Da li želi neko u okviru Poslaničke grupe manjina, Nove Srbije, LDP?
Gospodin Čedomir Jovanović.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Cvetkoviću, ako ste vi kao predsednik Vlade i predstavnik izvršne vlasti koja pred parlament izlazi sa ovako važnim zakonom sve sveli na pet minuta citiranja obrazloženja, koje se inače nalazi u samom zakonu, onda bi neko mogao da zaključi ili da Vladi i vladajućoj koaliciji nije stalo do ovog zakona, pa praktično otaljava taj posao, ili da je ovaj zakon potpuno beznačajan pa ne zaslužuje nikakvu posebnu pažnju. Ni jedno ni drugo nije dobro ukoliko je tačno. Nadam se da grešim.
Ono što je problem i zakona i statuta je zapravo suština o kojoj danas moramo govoriti.
S jedne strane, očigledna je potreba društva da se menja, tako što će u skladu sa samim sobom definisati državu, a ne sebe prilagođavati državi. S druge strane, pitanje Vlade koja je preuzela odgovornost u vođenju ove zemlje, da učini sve kako bi zadovoljila te potrebe.
Šta je ono što je pratilo ovaj zakon u javnosti? Pre i posle svega, velika nemoć vladajuće koalicije koja je izabrana kako bi zemlju promenila, a ne kako bi svojim unutrašnjim nespremnostima i nemoćima, pred kojima se povlači, otvorila prostor za reafirmisanje one politike i vratila u politički život zemlje onaj jezik koji smo u prošlosti toliko puta slušali i koji smo po pravilu plaćali na najskuplji način.
U raspravi pred Odborom za ustavna pitanja traženi su neki novi Slovenci, novi Hrvati, novi Crnogorci, novi Makedonci, novi Bosanci.
U ovoj skupštini, u kojoj je pet država propalo, govorilo se jezikom koji je obeležio propast prethodnih pet i Vlada pred tim ne sme da ćuti. Zato nam je bila potrebna ozbiljna rasprava i ceo dan razgovora.
Ako Vlada nema snage za tako nešto, ko ima? Jedna stranka vladajuće koalicije nije zainteresovana za učešće u raspravi po pitanju zakona. Predsednik Vlade sa svojim ministrima je potrošio pet minuta u obrazlaganje ovog zakona.
Sve to ne može gurnuti u drugi plan činjenicu da su svoja obrazloženja stranke vladajuće koalicije dale i pre nego što su ušle u ovu salu. Jedan deo vlasti je rekao da je ovaj zakon najveći poraz ideje autonomne Vojvodine, na jedan nepristojniji način.
Drugi deo iste vladajuće koalicije je rekao da je to trijumf. Kada je vladajuća koalicija govorila istinu? Da li i jedan i drugi pol te vladajuće koalicije imaju pravo da sebe smatraju stranom koja je rekla istinu?
Mi smo kao stranka rekli da ćemo u svakom trenutku podržavati evropska nastojanja Vlade Republike Srbije i to smo do sada činili. Nismo videli svoj smisao u opozicionom delovanju naspram nečeg što definišemo kao javni interes, ali prethodnih godinu dana tumaranja oko statuta i zakona samo nas danas dodatno obavezuje na formulisanje one politike koja će sprečiti vaše kritičare - da oni urade ono što vrlo dobro znaju, pošto vi niste sposobni da uradite ono što ste dužni.
Ako vladajuća koalicija nije sposobna da afirmiše koncept decentralizacije u zemlji, da u potpunosti afirmiše koncept autonomije, budite sigurni - da oni koji danas Vojvodinu brane onako kako su branili pre tri godine Kosovo, pre pet godina Crnu Goru, pre deset godina Socijalističku Jugoslaviju, to vrlo dobro znaju. Strahovi koji su pokrenuti u društvu ne smeju biti ignorisani.
Nigde nećemo stići ukoliko vi iz ovog parlamenta odete sa podrškom 140 poslanika, ali pri tome nemoćni i nesposobni da uverite građane - koliko je zapravo besmislena Srbija u kojoj se u istom trenutku Srbija brani od Vojvodine i Vojvodina brani od Srbije, uz istu argumentaciju i istim rečnikom.
"Ko je, koga opljačkao - Novi Sad Beograd ili Beograd Novi Sad?" Gde je razlika u životu ljudi u Novom Sadu i u Beogradu kada su oni identično obespravljeni i nemoćni, i bez ikakve prilike da utiču na svoj život?
Ovaj zakon ne daje odgovor na taj njihov problem, taj naš zajednički problem. Sve što stoji u ovom zakonu zapravo je bežanje od odgovornosti. To vrlo dobro znaju najžešći kritičari zakona. Zašto oni to rade - koriste svoju priliku? Oni koriste svoju priliku, a mi nemamo dovoljno čvrste partnere u izgradnji moderne, efikasne Srbije u strankama vladajuće koalicije.
