Iskorišćeno je 10 minuta.
Reč ima poslanik Čedomir Jovanović, pravo na repliku.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, slažemo se ako govorimo o obavezi parlamenta da se brine o svom društvu i svojim građanima. Tu nemamo nikakve razlike po tom pitanju.
Razlike koje među nama postoje proizilaze iz činjenice da mi ne mislimo samo na ovu generaciju penzionera, današnju. Mislimo na one ljude koji i sutra treba da ostvare svoje pravo na penziju. Znate koliko je sa te strane osiguran prosečan četrdesetpetogodišnjak ili pedesetogodišnjak danas u Srbiji, koji je 20 godina proveo u takvoj ekonomiji koju ste vi pomenuli, najmanje 40% sivoj?
Kako će izgledati njegov penzionerski život? Kad ćemo mi otvoriti, unutar društva, dijalog o rešavanju tog problema?
Evo, vi sami kažete – zaposlen a ne prima zaradu. Problem je sa metodologijom. U kojoj to zemlji još normalnoj možete da budete zaposleni, a da ne primate zaradu i koliko to može da traje? U stečaju ne izmiruju svoje obaveze. Naravno. Što se ne primeni Zakon o stečaju? Zato što je to politički štetno, jer mi ne gasimo preduzeća.
Tačno je da druge zemlje imaju slične probleme kao i Srbija. Suština problema je identična – stara društva, ali oblici su potpuno drugačiji. Mi se ovde nismo suočili sa jednostavnim odgovorom na to veliko pitanje. Penzije jedino mogu da obezbede ljudi koji će danas raditi. Penzije ne mogu da se ostvare pozivajući se na pravo koje proističe iz činjenice da ste vi nekada radili. To svi znamo.
Niko ne kaže da penzioneri nisu zaradili svoje penzije. Samo kažemo da tog novca više nema u dovoljnoj meri. Ako ga budemo na ovakav način obezbeđivali njega će biti sve manje i to svi dobro znamo. Zato moramo da se okrenemo onom poslu od kog Vlada beži, a to su reforme, ozbiljne, duboke, sveobuhvatne reforme. Želeli smo da ovaj budžet bude takav. Prethodni nije bio. Nažalost, nije ni ovaj.
Ovo je budžet koji održava postojeće stanje, koji pokušava da sačuva Srbiju sa glavom iznad vode i to je na kratke staze potpuno prihvatljivo. Problem je što će doći neka druga Vlada, što ćemo se sresti ovde u parlamentu za godinu, dve, tri. Tada će penzija biti 100% plate, ako se bude smanjivao broj ljudi koji rade, biće i o tome treba danas da razmišljamo, gde pronaći resurse za pokretanje ekonomije. Mislimo da ti resursi postoje i u okviru tog poražavajućeg iznosa od 30% budžeta koji se vezuje za penzije. Tu nije zaveden red.
Vi ste rekli da se za godinu ili dve smanjio broj invalidskih penzija sa 33% na 25%, ali nemamo odgovor na pitanje da li je završena revizija ili je ona u toku.
Ako nije završena, koliko novca treba da damo da se ona što pre završi, pa da kažemo – ovi ljudi su stvarno invalidi i zaslužuju invalidske penzije, jer su stradali na svom radnom mestu, a ovi drugi su se snašli i nećemo to da plaćamo.

Tri minuta. Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Rade Obradović.

Gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, samo pitanje – pošto je ministarka obrazložila dva zakona, da li onda možemo drugi deo izlaganja kada ona završi obrazlaganje i ostalih važnih zakona ili moramo da čekamo kraj? Poslovnik je jasan.

 Po Poslovniku mogu samo da dam reč na osnovu člana 90.

Zahvaljujem. Imamo objedinjenih šest tačaka. I pored najbolje volje nisam  mogao da nađem kakve su duboke povezanosti Zakona o preuzimanju akcionarskih društava i Zakona o PIO. Ne vidim vezu koja je mogla da ih poveže. Vrlo je neobično da ne obrazložite svih šest zakona za koje je, ako ništa drugo, Skupština odlučila, na predlog vladajuće većine, da jesu povezani. Ali, takav je Poslovnik, šta da radimo?
