Trinaest minuta i 30 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe i na raspolaganju je još pet minuta. Reč ima narodni poslanik Žika Gojković, posle njega narodni poslanik Dragan Todorović.

Poštovana gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, iz rasprave koju smo imali prilike da slušamo u proteklim danima kada je u pitanju statut i zakon o nadležnostima mogli smo da vidimo ono što se i očekivalo, da će se ova rasprava, bar kada je u pitanju opozicija, baviti više formom nego suštinom, kada je u pitanju statut Vojvodine.
Najveći otpori i nesuglasice nastaju upravo usled činjenice da proces decentralizacije istovremeno nije obuhvatio celu Srbiju, pa se, samim tim, i statut Vojvodine vrlo zlonamerno predstavlja kao separatistički. Zbog toga se SPO zalaže za hitnu i sveobuhvatnu decentralizaciju Srbije, onako kako su uređene države EU, po istim pravilima, po istim zakonima, ali i istim obavezama. Upravo politika EU je politika regionalizma. To znači da pred fondovima EU neće biti moguće konkurisati za sredstva bez definisanja regiona. To je činjenica.
Kada govorimo o kritikama, onda i to treba govoriti javnosti, da ima kompletan uvid. Kao što je to činjenica, činjenica je da već decenijama u Srbiji postoji jedna široko rasprostranjena, ali gotovo ničim utemeljena predrasuda prema kojoj centralizovana država, u kojoj su i budžetska ovlašćenja i sva moć i uticaji pod kontrolom centralne države, jaka država. Država koja je decentralizovana, sa regionalnom vlašću i sa jakom lokalnom samoupravom, jeste država koja je slaba i koja je podložna secesiji njenih delova.
Nažalost, takvo mišljenje vlada u Srbiji, pitanje je gde još, iako iskustva zemalja drugih država govore sasvim suprotno. Države poput Velike Britanije, Nemačke, Italije, Švajcarske, Slovenije, doživele su pravi ekonomski razvitak i prosperitet nakon decentralizacije. Jačanje AP i regiona, upravo vrlo slično onako kako mi to pokušavamo da uradimo u Srbiji, u mnogim zemljama poput Italije, Španije, Velike Britanije, upravo je dovelo do toga da se postojeći separatizam svede na minimum i da se očuva jedinstvo države. Kažem, namerno podvlačim postojeći separatizam, pošto je u tim zemljama bio izuzetno vidljiv.
Kada govorimo o Vojvodini, kada kritikujemo ovaj statut, treba biti iskren pa reći neke druge stvari. Treba reći da je proces decentralizacije koji je počeo 2002. godine u Vojvodine doveo do značajnih rezultata. Činjenice govore da pokrajinska administracija u mnogim elementima preuzete poslove i funkcije obavlja mnogo kvalitetnije nego što to radi centralna administracija, i tu je mnogo pokazatelja.
Redovno usvajanje završnog budžeta, saradnja sa republičkim poverenikom za informacije, što mi u SPO mislimo da je vrlo bitno, modernizacija pokrajinske uprave, veća zakonitost rada pokrajinskih organa, više od 80% upravnih predmeta se rešava u zakonskom roku, smanjenje nezaposlenosti i mnoge druge stvari. Ipak, ono što je najvažnije, to je da je Vojvodina postala životni primer da koncept multietničnosti može da se sprovede na jednom ovako, da kažem, relativno malom prostoru i pored svih nedaća i ratova koje ova zemlja imala.
Kada na jednoj strani imamo sve ovo što je rečeno, kada na drugoj strani imamo jedan potpuno jasan stav da Vojvodina nema ni zakonodavnu, ni izvršnu, a bogami ni sudsku vlasti, onda je potpuno nejasno ko je taj koji želi secesiju Vojvodine i na koji način je želi. Sasvim je sigurno da je to još jedna prilika za političku manipulaciju, ali iznad svega prilika da se pokaže ko su ti ljudi koji potcenjuju građane, one iste koji su ih birali.
