Oni koji su neobavešteni, da ne koristim takve nadimke, neka okrenu stranu 7, pa neka provere da je ovo ugovor koji je potpisan 8. maja 2009. godine, da je taj raskidni uslov u ovim dokumentima definisan na 120 dana i da je istekao rok za njegovu primenu 5. septembra 2009. godine. Danas, 16. novembra, ovo nije dokumenat za raspravu. Ovo je papir u kom je bitan elemenat, koji se zove – raskidni uslov, već nastupio i onaj ko daje zajam i od nas traži garanciju za ovo s pravom će pitati – šta ste radili do sada?
Pitanje koje upućujem vama je sledeće – da li je gospodin Mrkonjić, kao ministar za infrastrukturu, i čime, zaslužio da napravimo presedan prekidanja sednice koja je bila u toku, a to je ova sa 58 tačaka dnevnog reda, i da obavimo raspravu o zajmu za Koridor 10, izvršimo glasanje, da ne bi nastupio ovaj raskidni uslov, a ovde smo dozvolili da raskidni uslov nastupi i danas o tome raspravljamo? Da li je to ta podeljenost feuda, njiva, kako ko to zove, ili je različit pristup pojedinaca prema obavezama koje preuzimaju u ime države, odnosno u ime nas? Da li je to dopustivo? Ko ovde vodi računa o časti u odnosu prema obavezama, i to je tek početak?
Reč je o tome da dobijamo dokumenat u kojem se kaže da je potrebno da RS, u skladu s ustavnim obavezama, da garanciju da bi zajam mogao da bude korišćen. Zajam je vredan 100 miliona evra, ali ovim dokumentima nedostaje ugovor o zajmu. Znači, ono što je podloga za davanje ove garancije za nas je nepoznato, nema ga čak ni u nacrtu, ima naznaka šta taj ugovor o zajmu sadrži u obrazloženju.
Ima li ovde pravnika, ili kolega koje imaju dugo parlamentarno iskustvo, da ih pitam – može li obrazloženje zakona da zameni neophodan dokument koji mora da bude deo materijala za usvajanje ove tačke dnevnog reda? Tvrdim da ne može.
Reč je o tome da je Evropska banka za obnovu i razvoj spremna da odobri zajam od 100 miliona evra za nabavku voznih sredstava, elektromotornih garnitura. Prvo i osnovno pitanje – da li nam uopšte ovaj zajam treba i da li je država pokušala da sve ostale rezerve iskoristi, u smislu sredstava koje ima ali koje ne kontroliše, da ne bi uzimala ovaj zajam?
Tvrdim da nije. Tvrdim da, na primer, Evropska investiciona banka, o kojoj se najviše govori u ovim sporazumima, koja će nam u ovoj godini dati, koja će nas zadužili za milijardu i 300 miliona evra kredita, u stvari, pominje iznos koji je jednak iznosu za koji ministar finansija, s pravom, priznaje da nema kontrolu nad tolikim novcem i da se on mimo budžeta troši i naplaćuje od građana.
Kasnije je ministar finansija ublažila svoju izjavu, da je reč o sopstvenim prihodima koje država samo ne kontroliše, a oni se po zakonu koriste, a ja potpuno odgovorno tvrdim pred ovom javnošću da ministar dolazi u problem neprimenjivanja Zakona o budžetskom sistemu, po kojem bi morala da sva javna sredstva evidentira kroz konsolidovani račun Trezora i bez izmene Zakona, a primenom Zakona o budžetskom sistemu da samo objavi naredbu, odnosno spisak svih onih koji svoje poslovanje moraju da obavljaju preko konsolidovanog računa Trezora. Onda se ne bi desilo da ti Vladini organi, organizacije i agencije, pare dobijene nešto davanjem prava države da zarađuju od građana, naplaćivanjem monopolskih cena i usluga, prihoduju i onda drže oročene kod banaka, kod kojih sutra Vlada uzima kredite pod vrlo nepovoljnim okolnostima.
Znači, milijardu i 300 miliona evra nekontrolisanog novca postoji, ali država ne želi da taj novac stavi u ovakve infrastrukturne projekte, iz potpuno određenih razloga. Čak i ono što su sopstveni prihodi, naplate školarine ili usluga u zdravstvu, nije dovoljno uređeno zakonom, ni u smislu evidencije, ni kontrole naplate, ni kontrole trošenja tih sredstava. Da jeste, mi danas ne bismo razgovarali o bezuslovnoj i neopozivoj garanciji koju Republika Srbija mora da da, i to za nabavku elektromotornih garnitura.