Na kraju krajeva, čitamo u novinama da ćemo u sledećih nekoliko dana dobiti još važnijih zakona koji su bitni za izvršenje budžeta. Na primer, Predlog zakona o porezu na imovinu.
U svakom slučaju, ono što su ključni problemi o kojima treba da razgovaramo danas su problemi koji se tiču plata i penzija, koji se tiču investicija i koji se tiču javnog duga. Složimo ćemo se svi da su to ključni problemi koje treba da reše javne finansije, koje treba da reši Vlada, a koje mora da reši i Narodna skupština.
Naravno da su sva ta četiri problema duboko povezana i od njih će zavisiti priliv stranih investicija, razvoj privrede i sve ono što nas čeka. Osnovno pitanje je – da li rešavamo ove zakone i ove amandmane tako što ćemo raditi danas za danas ili ćemo čitati knjigu Božidara Đelića i videćemo kada će nam biti bolje?
Mislim da je naša obaveza kao Skupštine da kada god rešavamo neki problem gledamo nekoliko godina unapred i kao što smo pre godinu dana bili protiv linearnog povećanja penzija, pokazalo se samo godinu dana kasnije da smo bili duboko u pravu.
Navešću vam jedan primer iz fizike. Ako se problem posmatra u svakom pojedinačnom trenutku, to gospođa Čomić jako dobro zna, kada se zgrada sruši postojao je neki razlog zbog koga se srušila, ali kada se posmatra svaki pojedinačni trenutak u kome se ta zgrada nalazila od ravnotežnog stanja do stanja kada se pretvorila u gomilu betona i čelika, svaki taj trenutak je ravnotežno stanje. Ako posmatrate svaki trenutak posebno, onda imate duboko opravdanje da u tom trenutku tu stvar radite na takav način. Ako ne gledate šta se nalazi na kraju tunela, onda vam ovo rešenje neće biti dobro.
Ministarka Dragutinović je na početku rekla da je cilj ovih predloga, pričam o konkretnom Zakonu o PIO, o zamrzavanju penzija, on je istakao vrlo jasan cilj – treba smanjiti učešće zarada i penzija. To znači da odlažemo trenutak rešenja za neko drugo vreme.
Da li će se taj problem rešiti tako što ćemo zatvoriti oči i sačekati godinu dana i problem penzija će biti rešen, njihovo učešće će biti manje, penzioneri će živeti srećno i veselo i svima će nam u Srbiji biti bolje. Odlaganje tog problema i zamrzavanje rešenja na još godinu dana apsolutno ne znači ništa u rešavanju čitavog tog procesa.
Država se opredelila da štedi, kako čujemo od ministara, ali postoje trenuci kada štednja nije jedino rešenje, u svakom trenutku mora da se štedi, ali moraju da se nađu i drugi izvori i drugi modeli da bi se krenulo napred. Ono što nama danas treba to je da vidimo kako ćemo rešiti problem penzija, koji ćemo model rasta izabrati u budućnosti.
Potpuno je jasno da onakav priliv kredita, kao što smo imali godinama unazad, nećemo imati skoro, da privatizacija neće biti skoro i očigledno je da Srbija mora problem privrednog rasta da rešava na vrlo ozbiljan način.
Šta će se desiti kada dođe budžet za 2011. godinu? Da li ova vlada misli da će to uraditi neko drugi ili prosto čeka da se taj problem reši, to ćemo videti, ali šta će se desiti bitno drugačije u Srbiji za godinu dana?
Videli ste da je predloženo, da je optimistička pretpostavka BDP biti samo 1%. Biće nam vrlo malo bolje nego što nam je to danas. Danas nemamo nikakvu naznaku kako će se problem penzionera i penzija rešavati za godinu dana. Šta će to bitno da se promeni u ovih godinu dana, pa ćemo onda na čitavu stvar gledati drugačije?