Ako pogledamo u Ustav Republike Srbije, onaj deo koji se odnosi na pitanje Kosova, i ako to uporedimo sa debatom koju smo imali u poslednjih nekoliko dana, vrlo žustrom debatom, ne mogu a da ne kažem da mi se formiralo mišljenje da pojedine patriote više veruju albanskom narodu na Kosovu nego srpskom narodu u Vojvodini. To je nešto što je strašno, to je klasično političko licemerje koje godinama unazad razdvaja ovaj narod.
Mi u SPO pozdravljamo uvođenje dodatnih garancija za posebna prava majki i deteta kao deo svog programskog opredeljenja za zdravu i stabilnu porodicu, te posebnu zaštitu ovih kategorija. Takođe ističemo kao pozitivno formiranje razvojne banke AP Vojvodina, koja bi zamenila nekoliko postojećih vojvođanskih fondova i na sveobuhvatniji, ekonomičniji i transparentniji način bila stub razvoja Vojvodine, ali i Srbije.
Mnogo reči je bilo o međunarodnoj regionalnoj saradnji. Nažalost, uglavnom su to bile reči kritike. Mi u SPO mislimo potpuno suprotno. Smatramo da je međuregionalna saradnja AP Vojvodine u okviru Ustava Srbije i utvrđene spoljne politike Republike Srbije može biti samo impuls evrointegracija Republike Srbije, ali i dobar okvir za saradnju sa srpskom dijasporom u okruženju.
To je ona lokomotiva, kako SPO vidi Vojvodinu i kako je video i opisao u svojoj deklaraciji još 1993. godine, ali to je razlika između nas iz desne evropske Srbije i onih koji žele da se predstave desničarima, ali kroz ovu raspravu o statutu su vrlo jasno pokazali koliko im ideja levice još uvek stoji na srcu.
Dame i gospodo poslanici, statut AP Vojvodina predstavlja izbalansiran dokument koji je usaglašen sa Ustavom Republike Srbije i predstavlja krupan korak ka daljoj decentralizaciji Srbije. Regionalizacija, osnivanje novih opština i policentrični razvoj moja postati realnost za celu teritoriju Srbije, a sve to naravno mora pratiti politička decentralizacija, tj. podela države na nekoliko izbornih jedinica. Zbog toga će SPO podržati u danu za glasanje ovaj predlog statuta.
Iskoristio bih, gospođo predsedavajuća, samo još jedan minut, možda ni toliko, da se osvrnem na ono što se dešavalo u prošlih nekoliko dana, a nije u vezi sa statutom. Strašno je degutantno i verujem da su mnogi poput mene razočarani kako se zarad ličnih promocija koristila sahrana pokojnog Patrijarha. Zato bih iskoristio priliku da kažem i da pozovem da se i dalje nastavimo u ovoj skupštini boriti snagom argumenata, snagom činjenica, da se već jednom okanemo teških reći i sujeta i da na taj način možda po prvi put na delu pokažemo koliko zapravo smo naučili od pokojnog Patrijarha.

Sedam minuta i 15 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Poslanička grupa ZES ima na raspolaganju još 59 minuta i 45 sekundi.
Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović, posle njega narodni poslanik Aleksandar Jugović.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je ovo jedna od najvažnijih tema, ne samo u ovom sazivu Skupštine Republike Srbije, nego i pre ovog saziva, a mislim i svaki budući saziv Skupštine Republike Srbije osvrtaće se na ovu sednicu gde se usvaja statut Vojvodine.
Zbog čega je to tako? Zato što objektivno postoji bojazan da usvajanje statuta Vojvodine za Srbiju može biti jedna od najvećih istorijskih grešaka i problema koji su možda veći nego problem sa KiM. KiM je okupirano i kad tad moraće da se vrati u ustavno-pravni poredak Srbije, a ovo sa Vojvodinom biće dobrovoljan čin i dobrovoljni put ka otcepljenju.
Evo unapred verujem da ogroman broj poslanika vladajuće većine ne misli da je to takav put i da je to takva opasnost. Ne verujem da to rade svesno, jer veruju da je ovo možda neki put koji bi eventualno Srbiji doneo boljitak. Pokušaću da vas uverim činjenicama odnosno dokumentima da to nije tako.
