Iskorišćeno je 20 sekundi od vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 14. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović, Milica Vojić-Marković, Milan Dimitrijević i Aleksandar Pejčić.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 14, na koji je DSS podnela amandman, glasi ovako: Organi javne vlasti treba da nastoje da obezbede zastupljenost manje zastupljenog pola od najmanje 30% u svojoj organizacionoj jedinici, na rukovodećim mestima i u organima upravljanja i nadzora.
U redu, apsolutno smo apsolvirali ovo - treba da nastoje. Mislim da nema mesta dalje razgovarati na tu temu, ali sada udahnite duboko, jer će uslediti šok. Naš amandman predviđa da ovaj procenat ne bude 30%, nego 50%. Zašto je sada ovo šok? Zato što smo pažljivim čitanjem ovog zakona osetili da predlagač ne želi ništa bitno da menja u društvu, da je ovaj zakon zapravo jedan fini šlag na torti, lepo zvuči i jako lepo izgleda, ali suštinski ništa neće da menja, čak ni u jezičkom smislu, jer ćete tek normirati nazive.
Prvo, ako ćemo da pođemo od toga šta je ravnopravno, 50 prema 50 jeste ravnopravno. Drugo, žene su zastupljene u društvu sa 52%. Dalje, šta smo još želeli da kažemo, a to što smo mi slutili ste vi rekli u odgovoru.
Vaš odgovor glasi ovako - amandman se ne prihvata. Standard od 30 do 40% je činjenica kojoj teže razvijena društva EU, tako daje predloženi postotak neprimeren uslovima u kojima se trenutno naše društvo nalazi po pitanju ravnopravnosti polova.
Sve ono što smo hteli da čujemo, što smo pretpostavljale, što smo osećale intuitivno i potpuno nam je jasno da se ništa ne želi promeniti suštinski, vi ste ovim odgovorom rekli.
Da vam nešto objasnim, ministre, prvo, između 30 i 40% je strašno velika razlika, pogotovo za žene koje su u današnjem društvu u Srbiji zaista na marginama. To je 10%. Da ste napravili iskorak od 1%, pa rekli 31%, mi bismo razumeli. To je iskorak u odnosu na 30%.
Šta je već viđeno? Od 2004. godine, kada je Vlada Vojislava Koštunice donela čuveni Zakon o izboru narodnih poslanika i prvu kvotu od 30% koja je bila tada šok, tih 30% je već neka kvota koju je društvo prihvatilo. Ovo društvo se u demokratiji razvija pet godina sledećih. Danas je kraj 2009. godine. U odnosu na taj period, pet i po godina se društvo razvija nekakvim demokratskim procesom, ako ćemo to da zovemo demokratskim procesom. Valjda je naviklo da se za 1% pomeri to poverenje u žene kao radno telo, kao rukovodeće telo, kao bilo šta drugo. Da li je tako?
Vi tako ostajete na tome i kažete nam da je to između 30 i 40% optimalno za naše današnje društvo i da tu ne treba da pravimo iskorak, zato što društvo nije prihvatilo to što jeste demokratski proces i ono što Ustav predviđa, razvijanje politike jednakih mogućnosti i ravnopravnost polova.
Drugi deo vašeg odgovora ovde, gde kažete da se pozivate ponovo na evropska razvijena društva, je u direktnoj suprotnosti sa onim što sam vam malopre pročitala kada ste mi odgovorili o tome kako ćete normirati jezik. Kažete da imate odgovor u budućnosti. Nazivi za zanimanja i titule žena još uvek nisu normirani. Oni će biti normirani i sada se bavimo predviđanjem kako će to biti, a ovde mi kažete - dostignut je nivo u evropskim zemljama. Tu ćemo stati.
Dakle, to licemerje između toga što nam govorite i onoga što piše je nešto što povređuje inteligenciju žena. Sasvim je u redu da se donese zakon. Zaista mislim da zakon treba da bude donet, ali mora suštinski da napravi promenu za 1%, za 0,5%, za bilo koji procenat koji će pomeriti stanje žena u društvu.