Kada gledate projekcije iz Svetske banke i Vlade, nekoliko godina unapred, nas čeka blagi rast – 1,5%, 3%, 5% i to je u godinama unapred. Sa druge strane, postoji jasna težnja, čuli smo u izlaganju ministarke, da se smanji učešće penzija u BDP. BDP ne raste, ide se na to da se smanje penzije.
Pre godinu dana ministarka Dragutinović je predlagala, tu smo je apsolutno podržali, žao nam je što nije isterala na toj svojoj ideji da se penzije ne povećavaju linearno. Mislimo da je to bio mnogo bolji model nego što je ovaj danas, jer vi ste povećali 10% penzije, penzije se ne povećavaju dve i po godine.
Da pitamo penzionere 2012. godine koji je model bolji, šta mislite šta bi odgovorili? Onda nam neko kaže da je penzioni sistem takav da mora da se uvaži sve ono što je bilo, da ne može da se primenjuje linearni model rasta, mi se tu apsolutno slažemo.
Kako onda može da se primenjuje linearni model zamrzavanja? Ne mogu da se povećaju penzije svima linearno, a svima linearno mogu da se zamrznu i tako zamrznute budu dve godine. Šta mislite, šta će penzioneri da kažu ako im jasno ovde kažemo da prvo povećanje mogu da očekuju 1. aprila 2011. godine? Mislim da bi bili jako srećni da smo im pre godinu dana rekli da to što im je povećano tada će imati dve i po godine, bez obzira na sva poskupljenja.
Ne znam da li ste pogledali predlog budžeta Fond PIO za 2011. godinu? On se povećava samo za 5%. Znači 1. januara 2012. godine penzije će biti 5% veće nego što su danas. Onaj penzioner koji ima 10.000 dinara imaće za dve godine veću penziju za 500 dinara.
Nije prisutan ministar Škundrić da ga pitamo da li su se dogovorili koliko će da poraste cena struje, koliko će porasti druge cene na koje ne utičemo. Da li je to pošteno? Da li onda važi princip linearnosti? Očigledno je da važi.
Mi apsolutno ne optužujemo penzionere, samo ukazujemo na jednu ozbiljnu stvar, postoje trenuci kada štednja može da reši problem, postoje trenuci kada nastupe strukturni problemi i očigledno je da je problem penzionog sistema strukturni problem koji imamo. Taj problem ne može da se rešava tako što će se prostorije Fonda PIO krečiti, umesto na svake dve godine, na svake četiri i što će umesto jedne kafe oni piti pola kafe na dan. Očigledno je da je taj problem mnogo ozbiljniji i jedino ozbiljnim pristupom bi se taj problem rešio.
Očigledno je da se ovde reč reforma shvata na različite načine. Neko shvata reformu kao ozbiljan pristup da dugoročno obezbedimo da penzije budu pristojne. Drugi shvataju reforme, ili velika grupa drugih, da je to nešto što apsolutno neće ništa promeniti. Biće reforme, ali će se svi menjati, osim onoga što nas interesuje.
Kada pogledate izveštaj Svetske banke, potpuno je jasan nagoveštaj i želja da se taj udeo penzija smanji. Čuli smo od predstavnika MMF, istina još uvek nepotvrđen, to ćemo videti kada taj aranžman bude usvojen za nekoliko dana, ali čuli smo da je Vlada obećala da će udeo penzija u BDP sledećih nekoliko godina biti značajno smanjen, čini mi se od 2015. godine na 10%.
Pošto nema rasta, udeo se smanjuje, broj penzionera se povećava. Zaključak je više nego jasan. To je moguće jedino ako penzije budu zamrznute iz godine u godinu. Drugi način ne vidim.
Ono što je za nas ozbiljan problem, o tome ću detaljnije govoriti kada ministarka da obrazloženje, to je kako ćemo uopšte isplaćivati ovolike penzije i kako će se Srbija uopšte razvijati, s obzirom na stanje javnog duga. Naravno, po našim zakonima, doprinosi ili dotacije Fondu PIO nisu javni dug, ali ako svake godine imate obavezu do 200 milijardi dinara iz budžeta prebacite u Fond PIO, to i te kako može da se smatra obavezom države.
