Uvažena predsednice Narodne skupštine, dame i gospodo narodni poslanici, uvažena gospodo ministri, kada govorimo o pravnom aktu koji je danas pred nama, moramo da se osvrnemo i na formalnopravni aspekt koji je ovde potvrđen ovim zakonom i koji je definisan Ustavom i usaglašen sa njim.
U tom formalnopravnom aspektu želim da napomenem samo da je ovaj akt usaglašen sa odredbom člana 12. Ustava Republike Srbije, članom 176, članom 183. i kada nabrajamo sve te članove, onda možemo jednostavno da zalutamo u toj šumi pravnih normi, ali je važno govoriti prvenstvo o suštini.
Hajdemo još malo o tom formalnopravnom aspektu, pogotovo o onom delu koji se tiče međuregionalne saradnje, koja je toliko sporna i koja se navodi kao sporna od strane pojedinaca.
Dakle, međuregionalna saradnja je definisana članom 3. zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine i u stavu 1. se već navodi više puta - da je to u okviru spoljne politike Republike Srbije, uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka Republike Srbije. Toliko, dakle, "Republike Srbije" u samo jednom stavu pokazuje naravno i želju koji je napravio ovaj pravni akt - da se jednostavno ne izađe iz okvira Republike Srbije.
Suštinsko pitanje ipak jeste pitanje regionalne saradnje koja je priznata, prihvaćena i nužna na nivou svih modernih, civilizovanih država, prvenstveno u okvirima EU, koja apostrofira regionalnu saradnju, koja pomaže regionima da budu ravnomerno razvijeni, kako bi bili međusobno konkurentni i kako bi pobedili u utakmici koja će doneti benefit regionu i državama koje ti regioni čine. Ta regionalna saradnja kako u okviru same države, tako i u okviru drugih država.
Što se tiče teritorije i simbola, mogao bih da navodim toliki broj i simbola i zastava, grbova koje imaju regioni nekih evropskih zemalja. To je uobičajeno, ali hoću da podsetim da i drugi gradovi u Srbiji imaju svoju zastavu i svoj simbol predviđeni statutom.
Na primer, to je grad Niš, koji takođe ima svoju zastavu i svoj grb, to je član 8. Statuta grada Niša.
Takođe, kada govorimo o Nacionalnom parku "Fruška Gora" i kada se apostrofira da taj nacionalni park predstavlja element tzv. državnosti Vojvodine, on govori, taj član 27. govori - da AP Vojvodina osniva javno preduzeće za upravljanje Nacionalnim parkom "Fruška Gora".
Znači, Nacionalni park "Fruška Gora" je dakle nacionalni park u okviru Republike Srbije kojim će upravljati javno preduzeće sa teritorije Vojvodine.
Normalno je da tim nacionalnim parkom upravlja onaj ko živi tamo i normalno je da on bude više zainteresovan od nas za taj nacionalni park.
Zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine kao pravni akt je usaglašen sa svim pravnim aktima Republike Srbije i to je taj formalnopravni aspekt priče o ovom zakonu i statutu Vojvodine. Uz kozmetičke promene koje su pravnim laicima izgledale kao kozmetičke, a kolegama pravnicima suštinske, iscrpljena je priča o pravnim aspektima jednog pitanja koje nedeljama opseda javnost u Srbiji.
Suština ovog pitanja prevazilazi taj, slobodno mogu reći, dosadno formalnopravni aspekt i naravno, kao i neka druga pitanja u Srbiji, dobija jednu višu dimenziju, koja na neki način, plašim se, može u nekim slučajevima da postane bezobrazna ili politikantska, kao što je neko to danas nazvao, i predstavlja udaljavanje odgovornosti prvenstveno za ono što smo činili sebi i drugima, ali i zaborav na ono što su drugi radili i nama i drugima.
U svim našim podelama, i sami podeljeni, bez imalo osećaja iskrene pripadnosti jednom ili drugom, prečesto smo paranoični, prečesto smo i očajni, jer imamo u sećanju devedesete godine kada smo bili vođeni onima koji su napravili krpu od sopstvene zemlje.
