Napokon pravna rasprava. Uvažene poslanice i uvaženi poslanici, možda, uvaženi profesore, niste upotrebili najbolju reč, nisam kopao, naprosto, pošto je reč o materiji kojom se inače bavim, odavno imamo arhivirane sve predloge Ustava koji su tada bili aktuelni.
Jedan od tih predloga je bio i koncept pokojnog akademika Jovičića, koncept o regionalnoj državi, a sasvim svesno sam govorio o federalnom uređenju, s obzirom da je karakteristika federalne države da je dvodoma. Po tome je taj koncept bio specifičan.
Dakle, čim imate zastupnički dom regiona, kako god, federalnih jedinica, taj gornji dom, bez koga ne može ni jedan zakon da se donese, jasno imate na delu federalnu državu.
Da zanemarimo to. Govorim o sledećoj situaciji. Naime, neverovatno je da iste norme istog Ustava čitamo na istom jeziku, a razumemo potpuno drugačije. To je meni potpuno frapantno.
Ustav ako i pravi razliku u korpusu manjinskih prava to kaže izričito, a ustavotvorac, veliki broj vas je bio među onima koji su glasali za Ustav i bili ustavotvorci, u tome je video nekakvu svrhu.
Ustav garantuje minimum manjinskih prava, a dozvoljava da se ta manjinska prava ponegde i pravno pojačaju. Zašto? Zato što na primeru Vojvodine ima 28 nacionalnih manjina. Neke od njih nisu brojne. Štaviše, ima par stotina pripadnika te nacionalne manjene.
Sasvim je logično očekivati da će AP preko odluke pokrajinske skupštine lakše urediti to pitanje nego što će zakonodavac imati i pažnje i volje da to pitanje dodatno uredi. Ta ideja je izričito zapisana u Ustavu. To nije nikakav problem.
Naprosto, u skladu sa zakonom to je Pokrajina i uradila, ali ako kaže samo Ustav da pokrajina može uređivati dodatna prava nacionalnih manjina, onda je to ustavotvorac rekao vrlo jasno. Ta praksa u Vojvodini je učinila Srbiju liderom u regionu u domenu manjinskih prava. Ne vidim šta je u tome loše. To je prestižno. Ljudi su zadovoljni što žive na taj način i vrlo su lojalni ovoj državi. Nema suštinski nikakvih bojazni, a ni razlika među nama. Uvaženi poslanik Stevanović je izneo argumentaciju iza koje potpuno stojim. Verujem, zapravo bih očekivao, da u trenutku kada bude decentralizacija, kako Ustav nalaže, cele Srbije, bila sprovedena da ćemo imati daleko više poslaničkih glasova. Nemojte zaboraviti član 20. Ustava. Kaže da je pokrajinska autonomija pravo građana Srbije, svih, a ne ponekih.
Ta neravnopravnost proizlazi iz činjeničnog stanja, ne iz Ustava i ne iz volje ove vlade. Tačno je da je reč o asimetričnoj decentralizaciji. Sada je već imamo na delu, i po Ustavu iz 1990. smo je imali na delu. Asimetrična decentralizacija može biti nedovršena, kakva je ova naša, a verujemo da ćemo je dovršiti i ona je na delu, na primer, i u Italiji, ali je zato i fleksibilna. Asimetrična decentralizacija je veoma retka. Po prirodi stvari mora biti asimetrična da bi bila dobra, fleksibilna da bi poštovala razlika.
Napokon, imajmo u vidu činjenicu kada govorimo da je opasno decentralizovati državu, jer eto građani će se možda pokvariti pa će poželeti da se od svoje matice otcepe. Da je to tako, da su ti argumenti valjani, najslabija država u ovoj Evropi bila bi Nemačka. Ona ima četiri nivoa decentralizacije. Nikome nije palo napamet da pokuša da Nemačku centralizuje.
Poenta je u tome, naravno, nije Nemačka model koji želimo i možemo da dosegnemo, ali govori o tome da su se neki delovi Nemačke nakon Drugog svetskog rata razvili upravo zbog činjenice da su bili decentralizovani. Primer je Badenvirtenberg, od najsiromašnije do najbogatije pokrajine. To je nešto što možemo da koristimo kao primer. Znamo zašto je to bilo tako.
Dakle, slažemo se i tu je, u krajnjoj liniji, moja lična sreća, što vidim da među svim poslanicima postoji svest o potrebi prave decentralizacije Srbije.

