Gospođo Dragutinović, mislim da se nismo razumeli. Kada govorimo o budžetu onda nažalost ne govorimo samo o budžetu razmatrajući, recimo, pitanje penzija, očigledno je da sve vreme ovde u stvari imamo posledice i probleme, a uzrok tog problema je na drugom mestu.
Naveli ste recimo da se za sada kratkoročno deluje da bi se sanirali efekti krize kroz targetiranje socijalnih naknada. Šta je sa smanjenjem broja zaposlenih u državnoj upravi? Taj zakon smo imali ovde pre mesec dana. Klasična demagogija. Kakve će efekte taj zakon proizvesti u ovom budžetu za 2010. godinu? Toga praktično nema.
Mi ne možemo da polemišemo, mi kao poslanička grupa, sa vama lično. Prosto, vi imate novčanik i sa njim možete da platite onoliko koliko imate novca u njemu. Nas interesuje šta se dešava sa ovim društvom u celini? Zašto imamo malo novca? Zato što pogrešno radimo, loše radimo i to treba da se promeni. Nije MMF došao ovde i rekao, smanjite penzionerima penzije.
Što se tiče MMF, penzije ovde mogu da budu i 100.000 evra, ako se isplaćuju iz nekog fonda koji to može da izdrži. Mi imamo problem sa činjenicom da 15% BDP ove zemlje odlazi u penzije koje su mizerne.
Kako bi bio veći BDP, mi moramo da povučemo određene poteze. Društveni proizvod je zbir privatne potrošnje, privatnih investicija, javne potrošnje i javnih investicija i neto izvoza.
Šta je Vlada preduzela da se u ovoj godini uradi nešto više osim što sada razmišlja o reformi penzionog fonda? To je tema. Ako znamo da treba da izvozimo, što se sada o tome ne razmišlja. Zašto se kaže, potrebna nam je prekvalifikacija radne snage, potrebne su nam nove škole, moramo da unapredimo naše znanje, potrebna je reindustrijalizacija, nema demagogije, poštovaćemo investitore, pravna država, efikasne institucije, zakoni koji su logični.
Mi imamo zakon koji smo ovde usvojili pre mesec dana. Kompromitovali smo državne činovnike, a onda je došao revizor i rekao – niko neće da bude revizor u DRI. Zašto bi i bio u takvoj državi koja ga ne ceni i ne poštuje? Bez dobrog revizora imamo problem sa Svetskom bankom, imamo problem sa drugim međunarodnim finansijskim institucijama koji kažu – ne možete da trošite naš novac, a da nam ne položite račun za to, svoj možete da trošite kako god hoćete, ali naš ne možete. Naš možete da trošite samo po strogim pravilima, onim koji nas obavezuju u našim zemljama ili u međunarodnom poretku. O tome se radi.
Što se tiče deficita, tačno je da je on strukturni, ali mi ne možemo sada da se tešimo činjenicom da će i u ovoj godini on biti manji nego što je u nekoj drugoj zemlji u okruženju, recimo, kao što je to slučaj sa Rumunijom, a u Velikoj Britaniji je 18%. (Predsedavajuća: Tri minuta.) Pa, ništa. Drugo je problem.

Reč ima narodni poslanik Rade Obradović, pravo na repliku.

Zahvaljujem na ovim pojašnjenjima, jer upravo smo hteli da čujemo neke od tih naznaka i da znamo kakav je okvir tog dogovora. Vi ste istakli da će te dve stvari biti predmet zakona, jednog zakona o PIO i drugog zakona o budžetskom sistemu i fiskalnoj odgovornosti. Tu se potpuno slažemo, ali uz jedan ozbiljan uslov, a to je da se ti zakoni poštuju.
Da li ćete poštovati Zakon o budžetskom sistemu? Pričaćemo sutra i prekosutra, u kojim će sve članovima dodatno biti prekršen. Neke stvari ne zavise od vas, naravno.
Druga stvar je da li će biti poštovan, na primer, Zakon o ograničenju zaposlenih u administraciji. Taj zakon je usvojen pre dva dana ovde u Skupštini i ograničen je broj zaposlenih na 28.000, što znači da će oko 4.000 ljudi u republičkoj administraciji sledeće godine ostati bez posla.