Ako uzmete samo od momenta od kada je stvorena ona Kraljevina Jugoslavija, znači pre skoro 100 godina, od tog momenta krenula je parola "slaba Srbija" i u Kraljevini Jugoslaviji, i u onoj Socijalističkoj Jugoslaviji, Titovoj Jugoslaviji, pa evo i sada "slaba Srbija". Jedino slaba Srbija mogla je da zadovolji sve one koji su živeli u Jugoslaviji i sada u Srbiji. Vi znate kako se to horski ponavljalo i kako su to činili i Vatikan, i Kominterna i jugoslovenski komunisti.
Nažalost, uz pomoć srpskih komunista, ali tek pošto su u moskovskim procesima pobijeni srpski komunisti Filip Filipović, Sima Marković, Vladimir Ćopić i Petko Miletić. Kada su očistili srpsko rukovodstvo onda su našli one koji su horski ponavljali da treba uništiti velikosrpski hegemonizam.
Da vojvođansko pitanje nije novo pitanje i da ovaj statut nije nešto novo pokazaću vam na osnovu dokumenata. Ovo je ''Vojvodina Vojvođanima'', to je novembar 1958. godine, salcburška izjava Vojvođanskog pokreta. Kaže: "Vođeni večnim principima prirodnog prava i socijalne pravde, program Vojvođanskog pokreta zasnovan je na hrišćanskoj etici, na socijalnoj pravdi, na demokratskim načelima. Osnova tog programa je načelo ravnopravnosti sviju etničkih grupa Vojvodine i federalizam". To se pominje 1958. godine.
Drugi zaključak: "Vojvođanski pokret odbacuje svaku koncepciju deklarisanih manjina ili jednog favorizovanog državotvornog naroda". Kako ovo zvuči poznato.
Treći zaključak: "Vojvodina će kao federalna jedinica, država jedne šire srednjeevropske federacije, biti organski sastavni deo buduće EU". Godine 1958, pogledajte sadašnji statut, takoreći od reči do reči. Jedan deo petog zaključka: "Ako bi protivno našim načelima ipak došlo do spornih pitanja, ona se mogu i moraju rešiti demokratskim, mirnim putem, u zajedničkoj diskusiji, u duhu najboljeg sporazuma između predstavnika Vojvodine, s jedne strane, i predstavnika susednih naroda, s druge strane".
Koji su to susedni narodi? Koje su to susedne države? Da li je to jedna od tih država i Srbija od Užica do Beograda, kako su govorili nekadašnji Titovi komunisti. Ne mogu da vam pročitam sve zbog vremena, ali rado ću dati svakome onome ko je zainteresovan za ovaj dokument da ga pogleda i da ga uporedi sa statutom, da pogleda koliko su stvari potpuno identične, samo rečene na drugačiji način.
Jedna od teza ili zaključaka ovde kaže: „Dok bi sa drugima sa kojima ima više zajedničkih interesa (govori se o saradnji) bila u tešnjim odnosima, takav bi se odnos mogao zamisliti između Hrvatske i Vojvodine, koje imaju međusobno više zajedničkih interesa nego sa ostalim članicama jedne Podunavske federacije“. To su, gospodo, zaključci iz 1958. godine.
Dalje se kaže: „Minimum sa kojim bi se mogli zadovoljiti opravdani zahtevi Vojvodine jeste položaj i status Vojvodine kao federalne jedinice u bilo kom sastavu. Pod Vojvodinom, u potpunom smislu toga naziva, dakle, geografski, istorijsko-politički i etnografski, treba razumeti pokrajine Banat, Bačku, Srem i baranjski trougao“.
Jedina razlika između sadašnjeg statuta što se baranjski trougao ne podrazumeva, mada je narod Vojvodine 1918. godine ušao u sastav Srbije sa Sremom, Banatom, Bačkom i Baranjom, ovim baranjskim trouglom.
