Hvala, uz izvinjenje. Očigledno je da ne postoji problem nerazumevanja. Nije reč o nadgornjavanju u verbalnom toku polemike, reč je o ambiciji da se skrajne nešto što je realni, gorući problem Srbije i građana Srbije.
Pomenuti procesi depopulacije, odnosno metropolizacije zaista dovode do toga da s jedne strane grad Beograd, a sa druge strane samoproklamovana država Kosovo predstavljaju entitete koji pokazuju ofanzivne ambicije na vlast. Šta ako se perspektivno gledano jednog dana na Moravi oni susretnu i počnu da graniče? Ne vidite li da Srbija iščezava u nedostatku političkih instrumenata samoorganizovanja života na ukupnom njenom području. Reč je o tome da tzv. Srbija na moravama ili Šumadija, kako je moja stranka zove, bez ikakvih kartografskih pretenzija, mora takođe dobiti svoj regionalni politički subjektivitet, da bi udovoljila onome što su stvarni standardi i potrebe života u 21. veku.
Možemo jednom kvaziintegralističkom politikom srpstva sa kvazinacionalizmom patetičnih razmera zamajavati javnost o tome kako je Srbija kao evropska cista jedino rešenje za sve životne i nacionalne probleme. Ali, naš stvarni društveni problem je slaba integrisanost i srpsko društvo mora da napreduje, da bi se i radno, i politički i komunikativno integrisalo u svoju evropsku zajednicu svoga vremena, a regionalizacija je politički uslov za to. Razumeli smo se odlično, gospodine Martinoviću.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović traži povredu Poslovnika. Nemate pravo na repliku. Replika na osnovu člana 101, poslednji stav, diskreciono je pravo predsedavajućeg. O tome da li će neko dobiti repliku ili ne donosi odluku predsedavajući i taj član nije predmet povrede Poslovnika.
Da li se još neko od ovlašćenih predsednika ili predstavnika javlja za reč? Ako ne, prelazimo na deo sednice gde će reč imati narodni poslanici po redosledu i prijavama reč.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redoslednom narodnih poslanika podnele sledeće poslaničke grupe: poslanička grupa LDP, poslanička grupa NS, poslanička grupa SPS - JS, poslanička grupa DSS, poslanička grupa G 17 plus, poslanička grupa Napred Srbijo, poslanička grupa Za evropsku Srbiju, poslanička grupa SRS.
Prva prijavljena za reč, a po redosledu narodnih poslanika prema prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, narodna poslanica Vesna Pešić, a posle nje narodna poslanica Zlata Đerić.

Poštovani ministri, poštovane kolege, dosadašnja rasprava o ovom zakonu o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, po mom mišljenju, pokazuje jednu dosta veliku konfuziju koja ovde vlada. S jedne strane, imate jedno gledište koje misli da ukoliko država ne drži čvrsto u svojim rukama sve moguće funkcije i nije strogo centralizovana, da takva država ako bilo kakvu funkciju ispusti iz ruke, da je to nekakva izdajnička država i da je to nekakva država koja je dozvolila da se prave nekakve države u državi.
Znači, takva jedna koncepcija se čuje od strane drugih nekih stranaka koje su do sada ovde izlagale, a opet možda na drugoj strani postoji nekakva ideja da sada, posle raspada Jugoslavije, može da bude Srbija nekakva federacija.
Sada bih citirala Zorana Đinđića, koji je veoma ispravno dao jedanput jednu vizionarsku ideju. On je rekao - dok je bila Jugoslavija, Srbi su pokušavali da od nje prave Srbiju, a sada kada imamo Srbiju, pokušavamo da pravimo Jugoslaviju.
Znači, ono što ovde nedostaje, nedostaje jedna prava vizija današnje Srbije. Sa jedne strane imamo dve stare ideje koje se ovde, po mom mišljenju, na neki način tuku. Jedna bi bila ta stara centralizacija, centralizovana država, koja je i danas praktično na delu, a drugo bi bila neka vizija neke unije, nekakvih konsocijacija ili nekakvih federalnih država, koje današnja Srbija ne može da ostvari, nego može da ima samo ono što je predviđano, neka vrsta autonomije, koja je otprilike zamišljena ovako.