Predlog budžeta raspravljamo, a rasprava je još uvek u toku, piše da će na kraju 2010. godine broj zaposlenih u državnoj administraciji biti veći za 2,5 hiljade.
Ako dobro računam razliku između 6,5 hiljada, 4.000 će ostati bez posla, a 2,5 hiljade će biti više, znači, ukupno 6,5 hiljada novih zaposlenih. O čemu se tu onda radi? Apsolutno verujemo da će to biti u zakonu. Osnovno je pitanje da li će se ti zakoni poštovati.

Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković.

Ako se neko pita zašto sam ovde raširila ovoliko papira, hoću da objasnim građanima da hoću da govorim o zakonu o preuzimanju akcionarskih društava, za koji je gospođa ministar utrošila nekoliko rečenica, a meni će, nadam se, biti dovoljno sve vreme da ukažem da je ovo najvažniji zakon u setu zakona o kome raspravljamo.
Verujte mi na reč, važnije čak i od budžeta. Budžet je za jednu godinu, a ovaj predloženi, neveliki, izmena i dopuna zakona će proizvesti vrlo krupne i trajne posledice koje će imati negativne efekte mnogo duže od jedne godine.
Pre svega, pitam, gospođo Čomić, da li smo mi dobili izveštaj Zakonodavnog odbora o ovom zakonu? Gospođo Čomić, da li smo mi dobili izveštaj Zakonodavnog odbora o ovom zakonu? Nemam ga u materijalu, kasnila sam jutros pet minuta na putu Novi Sad – Beograd upravo zbog ovog zakona.
Od Ustava koji ovde stoji, Zakona o privrednim društvima, Zakona o preuzimanju privrednih društava, onog što je predlog zakona o izmeni akcijskog fonda u akcionarski, taman vam nagoveštavam o čemu ću sve da govorim.
Publikacije koje je svojevremeno DS objavljivala o pravima akcionara, vašeg državnog sekretara Slobodana Ilića i baš bih volela da sam ga danas videla ovde, a očigledno da ne bi mogao da odbrani rešenja u ovom zakonu. Nešto materijala o pripremi skupštine Komercijalne banke, Uredbi koju ste objavili 27-og, pre ovog zakona, i to je ovaj organizovan haos na mom stolu koji treba da obrazloži zašto je ovaj zakon loš i u to ću vas uveriti sigurno.
Dat je zakon koji ima svega četiri člana izmena i peti član je stupanje na snagu. Bilo je indikativno meni, jer je dostavljen 30-og, u vreme kada smo mi već razgovarali o budžetu i o Izveštaju DRI i imali kratak rok za amandmane i bukvalno nismo stigli ljudski ni da pročitamo ovaj zakon. Pošto je rok za amandmane bio danas, do početka rasprave, imali smo juče jedan slobodan dan.
Kada sam videla da on stupa na snagu sutradan, i to zbog nekih pregovora koji će propasti sa stranim investitorima ako im ne damo mimo Ustava poseban povlašćen položaj, videla sam da je reč o nekoj ozbiljnoj stvari. Ispalo je mnogo ozbiljnije nego što sam pretpostavljala.
Vlada nam je dostavila neustavan zakon koji Ustav krši najmanje u tri člana.
Član 84, po kom svi učesnici na tržištu imaju ravnopravan položaj, što se ovim predlogom zakona krši. Član 84. stav 3, gde pravo stečeno ulaganjem kapitala na osnovu zakona ne mogu umanjivati, a ovde se dovode direktno u pitanje prava manjinskih akcionara, koje Vlada vrlo nevešto zove malim akcionarima. Oni nisu mali nego manjinski akcionari.
Član 86. po kom su svi oblici svojine ravnopravni, a ovim predlogom zakona ta ravnopravnost koja je Ustavom zagarantovana je bukvalno ne dovedena u pitanje nego prekršena.