Dakle, krajnje je vreme da prihvatimo odgovornost, Srbiji treba Vojvodina koja će imati svoj pravni akt, koji će biti izraz njenih specifičnosti, koji će biti izraz najboljeg lica Srbije, njen simbol koji predstavlja i Srbiju iz vremena izgona sa patrijaršijom koja je tada bila u Karlovcima, sa drugim nacionalnostima, drugim kulturama, običajima. Taj deo Srbije bio je inspiracija, taj deo Srbije je bio slobodan, taj deo Srbije je bio temelj i čuvar naše duhovnosti i kulture. To je tada bila jedina Srbija, dok je sve ostalo tada predstavljalo mit.
Srbija je danas ono mesto na kojem smo mi koji smo gradili njenu istoriju i koji smo imali odnos prema toj istoriji, bila ona srpska, šumadijska, sremska, bačka, banatska. U ime komšija koji su dolazili na Božić i u ime nas koji smo odlazili na njihov, takođe naš Božić, i nas koji smo se radovali i Deda mrazu i Božić bati, nastala je Vojvodina kao fenomen i kao ponos.
Vodim poreklo iz svinjskog Srema, volim vino iako nisam iz vinskog i volim i Banat i Bačku, ali ne volim one koji bi da posvađaju, one koji bi da zakrve, ne volim one koji će na našoj grbači, potcenjujući ovo ili ono, koji će se profilisati u one koji će sutra da dele.
Ne volim one koji će da sude i presuđuju u ime suda i za račun i na račun naroda, koji će da presuđuju u ime Ustavnog suda. Ne volim one koji bi od Vojvodine da naprave krpu, izlizanu krpu kao što je zamalo postala priča o statutu. Nisam ni na strani onih koji bi od Vojvodine da naprave vojvodstvo, isto tako kao što nisam voleo ni one koji se kunu u Kosovo, a o Kosovu ne znaju ništa. I Vojvodina i Kosovo pripadaju nama koji ih znamo, znajući šta nam oni znače.
Institucije imaju značenje samo ukoliko im mi damo značenje. Zato Akademija nauka nema značenje ukoliko nema akademika koji bi popunili tu akademiju. Glavni grad pripada građanima, zato moramo imati i građane, ali smo devastirani godinama koje su bile iza nas, 90-im godinama koje su uništile građane, ali su uništavale i institucije.
Nijedna centralna vlast nije dobra ni za jednu regiju zato što centralna vlast ubija svaku inicijativu ili na inicijativu ne reaguje, a ukoliko bilo ko želi da realizuje svoju inicijativu, onda preti opasnost da budete brutalno ugušeni birokratijom, a poneko čak i političkim linčom.
Centralizam ubija individualnost, individuu, on ubija različitosti i posebnost. On ubija pojedinca koji želi da preuzme odgovornost, a ubistvo se sastoji u tome da umesto da nam omogući da preuzmemo odgovornost, centralizovana država poziva na odgovornost za poteze koje nismo ni imali nameru da preduzmemo.
Zato je G17 plus i spremio giljotinu propisa kojim ćemo centralizovanoj državi odseći pipke kojim nas je grlila u želji da nas zaštiti od nas samih.
Nikome nije cilj da ovim zakonom, kao što smo čuli - Pančevac ide kod lekara u Novi Sad, umesto u bliži Beograd, cilj je da Novi Sad može da bude konkurentan Beogradu po kvalitetu zdravstvenih usluga. Dakle, suština je u konkurentnosti.
Ovaj suštinski deo ne piše u Ustavu, bar ne na ovaj način. Ponešto piše u statutu, više ili manje u formalno-pravnom smislu, a da li cela ova priča ima smisla, zavisiće isključivo od nas samih.
Kada je neko postavio pitanje šta će se desiti sa celom Srbijom, da li će i ona biti regionalizovana, obećavam da će cela Srbija biti podeljena u regione jer ravnomerni regionalni razvoj podrazumeva odgovor na pomisao da će bilo ko, bilo kada pomisliti na secesiju jer regioni moraju imati druge regione za trku koja podstiče konkurentnost, a ukoliko nemate više trkače, nećete imati ni trku, u kojoj centralna država jedino mora da obezbedi uslove da svi potrče u isto vreme.
Dakle, nema privilegije ni za koga, jednaki uslovi u konkurentnoj državi konkurentnih regiona koji će podstaći razvoj cele Srbije.