Sve ono što su državne funkcije u strogom smislu reči, a to je zakonodavna, izvršna i sudska vlast, to se ne može delegirati ili decentralizovati. Mogu se nadležnosti decentralizovati ili izvršiti dekoncentracija vlasti samo onih funkcije koje su u širem smislu državne, a praktično i ne moraju biti državne. Recimo, kada je reč o zdravstvu, videli smo da u SAD zdravstvo nije državna funkcija, nego je privatna funkcija.
Kada čitate ovaj zakon, prvo što vam pada u oči zapanjite se koliko je naša država još uvek etatizovana. Zašto su uopšte neke funkcije državne funkcije? Recimo, imate i kinematografiju, pa kada govorite o davanju poverenih nadležnosti, nisam znala da i kinematografija treba da bude opštedržavna funkcija.
Nismo se dogovorili ni oko toga šta su danas uopšte nekakve državne funkcije u ovom širem smislu reči, pa sad imate čak i bibliotekarska mreža, poverena delatnost koja se daje AP Vojvodini da stavlja mrežu biblioteka u Vojvodini, a ostali deo Srbije ne. To će davati i dalje mrežu biblioteka i postavljati direktora Srbija, država, a ovde će ovo davati AP.
Prvo što je trebalo raspraviti je zašto smo ovoliko etatizovani? Zašto država uopšte ima ovoliki nepotrebni broj funkcija, tako da neki put pomislite da, na primer, neformalno obrazovanje ili obrazovanje starih ili odraslih, to je autentična funkcija, može da ne bude poverena, nego evo, to će da radi npr. Vojvodina ili neko drugi.
Problem je u tome što nije napravljena ideja kako treba da bude uređenje jedne države koja je praktično nastala, izvinite, možda je i bila i ranije, znamo, Kraljevina Srbija, a koja je nastala 2006. godine. Čitav problem oko toga kako Srbija treba da bude uređena je problem ovog ustava koji je tada donet, što nikada nije raspravljeno javno kako treba da izgleda jedna država, koja je praktično iznikla time što se Crna Gora odvojila, i šta treba da bude neko njeno državno uređenje?
Ova polemika koja se ovde vodi potpuno promašuje temu zato što mi tu viziju tog uređenja nemamo, niti je bilo na javnoj raspravi, čak i ovo sada, kad je bila reč o statutu i oko ovog zakona, nigde nismo imali javnu raspravu oko ovog zakona, a jeste neki suštinski zakon.
Dok god mi budemo imali takvu jednu zastarelu državu, koja ne stavlja na dnevni red i na javnu raspravu ovako krupna pitanja kao što je statut i kao što je ovaj zakon o nadležnostima, jer smo ga dobili negde ispod stola, sve ovo od Ustava pa nadalje, to je šutiranje ispod stola.
Šta su neke stranke šutirale ispod stola? Šta je ubacio SPS, da li glavni grad ili administrativni centar? Da li je nešto išutirao ovaj, onaj, prebrisao, pa ubacio? To je otprilike ono što mi dobijamo da radimo u Skupštini Srbije. Nismo imali pre toga jednu relevantnu javnu raspravu na osnovu čega bismo sada mogli da relevantno raspravljamo o tome kako treba da bude uređena Srbija i kako treba da bude uređena autonomija Vojvodina. Mi smo to pitanje sada formalno pokrili, time što sam rekla Ustavom je tako zacrtano da ništa od državnih funkcija ne može biti decentralizovano, mogu samo ove šire funkcije lov, ribolov, šumarstvo i to je navedeno, a poverene funkcije, to su, koliko sam mogla da vidim, uglavnom određene nadzorničke funkcije, pa su sada te nadzorničke funkcije prebačene na Vojvodinu.
Kao što je neko rekao, Vojvodina ima ono što je i do sada, praktično, imala. Ništa se tu specijalno novo nije dodalo.
Ovi napadi koje ovde čujemo da se stvara država u državi, to bi značilo da smo mi federacija, jer to su države. Imamo jednu državu u kojoj postoji još nekoliko država. Međutim, ovde to uopšte nije slučaj zato što ovde AP nije dobila nijednu u užem smislu državnu funkciju, nego je dobila ove šire, od publikacija do kinematografije, kulture, sporta itd, manje-više ono što je i do sada imala.