Dana 27. novembra Vlada je donela Uredbu na svojoj sednici Vlade i o tome ima jedna kratka vest na sajtu Vlade, gde je svega jedan član definisan Uredbom i on nije ni obuhvaćen ovim predlogom izmena i dopuna zakona, po kom Republika Srbija kao akcionar banke i lica koja imaju status profesionalnog investitora, u skladu sa zakonom kojim se uređuje tržište hartija od vrednosti, mogu da zaključuju akcionarski ugovor o zajedničkom delovanju, a da se to ne smatra zabranjenim zajedničkim delovanjem po Zakonu o preuzimanju društava.
Bilo mi je zanimljivo zašto to piše ako smo znali, zato što bitne događaje iz skupštine, na primer banaka, možete videti zapisnike na sajtovima tih organizacija.
Na primer, videla sam da Evropska banka za obnovu i razvoj i do sada je imala takvu vrstu zajedničkog delovanja sa Republikom Srbijom u praktičnom delovanju, iako za to nije tražila ovakvu vrstu zakonskog ovlašćenja.
Nalazeći uz ovu uredbu nekoliko zanimljivih tekstova, videla sam da se preuzimanje akcionarskih društava, za koje se ovde traži pravo, odnosi na otvorena akcionarska društva koja su, pre ovog pokušaja preuzimanja, trgovala na organizovanom tržištu hartija od vrednosti. Znači, nije reč o ma kakvim preduzećima, nevrednim, beznačajnim, nego je reč o jednoj krupnoj stvari.
Ispostavilo se da Vlada žuri i da zbog trenutnih razgovora sa stranim investitorima ovde kaže, da privuče nove investicije, a u stvari su pritisci u toku da se, osnovano sumnjam, u Komercijalnoj banci pred dokapitalizaciju, koja je već objavljena, omogući da nepoverenje koje ima Evropska banka za obnovu i razvoj u Republici Srbiji u nekom kasnijem periodu, bukvalno omogući Evropskoj banci za obnovu i razvoj da ostane jedini vlasnik Komercijalne banke.
Kako to izgleda kroz dokumentaciju? Poznato vam je da Skupština Komercijalne banke donela odluku o dokapitalizaciji, emituje zatvorenu misiju akcija i to preferencijalnih.
Plan je bio da se ta akcija novih akcija vodi kao preferencijalna do 2013. godine. Tada bi se one zamenile u obične akcije s pravom upravljanja.
Međutim, to je očigledno poremetilo planove Vlade, ali je pre svega poremetilo zahteve Evropske banke za obnovu i razvoj, koja u stvari želi da ovakvim predlogom rešenja spreči takvu emisiju akcija i takvu dokapitalizaciju.
Napravljena je ova izmena zakona koja će, uverena sam, biti primenjena u sledećem koraku i na jedno osiguravajuće društvo, a po onom zahtevu Svetske banke za obnovu i razvoj koja nam je doznačila onaj prvi deo kredita od 34.900.000 evra za razvoj privatnog i finansijskog sektora, gde smo pristali na smanjenje učešća i u bankarskom, kao i finansijskom sektoru i u Sektoru za osiguravajuća društva, da smanjimo kao država svoje učešće.
Pristali smo da bi dobili kredit, pristajemo da prekršimo Ustav, da omogućimo stranom strateškom investitoru da uđe u posed jedine zdrave banke koja je i sama u prilici da kupuje druge banke, jer je u toj meri likvidna da njoj uopšte ne treba dokapitalizacija ovakvog tipa. Svakome odgovara povećanje vrednosti, taman posla, ali ne tako da bi mi dozvolili sebi da ostanemo i bez „Komercijalne“ banke, koja je jedina u zemlji gde država ima svoje učešće, a da takva banka ostvaruje pozitivno poslovanje, za razliku od „Poštanske“, od „Kreditne“, od „Razvojne“ i tako dalje, ostalih banaka, „Srpske“ banke, koje ne iskazuju pozitivne rezultate poslovanja.
Zašto se ovo radi? Ova izmena zakona govori najmanje o dve stvari. O licemerju Demokratske stranke kao stožera ove koalicije koji je putujući po Srbiji svojevremeno..., kako se zvala akcija, morala sam da pronađem kada se onim autobusom i „Audijem“… „Srbija na pravom putu“, u vreme „Srbija na pravom putu“ je rađen jedan ovakav vodič kroz akcionarski lavirint.
