Slažem se s vama, što bi rekli stari Rimljani dura lex sed lex, loš zakon ali zakon, tako da ako mislite da je loš Poslovnik...
Dakle, daleko od toga da sam mislio da je ovo tema o kojoj treba da pričaju pravnici. Ne daj bože. Ovo je tema o kojoj treba svi da pričaju. Prosto, to je logično i normalno. Mnogi delovi ovog zakona se odnose na oblasti gde su kompetenti ljudi različitih struka. Ali, vratili smo se oko onih tema referenduma, teritorije itd, pa se onda pokrenulo pitanje suverenosti, pravnog poretka, što su ipak neke teme o kojima treba da razgovaraju ljudi koji su na neki način kompetenti da o tome pričaju.
Sada, da ne bude da na neko pitanje ne želimo da odgovorimo, zaista smo se uzdržavali. Verujte, nikakva kalkulacija. Sedeli smo i slušali ceo dan. Bilo je tu rasprave između poslaničkih grupa. Na početku su govorili predsednici poslaničkih grupa itd. Uključili smo se u raspravu kada su se praktično iscrpli svi ti argumenti i treba da odgovorimo na njih. Nažalost ili na sreću našu, mislimo da je bilo vrlo malo valjanih argumenata.
Pomenuli ste član 137. koji se nalazi u ovom delu Ustava koji govori o državnoj upravi, poveravanju javnih ovlašćenja. Rekli ste da iz nekog razloga bežimo od tog člana.
Ne znam zašto bismo bežali od tog člana, koji kaže da je u interesu efikasnijeg, racionalnijeg ostvarivanja prava i obaveza građana i zadovoljavanja njihovih potreba od neposrednog interesa za život i rad.
Zakonom se može poveriti obavljanje određenih poslova iz nadležnosti RS autonomnoj pokrajini, jedinicima lokalne samouprave. Dalje se govori da se poveravanje poslova može izvršiti čak i pojedincima itd.
Dalje, u Ustavu, u član 178. kaže - Srbija može opet zakonom, to je ono što je po meni najvažnije ovde da svi znamo, poveravanje se uvek može izvršiti isključivo zakonom, odnosno opet Narodna skupština odlučuje o tome. Može se zakonom poveriti da autonomne pokrajine, jedinice lokalne samouprave obavljaju pojedina, odnosno vrše pojedine nadležnosti iz nadležnosti RS. Republika Srbija iz korpusa svojih nadležnosti može zakonom poveriti i vršenje određenih poslova.
Moram da vam priznam da nisam razumeo šta je tu sporno. Sada pred sobom imamo jedan zakon i tim zakonom vršimo poveravanje određenih poslova državne uprave autonomnoj pokrajini. Pored toga, imamo i poslove koje, shodno odredbi ovog Ustava, spadaju u ono što bismo nazvali izvornim delokrugom autonomne pokrajine. To važi i za lokalnu samoupravu. Ništa ni više, ni manje. Niti je bilo šta sporno u samoj tehnici kako se to radi.
Samo kada je u pitanju lokalna samouprava, mislim iz krajnje praktičnih razloga, nismo Zakonom o lokalnoj samoupravi izvršili poveravanje pomenutih poslova. Čak i kada je vršeno, čekalo se da se sektorskim zakonima izvrši poveravanje, recimo, iz oblasti prosvete i zdravstva, a ovde bi bilo po mom dubokom uverenju skoro i nemoguće ili bi trajalo najmanje pet godina svaki pojedinačni zakon i vršiti poveravanje poslova. Na neki način, ovde je izvršena kodifikacija svih tih poverenih poslova, s tim što je ta numeracija otvorena i može se nastaviti dalje zakonima.
Zašto je to sporno? Zaista ne znam. Može da vam se ne sviđa pravno-tehnički, ali ne možete osporavati legitimitet takvog rešenja. Meni se inače sviđa. Imamo različite ukuse. Sviđa mi se ovaj pristup. Bilo bi katastrofalno vaditi sve iz pojedinačnih zakona.
Zamislite korisnike svega ovoga kako bi morali da se snalaze u šumi propisa. Sada, bar tog problema više niko nema. U ovim zakonima će moći vrlo jasno da se snađu u šumi tih propisa. Imam ovakav pristup i verujem u ovakav pristup. To je opet stvar nekog vašeg opredeljenja.
Mislim da je pristup koji vi zagovarate potpuno nemoguć. Bilo bi potrebno promeniti možda 50-60 zakona. To bi bila katastrofa, definitivno. Imamo različito mišljenje o tome, ali nije stvar legitimiteta, nije stvar razbijanja države, nije stvar svih onih optužbi koje su ovde iznošene.
Govorimo o različitom pristupu, da li ovo što je ovde napisano treba da bude u 16, 20 ili 30 zakona ili treba da bude u jednom zakonu.
Samo se tu, očigledno, razlikujemo. Meni je drago da se samo tu razlikujemo. Važno je da se u suštini uopšte ne razlikujemo. To je što se tiče toga, da ne bude da na to nismo hteli da odgovorimo.
Ostalo je jedno neodgovoreno pitanje. Kaže kolega - za poverene poslove mora da se obezbedi novac. Naravno. To je ustavna odrednica. Za svaki povereni posao obezbeđujete novac onome ko će da vrši taj posao umesto vas.
Imamo poveren posao državne uprave vođenje matičnih knjiga. Taj novac se obezbeđuje preko sredstava koji idu po Zakonu o finansiranju lokalne samouprave.
Kada smo kod finansiranja lokalne samouprave, lokalna samouprava u Srbiji od 2000. godine naovamo iz godine u godinu ima veći procenat udela u BDP. Sada mislim da je dostiglo oko 2,4, ako se ne varam, bez smanjenja vanrednog, što svi sad štedimo.
Prema tome, rast bruto društvenog proizvoda je evidentan i to se vidi i u budžetima jedinica lokalne samouprave. Sama raspodela sredstava ide isključivo prema zakonu i tu su krajnje objektivizirani kriterijumi i to nije sporno i da se proveriti.
Spremni smo gospodin Čiplić i ja na svako pitanje konkretno da odgovaramo. Dalje ostaje dilema šta je to tako sporno u ovim tekstovima dok se morala da digne na neki način tolika tenzija - da ovo može da bude na neki način, ne daj bože, protiv države i protiv Ustava. I dalje ne mogu da dokučim šta je tu problem sa ovim tekstovima sa pozicije ustavnosti i zakonitosti.