Mislim da nama tek predstoji jedna rasprava kako će izgledati jedno moderno državno uređenje u budućnosti.

Šest minuta i 15 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić, a posle nje narodni poslanik Dušan Bajatović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, poštovani predstavnici Vlade, poštovana javnosti Srbije, kad god se pokrene mnogo strasti onda je iza toga malo razuma. Nekome je očigledno to bio cilj, kao svojevremeno, a mnogi to ovde u parlamentu pamte, kada se donosio Omnibus. I tada su se uzburkale strasti. Odigrale su se razne predstave i performansi, čak do onog tipa - vratite mi moje krpice, neću više da se igram sa vama, pa se ipak i dalje igram. Vođena iskustvom koje sam stekla one večeri kada sam se vraćala iz srpskog parlamenta posle usvajanja Omnibusa, a slušajući saputnike koji su putovali na relaciji autobusa Beograd - Novi Sad - Sombor, znala sam da nikada više ne mogu i ne smem u ime politike, u ime političke stranke, u ime Vojvođana, podržati ovakav predlog zakona ili bilo šta slično.
Vojvođani ili građani Vojvodine su dobili 2001. godine Omnibus. Nekima je posle toga smrklo, svanulo je uglavnom političkim elitama, ako to uopšte jesu.
Mi koji živimo u Vojvodini, Srbi i svi oni kojima je tu prošlost, sadašnjost i budućnost navikli smo da je cilj političkih avanturista koji kroz Vojvodinu prođu da nam zamute pijaću vodu, pa odu ili u istoriju ili u drugu državu, a mi poslovično oprezni tu vodu posle procedimo i trunje bacimo.
Nama podele nisu bliske i znamo koja je vrednost zajedničkog života. Vojvođani su narod koji voli da teče i uvećava, a ne da deli i smanjuje, i dobro je primetio neko od prethodnih govornika kada je rekao da ovaj predlog zakona afirmiše strahove i nepoverenje, i generiše strahove i nepoverenje, i to opravdano.
Ovo je zakon koji je osmišljen da bi, korak dalje od omnibusa, pomerio mogućnost secesije i to on ne krije, i to ću kasnije kroz citiranje člana Predloga zakona i da pokažem. Zato kažem da je ovo zakon koji nije za građane, ovo je nešto između partijskog i privatnog zakona koji je uspeo da više nego bilo koji drugi podstakne podele unutar vladajuće stranke, ali i unutar pravničke javnosti u Srbiji, koja je tu ipak najstručnija i koja još nije do kraja dala svoju završnu reč, pa do onih političkih strasti kojima smo svi svedoci.
Većina građana koji žive u Vojvodini, da ih je neko pitao, a niko ih nije pitao, niko im nije izneo jednu relevantnu javnu raspravu, imala bi vrlo zanimljivo mišljenje o statutu i ovakvom predlogu zakona. Trebalo ih je čuti, trebalo ih je pitati. Ako već neko planira da ih pita o teritoriji, morao ih je prvo pitati o ovom zakonu i ovom statutu.
Ali, po čuvenom manevru odvlačenja pažnje, skretala se pažnja javnosti na neke akutne teme koje nisu svojstvene samo Vojvodini da bi se nametnuo stav o nužnosti baš oko ovakvog teksta zakona i statuta, koji iznosi tvrdnje koje stoje u međusobnoj i potpunoj kontradiktornosti i poništavaju jedna drugu, praktično se isključujući u primeni, i samim tim zakon čine ništavim i pred nekim nepristrasnim pravnim arbitrima oborivim.
Zašto tvrdim da je ovo partijski privatni zakon? Pa, zato što se u njemu vodilo računa pre svega o partijskim interesima trenutno vladajućih, ma kolika njihova specifična težina bila u biračkom telu. O njemu se dogovaralo između dve skupštine, i to se javno promovisalo i to je ono što ga čini poluprivatnim, jer nismo shvatili kriterijume kako se to moglo između jedne skupštine u Novom Sadu i ove skupštine u parlamentu uticati na izmene teksta zakona, ma kako se one nazivale, a rekli su da su samo tehničke, a onda posle promovisali to kao svoje velike političke uspehe.