Ovako kako ste mi napisali, namerno smo išli na tih 50%, svesni smo toga da je i 30% nešto o čemu se danas priča, kao to nije u redu u društvu i slično, jasno pokazuje da između toga što zakon želi, a to je status kvo, prihvatili ste neke amandmane i u redu je, one o mehanizmima, lokalnoj zajednici, sve je to u redu, ali i to što ih niste uneli u zakon pokazuje tendenciju da ostane status kvo. Između tog što će biti za neku godinu, vidimo prostor za ono što se u Srbiji zove licemerje. Hvala.

Iskorišćeno je dva minuta i 50 sekundi od vremena ovlašćene predstavnice. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 15. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić i Aleksandra Ilić. Da li neko želi reč? (Da.) Narodna poslanica Zlata Đerić. Izvolite.

Gospodine ministre, podneli smo amandman na član 15. Tal član glasi: Prilikom javnog oglašavanja poslova i uslova za njihovo obavljanje i odlučivanje o izboru lica koja traže zaposlenje i radi zasnivanja radnog odnosa i drugog vida radnog angažovanja, nije dozvoljeno pravljenje razlike po polu, osim ako postoje opravdani razlozi utvrđeni u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad.
Tražili smo da se briše ova uslovna rečenica, odnosno isključna rečenica - osim ako postoje opravdani razlozi utvrđeni u skladu sa zakonom kojim se uređuje rad, i da se iza reči polu stavi tačka, jer smatramo daje samo tako ovaj član 15. potpuno koristan u ovom zakonu, prihvatljiv i primenljiv. Zašto?
Prvo, u Zakonu o radu se nigde ne diskriminiše pol. Nema takvih članova u zakonu ili ih barem ja nisam videla. Moraćete da me uputite na to ili uputiti ovim članom na te članove u zakonu na koje se može pozvati poslodavac.
Drugo, nedopustivo je da nešto što jeste život uredio, vi zakonom stavljate - kao onu tzv. rupu u zakonu koju će mnogi posle moći da zloupotrebljavaju.
Mi znamo da životnom praksom i u životu postoje profesije za koje se muškarci i žene ne opredeljuju, ili se opredeljuju veoma retko. U tom slučaje nemate pravo da ih diskriminišete i onemogućite da dođu do posla.
Kako bi to išlo u običnom životu. Ako se neki dečaci opredele da u medicinskoj školi upišu smer akušerska sestra i završe taj smer - imaju pravo da se kasnije u bolnicama zaposle u porodilištima, kao u narodu poznate "babice". Ima i to pravo jer su stručni i kvalifikovani i nemate pravo da ih diskriminišete i ne date im mogućnost da se za tu profesiju opredele, kao što nemate pravo da ženama zabranite da polažu sve kategorije vozačkog ispita i da eventualno, ako neki prevoznik putnika, recimo neka poznata autobuska kuća raspiše konkurs da prima 20 vozača određene kategorije i između 20 prijavljenih kandidata ima pet žena, dve žene koje ispunjavaju sve uslove, zdravstvene i uslove kvalifikacije - nema pravo da ih diskriminiše, jer one imaju pravo to da rade ako to žele.
Naravno, samo prirodom zanimanja posla, opterećenja, onog životnog iskustva, onog nasleđa kojeg mi imamo i nije slučaj samo Srbije nego čitavog sveta, čitave Evrope - žene i muškarci se za neke profesije ređe, gotovo nikad ili vrlo retko opredeljuju, ali mi to moramo da poštujemo i u zakonu ne smemo da ostavimo jednu ovakvu mogućnost poslodavcu, bilo kakve vrste, da samo na osnovu ovoga kaže da može nekoga da diskriminiše. Ono što volimo da kažemo u šali - žene mogu da rade sve što i muškarci sa jednom prednošću, žene to rade u štiklama.

Minut i 10 sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Nataša Mićić.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, kao predstavnica LDP, podnela sam tri amandmana na predlog ovog zakona. Dva se odnose na povećanje učešća žena u odlučivanju.
Tako sam podnela amandman na član 14. koji se tiče jednake dostupnosti poslova i položaja. Tu sam tražila, kao neke druge kolege i koleginice ovde, da se izmene reči "treba da" obavezom da zaista žene treba da učestvuju sa 30% u svakoj organizacionoj jedici, na rukovodećim mestima i organima upravljanja i nadzora.