Ima jedno prethodno pitanje, na koje Vlada i odgovorni nisu dali odgovor. Po čemu će se kretati te elektromotorne garniture? Gospodo moja, trebalo bi prvo rekonstruisati prugu i ono po čemu ide taj elektromotorni element, za koji je, uopšte, pitanje čijom odlukom je napravljen izbor da baš to treba nabaviti, tih 30 delova koji treba da idu po nerekonstruisanoj pruzi. Ima negde jedva prikazanih detalja kako se došlo do ovakve odluke.
U samom ugovoru o garanciji, država se obavezuje, u odeljku 2.03, i to kroz ostale obaveze, da će garant, znači, Republika Srbija, do 2010. godine održavati transparentan sistem finansijske nadoknade zajmoprimcu, zajmoprimac su ''Železnice Srbije'', u vezi s obavezom o pružanju javnih usluga, u skladu sa Zakonom o železnici. ''Održavati finansijsku nadoknadu'', u prevodu znači – iz budžeta pomagati Železnicu i davati subvencije.
Pod b) kaže – ''garant će pre 31. decembra 2010. godine zvanično usvojiti propise koji se odnose na naknade za korišćenje infrastrukture'', molim malo pažnje, ''koristeći režim naknada za korišćenje infrastrukture i katalog podataka o mreži ''Železnice Srbije'', koji je izradila firma „Buz Alen Hamilton“, 2007. godine.
Koja je to firma? U kom svojstvu je našla mesto u samom ugovoru o garanciji? Za čije potrebe je radila taj projekat? Ko je to naručio? Odakle će to biti plaćeno?
U tački c) onog što su ostale obaveze, onog dela u kojem se obično krije đavo, piše još i sledeće – garant će pre 30. juna 2011. godine pripremiti i odobriti ugovor o ciljevima i zadacima u vezi s finansiranjem infrastrukture železnice između garanta i zajmoprimca.
Ljudi moji, ovo vređa elementarnu logiku. Godine 2009. dati bezuslovnu i neopozivu garanciju za sve direktne i sporedne troškove, pisane, nepisane, moguće izmene, a 2011. godine, do 30. juna, urediće se međusobni odnosi garanta i zajmoprimca i odobriti ugovor o ciljevima i zadacima?! Budžet, kuća od krova, napisan prema željama; ugovor o garanciji po zajmu dati 2009. godine, a ciljeve i zadatke infrastrukture po kojoj treba ovo da se kreće, to ćemo 2011. godine izraditi.
Ako neko misli da u ovoj državi nije sve moguće, uveravam ga u suprotno, čitajući Vladin dokument.
Očekivani efekti i koristi od nabavke elektromotornih garnitura za regionalni saobraćaj bi bili sledeći, piše u obrazloženju, doprinos privrednom rastu Srbije kroz bolje povezivanje, čime će se stimulisati razvoj regiona, pa veći udeo Železnice u podeli po vidovima prevoza, pa organizacija prevoza prilagođena potrebama korisnika, pa povećanje prihoda od prevoza putnika, smanjivanje troškova eksploatacije i troškova održavanja.
Reči, reči, reči, papir i reči, papir trpi sve, i šuplje reči, bez i jednog jedinog podatka koji bi značio isplativost i zašto Srbija ulazi u ovu obavezu, bez dostavljenog zajma koji je osnov za ovu garanciju.
Treba nabaviti 30 višedelnih elektromotornih garnitura, gde će period trajanja zajma biti 15 godina, sa četiri godine grejs perioda, gde bi se otplata zajma vršila u 22 polugodišnje rate, s datumima plaćanja 8. mart i 8. septembar, gde je provizija na nepovučeni deo zajma 0,5% godišnje, a u završnom računu budžeta za 2007. godinu Republika Srbija je, zbog nepovlačenja odobrenih kreditnih linija, platila milion evra kamata na nepovučena sredstva, tako da ovo nije podatak koji ne brine.
Ono što je zaista van svake pameti, to je da je rok za stupanje na snagu Ugovora o zajmu 120 dana, znači, već je istekao dokument, a mi o njemu razgovaramo kao o uslovu za odobravanje zajma, jer ova je garancija uslov. Kako je to sve moguće, zaista ne umem, poštovani građani, da objasnim.