Narodna poslanica Vjerica Radeta želi da govori o povredi Poslovnika i dobija reč na osnovu člana 100. stav 1. Izvolite.

Povredili ste, gospođo Čomić, član 104. stav 3, kada ste dozvolili najpre ministru, a potom i koleginici Nataši Jovanović da iznose ocene i činjenice iz privatnog života drugih lica. Ni ministar, ni Nataša Jovanović nisu povredili Poslovnik. Vi jeste jer je vaša obaveza da vodite računa o članu 104. stav 3.
Svaki put do sad ste intervenisali kada bilo ko od narodnih poslanika i nešto slično kaže. Dozvolili ste najpre ministru da komentariše ko je pravnik, ko nije pravnik, da mi ovde govorimo politički, naravno, mi smo političari i mi ovde govorimo politički, a ako ovo nije i političko pitanje, zašto onda, pa nismo mi ludi da ne vidimo, zašto su onda ministri ovde ceo dan ćutali i sad od 18.00 časova, kad je najgledaniji prenos parlamenta, onda nam se ministri smenjuju jedan pa drugi, da oni objašnjavaju građanima Srbije šta su zapravo hteli.
Gospodo kolege, po struci ministri, pravnici, recite mi ako tvrdite da ovde nema bojazni i da je sve u skladu sa Ustavom, da li vi vidite razliku između poverenih poslova koje predviđa Ustav i utvrđivanje nadležnosti autonomne pokrajine koju predviđate vi? Da, postoji velika opasnost i ozbiljna opasnost od ovog zakona, od statuta, o kojem će se sutra raspravljati, postoje očigledne secesionističke namere u ovim zakonima.

Nema povrede člana 104.
Pažljivim slušanjem, odnosno kasnijim uvidom u stenogram videćete da su ministar Milan Marković i narodna poslanica Nataša Jovanović koristili - neki, svi, poneki. Tako da nije bilo izraza kojim bi se vezalo da se radi o informacijama za bilo koje konkretno lice.
U informacijama koje su se odnosile na zanimanja nije stvar o privatnom podatku, pošto su naša zanimanja na Internet stranicama i svi znaju kakvog smo formalnog obrazovanja i čime se bavimo, tako da nema povrede člana 104.
Za vašu primedbu da ste dobacivanjem prekršili Poslovnik, nekoliko puta sam zamolila sve nas da se držimo Poslovnika i mislim da saradnjom svih nas ova sednica teče u dobroj atmosferi, i ako to podrazumeva da se po neki put dobaci, i moje upozorenje, toga će biti verovatno još do okončanja rasprave, ali zaista mislim da samo uz saradnju svih nas ovde ova sednica ima dobru atmosferu i dobar način da se prenose informacija i onima zbog kojih svi sedimo ovde, a to su građani i građanke Srbije.
Ministar Milan Marković ima reč. Izvolite.

Ovo je malo kontradiktorno ...

Ministre, samo sekund. Molim da ne dobacujete i podsećam vas na odredbe Poslovnika Narodne skupštine da ministar dobija reč  kada je zatraži.
Nemojte od mene tražiti da kršim Poslovnik. Dobijam sugestiju da ministru ograničim vreme. Ne mogu ni to. Kao što znate, Poslovnik kaže - predstavnik Vlade dobija reč kad god je zatraži i nije ograničen u trajanju svog izlaganja.
Rado ću se pridružiti svima vama koji budu imali namere da amandmanima u odredbama Poslovnika to menjaju. Sada o tom pravilu nema pregovora.
Izvinite, ministre, nastavite.