Drugi amandman se takođe odnosi na povećano učešće žena u organima odlučivanja. Naime, tražila sam procenat od 30% zastupljenosti žena u upravnim i nadzornim odborima. Nijedan od ovih amandmana nažalost nije prihvaćen.
Naročito mi je bio važan amandman na član 52. u kome sam tražila da Ministarstvo za rad i zapošljavanje, koje je nadležno za ova pitanja, podnosi najmanje jedanput godišnje izveštaj Narodnoj skupštini. Da li je prihvaćen - nije?
Taj amandman nije prihvaćen, Odbor je izmenio tekst, tako da on sada glasi, odnosno ja sam dobila tu neku načelnu, moralnu podršku, pa je Odbor podneo amandman koji glasi - da će Vlada jedanput godišnje da podnosi izveštaj o nadzoru i o onome što je uradila za godinu dana.
Naravno, svi smo ovde svesni, a na kraju krajeva imamo i dokaze - evo juče je povučen završni račun Vlade. Ja nemam zaista nikakvih uverenja da će se Vlada zaista baviti time, kada Vlada nije spremna da podnosi završni i finansijski izveštaj za godinu dana. Onda zaista ne vidim nikakvu šansu da će ona biti spremna da jedan takav izveštaj usvoji i prosledi Narodnoj skupštini.
Ako ste ga prihvatili u izmenjenom obliku, mislim da je moj predlog bio bolji, zato što je bilo realnije da Ministarstvo podnese jedan takav izveštaj. Mogli bismo na to ministarstvo onda da više utičemo i vršimo pritisak, nego što ćemo to biti u prilici da činimo sa ovom i ovakvom Vladom.
Zapravo sva tri amandmana podnela sam zato što smatram da je najvažnije u ovoj zemlji, da bi se popravio položaj žena, pre svega njihovo ekonomsko osnaživanje, a drugo je jedna efikasnija borba protiv nasilja. Zato me raduje činjenica da je prihvaćen amandman kojim je predviđeno da u lokalnim samoupravama postoji institucionalni mehanizam koji će se time baviti.
Zbog toga LDP smatra da nije dovoljan samo zakon, jer on može da bude samo okvir, možemo doprineti poboljšanju položaja žena, između ostalog na dva načina, tako što ćemo preko tih lokalnih mehanizama uticati da svaka lokalna samouprava, koliko je to moguće utiče da se formira fond za žensko preduzetništvo, kako bi podstakli brže zapošljavanje žena, pošto znamo da se žene teže zapošljavaju, a lakše gube posao. To je i problem tranzicije.
Drugo, što se tiče efikasnije borbe protiv nasilja mi pozdravljamo ove projekte sigurnih kuća, ali smatramo da se to pitanje mora rešavati sistemski.
Zato se zalažemo takođe da kroz lokalne samouprave postoje protokoli saradnje između organa, jer sada ne postoji koordinacija i zato se to pitanje neefikasno rešava, između lokalne samouprave, MUP, centra za socijalni rad, doma zdravlja, hitne pomoći i ženskih nevladinih organizacija.
Često mi svi ovde znamo te statističke podatke - da svaka treća žena doživljava fizičko nasilje, da svaka druga žena trpi psihičko nasilje. Ja sam pročitala jedan za mene čak zapanjujući zadatak u Izveštaju zaštitnika građana iz 2008. godine - da u Srbiji, gospodine ministre, svake je nedelje, u proseku, jedna žena ubijena i to u 92% slučajeva od strane svojih partnera.
Dakle, godišnje 52 žene u ovoj zemlji su ubijene, dakle ono najveće, moguće žrtve koje postoje. Iako je taj podatak sada, odnosno iako to mi gledamo stalno u novinama, ipak mi je prosto zvučao frapantno.
Onda sam onako premotala film i neko moje životno iskustvo, pa sam videla da to i nije tako. Ja bih onda ovaj deo rasprave iskoristila, u vezi je sa zakonom, da to i prenesem, smatrajući da ću na taj način dati neki doprinos podizanju svesti o ovom pitanju. Zato što svrha zakona jeste da uređuje ponašanja i da normira društvene odnose, ali svrha zakona jeste pre svega i da pomera granice.