Šta je Novi Sad? Da li je Novi Sad "glavni grad", "glavni, administrativni centar"? Da li je glavni grad u naslovu, ali ne i u rečenici? Gde je uopšte tome smisao onoga što je potrebno našem društvu, a tu pre svega govorimo o pravu ljudi da utiču na svoj život? To pravo je jednako uskraćeno i nekome u Novom Sadu, i nekome u Subotici i nama koji smo rođeni ovde u Beogradu.
Zašto je bio tako veliki problem reći društvu istinu - da je Srbija pogrešno organizovana i da se ona mora fundamentalno menjati kao država, da bi bila u stanju da odgovori na potrebe svoga društva, umesto što je oduvek, pa nažalost i danas, u najvećoj meri ugrožava?
Ovaj zakon ne pruća mogućnost za nešto tako. Mi smo zbog toga razočarani. Napisali smo amandman i očekujemo od vladajuće koalicije da ga podrži, amandman koji će obavezati svakog ko uđe u ovaj parlament sa predlogom zakona - da ukoliko na bilo kakav način taj zakon tretira autonomiju Vojvodine pribavi mišljenje i vojvođanskih institucija.
Šta će nam vojvođanski parlament, šta će nam vojvođanska vlada, šta će nam 45 ili 46 opština u Vojvodini i svih preostalih 100 u Srbiji, ukoliko tamo sede ljudi koji ni na kakav način ne mogu da odgovore na probleme sa kojima se svakoga dana suočavaju?
U tom smislu je bilo veoma važno kako će se Vlada postaviti u procesu rada na novom statutu i zakonu koji bi obezbedio prenos potrebnih nadležnosti na Vojvodinu. Jer ako Vojvodina nema pravo na svoju imovinu, kada će pravo na tu imovinu ostvariti najnerazvijenije opštine u Srbiji, recimo one koje se nalaze na jugu Srbije - tamo gde se otvaraju vojne baze kao perspektivna radna mesta? Ako Beograd nema pravo na svoju imovinu, kada će imati Bela Palanka, jedna od najsiromašnijih opština?
Gde se za ta prava borimo, ako se ne borimo na prostoru Vojvodine, kroz zakon koji se nalazi pred nama? Sva pitanja - obrazovanja, zdravstva, ekologije, poljoprivrede, sva pitanja koja imaju bilo kakve veze sa životom u Vojvodini, nisu dobila odgovore u ovom zakonu, nego preporuku - da će odgovore naći u posebnim zakonima. Kada?
Ako je godinu dana putovao statut unutar jedne vladajuće koalicije od Novog Sada do Beograda, koliko godina će putovati svi ti zakoni, bez kojih mi ne možemo da imamo funkcionalnu zemlju?
Kada smo analizirali politiku koja zapravo stoji iza ovog zakona, verujem da je to mišljenje svih, onda nismo mogli da pobegnemo od zaključka - da je ovaj zakon neželjen i da je Vlada sa njim izašla pred parlament u onom trenutku kada više nije mogla da ga izbegava kao svoju obavezu, baš kao i sam statut.
Neistina je da je statut Vojvodine izraz hira vojvođanskog rukovodstva, u Pokrajini i Izvršnom veću. To je ustavna obaveza, ustavna obaveza propisana Ustavom koji smo mi kritikovali, zbog toga što smo tada videli ono sa čime se danas Srbija suočava. Između ostalog, i na tom kvalitetu naše politike cenite argumente koje iznosimo, jer nije potrebno još jedanput udariti glavom u zid da bi videli da nigde nećemo stići na ovakav način.
Tišina u redovima Vlade i odluka da se politikom bave u intervjuima, a ne ovde u parlamentu - nije ono što je danas potrebno našem društvu. Videli ste koliko je teških optužbi izrečeno u nastupima poslanika koji su izuzeli sebe iz glasanja na Odboru za ustavna pitanja.
Naš problem nisu njihovi drugačiji stavovi. Naš problem je poražavajuća istina koja govori o uverenju koje je i te kako utemeljeno u društvu, u činjenici, što vrlo često nije slučaj, da danas kritičari statuta i zakona govore u ime miliona ljudi u ovoj zemlji. Da li su ti ljudi u pravu? Ne. Ko je za to odgovoran - najmanje oni, mnogo više ona politika koja ih je trovala 20 godina i koja danas misli da će olako, bez previše napora, moći da transformiše zemlju, a da ne postavi pitanje sopstvene odgovornosti za nešto tako?
(Zoran Krasić, sa mesta: To je SPS.)
Tačno je. Tu mislim na SPS, ali danas snaga SPS proizilazi iz stava vladajuće koalicije, a tu sede predstavnici te vladajuće koalicije. Ko je bio u pravu - Nenad Čanak ili Ivica Dačić? Ne možemo na ta dva argumenta da gradimo sreću u Vojvodini i u Srbiji. Mi ne vidimo u čemu je bio problem da se o tome otvoreno govori, jer smo dovoljno normalni da pođemo od pretpostavke - da svi želimo neki red u ovoj zemlji i da imamo pravo da budemo drugačiji.