Gospodin Mašić ima reč.

Poštovano predsedništvo, gospodo ministri u Vladi Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću pre svega o neustavnom prenošenju nadležnosti državne uprave na organe AP Vojvodine, inače nadležnosti koje kod nas, a i svugde u svetu, u suštini obavljaju ministarstva kao državni organi. Krenuću pre svega od poljoprivrede, a govoriću i o oblasti visokog obrazovanja i nauke i tehnološkog razvoja.
Istine radi, što se tiče poljoprivrede, u članu 183. Ustava stoji da autonomne pokrajine, u skaldu sa zakonom, uređuju pitanja od pokrajinskog značaja i to u oblasti poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova i ribolova.
To u suštini ne bi trebalo da bude sporno, međutim sporno je ono što se ovim predlogom zakona daje ili poverava pokrajinskim organima u oblasti poljoprivrede.
Krenuću prvo od oblasti same poljoprivrede i to u tački 1) u članu 13. stoji da organi autonomne pokrajine donose, sprovode i nadziru mere agrarne politike i mere ruralnog razvoja.
Mere agrarne politike i mere ruralnog razvoja u ovoj državi je donosila država i tako je određeno i Zakonom o poljoprivredi i ruralnom razvoju, koji smo u ovoj Narodnoj skupštini doneli pre par meseci, i normalno je da u svakoj državi postoji jedna strategija razvoja poljoprivrede, a u okviru razvoja poljoprivrede, svakako i razvoja na tim ruralnim ili marginalnim područjima.
Međutim, predlogom ovog zakona daje se u suštini nadležnost pokrajinskim organima da oni sami donose i utvrđuju mere agrarne politike. Mislim da to nije od interesa za poljoprivredu u Republici Srbiji, a ni u samoj AP Vojvodini.
Posebno ono što je krajnje i nesuvislo, moram tu grubu reč upotrebiti, to je ono što je u tački 7) ovog člana 13. regulisano. Kaže - autonomna pokrajina preko svojih organa predlaže nadležnom ministarstvu uslove izvoza i uvoza određenih poljoprivrednih proizvoda.
Da li to znači da određeni ili ne znam koji poljoprivredni proizvodi se iz ove države ne mogu izvoziti ili uvoziti ako organi Pokrajine ne daju određene saglasnosti ili izvrše procenu uslova za izvoz ili uvoz.
Mislim da je to krajnje nepotrebno u ovom zakonu i da to nije u okviru ovih ustavnih nadležnosti koje su regulisane. Ono što je takođe zabrinjavajuće, to je inspekcijski nadzor u oblasti poljoprivrede.
Dosad je inspekcijski nadzor u oblasti poljoprivrede bio isključivo u republičkoj nadležnosti i to je svuda u svetu da državna inspekcija kontroliše tako značajan privredni resor ili privredni subjekt kakva je poljoprivreda.
Ovim predlogom zakona u suštini inspekcijski nadzor u oblasti poljoprivrede, zatim stočarstva kao grane poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, lova i ribolova prenosi se na pokrajinske organe. Pitam i Vladu, i ministra poljoprivrede, i vas iz vladajuće većine – šta će Generalni inspektorat koji postoji u okviru Ministarstva poljoprivrede nadzirati u AP Vojvodini, ako se sve ove nadležnosti u okviru inspekcijskih poslova prenose na AP?
Ubiranje sredstava iz određenih poljoprivrednih oblasti takođe se u potpunosti prenosi AP, a to su naknade za korišćenje i upotrebu voda, zatim ribarskih područja i poljoprivrednog zemljišta. Prema postojećim zakonima, deo ostvarenih prihoda iz ovih oblasti je fakat pripadao Vojvodini, ali veći deo je pripadao i ulazio u budžet Republike Srbije. Sada se u potpunosti to usmerava u AP Vojvodinu.
Mislim da su samo ovih nekoliko činjenica dovoljni da se može utvrditi da se ovim zakonima u oblasti poljoprivrede prenose određene nadležnosti koje nisu u skladu ni sa Ustavom, ni u skladu sa postojećim zakonima, i na kraju, sa jednom pravnom i civilizovanom praksom svugde u svetu.