Ne mislim da je ovaj zakon dovoljno uradio u tom pogledu. Neke granice jesu pomerene, ali nisu sve. Zato, u vezi sa ovim podatkom i sa nekim mojim iskustvom, prosto sam se setila da sam Osnovnu školu u Užicu završila sa dve devojčice Kovačević, čiji je otac ubio majku, pa potom se i on ubio i odrasle su u domu za nezbrinutu decu.
Ne moram da vam govorim koliko su se kasnije u životu napatile zato što nisu imale podršku porodice.
Dalje, jedna moja školska drugarica iz Užičke gimnazije je ubijena od strane partnera koji je u stvari patio od postratnog sindroma, to je bilo pre nekoliko godina.
Prosto hoću konkretnim primerima da skrenem pažnju da se to dešava tu pored nas, da mi te ljude poznajemo i da tih žrtava može da bude više.
Setila sam se, početkom 90-tih godina letovala sam u Budvi, tek je bila otvorena ta Slovenska plaža i upoznala sam jednu finu beogradsku porodicu koja je imala decu uzrasta moje ćerke, pa smo se tako družili za vreme tog letovanja. Prošle godine u novinama sam videla da je sin te porodice ubio oca na spavanju zato što je fizički taj otac zlostavljao svoju suprugu i tog mladića i njegovu sestru.
Htela sam ovim zaista da skrenem pažnju koliko je ovo pitanje važno i da još jednom ukažem da nismo dovoljno posvetili pažnju, ni ministarstvo, ni parlament, a samim tim ni mediji o ovom pitanju i da nekako u tome, već sam to jednom spomenula, da mi je žao i da je prosto ironično da gospodin nadležni ministar, gospodin Rasim Ljajić koji ima dve partije, ni u jednoj partiji nijedna potpredsednica nije žena, da od četiri poslanika nijedan nije žena.
Prosto, ako vi ne uvažavate te standarde, a rekla sam da se ova pitanja mogu rešavati samo učešćem žena, zato što su one najzainteresovanije za ove probleme i samim tim će uticati da se oni najefikasnije i rešavaju.
Još jednom kažem da mi je žao što nije prihvaćen moj amandman na član 52, zato što, gospodine ministre, stvarno mislim da je realnije da Skupština utiče na jedno ministarstvo, da jednom godišnje podnese izveštaj, nego da to čini Vlada.
U svakom slučaju, već sam rekla, LDP će podržati ovaj zakon zato što postoje i neka dobra rešenja i neki pomaci, ali mislim da je to moglo da bude mnogo bolje. Hvala.

Iskorišćeno je 10 minuta i 30 sekundi.
Reč ima ministar Rasim Ljajić.

Meni je žao ako je došlo do nesporazuma jer mislim da je u suštini prihvaćen vaš amandman na član 52, iz prostog razloga što ovde jasno stoji da će ministarstvo nadležno za poslove ravnopravnosti polova podnositi najmanje jednom godišnje izveštaj o stanju zaštite i unapređenja ravnopravnosti polova Vladi i nadležnom odboru Narodne skupštine.
Ne može direktno Uprava za rodnu ravnopravnost niti ministarstvo da podnosi izveštaje Skupštini pre nego što podnese taj izveštaj Vladi, ali mislim da suština ovog amandmana, zapravo ovog člana jeste na tragu amandmana koji ste predložili. Takođe, i za član 14. manje-više smo prihvatili amandman Odbora koji opet korespondira sa onim što ste predložili i vi.

Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 16. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Nataša Jovanović.

Doktor Paja Momčilov je podneo amandman u ime SRS, gde je hteo ne samo da popravi ovaj član zakona, nego da iskoreni diskriminaciju koja je prisutna u našem društvu, gospodine ministre, po osnovu roditeljstva i zapošljavanja u tom smislu.