Ali, ako se izbegava odgovornost i očigledne razlike, onda se ponavljaju problemi koji su činjeni u prošlosti i koji ovaj parlament opisuju kao Skupštinu više država nego što bilo ko ovde od poslanika ima mandata - to je činjenica.
Ako pogledamo sporne odredbe samog zakona, onda ćemo da vidimo da su one bez suštine. Kakav je zakon u kojem nema suštine - on je loš?
Zašto za njega glasamo - samo zbog toga što ne želimo da dopustimo onoj politici, koja za razliku od politike vladajuće koalicije na prostoru Vojvodine zna šta hoće, da dođe u priliku da tako nešto uradi? Time ipak prolongiramo one političke poteze i odluke koje moramo doneti i koje je potrebno doneti što pre - široka decentralizacija.
Široka decentralizacija i prava za koja se borimo na prostoru Vojvodine su prava koja su jednako potrebna i svakom drugom delu Srbije. Ako govorimo o regionalnom razvoju, onda je on nezamisliv bez odluke države da sva ona prava koja ne može da ostvari u apsolutnoj meri ili koja ne ostvaruje na dovoljno dobar način, prenese na niže organe vlasti.
Mi u Beogradu imamo 600.000 ljudi koji žive bez kanalizacije. U tom Beogradu koji je sve oteo Srbiji i u Beogradu kada krenete u izbornu kampanju, recimo, u opštini Voždovac vodite na isti način na koji se ona vodi u Beloj Palanci. Kada zakucate ljudima na vrata i pitate ih - šta su vaše potrebe, oni kažu: kontejner u ulici, trotoar, autobuska stanica, kanalizacija, telefon, trafo-stanica.
Nije ovo samo priča o Vojvodini, ovo je priča o onome što Vojvodina na najjasniji način simbolizuje. O pravu ljudi da utiču na svoj život i obavezi države da im tako nešto omogući. Zato mi imamo veliko razumevanja za nešto tako, ali nemamo razumevanje za politikantstvo i to osuđujemo. Politikantstvo je doći u Skupštinu sa ambicijom da se otalja rasprava o svemu ovome, uz očekivanje da će teniski turnir biti zanimljiviji od večernjih polemika.
Nijedna rasprava o zakonu nije organizovana na Javnom servisu. Nijedan razgovor o statutu. Gde će to Nenad Čanak da odvede Vojvodinu? Gde će on da je odvede gde ona već nije stigla? Sa četiri poslanika u Skupštini Srbije, koliko i u Vojvodini.
Šta će da radi DS ako i ona ćuti? Ne možete da prelazite preko činjenice da ovde pristajemo na neodrživ jezik, da smo slušali na Odboru za ustavna pitanja optužbe o separatizmu i da nam zamenik predsednika Vlade praktično tako nešto potvrđuje u svojim intervjuima, u kojima se on obraća svom biračkom telu kao da nije zamenik predsednika Vlade Republike Srbije. To može da uradi na sastanku svog poslaničkog kluba, ali tako se ne vodi jedna zemlja ako joj se želi dobro. Što pre to shvatite, pre će svima biti bolje.
Mi želimo da pomognemo društvu i zato ćemo glasati za zakon i statut, ali niko, uključujući i nas, od svih onih koji će glasati za taj zakon i statut neće to učiniti uveren da radi apsolutno ispravnu stvar, nego će to uraditi onako kako se glasalo 2000. godine za predsedničkog kandidata, zato što se mora, pa nas evo deset godina posle toga u problemima koje tada nismo mogli ni da zamislimo.
Nekoliko osnovnih odgovora na pitanje da li Vojvodina treba da ima Vladu, da li je Novi Sad glavni, zarez administrativni centar ili glavni grad. Nekoliko pitanja na pravo Vojvodine da osniva svoja javna preduzeća, da ostvaruje svoje prihode.
U svemu tome nema ničeg spornog ukoliko to donosi korist Vojvodini, dobro Vojvodini - dobro Srbiji. Prava koja se daju Vojvodini moraju biti prava koja će se omogućiti i drugim građanima u zemlji. Ne na istom nivou, ali jednako efikasno. Ono pravo koje će činiti najefikasniji život ljudi u Vojvodini mora biti dostupno i nama ovde u Beogradu, i nekome u Kragujevcu, nekome u Nišu, u svakoj opštini u Srbiji.
To je najbolji odgovor na one kritike koje plaše deo Srbije i hrane politiku koja je, braneći interese Srbije, od Srbije napravila najnesrećniju evropsku zemlju 21. veka.