Želim nešto da kažem oko visokog obrazovanja. Žao mi je što nema ministra Obradovića, kao nadležnog ministra, da ga pitam kakve će njegove nadležnosti ubuduće biti u oblasti visokog obrazovanja u AP Vojvodini, kada se AP Vojvodini preko njenih organa daje ovlašćenje da izdaje dozvole za rad u visokoškolskim ustanovama na teritoriji Vojvodine, zatim da vrši samostalno osnivanje visokoškolskih ustanova, svakako da donosi odluku i o ukidanju visokoškolskih ustanova čiji je osnivač.
I ono što takođe nije do sada nikako bila praksa i što mislim da takođe nema smisla, da donosi odluku o broju studenata za upis u prvu godinu studija iz studijskih programa koji se finansiraju iz budžeta?
Istine radi, stoji da ustanove treba da pribave mišljenje visokoškolske ustanove, ne znam samo koje, i Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, najkasnije dva meseca pre raspisivanja konkursa.
Sve u svemu, najveći deo nadležnosti u oblasti visokog obrazovanja u potpunosti se prenosi na organe AP i Ministarstvo prosvete u suštini, po meni, nema gotovo nikakvih nadležnosti, jer bukvalno od osnivanja do kompletno nadziranja svih visokoškolskih ustanova, pa čak upisne politike, prenosi se na pokrajinske organe.
Dalje, ono što je najdrastičnije kršenje Ustava, to je u oblasti nauke i tehnološkog razvoja. Našim Ustavom, članom 97, isključiva ustavna nadležnost je precizirana u tački 12, u oblasti nauke i tehnološkog razvoja, ona pripada Republici Srbiji.
Međutim, ovde u Predlogu zakona u članu 64. utvrđene su određene nadležnosti AP upravo u oblasti nauke i tehnološkog razvoja. U tački 1) stoji da organi AP donose strategiju tehnološkog razvoja za AP Vojvodinu. U svakoj normalnoj državi, strategija tehnološkog razvoja se donosi na nivou države i ona je jedinstvena i za sve pokrajine i za sve lokalne samouprave koje imaju interesa za razvoj određenih, da kažem, tehnoloških inovacija ili nekih drugih poslova u oblasti ovog sektora. Ovde se daju, iako je to potpuno neustavno, ovlašćenja organima AP.
Ono što je posebno takođe neosnovano i nedopustivo, a što je u krajnjem već ostvarena stvarnost u AP, to je da se u tački 9) člana 64. ovog predloga zakona određuje da Vojvođanska akademija nauka i umetnosti faktički postoji kao takva institucija i da se u budžetu AP Vojvodine obezbeđuju finansijska sredstva za njen rad.
Istine radi, zbog javnosti, još nekoliko minuta ću posvetiti upravo ovoj VANU, malo pažnje i izneti šta ta akademija danas predstavlja, šta je čini, šta je njen program rada i kakvu delatnost i uticaj je ona u proteklom periodu ostvarila. Uz sva uvažavanja i uz prethodno izvinjenje pojedinim članovima te akademije, koje lično poznajem i o kojima imam dobro mišljenje kao univerzitetskim nastavnicima, ali prosto zbog činjenice da je to akademija koja je osnovana, pre svega, kao politička institucija i kao želja i opredeljenje određene političke garniture, a s druge strane imamo SANU kao nacionalnu naučnoistraživačku instituciju, prosto moram javnosti radi neke stvari da kažem.
Pre svega, želim da kažem da je ta akademija osnovana 23. oktobra 2003. godine, da je Skupština svojim aktom osnovala, a u to vreme je predsednik Pokrajinske skupštine bio gospodin Nenad Čanak. Od osnivanja te akademije, SANU više puta se oglašavala i osporavala i iznosila činjenice da je nepotrebno postojanje i osnivanje takve institucije. Međutim, nadležne institucije u Republici Srbiji su se oglušavale u pogledu stava SANU i samo ću podsetiti da je još negde u novembru prošle godine predsednik SANU, gospodin Nikola Hajdin, izjavio da je formiranje još jedne akademije na tlu Republike Srbije potpuno nepotrebno i da svugde u svetu akademija nauka i umetnosti se osniva kao nacionalna ustanova i uobičajeno je da svaka država ima jednu nacionalnu državnu ili kraljevsku akademiju, a da se akademije prevashodno osnivaju kao naučne ustanove i da je mogu osnovati samo državni organi koji raspolažu nadležnošću u oblasti nauke. Već sam rekao da nadležnost u oblasti nauke upravo ima Republika.