Prema tome, ono na šta ukazujemo i ono što nam je u ovom trenutku neophodno, a to izostaje, to je da vidimo kako će biti za godinu ili dve dana, šta će stvarno biti dometi te reforme i kako ćemo razvijati celo društvo kada penzioni sistem nije nezavisan segment od svih drugih jer će onda biti situacija da nema linearnog povećanja, ali ima zamrzavanja u nedogled ili ima nekih drugih modela.
Jako dobro znate kakav model postoji, na primer, u nekim zemljama u okruženju. To je ono što nas brine, mnogo više nego to da li će ovaj amandman biti usvojen sa 126 ili sa 150 glasova. To je najmanje važno za godinu ili dve dana. Ovde apsolutno nema ozbiljnih priča o reformama.
Ne vidimo nikakav predlog koji će nam garantovati da ćemo krenuti da se razvijamo napred i to su stvari o kojima treba da govorimo u ovoj raspravi, mnogo manje od toga da li se ova godina menja sa predlogom zakona.

Vreme koje je iskorišćeno je 10 minuta, toliko je i na raspolaganju. Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, ovlašćena predstavnika poslaničke grupe Napred Srbijo.
Ministarka želi reč. Imate prednost po Poslovniku.

Sačekaću da ministarka završi.

Podelila sam razmatranje o ovim zakonima u nekoliko grupa, dobijajući informacije od stručnih službi koliko ima amandmana na pojedine zakone i zato nisam na sve zajedno imala ekspoze. Ipak bih volela nešto da kažem, pošto najviše diskusije je očigledno uneo zakon o PIO.
Gospodin Čedomir Jovanović je rekao da je ovaj budžet status kvo, da ne podržava nikakve reforme, da nije reformski i da nema nikakve razlike između budžeta 2010. i budžeta 2009. godine. Nekako mislim da ovo ipak nije status kvo i da ovaj budžet negde treba posmatrati zajedno sa dogovorenim programom sa MMF. Dakle, gospodine Jovanoviću, nije sporno da Srbija ima budžetski deficit i nije sporno da je taj budžetski deficit strukturni. Strukturno znači da kojom srećom imamo ekonomski rast takođe bismo imali deficit, samo što deficit ne bi bio četiri ili 4,5% društvenog proizvoda, nego bi na primer bio ispod 2%. Kriza je učinila da shvatimo da je deficit strukturni i da treba da nešto uradimo i u kratkom i u dugom roku.
Ovaj budžet odnosi se na period od godinu dana i to je ono što možemo da uradimo u kratkom roku. Dakle, u kratkom roku možemo da zamrznemo plate zaposlenih u javnom sektoru i penzije da dele istu sudbinu zaposlenih u javnom sektoru. To je ono što možemo da učinimo. Takođe, u kratkom roku možemo da pokušamo da poboljšamo targetiranje različitih socijalnih naknada, kao što je slučaj sa naknadama za porodilje. To možemo u kratkom.
Kao što i vi i gospodin Obradović dobro znate, sastavni deo programa sa MMF jeste i obezbeđenje dugoročne održivosti javnih finansija, tako da su kao strukturni uslovi navedeni u suštini dva zakona i ta dva zakona bi trebalo da se usvoje, da ih Vlada praktično usvoji i predloži parlamentu do kraja marta 2011. godine.
Radi se o reformskim zakonima za PIO i radi se o tom zakonu o kome sam pričala, budžetskom sistemu i fiskalnoj odgovornosti ,i ta dva zakona hoće učiniti i smanjiti taj strukturni rebalans koji postoji između javnih prihoda i javnih rashoda, što ste i vi primetili, što svi dobro znamo.
Ima malo dilema kada je zakon o PIO u pitanju. Malo dilema i mislim dovoljno vreme da se on uobliči. Koje su to dileme koje su ostale da se razreše? Indeksacija penzija, kakva će biti indeksacija penzija u periodu koji je iza 2010. godine, znači od 2011. pa nadalje, kao i elementi parametarske reforme. To je minimalna starosna granica za penzionisanje, minimalni period u kome će se uplaćivati doprinosi, pravo na beneficirani staž.