Želimo da dobijemo odgovor od vas, gospodine Cvetkoviću, kada će se pred nama ovde naći zakon o vraćanju imovine lokalnim samoupravama, kada će se vratiti imovina u skladu sa zakonom koji se ovde pominje pokrajini, kad će Beograd imati pravo da raspolaže svojom imovinom, pa ćete samim tim vi kao predsednik Vlade imati manje glavobolje jer nećete biti dužni da odgovarate na svaki problem u Srbiji.
Srbija je okrenuta na glavu onog trenutka kada je oduzeto pravo ljudima da rešavaju svoje probleme, u ime politike koja je na takav način želela da ih distancira od mogućnosti da utiču na svoj život. Zato nam nisu potrebni paravani nego jasne institucije.
Ako ste usvojili Ustav za koji se više glasalo nego što se na njemu radilo, onda ste kao vlast dužni da ga poštujete. Taj Ustav daje puni legitimitet svim inicijativama u Vojvodini koje su dovele do statuta i žestoko kompromituje vladajuću koaliciju ovde u Beogradu, koja nije bila u stanju da uradi svoj posao u rokovima propisanim Ustavom.
Šta se nalazi u statutu i u zakonu? Ono što je kompromis vladajuće većine, koja u istom trenutku taj status slavi zbog toga što se njime sveti Vojvodini ili zbog toga što konačno vraća dugove Vojvodini. Mi to osuđujemo i smatramo pogrešnim i lošim.
Kakva nam je Srbija potrebna? Moderno organizovana, decentralizovana, sa jasno definisanim pravima i obavezama i iznad svega i pre svega efikasna. Mi ne prepoznajemo ni u statutu ni u zakonu mehanizme koji će učiniti efikasnijim život u Vojvodini.
Institucije i dalje ostaju paravani sa drugačijim tablama, ali bez mogućnosti da nešto konkretno urade. To će sutra biti problem svake od stranaka, i LDP i svake druge koja glasa za statut i zakon, jer će ljudi tražiti rezultat, a mi ga nećemo pokazati jer je do njega nemoguće doći, osim ukoliko rezultat nije status kvo.
Zato je jasno kakav je redosled poteza i on je u ovom trenutku jako daleko od mogućnosti da se ostvari ustavna definicija zemlje, moderna evropska država, široka autonomija sa jasnim pravima i obavezama i potpuno decentralizovana zemlja koja će omogućiti svakom čoveku da utiče na vlast u onoj meri u kojoj od vlasti zavisi. To je problem i zakona i statuta jer tako nešto ne omogućava.
Nadam se da ćete do kraja rasprave makar kroz svoje poslaničke klubove braniti ideju demokratske, moderne, evropske Srbije, ne tišinom i ćutanjem pred slabostima i greškama koje su obeležile rad na zakonu i statutu, nego kroz insistiranje upravo na onom konceptu koji danas, iako nije ostvaren, uliva neku nadu u kvalitetniju i srećniju budućnost, a to je ta evropska Srbija.

Predsednik poslaničke grupe SPS-JS gospodin Branko Ružić ima reč.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsedniče Vlade, uvaženi ministri, pred nama se nalazi jedan od, mogu reći, najvažnijih zakona na koji smo dugi niz meseci čekali, ali nikada nije kasno ukoliko se uloži napor da se jedan ovako značajan zakon upodobi i interesima građana, koji jesu nosioci suvereniteta naše zemlje i u skladu sa Ustavom RS, ali ukoliko se uskladi takođe isto i sa tim najvišim pravnim aktom, kako statut, tako naravno i ovaj zakon koji korespondira sa njim.
Autonomija i to suštinska da, ali ne država u državi. To je nešto što je maksima i poslaničke grupe SPS-JS, ali siguran sam i svih onih dobronamernih koji poštuju najviši pravni akt države u kojoj žive i države u kojoj se bave politikom.
Naravno, bilo je dosta kontroverzi, bilo je upodobljavanja teksta zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine i to će naići na kritiku nekih, ali smatram da je to mnogo bolje i mnogo ozbiljnije nego da smo ušli na jedan bespovratni put, da smo prihvatili onako nekritički i bez ikakve argumentacije ono što je bilo inicijalno predlagano.
Naše intencija jeste bila da našim amandmanima u Skupštini AP Vojvodine, koji su postali sastavni deo statuta, glasanjem svih onih koji su glasali za taj statut u parlamentu AP Vojvodine, da praktično i taj statut upodobimo sa Ustavom RS i iz tog razloga izražavamo i zadovoljstvo.
Što se tiče ovog zakona koji je danas na dnevnom redu, nema razloga za ekstremna gledišta, nema razloga za bilo kakav strah koji neki emituju ka građanima da će doći do nekog novog separatizma, da će doći do nekog otcepljenja, odvajanja itd, ali takođe, sa ovakvim stvarima, sa državnim ustrojstvom, sa teritorijom države koja je nedeljiva prosto se ne može trgovati.