Trenutno VANU ima 17 članova, od toga tri redovna, 14 dopisnih i jednog počasnog, u stvari 18 članova.
Ima dva odeljenja, Odeljenja društvenih nauka i umetnosti, koja imaju šest članova, i to sekretara i pet članova, i Odeljenje prirodnih i tehničkih nauka, koje ima 11 članova, i to sekretara i 10 članova.
Program rada Vojvođanske akademije nauka i umetnosti je to, kaže – Vojvođanska akademija nauka i umetnosti, kao regionalna akademija sa ambicijama da se ostvari kao srednjeevropska, a orijentiše se prema sistemu vrednosti prostora i okruženja u kome deluje, polazeći od sledećih osnovnih principa: Vojvodina ima specifičnosti koje traži da se naučno opišu i objasne i umetnički izraze, ali je ona istovremeno prostor koji korespondira sa drugim heterogenim evropskim i svetskim regijama; pa rezultat Vojvođanske akademije nauka i umetnosti pruža mostove za povezivanje Vojvodine i Srbije sa svetom, nasušno potrebnim, nakon zbivanja u poslednjoj deceniji na ovom i širem području.
Nauka i umetnost ne smeju da budu sluškinje politike, već treba da izučavaju prirodne i društvene, privredne, stručne, kulturne, naučne probleme u sredini u kojoj deluju i da pomognu politici i političarima da bolje uočavaju i rešavaju probleme društvene zajednice.
Vojvođanska akademija nauka i umetnosti će u prvom četvorogodišnjem periodu koordinirati sa proširenim naučnim timovima i realizovati strateški projekat od značaja za Vojvodinu pod zajedničkim naslovom „Prirodni i duhovni resursi Vojvodine“. Taj strateški projekat grana se u nekoliko potprojekata, koje koordiniraju odeljenja društvenih nauka i umetnosti, odeljenja prirodnih i tehničkih nauka. To su izvodi iz programa Vojvođanske akademije. U 2008. godini iz godišnjaka Vojvođanska akademija je imala prvenstveni zadatak u potpunom afirmisanju akademije kao regionalne akademije nauka i umetnosti vezane za prostore Vojvodine, a to je značilo ulazak VANU u statut Vojvodine i u budžet Vojvodine.
Dalje, razrada dugoročnih podataka vezanih za prirodne i ljudske resurse Vojvodine, jedan od takvih projekata je Enciklopedija Vojvodine.
Realizacija potpisanih ugovora o međunarodnoj saradnji sa Austrijom, Slovačkom, Mađarskom, kao i sklapanjem novih ugovora sa akademijama u okruženju, te omogućavanje učestvovanja u međunarodnim projektima.
Dalje, dobra intenzivna i proširena saradnja sa pokrajinskim institucijama, pre svega Sekretarijatom za nauku i kulturu, te proširenje saradnje sa Novosadskim univerzitetom i njegovim fakultetima, kao i proširenje sadašnje individualne saradnje sa Maticom srpskom i odeljenjem SANU u Novom Sadu na institucionalnu saradnju.
Za sada ili u ovom proteklom periodu postojala je samo individualna saradnja članova akademije sa Maticom srpskom ili pojedinim ljudima i iz odeljenja SANU.
Posebno je interesantna ostvarena međunarodna saradnja akademije. U 2008. godini Akademija nauka i umetnosti nastavila je da proširuje svoju saradnju sa akademijama, inostranim naučnim institutima i u protekloj godini realizovana je saradnja sa sledećim institucijama: Austrijska akademija nauka, Slovačka akademija nauka, Dukljanska akademija nauka i umetnosti, Naučnoistraživački institut za vodoprivredu iz Bratislave, Mađarska akademija nauka, javno telo Mađarska sekcija evropskog udruženja društava za podsticanje korišćenja biomase, Katedra za međunarodno javno pravo Instituta za državne i pravne nauke Pravnog fakulteta i Univerziteta u Miškolcu, regionalno odeljenje Mađarske akademije nauka u Segedinu itd.