To su uglavnom najvažnije dileme i pitanja koja treba da budu razrešena ovim zakonom. Dakle, tačno je da ovo što je sada predloženo nije reforma, ali ćemo do kraja marta predložiti zakon koji će definitivno značiti reformu.
Nadajući se da sam makar malo odgovorila na vaša pitanja, možda bi trebalo da se kratko osvrnem i na neke druge zakone.
Jedan od zakona koji se nalazi pred vama je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o preuzimanju akcionarskih društava. Nekoliko rečenica samo. Važeći zakon je stupio na snagu juna 2006. godine i cilj tog zakona bio je da se obezbede uslovi za tržišno preuzimanje, odnosno promenu vlasničke strukture akcionarskih društava. Koji su uočeni problemi u primeni ovog zakona? Navešću samo tri i te uočene probleme praktično smo pokušali da rešimo promenama zakona.
Prvi problem, RS kao sticalac akcija ciljnog društva nije eksplicitno oslobođena od obaveza davanja ponuda za preuzimanje. Dakle, RS i profesionalni investitori koji imaju više od 25% akcija sa pravom glasa dužni su da otkupe i ostale akcije. Međutim, cilj često kao i u ovom slučaju nije kupovina već dokapitalizacija koja treba da osnaži privredne subjekte, da bi se kasnije kada kriza prođe izvršila prodaja po povoljnijim uslovima. Ovo je prvi uočeni problem.
Drugi uočeni problem jeste zloupotreba uslovne ponude za preuzimanje. Šta je to uslovna ponuda? Radi se o ponudi koja je uslovljena tzv. nemogućim uslovom ili minimalnim uslovom koji se svodi na izuzetno visok stepen vlasništva sa ishodom da ponuda za preuzimanje praktično ne uspe.
Treći problem u primeni ovog zakona bila je zloupotreba instituta prinudne prodaje zalaganjem akcija. U životu se dešavalo da manjinski akcionar praktično založi svoje akcije i onemogući primenu instituta prinudne prodaje.
Koje su predložene izmene? Predložene izmene idu u susret rešavanju uočenih problema. Prva predložena izmena jeste da su RS i profesionalni investitori, sa kojima ona zaključi ugovor o sticanju akcija, izuzeti od obaveza preuzimanja akcija ciljnog društva. Druga promena i izmena koja se predlaže je da dobrovoljna ponuda za preuzimanje može biti uslovna. Treća je da u periodu dok traje prinudna prodaja akcija nesaglasni akcionar ne može da založi svoje akcije.
Predlog zakona o izmeni Zakona o osiguranju, kao što znate donet je Zakon o osiguranju i sistematski je regulisana oblast osiguranja i propisano je da jedno društvo za osiguranje ne može da istovremeno obavlja poslove životnih i neživotnih osiguranja. To je član 14. ovog zakona. Propisana obaveza je razdvajanje poslova životnih i neživotnih osiguranja za društva koja su osnovana pre stupanja na snagu Zakona o osiguranju 2004. godine.
Regulativa EU praktično polazi od principa razdvajanja životnih i neživotnih osiguranja, ali ostavlja nam mogućnost da postojeća kompozitna društva nastave sa istovremenim obavljanjem obe grupe osiguranja, uz ispunjenje određenih uslova, ali je potrebno da se utvrdi rok do kada će oni to raditi. Određivanje roka predstavlja u suštini nacionalno diskreciono pravo. Šta u stvari ovim zakonom želimo? Da ovaj važeći rok, koji je bio 31. decembar 2009. godine, produžimo do 2011. godine, zato što smo ocenili da bi ovo negativno, u uslovima ekonomske krize i još uvek ranjene privrede, uticalo na ovu industriju.
Što se tiče Zakona o javnom dugu, možda bih njega komentarisala zajedno sa ostalim ratifikacijama.

Pravo na replike narodni poslanik Čedomir Jovanović i narodni poslanik Rade Obradović. Narodni poslanik Čedomir Jovanović ima reč.