Ne vidim da je ispravka tehničke ili interpunkcijske greške neki veliki politički uspeh, ali očigledno da tu negde na sredini toga leži istina. Dvolično do kraja je to da oni koji zagovaraju Evropu bez granica, putovanje u Evropu bez viza i pasoša, hoće samo jednu granicu i to prema Srbiji. To ovaj zakon jasno kaže.
U članu 4. kaže se ovako: "Teritoriju AP Vojvodine čine teritorije jedinica lokalnih samouprava u njenim geografskim oblastima Bačka, Banat i Srem, utvrđene zakonom." Stav 2. kaže : " Teritorija AP Vojvodine ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana, izražene na referendumu, u skladu sa zakonom". Znači, u saglasnost njenih građana ona se može menjati.
Da li to znači da, uz saglasnost njenih građana, ona može da se menja i šire? Ne, može samo uže, što znači da vi ove tri navedene kategorije, odnosno tri entiteta koje navodite, Bačka, Banat i Srem, verovatno već vidite i tu neke moguće granice i neku moguću novu trgovinu.
Kaže: "Referendum je punovažan ako je na njemu glasala većina građana koja ima izborno pravo i prebivalište na teritoriji AP Vojvodine. Odluka na referendumu iz stava 2. ovog člana jeste doneta ako je za nju glasala većina utvrđena zakonom, odnosno statutom, u skladu sa zakonom".
Kada su to građani u Vojvodini govorili o mogućem referendumu i teritorijalnom izjašnjavanju? Kada ste ikada osetili, vi koji ne živite u Vojvodini, da u Vojvodini postoji takvo raspoloženje, osim u vreme Svetozara Miletića, Jaše Tomića i ostalih srpskih tribuna?
Onda jedan nonsens, čak i jezički nonsens, jedan pleonazam koji je nedopustiv da postoji u odredbi zakona: "Grad Novi Sad - glavni administrativni centar i sedište organa AP Vojvodine". On je to i do sada bio. Samo ako je nešto centar, onda je on centar, nema množine. Ne može da bude glavni centar.
To su dve reči koje suštinski potpuno isto znače i poznata je jezička greška koja se zove pleonazam i svuda se ispravlja kada se pojavi. U stvari, ispravlja se onda kada nije nastala namerno. U ovom slučaju je ona nastala namerno, u želji da se dodvori nekim političkim strujama, pa smo zadovoljili i jedno i drugo ili, kako u narodu kažu, da se bude i pošten i ono drugo, a to do sada, otkad je sveta i veka, niko nije uspeo i svaki novi pokušaj je uvek i iznova bio tragikomičan.
Dakle, decentralizacija vlasti, kojoj Srbija uz sve svoje velike napore istinski teži, jeste izgovor, jer asimetrična decentralizacija jeste u stvari put ka secesiji, a svako ko se pri tome još poziva na novac i uštede krije istinu, zarad samo sopstvene koristi i jednog cilja.
Skupština Srbija ima osam miliona građana i 250 poslanika, 32.000 građana predstavlja svako od nas. Skupština AP Vojvodina ima 120 poslanika na oko dva miliona građana, 16.000 birača predstavlja svako u Skupštini AP Vojvodina. Koji je poslanik skuplji, koji više košta ovu državu? O platama u Vojvodini, administrativnim, poslaničkim, dnevnicama, paušalima, putnim troškovima javnost nikada nije dobila informaciju, o sukobu interesa takođe, o aparatu Izvršenog veća takođe, broju zaposlenih, ceni koštanja takođe, a kao uredni građanin koji živi u Vojvodini, koji uredno plaća porez, moram da postavim pitanje - "di su i moji novci?"
Predsednik predlaže smanjenje srpskog parlamenta na 150, ali nikada nije nijednom rečju pomenuo vojvođanski. Kome on to priprema odstupnicu? Ko to priprema rezervnu državu u svojoj državi, dajući kroz član 4. mogućnost izjašnjavanja referendumom o svojoj teritoriji?