Gospodo, iz ovoga samo kratko što sam izneo može se videti šta je osnov delovanja ove akademije, koliko ona unapređuje naučnoistraživački ili je unapređivala i kroz program rada koliko će unaprediti naučnoistraživački rad u Vojvodini, koliko će poboljšati obrazovni rad.
Mislim da postoje svi preduslovi da se učini sve od strane republičkih vlasti da se ta akademija ugasi, da se ljudi koji su birani tamo, koji zaslužuju i imaju sve ono što je potrebno prevedu ili, da kažem, budu izabrani u SANU i da tamo ostvare svoje delovanje.
Mislim da će nam se svet smejati da u jednoj ovako maloj državi imamo dve akademije nauka, a sredstva za nauku su na nivou manjem nego što izdvaja i Albanija, kao jedna od najnerazvijenijih zemalja na području Balkana. Evo, toliko.

Ministar Žarko Obradović ima reč.

Poštovane kolege poslanici, želeo bih da vam ukažem samo nekoliko reči vezano za pitanje osnivanja visokoškolskih ustanova.
To pravo AP da osniva samostalne visokoškolske ustanove je utvrđeno Zakonom iz 2002. godine. Želeo bih da vas podsetim da ceo postupak vezano za osnivanje visokoškolskih ustanova je vrlo jasno, precizno utvrđen i da ima nekoliko koraka.
Narodna skupština Republike Srbije je izabrala Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Nacionalni savet za visoko obrazovanje je formirao Komisiju za akreditaciju provere kvaliteta, kao svoju radnu grupu. Nacionalni savet za visoko obrazovanje, koji je izabrala ova Narodna skupština, utvrđuje standarde vezane za osnivanje visokoškolskih ustanova.
Komisija za akreditaciju sprovodi ceo postupak koji se sastoji iz dva koraka.
U prvom koraku se daje mišljenje o osnivanju visokoškolskih ustanova, mišljenje podrazumeva ispunjavanje određenih uslova. Ceo postupak akreditacije koji sledi podrazumeva utvrđivanje, odnosno ispunjavanje od strane visokoškolskih ustanova određenih pravila, vezanih za prostor, za nastavno osoblje i za naučne kompetencije izabranih nastavnika.
Samo dobijanje dozvole za rad stvarno, posle ispunjenosti svih uslova, nema značaj koji mu se pridaje ili može imati u javnosti.
Uostalom, ceo postupak izdavanje dozvole za rad je tek jedna od karika u lancu rada visokoškolskih ustanova i ne treba prenebregnuti činjenicu da sve visokoškolske ustanove, bez obzira na deo teritorije Republike Srbije u kom se nalazi, da li je reč o AP Vojvodini ili negde drugde, jesu i biće predmet provere kvaliteta.
To je nešto što nas tek čeka, a na šta se zaboravlja, jer programi se dobijaju, uverenje o akreditaciji traje nekoliko godina, i posle nekoliko godina će se proveravati da li svi oni uslovi koji su ispunjeni još uvek vrede. To će važiti za sve. Neće ni visokoškolske ustanove na teritoriji AP biti izuzete od tog celog postupka, odnosno na taj način se vidi da će uslovi biti isti za sve. Ko ispuni uslove, dobiće dozvolu, ko ne ispuni uslove, naravno da neće.

Narodni poslanik Nenad Čanak ima reč.

LSV smatra da Predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine je jedan dokument dosta skromnih dometa i da u njemu ne treba tražiti neke velike inspiracije, zbog toga što je pre tri godine jedna grupa stranaka, od kojih bih apostrofirao DSS i SRS, sa svim njenim frakcijama, glasala za jedan ustav koji je bio nakaradan, loš, protiv koga se LSV, zajedno sa kolegama iz LDP, organizovala da se pobuni.
Mi smo to radili, uradili sve što smo mogli kao Liga da građani Vojvodine budu upoznati sa sadržinom tog ustava. Zbog toga taj ustav nije potvrđen na referendumu Vojvodini, ali Vojvođani, kao verovatno najlojalniji deo građana Srbije su ga, iako nije potvrđen u Vojvodini, prihvatili i trude se da se on sprovede.