Slažem se s vama, što bi rekli stari Rimljani dura lex sed lex, loš zakon ali zakon, tako da ako mislite da je loš Poslovnik...
Dakle, daleko od toga da sam mislio da je ovo tema o kojoj treba da pričaju pravnici. Ne daj bože. Ovo je tema o kojoj treba svi da pričaju. Prosto, to je logično i normalno. Mnogi delovi ovog zakona se odnose na oblasti gde su kompetenti ljudi različitih struka. Ali, vratili smo se oko onih tema referenduma, teritorije itd, pa se onda pokrenulo pitanje suverenosti, pravnog poretka, što su ipak neke teme o kojima treba da razgovaraju ljudi koji su na neki način kompetenti da o tome pričaju.
Sada, da ne bude da na neko pitanje ne želimo da odgovorimo, zaista smo se uzdržavali. Verujte, nikakva kalkulacija. Sedeli smo i slušali ceo dan. Bilo je tu rasprave između poslaničkih grupa. Na početku su govorili predsednici poslaničkih grupa itd. Uključili smo se u raspravu kada su se praktično iscrpli svi ti argumenti i treba da odgovorimo na njih. Nažalost ili na sreću našu, mislimo da je bilo vrlo malo valjanih argumenata.
Pomenuli ste član 137. koji se nalazi u ovom delu Ustava koji govori o državnoj upravi, poveravanju javnih ovlašćenja. Rekli ste da iz nekog razloga bežimo od tog člana.
Ne znam zašto bismo bežali od tog člana, koji kaže da je u interesu efikasnijeg, racionalnijeg ostvarivanja prava i obaveza građana i zadovoljavanja njihovih potreba od neposrednog interesa za život i rad.
Zakonom se može poveriti obavljanje određenih poslova iz nadležnosti RS autonomnoj pokrajini, jedinicima lokalne samouprave. Dalje se govori da se poveravanje poslova može izvršiti čak i pojedincima itd.
Dalje, u Ustavu, u član 178. kaže - Srbija može opet zakonom, to je ono što je po meni najvažnije ovde da svi znamo, poveravanje se uvek može izvršiti isključivo zakonom, odnosno opet Narodna skupština odlučuje o tome. Može se zakonom poveriti da autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave obavljaju pojedina, odnosno vrše pojedine nadležnosti iz nadležnosti RS. Republika Srbija iz korpusa svojih nadležnosti može zakonom poveriti i vršenje određenih poslova.
Moram da vam priznam da nisam razumeo šta je tu sporno. Sada pred sobom imamo jedan zakon i tim zakonom vršimo poveravanje određenih poslova državne uprave autonomnoj pokrajini. Pored toga, imamo i poslove koje, shodno odredbi ovog Ustava, spadaju u ono što bismo nazvali izvornim delokrugom autonomne pokrajine. To važi i za lokalnu samoupravu. Ništa ni više, ni manje. Niti je bilo šta sporno u samoj tehnici kako se to radi.
Samo kada je u pitanju lokalna samouprava, mislim iz krajnje praktičnih razloga, nismo Zakonom o lokalnoj samoupravi izvršili poveravanje pomenutih poslova. Čak i kada je vršeno, čekalo se da se sektorskim zakonima izvrši poveravanje, recimo, iz oblasti prosvete i zdravstva, a ovde bi bilo po mom dubokom uverenju skoro i nemoguće ili bi trajalo najmanje pet godina svaki pojedinačni zakon i vršiti poveravanje poslova. Na neki način, ovde je izvršena kodifikacija svih tih poverenih poslova, s tim što je ta numeracija otvorena i može se nastaviti dalje zakonima.
Zašto je to sporno? Zaista ne znam. Može da vam se ne sviđa pravno-tehnički, ali ne možete osporavati legitimitet takvog rešenja. Meni se inače sviđa. Imamo različite ukuse. Sviđa mi se ovaj pristup. Bilo bi katastrofalno vaditi sve iz pojedinačnih zakona.
Zamislite korisnike svega ovoga kako bi morali da se snalaze u šumi propisa. Sada, bar tog problema više niko nema. U ovim zakonima će moći vrlo jasno da se snađu u šumi tih propisa. Imam ovakav pristup i verujem u ovakav pristup. To je opet stvar nekog vašeg opredeljenja.
Mislim da je pristup koji vi zagovarate potpuno nemoguć. Bilo bi potrebno promeniti možda 50-60 zakona. To bi bila katastrofa, definitivno. Imamo različito mišljenje o tome, ali nije stvar legitimiteta, nije stvar razbijanja države, nije stvar svih onih optužbi koje su ovde iznošene.
Govorimo o različitom pristupu, da li ovo što je ovde napisano treba da bude u 16, 20 ili 30 zakona ili treba da bude u jednom zakonu.
Samo se tu, očigledno, razlikujemo. Meni je drago da se samo tu razlikujemo. Važno je da se u suštini uopšte ne razlikujemo. To je što se tiče toga, da ne bude da na to nismo hteli da odgovorimo.
Ostalo je jedno neodgovoreno pitanje. Kaže kolega - za poverene poslove mora da se obezbedi novac. Naravno. To je ustavna odrednica. Za svaki povereni posao obezbeđujete novac onome ko će da vrši taj posao umesto vas.
Imamo poveren posao državne uprave vođenje matičnih knjiga. Taj novac se obezbeđuje preko sredstava koji idu po Zakonu o finansiranju lokalne samouprave.
Kada smo kod finansiranja lokalne samouprave, lokalna samouprava u Srbiji od 2000. godine naovamo iz godine u godinu ima veći procenat udela u BDP. Sada mislim da je dostiglo oko 2,4, ako se ne varam, bez smanjenja vanrednog, što svi sad štedimo.
Prema tome, rast bruto društvenog proizvoda je evidentan i to se vidi i u budžetima jedinica lokalne samouprave. Sama raspodela sredstava ide isključivo prema zakonu i tu su krajnje objektivizirani kriterijumi i to nije sporno i da se proveriti.
Spremni smo gospodin Čiplić i ja na svako pitanje konkretno da odgovaramo. Dalje ostaje dilema šta je to tako sporno u ovim tekstovima dok se morala da digne na neki način tolika tenzija - da ovo može da bude na neki način, ne daj bože, protiv države i protiv Ustava. I dalje ne mogu da dokučim šta je tu problem sa ovim tekstovima sa pozicije ustavnosti i zakonitosti.