To je ono na šta mi ukazujemo i pokušavamo da vam kažemo da vi niste ti koji su krenuli sa statutom. Ovo je odavno planiran put, sve je odavno isplanirano, samo se čeka pogodan trenutak da se sve ovo završi.
Da je to tako, pokazaću vam dokumenta, bez obzira što se neki među vama smeju. Znam da neki među vama čak ne nose svoja imena i prezimena zbog prošlosti njihovih roditelja. Ali, to je njihov problem. Ne treba bar da se smeju na činjenice koje iznosim. Možda mogu da ih opovrgnu? Da kažu neki drugi argument. Ali, smejati se na ovo što se danas dešava, mislim da je najteži mogući cinizam.
Još 2000. godine u Atini list „Ta Nea“ kaže: „Još dok je trajao bratoubilački rat u Bosni i Hercegovini zapadni izvori su počeli da najavljuju novu eksploziju na Kosovu i Metohiji. Odmah po okončanju bombardovanja Jugoslavije od strane NATO-a počelo je da se igra na kartu daljeg komadanja Jugoslavije, kroz osamostaljivanje Crne Gore i danas, dok se katastrofalne štete koje su NATO bombe nanele mostovima u Sadu još nisu počele ni da otklanjaju, u prvi plan se stavljaju planovi sa mađarskom manjinom i mogućnosti osamostaljivanja Vojvodine“, piše u komentaru najtiražnijeg atinskog dnevnika 2000. godine.
Niste vi ovo izmislili, nismo mi ovo izmislili. Ovo je projekat koji se ostvaruje. Kaže u nemačkom listu „Nova politika“, prema planu Vatikana i Cije, predviđeno je povezivanje ovih teritorija Balkana, na kojima živi katoličko stanovništvo, u zajedničku celinu.
Vatikan je ovim planom, uz svesrdnu pomoć nemačkog kapitala i američke administracije, krenuo u realizaciju davnašnjeg sna o povezivanju Austrije, Italije, Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Kosmeta, Vojvodine, Albanije i Rumunije. Njegova realizacija je otpočela pre tri godine, infiltracijom nekoliko stotina navodnih sveštenika iz Vatikana u Albaniju i na prostoru Kosmeta i slanjem veće grupe nemačkih specijalaca za obuku specijalnih jedinica albanske policije.
To su vrlo jasne stvari koje govore o tome da je ovaj plan moguće jedino ostvariti ukoliko dobije podršku u Srbiji.
Vidite, 92. godine, američki Kongres, u februaru je doneo osam zaključaka. U sedmom zaključku se kaže: „Kao uslov za međunarodno priznanje, od Srbije će biti traženo da se obaveže da više neće pružiti bilo kakvu pomoć bosanskoj i srpskoj Krajini. Takođe, u prvom momentu biće zahtevano da se uvedu stari oblici autonomije Kosovu. Kao dodatni pritisak, Mađari će zahtevati Bačku. U toku te faze, Evropa će srpskoj vladi u Srbiji, paralelno sa prethodnim zahtevima, obećavati ukidanje ekonomske blokade i ekonomsku pomoć za oporavak privrede.“
Godine 1992. ništa novo, sve je isto, samo se scenario malo promenio.
Zaključak deveti: „Politički i ekonomski pritisci na Srbiju ovim se neće završiti. Evropa se nada da će mase izbeglica i oficira JNA biti toliko opterećenje za Srbiju da će to izazvati ekonomski haos. Na kraju, da bi sve te republike, uključujući i poslušnu Crnu Goru, lakše destabilizovale i odvojile od Srbije, Evropa će im davati i malu ekonomsku pomoć.“
Godine 1992. su usvojeni ovi zaključci u američkom Kongresu.
Šta se dešava dalje? Po donošenju prve verzije statuta, 2008. godine, Evropska komisija odmah izlazi u javnost i traži od Srbije da se statut usvoji, to stavlja kao imperativ. S kojim pravom? Jedan protivustavni akt, jer do tog zaključka ste i vi došli, zato je i promenjen prvobitni oblik, mada ni ovaj nije ništa bolji, jer je i ovaj protivustavan, ali taj prvi je bio toliko rigorozan da je to bilo prosto neverovatno. Ali, EU traži da se statut prihvati.