Naravno, i mi smo protiv politikantstva, zato se i ozbiljno bavimo ovim pitanjem. Zato smo možda čekali do danas i do sutra, i ove nedelje, da ono što je propisano Ustavnim zakonom za sprovođenje Ustava koji smo svi zajedno doneli, dakle, da se ovaj zakon i ovaj statut, odnosno zakon usvoji, a statut potvrdi u ovom najvišem predstavničkom domu.
Definisano je da se do 31. 12. prethodne godine ovaj posao dovrši, ali takođe je definisano da se, na primer, i zakon o Narodnoj skupštini RS donese u istom terminu, a to još uvek nismo učinili, a nadam se da ćemo i to vrlo brzo završiti.
Naravno da je koncept evolucije postoji u svetu, kao što postoji i dijalektika. Normalno je da težimo reformama. Normalno je da u tim reformama idemo evolutivno i normalno je da, ako imamo neke nadležnosti koje smo preneli još od 2002. godine onim tzv. „omnibus“ zakonom, koji je ne odudara mnogo od onih nadležnosti koje ovim zakonom predviđamo da prenesemo AP Vojvodini, to možemo nazvati, da kažem, inicijalnom kapislom ka toj evoluciji, ka decentralizaciji, demetropolizaciji i regionalizaciji Srbije.
Naše društvo za sve ove procese mora da bude zrelo, da sazreva i vidi se da vremenom ono sazreva, i oni koji baštine evropske vrednosti, oni koji se plaše potpisivanja nekih regionalnih sporazuma ili saradnje regija koja je opšteprisutna u svetu, imate u Nemačkoj slučaj da sve savezne države imaju svoje predstavništvo u Berlinu i da mogu da sarađuju, da ostvaruju tu, da kažem, komunikaciju, zašto je onda sporno da neko ima pravo da isto to ostvaruje sa pozicije AP?
Ovo jeste jedno svojevrsno usklađivanje sa ustavnim rešenjima, jeste dosledno sprovođenje decentralizacije i priprema za neke dalje procese koji ne znače ni separatizam, ni secesiju, nego upravo ostvarivanje onoga što će nas dovesti do toga da građani Srbije budu praktično oni koji se pitaju i za uslove svoga života i za sve ono što se njih tiče i što ih tišti.
Mislim da ne stoji stav da ovde postoji bilo kakva opasnost, upravo iz razloga što su mnogi insistirali i na upodobljavanju ova dva akta sa Ustavom RS i važno je da svi oni koji imaju kritiku na taj račun imaće priliku i ovde danas da to iznesu i da ukažu zašto zakon o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine nije upodobljen sa ustavnim okvirom, odnosno najvišim pravnim aktom naše države.
Samo ću navesti neke od članova Ustava koji korespondiraju sa članovima Predloga zakona o utvrđivanju nadležnosti AP. Član 12. Ustava kaže – državna vlast je ograničena pravom građana na pokrajinsku autonomiju. Takođe, član 176. definiše to pravo na autonomiju i ta dva člana praktično korespondiraju sa članom 2. ovoga zakona o utvrđivanju nadležnosti AP.
Takođe, član 181. Ustava RS definiše da AP sarađuju, takođe i lokalne samouprave, ali ovde se, naravno, radi o AP, sarađuju sa odgovarajućim teritorijalnim zajednicama drugih država u okviru spoljne politike RS, uz poštovanje teritorijalnog jedinstva i pravnog poretka RS, korespondira sa članom 3. Dakle, ne vidim neusklađenost.
Na ono pitanje što je ovde moj uvaženi kolega Jovanović postavio, ukoliko se to ticalo priče o gradu Novom Sadu, moram da kažem da je totalno relevantno da li je neko u pravu ili ne. Mislim da član 4. predloga ovog zakona o utvrđivanju nadležnosti, stav 5, sasvim jasno daje odgovor na to pitanje ko je bio u pravu.
Mislim da ima mnogo suštinskih stvari koje su mnogo važnije od ovoga kako je definisan Novi Sad. On jeste definisan kao glavni administrativni centar i to je jedino što je za nas evidentno, prihvatljivo i moguće, i to na osnovu onog amandmana koji je praktično postao i sastavni deo predloga statuta AP.
Takođe, ono što je veoma važno, za one koji su skeptici po ovom pitanju, mogu da pročitaju član 9. ovog predloga zakona i da vide da postoji jedan kontrolni mehanizam ukoliko se desi da neko krene nekom stranputicom u sprovođenju zakona ili krene da narušava, ne daj bože, integritet, suverenitet ili nešto drugo što je definisano Ustavom.