Kada kažem najlojalniji, to ću odmah potkrepiti dokazima. Lojalnost se u civilizovanom svetu meri time ko koliko poreza plaća i koliki je stepen naplaćenosti poreza, jer izvršavanje poreske obaveze je u stvari najbolji dokaz patriotizma u današnjem svetu.
Nažalost, Vojvodina u tome prednjači, ali je neki drugi ne slede na onaj način kao što bi to trebalo. Sve u svemu, danas slušamo da ti isti, koji su se kleli da je taj Ustav onaj pravi Ustav i koji su tada govorili da je to ono što će garantovati opstanak Kosova u Srbiji, bore se protiv nekog fantomskog separatizma.
Nismo od juče. Svi se dobro sećamo protiv koliko su se separatizama ti isti borili i do sada su uspeli da ne pobede nijedan. Verovatno će u Vojvodini uspeti da pobedi separatizam, jer ga tamo nema. Zato su ga i odabrali za današnje lamentiranje nad celovitošću Srbije, a zaboravlja se da ovaj zakon koji sam spomenuo, dakle, Predlog zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodina, u sebi ne sadrži praktično ništa što bi značilo nekakvu izvornu autonomnost AP Vojvodine.
Od izvornih nadležnosti mogu se spomenuti samo dve: da Vojvodina može da ima mišljenje, što je zaista impresivna nadležnost i, sa druge strane, da Vojvodina može da daje u upravne odbore pojedinih državnih preduzeća po jednog člana upravnog odbora bez prava glasa. To su te impresivne izvorne nadležnosti.
Sve ostale su prenete, što možete pogledati, pa videti i sami. Te poverene nadležnosti, to je otprilike kao kada vam neko poveri novac da odete da mu kupite cigarete. To je taj nivo nadležnosti koji se nudi AP Vojvodini. I upravo je zbog toga više nego licemerno kada neko to naziva separatizmom ili pravljenjem države u državi.
Politika koju sada sprovodi DSS, SRS i sve njene frakcije, apsolutno pokazuje da je ona kontinuitet logike centralizma, koja je bila pogubna i za SFRJ. Nisam primetio da je ta politika uspela da zadrži u jednoj državi bečke konjušare, ustašoidne tvorevine, mudžahedinske tvorevine, crnogorske švercere i ne znam koga sve se vređalo, s tim da će to biti put kojim će se ostvariti čvrsta i jaka država na prostoru Balkana. Nije se u tome uspelo.
Uspelo se u tome da moj uvaženi kolega, koji je govorio pre mene, profesor Mašić, kaže - da će se stvaranjem Vojvođanske akademije nauka i umetnosti, mada ona postoji od 1979. godine, stvoriti dve akademije nauka na teritoriji Srbije. Mene to kao patriotu vređa, to bi bilo tri, pošto postoji kosovska akademija nauka i umetnosti, što je profesor zaboravio ili možda misli da Kosovo nije deo Srbije.
Treba se setiti jedne važne stvari. Na teritoriji Vojvodine zbog centralizma kojem je bila izložena više nema nijednog sedišta nijedne banke. Imovina Vojvodine je centralistički preuzeta 1996. godine zakonom koji se zvao Zakon o imovini u vlasništvu Republike Srbije, čime su generacijske tekovine generacija Vojvođana jednim birokratskim potezom pera postale vlasništvo, praktično, Vlade Republike Srbije. Od tada je ta imovina samo uništavana, rasprodavana i sada neko hoće da kaže da se ovim zakonom koji praktično, ponavljam, ne donosi ništa, nešto tu vraća i da se pravi država u državi.
Bogu hvala što je u pitanju Vojvodina, jer do sada su oni koji su se branili od takvih stvari, nisu pravili države u državi, nego države van države. Tih država van države do sada ima šest, koje je napravio ovaj tip centralističke brige za državu.
Upravo zbog toga, ako ćemo razgovarati o patriotizmu, onda moram da vas pitam - kome vi to ne verujete u Vojvodini, ko su ti iz Vojvodini koji će pokrenuti strašnu operaciju odvajanja Vojvodine od Srbije? Ko, Srbi iz Vojvodine?