Kolega Stevanović, koji je naš ovlašćeni predstavnik, prokomentarisaće za nas potpuno neprihvatljiv odgovor Vlade povodom neprihvatanja amandmana, a ja ću da se pozovem opet na neke međunarodne konvencije, pre svega na međunarodno pravo, na Konvenciju o pravima deteta, na stav Generalne skupštine UN iz 1992. godine, na stav Ekonomskog saveta UN, koji je osnovao program za akciju za narednih 10 godina i na poslednju Rezoluciju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope koja je usvojena u junu ove godine, za koju smo glasali i mi koji smo bili prisutni na zasedanju, članovi srpske delegacije, a koja se zove – Borba protiv diskriminacije žena prilikom zapošljavanja i na radnom mestu. Ona u svom nazivu nema tu diskriminaciju po osnovu roditeljstva, ali se pominje u tri člana.
Evo zbog čega – zbog toga što ne samo da su u pitanju predrasude, kako su to naveli oni koji su pravili izveštaj iz tog našeg Komiteta za ravnopravnost polova u Savetu Evrope, računajući iskustvo svih 47 zemalja članica Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, već zbog toga što su te zloupotrebe moguće zbog nepoštovanja Ustava, a Ustav kaže da je zagarantovano pravo na rad svakome, na zapošljavanje, rađanje i na roditeljstvo i da zbog toga žene u najvećem broju slučajeva imaju problem prilikom napredovanja na poslu, što je želeo dr Paja Momčilov da ispravi u stavu 2. predloženog člana, tako što je zatražio da se posle „roditeljstva“ dodaju reči „usklađivanje porodičnih i profesionalnih odnosa“.
Ovi zaista više nego morbidni primeri koje je iznela iz svog iskustva koleginica Mićić upravo govore o tome da u svakom društvu postoje takvi slučajevi. Postoje i oni obrnuti. Podsetio me je kolega Momir Marković na jedan slučaj koji smo danas imali prilike da vidimo u dnevnoj štampi, gde je nasilje pokazano od strane žene prema svom supružniku, to su ljudi u nekim poznim godinama, imaju preko 70 godina.
To su zaista tragične stvari, ali mi ne možemo da se osvrćemo na pojedinačne slučajeve, ako vi kažete – mi hoćemo da promenimo to, hoćemo zdravo društvo, hoćemo ekonomski prosperitet, hoćemo demokratiju. To su sve samo deklarativna zalaganja.
Da biste to u praksi uradili, morate da suzbijete bahatost i osionost pre svega domaćih tajkuna, poslodavaca koji su budzašto kupili, a pre svega mislim na Miroslava Miškovića, jer najčešće predstavke koje imamo ja i koleginice iz SRS i kolege, što u pisanoj formi, što u kontaktima ličnim sa njima, jeste da se on najbahatije ponaša i krši Zakon o radu i Zakon o porodici, kada je u pitanju roditeljstvo i otpuštanje žena zbog toga što su postale majke ili se spremaju da to učine ili to imaju u najavi.
Nije to samo slučaj kod nas, ta usvojena u junu u Savetu Evrope Rezolucija koja kaže da se to pojavljuje u svim zemljama ne isključuje mogućnost da sve zemlje imaju uređenu zakonsku oblast, pa i ovde članom 16. Zakonom o radu i Zakonom o porodičnim odnosima to je izričito zabranjeno i postoje za to neke minimalne sankcije i kazne, ali molim vas, ko će to da nadzire?
Kako ćete vi od slučaja do slučaja to da rešavate ako ne budete u članu 16. Zakona to prihvatili kao obavezujuću odredbu? Vi imate razumevanja u jednom delu za nameru dr Paje Momčilova, ali kažete – doći će do zloupotreba. Već se dešavaju te zloupotrebe.
Gospodine ministre, objasnite mi, da li je moguće da je toliki procenat obrazovanih žena koje ne mogu da napreduju na poslu i u menadžerstvu, na kraju krajeva u svim segmentima društvenog života, samo zbog činjenice da imaju malu decu ili da imaju obaveze koje se tiče roditeljstva? Vi to kao čovek i otac znate, kao nosilac te uloge u porodici, kao i sve druge kolege, zar to nije zajednička obaveza i žene i muškarca, da usklađuju svoje odnose i da imaju zajedničku odgovornost za ulogu u porodici i za odrastanje dece?