Kakav je to interes EU da se usvoji statut Vojvodine i da Vojvodina dobije neke nove oblike autonomije? Za ovaj statut, između ostalog, javna je tajna, kaže se da nije pisan u Srbiji, da ga je pisao mađarski akademik Ferenc Glanc, uz pomoć još nekih mađarskih akademika. To iznose ozbiljni ljudi koji se bave ovom temom i koji upozoravaju da je ovo sa Vojvodinom izuzetno ozbiljna stvar.
Da je to tako, govore i neki potezi koji se već preduzimaju. Kažu da je formirana banatska brigada za celu teritoriju. Ovo bih iskoristio, između ostalog, da se prosledi kao pitanje Ministarstvu odbrane, da nam da odgovor da li je to tačno. Kaže – formirana je banatska brigada za celu teritoriju Banata, sa sedištem u Pančevu, sa već određenim komandantom brigade, aktivnim pukovnikom Vojske Srbije Stevom Radojičićem. Ova brigada je formirana kao rezervna brigada aktivnih vojnih oficira za ceo Banat.
Da vas podsetim na događaje u bivšoj SFRJ, da vas podsetim na rezervni sastav u Sloveniji, da vas podsetim, takođe, na rezervni sastav u Hrvatskoj, kako je sve počelo i kako se završilo. Izražavam ozbiljnu zabrinutost da ovo može da nam se sve ponovi na isti način kao što se to dešavalo u bivšoj SRJ.
Postavlja se i pitanje šta je pozadina svega ovoga? Zbog čega se sve ovo radi? Da li neko pomišlja šta će se desiti kada pre svega banatski Nemci zatraže da im se isplati odšteta za imovinu koja je bila njihova? Da vas podsetim na Vaclava Klausa, češkog predsednika Republike, koji je odbio da potpiše Lisabonski sporazum, dok nisu za Češku obezbedili pravo da nije u obavezi da isplaćuje odštetu sudetskim Nemcima. Ko će u ime Srbije da stane na crtu i da kaže ne prihvatamo Lisabonski sporazum ili da uđemo u Evropsku Uniju, dok ne obećate da nećemo da isplati odštetu Nemcima koji su posle Drugog svetskog rata otišli u Nemačku proterani. Ko će to da uradi?
Da li je možda ovo potez koji nas dovodi u situaciju da ćemo morati i to da ispunimo, jer će se sve svesti na jedan uslov: da priznate nezavisnost Kosova i Metohije…

Narodni poslaniče, vreme koje imate na raspolaganju je iskorišćeno.

Samo još jednu rečenicu.
Da vas podsetim na 1974. godinu, kada je usvajan Ustav Srbije, tada je u Skupštini Republike Srbije predsedavajući Skupštine rekao da je samo jedan glas, jedan poslanik bio protiv, na šta je Radenko Mandić, Čačanin, ustao i rekao… (Isključen mikrofon.)

 Narodni poslaniče, zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Bojan Kostreš, narodni poslanik Aleksandar Jugović i Bojan Kostreš su zamenili redosled po prijavama za reč, tako da sada ima reč narodni poslanik Bojan Kostreš, posle njega narodni poslanik Rade Obradović. Izvolite.

Poštovana gospođo Čomić, uvažene koleginice i kolege, moram da izrazim veliko zadovoljstvo da je statut AP Vojvodine posle više od godinu dana stigao u Skupštinu Srbije. Iako ja, niti moja partijske kolege ne mislimo da je ovaj statut nešto epohalno, da on u najvećoj meri vraća autonomiju Vojvodini, niti da će taj statut u velikoj meri rešiti sva pitanja koja su postavljena i od strane pokrajinske administracije, ali i od strane građanki i građana Vojvodine, ipak moram da kažem da je veliko olakšanje činjenica da će konačno statut, nadam se, u ponedeljak ili utorak biti usvojen ovde u Skupštini Republike Srbije i da ćemo na taj način, nadam se, staviti tačku na ovo poglavlje rasprava, optužbi i sukoba koje postoje bilo i u ovom visokom domu, ali i u javnosti.