„Vlada može, u skladu sa Ustavom i zakonom, pred Ustavnim sudom pokrenuti postupak za ocenu ustavnosti ili zakonitosti odluke AP Vojvodine pre njenog stupanja na snagu. U tom slučaju, Ustavni sud može do donošenja svoje odluke odložiti stupanje na snagu osporene odluke AP Vojvodine, u skladu sa Ustavom i zakonom. Vlada, odnosno drugi ovlašćeni predlagač, može pokrenuti postupak za ocenjivanje ustavnosti i zakonitosti opšteg akta AP Vojvodina, u skladu sa Ustavom i zakonom, izvršenje pojedinačnog akta ili radnje organa AP Vojvodina koja je preduzeta na osnovu opšteg akta organa AP Vojvodine, čija se ustavnost ili zakonitost ocenjuje, može biti obustavljena u skladu sa Ustavom i zakonom. Nema razloga za bilo kakvu histeriju, strah itd.
Što se tiče člana 183. i onih 15 navedenih sfera društvenog bitisanja, člana 183. Ustava RS, tih 15 sfera društvenog bitisanja su definisane u Ustavu RS.
U zakonu o utvrđivanju nadležnosti se one samo do detalja razrađuju, ali se pored svake stavke govori da će AP Vojvodina, preko svojih organa u oblasti prostornog planiranja regionalnog razvoja, u skladu sa zakonom, a znamo da i po Predlogu statuta Skupština AP Vojvodina ne donosi zakone, nego donosi skupštinske odluke.
Dakle, u skladu sa zakonom, koje ćemo donositi, naravno, mi ovde u ovom domu, tako da ni u tom pogledu nema razloga za bilo kakva strahovanja.
Što se tiče novih tačaka poput zapošljavanja, zdravstvenog osiguranja, jasno je da se ovde radi o organizacionim jedinicama, bilo Nacionalne službe za zapošljavanje po pitanju zapošljavanja ili Fonda za PIO, kada govorimo o PIO-u.
Mislim da je veoma važno da se ova tema, bez obzira koliko je ona dugo bila predmet pažnje javnosti, koliko god je bila predmet nekih demagoških pokušaja da se na ovoj temi sada neki, koji su se zalagali za regionalizaciju Srbije u šest regiona još 2001. godine, pa se zatim zalagali da Vojvodina ima zakonodavnu, pa i sudsku vlast, sada praktično na njoj „seire“ i da govore o tome da je ovo separatizam i da će doći do nekih turbulentnih potresa u državi Srbiji. Naravno da neće, ali ćemo donošenjem ovog zakona i potvrđivanjem statuta, ukoliko do toga dođe, pokazati stepen zrelosti i spremnosti koliko smo spremni da idemo napred.
Kada je neko ovde govorio o tome da prvi potpredsednik Vlade i predsednik SPS-a govori nešto i verbalizuje ovu temu na način koji je jezik 90-ih, to prosto nije tačno. Kada je rekao da je neko doživeo poraz, etiketirajući autonomaše. Autonomaš je pežorativan pojam za one koji su možda bili skloni nekim, da kažem, secesijama itd, u ranijem periodu, ali ne mogu da kažem da je bilo ko autonomaš ko sedi u vladajućoj koaliciji. Ne može to biti ni gospodin Čanak, siguran sam, jer upravo su svi ti ljudi radili zajedno na upodobljavanju ovog teksta predloga zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, kao i statuta AP Vojvodina.
Ono što je takođe važno, mi iz Socijalističke partije Srbije iz Jedinstvene Srbije, kao što sam i rekao, nećemo nikada dozvoliti i valjda sada i građanima Srbije jasno da nismo dozvolili, kada su naši amandmani usvojeni, da postoji trunka sumnje da je prekršen Ustav Republike Srbije po bilo kom pitanju, a naročito po pitanju ovog kalibra, koje je veoma važno i od državnog interesa. I ono na čemu ćemo uvek insistirati, na čemu jesmo insistirali kao državotvorna partija, jeste upravo to da ne može u Srbiji da postoji država u državi. Ali, ne možemo se protiviti uvažavanju specifičnosti, ne možemo se protiviti tome da ustavno pravo na autonomiju građana neko treba sada da spreči, to prosto nije bila naša politika ni ranijih godina.
Naravno, sazrevanjem društva i podizanjem nivoa političke svesti, ne kod nas političara nego i kod građana Srbije, sazreva i mogućnost da tim evolutivnim promenama dođemo do te demotropolizacije, decentralizacije i regionalizacije, ali koja neće odisati nekim secesionističkim zahtevima, nego upravo zahtevima da oni naši građani, kao nosioci suvereniteta na teritorijama u kojima žive, urede svoj život na način koji će biti pre svega u funkciji racionalizacije i troškova, ako hoćemo i o tome da pričamo, ali u funkciji države, države u kojoj žive, dakle države Srbije.
Ustav sasvim jasno definiše šta je teritorija Srbije, da je ona nedeljiva i takođe, oni koji su umnogome doprineli da se i Crna Gora otcepi, mislim da nemaju ni moralno pravo da sada praktično postavljaju neka poređenja sa ovim aktom. Naravno, ne mislim na određenu poslaničku grupu, koja je imala svog predstavnika danas ovde, bilo je nekih koji su se zaklinjali u mnogo toga, pa su na kraju doveli do dezintegracije, radi se o jednom periodu nakon 5. oktobra 2000. godine.