U ovom opštem duhu praznorečja koje vlada od strane vladajućih, u nedostatku mudrosti i pragmatičnosti, vizionarstva, ovo je još jedan napor da nas uvedete u kolektivnu amneziju, a sa ciljem da se materijalna dobit koju ostvarujte političkim angažovanjem i nadalje nekontrolisano uvećava. Na sve ostale ciljeve koji su prikriveni govorićemo kada budemo govorili i o statutu sutra. Jeste da se sa ovim požurilo zbog budžeta, da biste imali potrebnu većinu da se izglasa budžet, o tome je moj kolega danas govorio, ali jeste još jedan zakon problem, kojim hoćete da napravite manevar da ga ne donesete.
Upravo donošenje ovog zakona i statuta u ovom momentu jeste, između ostalog, izgovor da se odloži donošenje zakona o denacionalizaciji, zakona kojim bi se vratila imovina koja se mora vratiti i čije donošenje jeste jedan i ključni dokaz da treba ići u EU i uslov da se uđe u EU.
Vi znate koliko je u Vojvodini takve imovine i upravo želite još jednom da zamutite vodu, pa da mi opet imamo dodatni posao da moramo da je cedimo i da moramo da bacamo trunje.
Molim vas, da li građani Vojvodine imaju hrabrosti, imaju spremnosti i imaju želje da plate ovako skupu cenu vašeg vladanja? Zaista ne verujem, ali to će najbliža budućnost pokazati.

Reč ima narodni poslanik Dušan Bajatović, posle njega narodni poslanik Jovan Palalić.

Poštovane kolege, politika koju vodi SPS je vrlo jednostavna i svima razumljiva: autonomija - da, država - ne. Meni će biti žao onih koji to ne razumeju.
Podsetiću vas da je projekat donošenja zakona i statuta AP Vojvodine posledica konsenzusom usvojenom Ustava RS, a moram da vam kažem, barem po pobrojanim, prenesenim ili izvornim nadležnostima, nisam našao ništa što u Ustavu ne piše.
Danas neke od tih stranaka spočitavaju SPS različite uloge. Samo dve stvari ću da kažem. Setite se 1978. godine i antiautonomaške revolucije. Teško da smo mi partija kojoj možete da spočitavate ono što ste rekli.
Što se tiče političke doslednosti ili nedoslednosti, od starta nam je bilo jasno da ovo pitanje ne treba da se rešava u parlamentu Vojvodine, pa smo zato i glasali za da to dođe tamo gde mu je i mesto, na parlament Srbije. Jer da smo dalje raspravljali u okviru, kako se to kaže, političkih snaga u Vojvodini, imali bi jednu raspravu koja bi dalje destabilizovala Srbiju i bila politički i marketinški zloupotrebljavana, kao što je to i danas slučaj.
Moram da vam kažem, kolege, da ste vi u jednoj prednosti, a da je javnost koja gleda ovaj skup prosto hendikepirana. Oni nemaju ni tekst ispred sebe, a javna rasprava koja je vođena preko tzv. sredstava javnog informisanja, pod patronatom pojedinih političkih stranaka i tzv. lobi grupa, ne govorim o stručnoj javnosti, dala je jedan ton ovoj raspravi da se radi o nekakvim dezintegracionim procesima i sličnim stvarima.
Kada bih bio gospodin Čanak, a neću previše da mu omalovažavam ovaj akt, rekao bih, komentarišući stavove SRS, koji kažu – vi ste, kaže, sprečili da se promeni Ustav Srbije sutra, jer ne mogu da se menjaju dostignute nadležnosti, odnosno dostignuta prava.
Od 153 prenesene nadležnosti, gospodo, u ovom statutu preko 100 su prenete nadležnosti, koje se u svakom momentu mogu povući. Ako neko ovde može da nađe tragove izvršne, sudske i zakonodavne vlasti, svaka mu čast. Ako je polaganje pravosudnog ispita ili državnog ispita obeležje pravosuđa, to tako ne gledam.
Podsetiću vas, kada je počela rasprava posle 2000. godine, naravno, na projekat akademika Fire, gde je bila predviđena i Narodna banka, i predsednik Vojvodine, i Vlada, i neposredni izbori i svakakva neka razna čuda. Ne mislim, za razliku od nekih kolega, da će ovo biti kraj rasprave o autonomiji i decentralizaciji u Srbiji.