Vidite da poslodavci u Srbiji to tako ne gledaju. Nisu u pitanju samo predrasude, ti neki sociološki, kulturološki faktori, nešto što se na Balkanu dešava, pa mi to povlačimo vekovima. Ne, to uopšte nije tačno, zato što nisu u prirodi svojoj, prema svojim suprugama, prema svojim sestrama, drugaricama, kako god hoćete muškarci u Srbiji takvi i Srbi, i svi drugi koji žive ovde, nego su takvi poslodavci koji nisu sankcionisani, koji se iživljavaju nad ženama.
I sami znate, imate slučaj najviše zaposlenih žena u sektoru uslužnih delatnosti, pa onih mučenica iz robnih kuća Beograd, koje smo mi u više navrata primali kao delegacija poslanika, da nam govore kako su njihova prava iz oblasti rada zloupotrebljena. Imate slučaj žena koje rade u tekstilnoj industriji i imate slučajeve najviše mladih žena zaposlenih u tim samostalnim trgovinskim radnjama ili u lancima koje pod svojom kontrolom u monopolu drži Miroslav Mišković.
Kako se našalio u jednom aforizmu našeg najnovijeg časopisa „Velika Srbija“, kolega Marković, kaže – da, vodi se bitka između „Maksija“, „Delte“ i „Tempa“. Bore se za prevlast na tržištu, u stvari to su sve firme čiji je vlasnik taj vodeći tajkun u Srbiji, Miroslav Mišković.
Oni su čak išli toliko daleko, kada su pravili istraživanja od zemlje do zemlje, čak i Srbija nije najgora po tim istraživanjima, nego i mnoge zemlje EU. Rekli su, kako su se izrazili, to sam pominjala, bila je koleginica Stojačić u načelnoj raspravi, uveli su sasvim novi termin, istražujući zašto se to dešava, da zbog roditeljstva žena ne može da napreduje, pa su rekli da postoji tzv. stakleni plafon, ili kako su oni to rekli, uveli jedan novi obrazac tog ponašanja „glasiling“.
Po ovom zakonu, vi kažete – to je zabranjeno. Po Zakonu o radu zabranjeno, po Ustavu zabranjeno, zabranjeno po Zakonu o porodici, ali ta žena koja ima sve kvalifikacije da napreduje na tom radnom mestu, zaista nailazi na taj, kako su oni rekli, stakleni plafon, jer ona gore vidi da je otvoreni prostor po svim njenim kvalifikacijama, ali ne može. Jednostavno, stvori se jedna barijera koja to ne dozvoljava.
Ako vi hoćete da imamo zdravo društvo, da se povećava natalitet, da se normalno razvijaju deca u ovoj zemlji, kojima su potrebna oba roditelja, ovde govorimo o ugroženim pravima žena, jer su najveći broj slučajeva tih koji se tiču žena, ali ima i muškaraca koji su u istoj situaciji, onda morate da prihvatite kao obavezujuću normu, jer je dr Paja Momčilov, i kao lekar, pre svega, i kao onaj, toliko puta to ističem, koji je u tom roditeljskom lancu i kao ginekolog, akušer i te kako zaslužan za to što novorođenče dođe na svet, i kao predsednik Odbora za zdravlje i porodicu, sagledao na osnovu svega onoga što smo mi na Odboru za zdravlje i porodicu razmatrali, da su to veliki slučajeva zloupotreba.
Baš će biti zloupotreba ako se ovo ne stavi u zakon, jer to treba da vam bude imperativ. Ako jedna žena ili ako porodica koja se odlučuje na to, znači, pitaju se i muškarac i žena, u jednom skladnom partnerskom odnosu, u jednoj zdravoj porodici za kakvu se mi zalažemo, i da deca imaju sigurnu budućnost, ako oni zaista žele da imaju zajedničke prihode, da mogu izdržavaju tu decu, molim vas, ko je taj u Srbiji koji kršeći sve ove ustavne i zakonske norme to sme da radi i da ne dozvoljava da se usklađuje ta profesionalna i roditeljska uloga koju jedna žena ili muškarac imaju.
Zato, još jednom apelujem na vas da prihvatite, ništa to neće da poremeti vašu koncepciju, ali će umnogome da pomogne i ipak će to da bude obavezujuće i svaki od tih poslodavaca će znati da ne sme tek tako da se igra sa roditeljstvom i sa namerom žene, odnosno žene i muškarca da imaju svoju decu i porodicu.