Pravo na repliku narodni poslanik Dragan Stevanović.

Moram da kažem da sam tražio repliku na vaše prvo izlaganje. Pošto ste me sada pomenuli, sada ću vam reći, i u prvom izlaganju i u ovom sada spočitavate mi nešto što nisam osporio. Ne kažem da nisu potrebna sredstva iz budžeta za poverene poslove, ali kroz te poverene poslove radiće se nešto što će predstavljati prihod AP. To sam osporio i doveo sam u pitanje. To je što se tiče te konstatacije.
Što se tiče malopređašnjeg izlaganja, nigde ne piše gospodine ministre da neko ko hoće ili treba ovde da sedi i želi da učestvuje u diskusiji - treba i mora da bude diplomirani pravnik. Da se razumemo, jer ne znam, pa ako treba recite gde piše. To je jedna stvar.
Druga stvar, dominantno kroz svoju priču govorio sam o decentralizaciji, asimetričnoj, ovakvoj ili onakvoj, a gospodin Čiplić je to primetio.
Onda ste se vi javili kao diplomirani pravnik i pričali mi priču - o prostornom planiranju, nadležnostima, šta će to u kontekstu prostornog planiranja da radi AP. Opet ste mi na teret stavili nešto što uopšte nisam osporio.
Vrlo dobro znam i po republičkom i po ovom zakonu šta su poslovi u kontekstu prostornog planiranja, i AP, i lokalnih samouprava i Republike. Osporio sam, gospodine Markoviću - da će kroz te poslove da se prave prostorni planovi koji će zajedno biti ugrađeni ili kako vi kažete inkorporirani u prostorni plan Republike Srbije. Zašto vam to kažem?
U ovom članu zakona ne postoji nijedan stav ili tačka koji kategorički obavezuju AP da svoje planske dokumente usklađuje sa prostornim planom Republike Srbije.
Pogledajte sada šta piše ovde u tački 1 - uređuje razvojno planiranje. Šta je to i koja je to kategorija? Dalje kaže - u skladu sa ekonomskom politikom i strategijom regionalnog razvoja Srbije. Čak se niste udostojili da ovo "strategijom" napišete velikim slovom, pa da znamo na šta se odnosi, na strategiju koja je deklarativni, a ne rezolutni odnosno obavezujući dokument. Ovde nigde niste stavili - prostorni planovi Republike Srbije koji imaju snagu zakona i koji su obavezujući.
Još nešto ću da vam kažem da znate, pretpostavljam da znate,
Srbija je dobila 1996. godine poslednji prostorni plan koji je rađen 20 godina. Znate li zašto je rađen 20 godina? Rađen je 20 godina, jer su opstrukciju u njegovom donošenju vršile pokrajinske političke strukture AP KiM i AP Vojvodine. Tu se nalaze razlozi zbog kojih SRS izražava sumnju da će ovde stvari da budu čiste.

Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović - pravo na repliku.