Naime, autonomija Vojvodine je zagarantovana Ustavom Republike Srbije. Iako mislim da taj ustav nije dovoljno dobar, iako sam bio protiv njega i aktivno učestvovao u kampanji protiv Ustava Republike Srbije, posle usvajanja tog ustava od strana građana i građanki Republike Srbije, taj ustav je za mene najviši pravni akt u mojoj državi i ja ću ga poštovati.
Taj ustav dozvoljava danas ovaj nivo autonomiji koji dozvoljava i zbog toga je dobro da je statut AP Vojvodine iskoristio sve mogućnosti i da je zakon o prenosu nadležnosti omogućio da Vojvodina konzumira maksimalne nadležnosti u skladu sa postojećim Ustavom.
Ali, usvajanje ova dva akta neće biti završetak priče o decentralizaciji i regionalizaciji Srbije i izgradnji jedne moderne demokratske evropske i efikasne države.
To treba da bude samo početak. Ono za čega ćemo se zalagati jeste da sve ono što ima Vojvodina što pre dobiju i ostali regioni u Srbiji, dakle i Šumadija, i moravska oblast, i zapadna Srbija, i grad Beograd i svi ostali.
Prednosti autonomije su višestruki. Daću jedan primer koji možda u najboljoj situaciji ili na najbolji način pokazuje kako se može, kada postoji autonomija, razvijati jedan region ili jedna oblast.
Naime, po Zakonu o privatizaciji, posle privatizacije bilo kog preduzeća u vlasništvu države, Vojvodini i budžetu AP Vojvodine ostaje 55% sredstava, tako da je posle poklanjanja ili prodaje NIS Vojvodini ostalo od 400 miliona, koliko je dobijeno za to javno preduzeće, 220 miliona evra.
Prodajom Duvanske industrije Niš, koja je prodata za 377 miliona evra, gradu Nišu je ostalo 19 miliona. Prodajom Duvanske industrije Vranje, koja je prodata za 50 miliona, Vranju je ostalo 2,5 miliona, što znači da su ova dva grada dobila negde oko 21,5 milion evra.
Da je kojim slučajem postojala moravska pokrajina, posle privatizacije ove dve firme tom regionu bi ostalo 210 miliona evra, što govori o tome koji bi benefit imali ljudi koji žive u tom regionu da imaju autonomnu pokrajinu.
Taj novac, dakle tih nešto više od 200 miliona evra je vrednosni ekvivalent za 40.000 radnih mesta. Bilo bi više 40.000 radnih mesta u moravskoj oblasti da je organizovana kao pokrajina i da ima prava kao što ih ima i AP Vojvodina.
Ono za šta se zalažemo jeste da sva prava koja ima AP Vojvodina dobiju i ostali regioni kada u Srbiji budu napravljeni jer je to jedini način da imamo efikasnu državu, da imamo državu koja će biti bliža građanima i koja će biti sposobna da rešava njihove probleme.
Ne sumnjam ni u jednog od ministara u Vladi Republike Srbije, ali prosto smatram da jedan ministar, bez obzira ko to on bio, nije toliko sposoban, pametan i kvalitetan da zna za sve probleme u Novom Sadu, u Subotici, u Leskovcu, u Kraljevu, u Čačku i u drugim sredinama.
Izgradnja jakih lokalnih samouprava, izgradnja regiona, omogućiće da vlast bude bliža građanima, da vlast direktno odgovara građanima i da svi oni problemi koji se mogu rešiti na nivou lokalne samouprave da budu rešavani na nivou lokalne samouprave, svi oni problemi koji su pitanje regiona da budu rešavani na nivou regiona, a one teme koje su isključivo pitanje države, kao što su monetarna politika, spoljna politika, makroekonomska politika, bezbednost, to su pitanja koja treba da ostanu na nivou Republike Srbije.