Naprotiv, jedno vreme će se političke snage i strasti primiriti i ponovo ćemo početi da raspravljamo o ovome, jer Ustav, koji smo konsenzusom doneli, omogućuje i druge autonomije i druge, nadam se, ne političke regione, nego ekonomske regione, razvojne priče i onu pravu priču, a to je decentralizacija, gde vlast, imovina i sve ostalo treba da bude bliska, ljudi, građanima.
Ne možemo se definisati, a definisali smo se kao nacionalna država, to je okej, ali kao građanska država po pravima. Ako želite da to poštujemo, ne možemo napadati neke stvari koje ovde pišu. Ako nekome damo autonomiju, a ne želimo da joj damo nikakav sadržaj, onda je to najskuplja i najproblematičnija autonomija. Ona ništa ne donosi, a košta.
Ako govorite o autonomiji, ona mora imati neki sadržaj. Ponavljam, od 153 pobrojane nadležnosti, preko 100 su tzv. prenete, možete ih povući u svakom momentu, ljutio se neko ili ne.
U teorijskom smislu, za razliku od svih ostalih ranijih projekata ovog tipa, uvodi se nešto što ovde niko nije komentarisao, pa ni onaj ko je predlagač zakona, mislim na Vladu. Uvodi se supervizija državnog organa.
U ranijim projektima nije bilo supervizije u projektu autonomije. Sada je jasno da će Vlada RS, kroz svoje organe, u svakom segmentu prenetih nadležnosti imati superviziju i puno pravo da nešto dozvoli ili da nešto ne dozvoli.
Takođe, u najvećem broju nečega što bi moglo vući po pravima na nekakav navodni separatizam je u direktnoj nadležnosti Vlade RS i svuda se obavlja na zajedničkim osnovama, na zajednički način, sa zakonom koji važi na celoj teritoriji RS.
Ne želim da budem ili da sebi pripisujem ulogu, ili svojoj partiji, da smo jedini pametni, da jedini sve znamo i da smo jedini branioci nacionalnih interesa. Pretpostavljam da, kao partija, nosimo odgovarajuće istorijsko iskustvo i kao ljudi koji se bave politikom odgovarajuća lična iskustva i odgovarajuća znanja.
Kada govorimo danas, dakle, o ovom zakonu, možemo da kažemo da je on dobra mera koja je utvrđena upravo između onoga na čemu principijelno insistira SPS – autonomija da, državnost ne. Puna nadležnost države Srbije, oličena u mogućnostima Vlade Republike Srbije, za sve što i najvećim sumnjivcima može biti sumnjivo kada je u pitanju zaštita interesa Republike Srbije.
Nažalost, vreme koje imam na raspolaganju, a i hendikep onih koji gledaju ovaj prenos u kome, bojim se, prečesto želimo da postignemo samo dnevno-političke poene, te otud ne pričamo o ozbiljnim procesima, pa smo i proces kolege iz Šumadije, a čisto sumnjam da Šumadinac može biti nekakav separatista, o metropolizaciji i raseljavanju rubnih delova Srbije shvatili, recimo, pogrešno. To je ozbiljna priča.
Pojedine kolege ovde govore da se ljudi bore za život, bore se za egzistenciju, za preživljavanje svojih porodica, pa im to nije važno.
Samo ne razumem jednu stvar. Zašto Kragujevac ne treba da ima autoput, a Čačak treba? Da li je možda važno odakle je član Vlade? Dogod ova država ne bude funkcionisala po jasnim prioritetima, gde nije važno ko je ministar ili ko je predsednik, ili koliku ko ima lobističku moć, nego je bitno da li imamo konsenzus nacionalnog, ekonomskog, političkog, socijalno definisanog interesa, mi nećemo dobro funkcionisati. Dok stvari zavise od toga ko je negde, to može biti plus-minus 10% da zavisi od čoveka, ali globalno mora da zavisi od procesa koje mi želimo da podržimo.
Proces decentralizacije u Srbiji treba da prođe. Mislim da je to interes svake skupštine opštine, svakog grada, mislim da je to interes Srbije. Ako želimo na ovaj način, kao politička elita u Srbiji, a smatram da je parlament politička elita, jer oličava one koji žele da budu politička elita u Srbiji, pošto su neki elita po statusu a ne i po kvalitetu, onda zaista moramo da vodimo računa šta plasiramo javnosti.