Dakle, ti isti Srbi iz Vojvodine, gde ima više manastira na Fruškoj gori nego na celom Kosovu, ti isti Srbi će da se otcepljuju? Da li su to možda Mađari iz Vojvodine, Mađari za koje su pravljeni 1999. godine, za vreme bombardovanja, u Mađarskoj kampovi koji je trebalo da prime više stotina hiljada ljudi, a nije ih došlo vih od par stotina, zato što su ostali da dele sudbinu svojih sugrađana i svojih sudržavljana u jedinoj domovini - Republici Srbiji?
Da li su to možda Slovaci u Vojvodini, da li su to možda starosedeoci u Vojvodini? Ko je to? Da li su to oni koji su došli da svojim rukama podižu Vojvodinu i da od nje prave svoju poslednju postojbinu, zbog toga što se iz Vojvodine ne ide nikud, osim pod zemlju, osim ako se ne rasteraju akcijama kakve je pravila SRS i ostali koji su proterivali Vojvođane 90-ih godina, a sada se, bože moj, brinu. Naravno da se brinete, znate kakva ste zla tamo pravili.
Upravo zbog toga, ovaj predlog zakona ima samo jedan smisao, a to je da se otvori prvo pravo političko pitanje u ovoj skupštini, a to je kako Srbija treba da izgleda sutra. Ako misli da bude razvijena država, onda se treba setiti - Dunavska banovina se protezala od Subotice do iza Kragujevca i niko nije ima ništa protiv. AP Vojvodina postoji 161 godinu, u raznim varijetetima, a Republika Srbija, u raznim varijetetima, 131 godinu. Pa, mislite malo o tome.

Gospodin Aleksandar Martinović, replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je potpuno jasan scenario za ovu sednicu. Dakle, režim Borisa Tadića je ovde poslao Nenada Čanka kao dežurnog zabavljača da mu se građani Srbije smeju i da pokuša da se oštrica kritike SRS prema ovom nakaradnom predlogu zakona usmeri prema Nenadu Čanku, da bi građani Srbije stekli pogrešno uverenje kako je ovo, u stvari, projekat Nenada Čanka. Nenad Čanak ima do te mere jaku partiju da ne sme samostalno da izađe na izbore ni u jednoj opštini u Vojvodini, a van Vojvodine, o tome na treba posebno ni da se komentariše.
Pošto su ovde iznete neke kvalifikacije koje grubo vređajući dostojanstvo ne samo svakog člana SRS, nego mislim svakog građanina Srbije, pokušaću za ovo kratko vreme da nešto kažem.
Prvo, gospodine Čanak, pošto neprestano pričate o tome koliko ko plaća poreza, gde je naša imovina, gde su naši novci itd, kažite nam koliki to porez plaćate vi? Odakle vama tolika imovina, a nemate dana radnog staža? Kažite mi koji je to recept za životni uspeh, pa da svi mi taj recept primenimo.
Kako je moguće da neko ko je samo poslanik u Skupštini Srbije ima toliku imovinu? Kažite nam sa kolikim doprinosom vi učestvujete u budžetu Srbije, odnosno u budžetu Vojvodine, koliki porez vi plaćate i odakle vam ta imovina?
Koga je to, gospodine Čanak, proterivala SRS? U kom to mestu u Vojvodini? O čemu vi govorite? Kažete da vojvođanska autonomija postoji 161 godinu, ako se ne varam. Gospodine Čanak, Srpsko Vojvodstvo nastalo je 1848. godine, bečki dvor ga je priznao 1849, ugašeno je 27. decembra 1860. godine. Gde je tu 161 godina?
Ta teza o tome da su se Srbi koji žive u Vojvodini uvek borili za autonomiju nije tačna. Gospodine Čanak 1918. godine, kada je došlo vreme da se Srbi ujedinjene, nažalost, to se nije desilo. Jaša Tomić, najveći autonomaš pod Habsburškom monarhijom, rekao je: "Ideja autonomije Vojvodine u jedinstvenoj srpskoj državi je austrijska starudija".
Nema, gospodine Čanak, primera u Evropi koji za sebe traži autonomiju u svojoj rođenoj državi. Ta priča da ste vi nastavljači onih autonomaša iz 1848. godine je isto toliko tačna kao kada bi neko rekao da su papski inkvizitori nastavljači politike Isusa Hrista.

Gospodin Slobodan Samardžić ima reč.