Pravo na repliku narodni poslanik Dragan Stevanović.

Moram da kažem da sam tražio repliku na vaše prvo izlaganje. Pošto ste me sada pomenuli, sada ću vam reći, i u prvom izlaganju i u ovom sada spočitavate mi nešto što nisam osporio. Ne kažem da nisu potrebna sredstva iz budžeta za poverene poslove, ali kroz te poverene poslove radiće se nešto što će predstavljati prihod AP. To sam osporio i doveo sam u pitanje. To je što se tiče te konstatacije.
Što se tiče malopređašnjeg izlaganja, nigde ne piše gospodine ministre da neko ko hoće ili treba ovde da sedi i želi da učestvuje u diskusiji - treba i mora da bude diplomirani pravnik. Da se razumemo, jer ne znam, pa ako treba recite gde piše. To je jedna stvar.
Druga stvar, dominantno kroz svoju priču govorio sam o decentralizaciji, asimetričnoj, ovakvoj ili onakvoj, a gospodin Čiplić je to primetio.
Onda ste se vi javili kao diplomirani pravnik i pričali mi priču - o prostornom planiranju, nadležnostima, šta će to u kontekstu prostornog planiranja da radi AP. Opet ste mi na teret stavili nešto što uopšte nisam osporio.
Vrlo dobro znam i po republičkom i po ovom zakonu šta su poslovi u kontekstu prostornog planiranja, i AP, i lokalnih samouprava i Republike. Osporio sam, gospodine Markoviću - da će kroz te poslove da se prave prostorni planovi koji će zajedno biti ugrađeni ili kako vi kažete inkorporirani u prostorni plan Republike Srbije. Zašto vam to kažem?
U ovom članu zakona ne postoji nijedan stav ili tačka koji kategorički obavezuju AP da svoje planske dokumente usklađuje sa prostornim planom Republike Srbije.
Pogledajte sada šta piše ovde u tački 1 - uređuje razvojno planiranje. Šta je to i koja je to kategorija? Dalje kaže - u skladu sa ekonomskom politikom i strategijom regionalnog razvoja Srbije. Čak se niste udostojili da ovo "strategijom" napišete velikim slovom, pa da znamo na šta se odnosi, na strategiju koja je deklarativni, a ne rezolutni odnosno obavezujući dokument. Ovde nigde niste stavili - prostorni planovi Republike Srbije koji imaju snagu zakona i koji su obavezujući.
Još nešto ću da vam kažem da znate, pretpostavljam da znate,
Srbija je dobila 1996. godine poslednji prostorni plan koji je rađen 20 godina. Znate li zašto je rađen 20 godina? Rađen je 20 godina, jer su opstrukciju u njegovom donošenju vršile pokrajinske političke strukture AP KiM i AP Vojvodine. Tu se nalaze razlozi zbog kojih SRS izražava sumnju da će ovde stvari da budu čiste.

Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović - pravo na repliku.

Repliciram, gospodine Čipliću, vama. Dobro je da ste to pomenuli. Danas je u jednom kontekstu svog izlaganja kolega iz poslaničke grupe vladajuće stranke, ali i ranije su, naročito 2002. godine, kada smo donosili i tada protivustavan Omnibus zakon o poveravanju određenog broja nadležnosti AP Vojvodina, neki dali primer, kao i vi malopre - Savezne Republike Nemačke.
Sada moram da vam kažem da je tada prof. dr Vojislav Šešelj upozoravao sa skupštinske govornice na činjenicu da to nije dobar primer, niti onda kada smo bili u SRJ, kasnije u državnoj zajednici Srbija i Crna Gora, a kamoli sada kada smo mi, posle ovog otcepljenja druge srpske Republike Crne Gore, unitarna samostalna srpska država, jer je nemačka država između čvrste federacije i regionalno uređene države. Sada možete da zamislite, tamo postoji, kao što vi znate svi, jedna država koja se naziva Nezavisna Bavarska država.
Možete da zamislite sada, gospodine Čipliću, da se nađe neka svetska sila, ona se do sada nije pojavila, i da krene sa separatističkim tendencijama i da ohrabruje neke separatiste u Nemačkoj. Da li vi mislite, kada bi se pojavila takva svetska sila, a veća je od nemačke države, da bi to neko mogao da zaustavi? Uzmite primer konfederalne, ako je ona to u suštinskom smislu, nije, ali u formalnom jeste, položaj švajcarske države. Ona opstaje toliko decenija zbog toga što je to dogovor velikih sila.
Opet sada zamislite nad činjenicom da postoji neka sila koja će da nasrće i da podgreva takve tendencije i separatističke težnje u švajcarskoj državi. Zašto vam to govorim? Zbog činjenica da upravo kroz taj modela takvog vida, kao što vi kažete decentralizacije, odnosno regionalizacije, koji mnogi od vaših kolega hoće da predstave samo kao ekonomski povlašćeniji i bolji status, krije se nešto drugo.
Naime, rekli smo vam da nije naš strah zasnovan na nekakvim našim pretpostavkama, nego na istorijskim činjenicama. Vi, kao ministar u Vladi Republike Srbije, morate da znate da su čak u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, evo ovde sede kolege koji su članovi delegacije Srbije, pokrenute neke tendencije koje ne idu u prilog onome o čemu ste vi pričali, a to je, s čime se slažem - da su po najvišim standardima definisana prava nacionalnih manjina u Srbiji. Je li to tačno - jeste?
Mi imamo 26 članova Ustava. (Predsedavajuća: Vreme.) Evo završavam. Oni to definišu. S druge strane, oni nam spočitavaju da to nije u redu. Onda mi odgovorite, pošto ste govorili samo o pripadnicima nacionalnih manjina u Vojvodini, kako ćete onda da rešite položaj bugarske nacionalne manjine?

Narodni poslanici i ministri žele da se prijave za reč. Ponavljam informaciju da elektronski sistem, kada ima prijave, više ne prima nove prijave. Tako ću sada pročitati kojim redom su prijavljeni narodni poslanici, da bi mogli da se prijave i sledeći: narodna poslanica Vjerica Radeta, Gordana Pop-Lazić, narodni poslanik Aleksandar Martinović, Slobodan Samardžić i Nebojša Ranđelović, koji je prijavljen kao onaj koji ...
(Nebojša Ranđelović, sa mesta: Prijavio sam se za repliku.)
Molim i ponavljam - izgovaram imena zato da bi bila u stenogramu i zato da bi vi čuli, zato što ću obrisati imena, pa će narodni poslanici koji imaju signal da su u elektronskom sistemu predali zahtev za reč, taj signal izgubiti. Da ne bude zabune oko toga da nećete dobiti reč.
Narodni poslanik Nebojša Ranđelović, razumela sam da je želeo da govori po prijavama za reč ...
(Nebojša Ranđelović, sa mesta: Ne, nego za repliku još pre pola sata.)
Ne, replika, u redu. Onda ćete, pošto sam vam pročitala ime, dobiti pravo i na repliku.
Sada brišem imena, tako da može da se prijavi narodna poslanica Nada Kolundžija, koja želi da govori o povredi Poslovnika.
Molim vas još jedanput - nemojte se prijavljivati sada, da bih mogla da dam reč narodnim poslanicima koji žele da govore o povredi Poslovnika. Narodni poslanik koji želi da govori o povredi Poslovnika dobija reč čim se javi na osnovu člana 100. stav 1.
Imena narodnih poslanika koji su tražili repliku, treći put ponavljam, očigledno dugotrajan rad daje posledice, jesu imena kojim će poslanici dobijati pravo na repliku. Kada vam kažem ime, onda vas molim da se prijavite, jer je to jedini način da sa više od pet prijavljenih poslanika elektronski sistem radi.
Upozorena sam da dugo objašnjavam. Molila bih da me ne upozoravate, nego da čujete prvi put kada objasnim. Onda ne objašnjavam tri puta. Zahvaljujem.
Narodna poslanica Nada Kolundžija. Samo vas molim da se prijavite u elektronski sistem. Izvolite, imate reč. Govorite o povredi Poslovnika.