Dakle, što se tiče Socijalističke partije Srbije – Jedinstvene Srbije, bilo bi zaista iluzorno da, nakon više meseci rada na predlogu ovog zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine, sada mi izlazimo sa nekim rezervama na sam tekst ovog zakona, jer i mi smo učestvovali u njegovoj izradi, u njegovom popravljanju, kao i svi naših koalicioni partneri. Ono što je nekima sada postalo interesantno, a tiče se Novog Sada, kao glavnog administrativnog centra, dakle za nas je jedino i moguće i prihvatljivo ono što piše u članu 4. ovog zakona i što piše u članu 10. predloženog statuta. To je nešto što je neminovnost, nešto što je sasvim jasno.
Mislim da ta tema, koliko god ona bila interesantna i percipirana sa različitih strana na različite načine, nije suštinska tema ovog zakona. Suštinska tema ovog zakona i samog Predloga statuta jeste boljitak i za građane Srbije, samim tim za građane Vojvodine, što su oni preko svojih predstavnika potvrdili praktično i u Skupštini AP Vojvodine.
Nama je najvažnije da je naših šest amandmana, poslaničke grupe u pokrajinskom parlamentu SPS-a, PUPS-a i Vršačke regije, da je tih šest amandmana inkorporirano u sam tekst statuta i da su time praktično otklonjene sve sumnje i mogućnosti da se na neki način može prekršiti Ustav.
Legitimno je pravo da i opozicione stranke ukažu na neke stvari na koje mi možda nismo obratili pažnju, ali postoji instance u ovoj državi, koje mogu da utvrdi da li je Ustav prekršen ili ne, a za politikantstvo i za političko delovanje legitimno je da se koriste jake reči, a da u suštini ne znače ništa, jer nemaju uporište u tekstovima ova dva akta.
Na kraju vam se zahvaljujem i želim da kažem da će poslanička grupa SPS-JS u danu za glasanje glasati za ovaj zakon.

 Replika, gospodin Čedomir Jovanović.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se pošto me je pomenuo gospodin Ružić.
Vi me niste uopšte razumeli, što mislim da samo po sebi ne predstavlja poseban problem, ali jeste problem za naše društvo.
Govorio sam o lošim politikama, gospodine Ružiću, koje nastupaju sa ambicijom da pobeđuju svoje građane i, između ostalog, vi ste protagonisti jedne takve politike. Vaš predsednik je, kao deo vladajuće koalicije koja je ovde pred nas izašla u parlament sa zakonom, rekao da je on pobedio svog koalicionog partnera u vladajućoj koaliciji. Nije to ono što nam je potrebno.
Možemo da se složimo da je naša zemlja tragično organizovana i da su nam potrebna konkretna rešenja, ali koja su to rešenja? Kompromitovali smo centralizovano organizovanu državu, jer se to u verziji Srbije pretvorilo u despotiju. Ne možemo da zanemarimo nahijski mentalitet, koji je tako izražen kroz lokalne kabadahije koje caruju po Srbiji, kojima se dodvoravaju svi od predsednika države, predsednika Vlade, do poslednjeg građanina njihove lokalne samouprave. Koji je to oblik organizacije naše države koji želimo da stvorimo da bi na njemu uradili nešto korisno?
Mi ne možemo svi u Srbiji da se dogovorimo, apsolutno da stanemo iza jednog rešenja, ali vlast nije ni pokušala da uveri svoje građane zašto je ovo dobro rešenje, čak nije izašla ni sa jednom umirujućom porukom – ovo je kompromis u datom trenutku, nego se vlast unutar sebe ponaša na takav način da su svi pobednici i svi gubitnici, a to je ono što je loše.
Vaša partija je glasala za Predlog statuta pre godinu dana, koji vi sami danas nazivate pokušajem stvaranja države u državi. Garantujem da to nije bilo tako, da niko u Vojvodini ne želi da stvori od Vojvodine državu u Srbiji.
Da li postoje realni strahovi od nečega poput toga? Da, postoje u našem društvu. Onda se politika gradi u skladu sa tim strahovima, a ne sa nekom pozitivnom ambicijom. To je naš problem.
Sada treba da čitamo, šta – statut ili zakon? U statutu piše – glavni grad Vojvodine, pa onda kaže – Novi Sad je glavni administrativni centar. U zakonu se ne pominje glavni grad Vojvodine, nego teritorija i simboli. Sve to zajedno nama govori da nema ni Vojvodine ni Srbije, jer na takav način i Beograd prestaje da bude glavni grad, do neke nove vladajuće koalicije koja će pomerati interpunkciju gde joj odgovara to.