Bojim se da deo ovih aktivnosti ima za cilj naredne izbore, na kojima nećemo razgovarati o kvalitetu života, političkoj stabilnosti u Srbiji, jer ni sami ne nudimo odgovarajuća rešenja u ekonomskom, pa ni političkom i socijalnom smislu, nego ćemo se baviti golom borbom za vlast na iracionalnim argumentima. Ponovo neće biti važno koliko imamo zaposlenih, koliko nezaposlenih, koliko fabrika radi, koliko ne radi. Da raspravljamo o tome šta je doneo proces privatizacije i slične stvari.
Ali, to nije tema, pa da me predsedavajuća ne bi opominjala u tom smislu, želim samo da kažem, dakle, sutra ću govoriti o statutu, tamo je bilo nešto više problema nego u samom zakonu.
Mislim da ova rešenja, ovako postavljena, sa poštovanjem Ustava, sa uvođenjem supervizije Vlade Republike Srbije, za sve što može biti, kolega, tvrdim da je ima, dakle, ovo je jako dobro što je uvedena puna nadležnost Vlade Republike Srbije svugde tamo gde nešto može biti sporno. To je mogao da bude možda i guverner, možda je mogla da bude i Skupština, možda je moglo da bude i ministarstvo.
Vidim da se Vlada Republike Srbije, kao predlagač, opredelila da to bude ona sama i smatram da je to dobro. Ne mislim da će bilo koja buduća vlada RS ili većina u njoj dozvoliti bilo šta, ovo samo govorim zbog građana koji sada ovo slušaju i gledaju, separatističko. Ne mislim da će to dozvoliti bilo koja partija koja ima stvarnu moć kroz broj glasova koje može da dobije na srpskom političkom tržištu.
Prema tome, ne želim previše da branim čak ni sopstvenu partiju. Mislim da smo se u tom patriotskom smislu sasvim dovoljno pokazali, jer ovde se spočitava i SPS da smo hteli neke marketinške poene. Moram da vam kažem da smo mi krajnje ozbiljno mislili i u dogovoru sa našim političkim partnerima podneli neke amandmane.
Sam tehnički proces se može sporiti, da li je trebalo u Skupštini Vojvodine uraditi ovako ili onako. Ali, mnogo manje političkih tenzija će proizvesti ovo rešenje, koje će dovesti da usvojimo dva usaglašena dokumenta, a to je ovaj zakon o prenošenju nadležnosti, odnosno o nadležnostima AP Vojvodine i statut AP Vojvodine, i da za jedan duži vremenski period, a što duži, to bolje, stavimo tačku na ovu vrstu rasprave, sve dok ne završimo pitanja decentralizacije Srbije, ali kroz proces koji neće ugroziti njenu političku stabilnost, da se to odnosi pre svega na skupštine opština i na gradove.
Samo još jedno pitanje je još ostalo ovde, a to će tek biti rešeno, to je da se do kraja definiše način finansiranja i da se do kraja definiše imovina.
Moram da vam kažem, ukoliko se ta imovina svede na ono što koriste trenutno postojeći organi AP Vojvodine i na delimična prava u oblasti šumarstva, vodoprivrede, bez pravog uticaja na urbanizam i na recimo autoput, kako to neko voli da kaže, pošto to sve ostaje državi, ne vidim da će usvajanje ovog zakona ili statuta kada dođe na dnevni red bilo čime ugroziti državu Srbiju kao takvu.

Jedanaest minuta i 55 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Narodni poslanik Aleksandar Martinović ima pravo na repliku, ali narodni poslanik Zoran Ostojić želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.

Uvažena potpredsednice, mislim da se radi o povredi člana 101, pogrešno tumačenje, ono što je govorila koleginica Pešić.

Narodni poslaniče, član 101. ne može biti predmet povrede u toku sednice. Narodni poslaniče, daću vam ponovo reč, sa opaskom da ste pogrešili, niste hteli da kažete 101. nego 104. Samo vas molim da se prijavite.