Samo na taj način ćemo uspeti da napravimo efikasnu državu koja će biti kvalitetnija.
Postoje mnoge zablude da će ovakav sistem državne vlasti povećati njenu administraciju i poskupeti državu. To prosto nije tačno, jer danas imamo 31.000 zaposlenih u republičkoj administraciji i 23.000 zaposlenih u lokalnim samoupravama. Grad Beograd ima 1.700 zaposlenih, a AP Vojvodina, odnosno pokrajinska administracija negde između 1.600 i 1.700 ljudi.
Dakle, to nije velika cifra, ali ti ljudi omogućavaju sprovođenje vlasti u Vojvodini, omogućavaju da građani i građanke Vojvodine mogu vrlo lako da konzumiraju svoja prava i omogućavaju da pokrajinska administracija veoma jednostavno funkcioniše.
Kada bismo išli logikom da je pokrajinska administracija višak, onda bismo mogli da kažemo da je administracija grada Beograda višak, jer svaka opština u Beogradu ima neku svoju administraciju, pa šta će nam onda administracija grada Beograda? Prosto, to nije tačno, jer grad Beograd kao jedna celina mora da ima organe koji upravljaju i komunalnim sistemom, i saobraćajem u gradu i svim ostalim pitanjima koja su u nadležnosti grada Beograda.
Pored toga, moram da kažem da smo jako zadovoljni činjenicom da će Vojvodina moći da ima svoja predstavništva, u skladu sa statutom i zakonom o nadležnostima, u Briselu i moći će da komunicira sa drugim regionima. Prosto, 380 i nešto regiona danas u Briselu ima svoja predstavništva i jako mi je žao što mnoge moje kolege nisu bile u prilici da odu u Brisel i da vide kako to izgleda, jer mnoga pitanja koja se rešavaju na regionalnom nivou su veoma važna.
Nije mi drago samo zato što Vojvodina ima ili će imati svoje predstavništvo u Briselu, nego mi je strašno žao što, recimo, Beograd nema, što Niš, Kragujevac, Čačak ne mogu da komuniciraju sa istim fondovima s kojima će Vojvodina moći.
Zbog toga, mislim da ne treba da idemo u pravcu gde se Vojvodini ukidaju nadležnosti, nego da omogućimo drugima u Srbiji da imaju ista prava i iste nadležnosti kao i mi.
Kada su Bugarska i Rumunija ulazile u EU, tada su države Bugarska i Rumunija pomogle svojim regionima da otvore svoja predstavništva u Briselu i na taj način zajedničkim snagama su lobirali za to da što više novca dođe u Bugarsku i Rumuniju. Mislim da je to put kojim i Srbija treba ići.
Mislim da moramo da budemo organizovani i da ovaj prvi korak koji će načiniti Vojvodina bude samo prvi korak koji će veoma kratko trajati, da vrlo brzo i grad Beograd ima svoje predstavništvo tamo i da drugi regioni kada budu oformljeni imaju tu mogućnost. To nikako ne znači da su to ambasade. To nikako ne znači da se tamo vodi spoljna politika.
To znači da ćemo moći da apliciramo određenim fondovima i da ćemo moći da pomognemo da napravimo da novac dođe iz EU u Vojvodinu. Nadam se vrlo brzo i u druge krajeve RS.
Mislim da je priča o separatizmu odraz nemoći i da je pokušaj da se skrene pažnja sa suštine, a suština je da pokrajinska administracija koja je na vlasti u Vojvodini već treći mandat ima nepodeljenu podršku građanski i građana Vojvodine, da pokrajinska administracija troši veliku energiju da pomogne RS i njenim evropskim naporima i da se trudi da bude most između Srbije i Evrope.
Upravo zbog toga, nadam se da će ovi zakoni i zakon i statutu biti doneti i što pre izglasani u Skupštini RS, iako moram da kažem da nisam zadovoljan nadležnostima koje su namenjene Vojvodini tim aktima, ali ovo je jedan početak stvaranja nove, moderne, evropske, decentralizovane i regionalizovane snažne države Srbije koja je u službi njenih građana.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 10 minuta i 50 sekundi.