Vlada treba da nas uveri zašto je ovo dobro, a mi za to glasamo samo zbog onog što prati, a što je loše, ovaj zakon i statut, da bi tu priču što pre okončali. To je ono što nam je potrebno. I vaš predsednik i predsednici drugih stranaka vladajuće koalicije, koji će tražiti od građana Srbije da razumeju trenutak u kom se zemlja nalazi i da podrže ovako nešto, a ne da vode svoje partijske politike onako kako to njima odgovara.
Da li je glasao Pokrajinski odbor SPS pre godinu dana za statut? Glasao je, glasala je Skupština Vojvodine. Kakvi amandmani na statut Vojvodine? Nikada se o tome nismo izjašnjavali.

 Vreme. Gospodin Branko Ružić, replika.

Zaista, gospodine Jovanoviću, nemam nameru da ulazim u polemiku s vama. Nesporno je vaše htenje i doprinos reformama u Srbiji, to uopšte ne dovodim u pitanje.
Prosto, želim da ukažem na činjenice. Predsednik SPS i prvi potpredsednik Vlade nikada nije rekao da je pobedio nekog svog koalicionog partnera, a ono što je mnogo važnije, to je da morate da znate da pokrajinski odbori ne glasaju u Skupštini, bilo AP, ili Narodnoj skupštini Republike Srbije, kao i što znate da je pokrajinska Skupština samo tada glasala.
Ono što je finalna i konačna instanca jeste ovaj dom ovde i ovde ćemo glasati i o ovom zakonu i o statutu.
Što se tiče ove vladajuće koalicije, možda vama prosto nije prihvatljivo i verovatno zato niste u njoj, ali ona jeste i odiše jednim jedinstvom različitosti, ali smo se okupili oko onih tema koje jesu važne za Srbiju i mislim da u tih pet tačaka imamo u velikom delu i vašu podršku. Mislim da je ta vaša podrška izuzetno dragocena, ali da se ne bismo sada bavili politikantstvom, neću više vama odgovarati.

 Gospodin Aleksandar Martinović, replika.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Branko Ružić je pominjao neke političke stranke koje, navodno, liju krokodilske suze zato što je nestala SRJ i verovatno je tu mislio, izvinjavam se ako sam pogrešno protumačio, na SRS.
Ali, ima još nešto, gospodine Ružiću. Vi sada nas pokušavate da ubedite da u Srbiji postoje dve socijalističke partije i dve demokratske stranke. Jedna Socijalistička partija je zaista glasala za taj protivustavni statut Vojvodine u oktobru 2008. godine, jer ste vi sami priznali: "Sva sreća što nismo krenuli tim nepovratnim putem i podneli smo amandmane na Statut Vojvodine".
Podneli smo amandmane na akt za koji smo prethodno glasali. Vi ste time priznali da je prvobitna verzija Statuta Vojvodine bila suprotna Ustavu, jer ako nije suprotna Ustavu, što podnosite amandmane?
Ko će da objasni građanima Srbije? Vi sada kažete da neki plaše. Dopustite, vi ste sada priznali da je taj prvobitni statut Vojvodine bio suprotan Ustavu Srbije i da je on, zapravo, označio put ka stvaranju neke nezavisne države. Sada ste vi to sprečili tako što ste podneli amandmane na akt za koji ste glasali pre godinu dana.
Dakle, izgleda da postoje dve socijalističke partije, dve demokratske stranke. Jedna u Skupštini Vojvodine kaže - ljudi, ovo je sve u skladu sa Ustavom, nema nikakvih problema, a druga socijalistička partija koja podnosi amandmane na jedan predlog statuta koji je očigledno bio suprotan Ustavu Srbije.
Ko sada vama da veruje kad kažete - ovde nema ništa sporno, iza ovoga se ne krije država. Pre godinu dana ste to isto tvrdili za onu prvobitnu verziju - ne, nije ništa sporno, sve je u skladu sa Ustavom. Posle godinu dana ista partija podnosi amandmane na akt za koji je sama glasala. Ko će za to da snosi odgovornost i kako sada građani Srbije vama da veruju kad im kažete - ovo je sve u skladu sa Ustavom, ovo je samo jedna autonomna pokrajina, nema ovde primisli o nekoj državi? Onda gospodin Branko Ružić kaže - znate, ali u Nemačkoj savezna država ima pravo da zaključuje sporazume.
Gospodine Ružiću, pun naziv Nemačke je Savezna Republika Nemačka, to znači federativno uređena država. Srbija je po Ustavu unitarna država. Da li vi to prizivate federalizaciju Srbije? Da li to znači da Vojvodina treba da bude pandan Bavarskoj, Severnoj Rajni i Vestfaliji, federalnim jedinicama u Nemačkoj?
Ako je to tako, onda kažite otvoreno, a ne - ovo nije federalizacija, ovo radikali plaše narod i onda se predstavnik vladajuće partije javi i poziva se na Saveznu Republiku Nemačku. Juče je gospodin Milan Marković izjavi za jedan dnevni list - nikada statut nije bio suprotan Ustavu.