Obaveze Železnice su da izradi i usvoji plan poslovanja za svaku poslovnu jedinicu, da obračune uradi po međunarodnim standardima za finansijsko izveštavanje. Kako su ti međunarodni računovodstveni standardi korišćeni pri izradi, na primer, završnog računa NIS-a, i koliko su kreativno tumačeni, objašnjava situacija onih nezakonitih donacija koja je Vlada tražila od NIS-a 2004. i 2005. godine, samo u visini osam milijardi dinara, a praksa je počela još 2002. godine. Da li će se i ovde tako ''kreativno'' koristiti međunarodni računovodstveni standardi i da li će onaj ko nam zajam daje na to da žmuri, kao oni koji su ovde za to nadležni i zaduženi, to ćemo tek imati prilike da vidimo.
Ono što nije dobro, to je što za tih 100.000.000 evra Republika Srbija, kao garant, čitam iz obrazloženja, u celosti garantuje za blagovremeno izvršavanje svih novčanih obaveza. Sve obaveze su uslovljene izdavanjem i kontinuiranim važenjem garancije koju dajemo kao garant za Javno preduzeće "Železnice Srbije".
Da li je Republika Srbija kao garant tražila od "Železnica Srbije" garanciju da će moći da odgovore obavezama za zajam koji uzimaju? To se ovde ne vidi, jer nemamo čak ni osnovni ugovor o zajmu. Da li ovo mora ovako? Tvrdim da ne mora, jer i kreditori koji imaju kredite po principu – uzmi ili ostavi, imaju različit pristup prema kreditorima u ovom ili onom trenutku.
Gospodo kolege, građani Srbije, od 2001. godine do danas, ovaj kreditor je zaoštrio uslove finansiranja prema Republici Srbiji. Da li je rezultat toga nastupanje onih opštih uslova, strožijih prema svima? To ne mogu da procenim, zato što Vlada Republike Srbije smatra da poslanici ne treba da imaju prilog tih opštih uslova, gde su članovi dati samo u prvim stavovima, bez obrazloženja onog što je teret i što je neophodno za izjašnjavanje. Verovatno, Vlada Republike Srbije štedi papir.
Kako se to radi u nekim ozbiljnijim državama – u Republici Hrvatskoj, zemlji u okruženju, koja takođe koristi zajmove od ovakvog kreditora? Na sasvim drugačiji način se poslanicima dostavlja informacija o tome šta su dosad korišćeni zajmovi, koliko je od njih iskorišćeno, koje su obaveze plaćanja, da li se govori o rokovima i koja je težina dokumenata koji se usvajaju. Ne, ova vlada želi da se ugleda na svet samo onda kada to njoj odgovara, a onda kada treba da pokaže odgovornost prema Parlamentu i prema građanima, onda ugledanje na one koji to rade ozbiljnije i odgovornije ne važi.
Do detalja ću vam za sledeći kredit Evropske investicione banke, kada budem kao govornik govorila, izneti kako to rade oni koji zaista žele da narodu polože račune. Bez obzira na to što su malo više zadužena zemlja od nas, što im se nikada ne može dati za pravo da je to dobar potez, to ne znači da mi ne treba da znamo sve elemente zbog kojih danas treba da se izjašnjavamo o ovim zaduženjima.
To što od 2004. godine ne postoji uprava za javni dug, to što nemamo ni jedan jedini element koji govori o težini zaduživanja, što nemamo razdvojen privatni i javni dug onako kako to nalažu pravila, a ne u zavisnosti od određene potrebe, u zavisnosti od toga ko se obraća i zbog čega govori te podatke, stvarno je poražavajuće za sve nas kao društvo. Ali, to nisu samo utisci i naša emocionalna stanja. Ovo su stvari koje nose materijalnu težinu i ovo je razlog koji, čak da ne postoji nijedan drugi, govori o površnosti i neozbiljnosti Vlade, koja pred nas izlazi s ovakvim predlozima zakona.
Za njih ne možemo glasati ni slučajno i mislim da nikada nije bio niži nivo poštovanja Narodne skupštine Republike Srbije, od strane izvršne vlasti, nego što je danas, kada razgovaramo o ovim zakonima.