Poštovana gospođo predsedavajuća, pozivam se na član 100. i na član 101.
Želim da kažem da u načinu na koji narodni poslanici zloupotrebljavaju Poslovnik i time se obraćam vama, kao predsedavajućem, dakle, pravo na repliku po članu 101. može da se dobije samo ''ukoliko se narodni poslanik u svom izlaganju na sednici Narodne skupštine uvredljivo izrazi o narodnom poslaniku iz druge poslaničke grupe, navodeći njegovo ime i prezime ili funkciju, odnosno pogrešno protumači njegovo izlaganje, narodni poslanik na koga se izlaganje odnosi ima pravo na repliku.
Ukoliko se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu, odnosno političku stranku čiji narodni poslanici pripadaju toj političkoj grupi, u ime poslaničke grupe pravo na repliku ima predsednik poslaničke grupe. Odluku o slučajevima iz st. 1. i 2. donosi predsednik, odnosno predsedavajući Narodne skupštine“.
Molim – ne može se sticati pravo na repliku tako što će se polemisati sa predstavnicima Vlade, a da pri tom niko od njih nije nikoga ni pomenuo, a najmanje uvredio.
Dakle, oni govore o sadržaju, o temi. Narodni poslanici koji hoće da polemišu sa stavovima, imaju vreme poslaničke grupe, ima spisak i molim vas neka govore na osnovu toga. Ne može se zloupotrebljavati Poslovnik na ovaj način.

Nema povrede člana 104. i potpuno sam svesna načina na koji primenjujem pravo da se dobije replika.
S obzirom da je davanje replike diskreciono pravo predsedavajućeg i s obzirom da sam upozorena da načinom davanja replika kršim član 104, objasniću zašto smatram da, u skladu sa članom 27, ako mi dozvolite, naravno, a ako ne želite da čujete objašnjenje, nije problem da nastavimo i bez objašnjenja i bez razloga koji me vode da pri primeni člana 27. dajem pravo na repliku.
U toku ove sednice kada raspravljamo o predlogu zakona, vrlo malo, ako ne više od dva ili tri izlaganja i diskusija učesnika sednice odnosila su se neposredno na tekst zakona. Najveći deo diskusija odnosio se na tekst statuta.
Podsećam narodne poslanike da je Odluka o davanju saglasnosti na statut sutra na dnevnom redu. Kako nismo intervenisali tokom sednice, u želji da se održi dobra atmosfera i dijaloga, da se ne može govoriti o statutu nego o predlogu zakona i držati se dnevnog reda, i kako smatramo da je tema izuzetno važna i za tok ove sednice i za dobro informisanje građanki i građana Srbije, to je razlog zašto primena člana 27, odnosno staranje o redu na sednici Narodne skupštine, danas ide kroz davanje prava na repliku u krugovima, dok se ne završi razjašnjenje jedne teme.
Trenutno su i narodni poslanici i ministri potpuno otišli i od temi, i od Predloga zakona o utvrđivanju nadležnosti, a o statutu da se i ne govori, jer je on sutra na dnevnom redu. Kroz replike narodni poslanici i ministri govore o načinima budućeg uređenja Srbije u celini.
Imam izbor – da prekinem krug replika ili da zamolim narodne poslanike da krug replika koji je trenutno u toku svi završimo tako što ćemo kazati svoje mišljenje i o temama koje su dotakli ministri i o temama koje su se kroz dijalog razvile. U svakom drugom slučaju, pravo na repliku striktno ide po članu 101.
Dakle, narodna poslanica Nada Kolundžija, da li želite da se izjasnimo o povredi Poslovnika?

Izvinjavam se, rizikujući da mi izreknete opomenu, ali ono na šta sam ukazala jeste da je Poslovnik nedvosmisleno jasno definisao u kojim uslovima se daje pravo na repliku. Samo molim da, kao predsedavajući, poštujete Poslovnik i da pravo na repliku dajete samo u uslovima koji su predviđeni Poslovnikom.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.