Reč ima narodna poslanica Slavica Đukić-Dejanović, predsednica Odbora za ustavna pitanja.

Uvažena potpredsednice, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, naravno da sam i juče i danas pratila sva učešća u raspravi koja po svojoj sadržini i te kako se reperkutuje da mnoga državna pitanja, na mnoga politička pitanja, na mnoga lična pitanja naših građana, građana AP Vojvodine i naravno građana Srbije.
Uvažavajući pravo svih nas da iskažemo sopstveni stav, stav političke opcije kojoj pripadamo, htela bih da kažem da smo ovde u parlamentu apsolutno ispoštovali, proceduralno gledano, Ustav, jer smo u skladu a članom 99. našeg Ustava, koji govori o nadležnostima u tački 8, da zapravo dajemo prethodnu saglasnost na statut AP i u skladu sa članom 185. i odvijali našu aktivnost, a član 85. kaže da je najviši pravni akt AP statut, da statut AP donosi njena skupština, dakle Skupština Vojvodine uz prethodnu saglasnost Narodne skupštine.
U toj prethodnoj saglasnosti, ono što se odvijalo u radu Narodne skupštine, bila je aktivnost naša u Odboru za ustavna pitanja na Odboru za zakonodavna pitanja.
Juče sam izvestila o tome kako je Odbor za ustavna pitanja radio i kako se izjasnio, a Odbor za zakonodavna pitanja je ocenio da je tekst ovog statuta u skladu sa važećim pravnim aktima naše zemlje i Ustavom kao bazičnim i osnovnim aktom.
Sasvim je logično što je sadržaj i učešće u raspravi mnogih poslanika bilo prožeto i emocijama i određenim tendencijama koje se mogu shvatati kao političke poruke, ali sam se pre svega javila da bih rekla da je Skupština u svim svojim segmentima, Skupština Srbije, ispoštovala Ustav i svojim sadržajem i formom doprinela donošenju najpre raspravi o aktima koji su od izuzetnog značaja.
Šta je međutim provejavalo? Pored argumenata koji su se čuli, a odnosili su se na sadržaj akta, provejavale su i neke neistine od kojih se jedna vrlo reperkutovala na našu javnost i u vezi sa tim imam potrebu da tekst pisma koje mi je uputio prosvećeni gospodin episkop bački Irinej pročitam, jer on kaže - "Uvažena gospođo predsednice Skupštine, molim vas da moje saopštenje u prilogu bude pročitano pred poslanicima Narodne skupštine Srbije. Unapred blagodarim, s poštovanjem i dobrim željama".
Tekst je sledeći - "Povodom informacije da je neko od poslanika Narodne skupštine RS u sednici održanoj 25. novembra 2009. godine, u popodnevnim časovima, pročitao moje navodno pismo u vezi sa Predlogom statuta AP Vojvodine, mogu samo da izjavim da se radi o čistom falsifikatu, što je krivično delo.
Naime, ni u ime Svetog arhijerejskog Sinoda, ni u svoje lično ime nisam se oglašavao o temi o kojoj Skupština upravo raspravlja. Sveti arhijerejski Sinod SPC ima poverenja u zrelost i odgovornost narodnih poslanika, koji su dužni da brinu o celovitosti i jedinstvu zemlje.
Ako bi se, ne daj bože, ispostavilo da to nije slučaj, u šta nikako ne verujem, Svetom Sinodu bi bili na raspolaganju demokratski mehanizmi za iznošenje stava i adekvatan apel.
Lično pak smatram da okvir i merilo autonomije Vojvodine predstavlja Ustav RS. Uveren sam da isto misli i ogromna većina vernika SPC i građana Srbije uopšte."
Prosto, mislim da nakon ovog teksta nije potrebno više ništa da kažem, do da apelujem kao poslanik, prva među jednakima, na argumentima, činjenicama i istini, a politički naboji i tendencija da aktivno učestvujemo u raspravi se mogu razumeti. Laž se ne može tolerisati.