Izdavač je upravo sekretar, odnosno autor tekstova je sekretar Ministarstva finansija, gospodin Slobodan Ilić, naš drug Slobodan Gavrilović je jedan od koautora i ovo je jedna od tri knjige koje imam, gde se garantuje pravo akcionara, gde se preuzimanje deli na neprijateljsko i prijateljsko, gde se lepo objašnjava da pravo akcionara na upravljanje, na prodaju, na raspolaganje akcijama ne može biti dovedeno u pitanje.
Vi ovim zakonom oduzimate akcionarima pravo da zalažu akcije u takvim preduzećima. Čak to u obrazloženju nazivate zloupotrebom njihovih prava. Stvarno ne razumem. Ako neko ima akcije, mnogo banaka na osnovu zaloge tih akcija daje kredite povoljnije, kako vi možete nazvati zloupotrebom raspolaganje mojom sopstvenom stvari, odnosno njihovom akcijom, akcijom manjinskih akcionara.
Zašto ste išli do te mere, ako vam zakon o preuzimanju omogućava kroz član 34. da onaj ko stekne 95% akcija može da preuzme i onih ostalih pet, bez ikakvih problema i po zakonu?
To je naše manjinske akcionare razočaravalo u leto kada je „Interbru“ u Apatinskoj pivari preuzimao akcije onim malim akcionarima šaljući im obavezujuću ponudu, gde, na primer, u tekstu iz „Politike“ naslov je „Imovina nije svetinja“, jedna od vlasnica tih akcija kaže da je nameravala da svojim naslednicima ostavi te akcije, a sada je prinuđena da ih proda.
Znači, ako kažemo da je ovo u skladu sa zakonom, ali da ne služi promovisanju finansijskog tržišta, akcionarskih prava, a ne možemo da kažemo da je kršenje zakona, ali ovo što ste vi ovde predložili, to je direktno zalaženje u ustavno pravo svakog građanina da raspolaže svojom imovinom koja se zove vlasnička hartija od vrednosti.
Kako to obrazlažete? Kažete da ima pravo da kupi akcije, znači taj ponuđač za preuzimanje, u ovom slučaju Evropska banka za obnovu i razvoj, od onih akcionara koji nisu prihvatili prodaju akcije i zovu se nesaglasnim akcionarem.
Kažem – u redu, ako je to zakon propisao po članu 34. Ne možete da mu zabranite da založi akcije nekim svojim pravnim poslom i da to ovim zakonom zabranjujete. Kako ćete da realizujete ovaj zakon, ako je neko založio da dobije kredit, kredit nije dospeo i šta ćete raditi? Šta očekujete? Hoćete li te ljude zatvarati? Koja će kaznena mera biti primenjena?
Zašto ovo nije dobro? Ako u Komercijalnoj banci otvorite put vraćajući dugove onima koji su vam pomagali da 2000. godine realizujete dolazak na vlast, ne reformu, koliko je reformi, svi smo svedoci, nisu krivi penzioneri što mi imamo problem ovakve rupe u budžetu, kriv je onaj koji je formirao vlast po tu cenu, znajući da za to nema realnih izvora.
Tako i ovo, nisu krivi građani, niste krivi vi gospođo Dragutinović, kriv je onaj ko je na sledio sa imovinom, sa pravom na vlast i obaveze onih koji su pre njega vršili vlast u ovoj državi, da uzvraća usluge stranim investitorima.
Nisu krive čak ni banke koje ovde jedino zarađuju, jer im guverner svojom politikom to omogućava.
Pomalo im se pomaže i fiskalnom politikom, ali da li građani shvataju opasnost od ovog postupanja kada ostanemo i bez Komercijalne banke kao bankarskog sistema koji je krvotok privrede? Bankarski sistem razvija neke grane dajući mu lako kredite. Bankarski sistem guši neke sektore otežavajući uslove za dobijanje kredita. To su osnovne stvari iz ekonomije.
Šta se ovde dešava? Imamo članice Bečke inicijative, nekoliko banaka, odnosno iz 13 zemalja Evrope imamo 10 banaka mi ovde koje su u trenutku svetske finansijske krize, koja je svoje loše efekte počela da pokazuje i na našem tržištu, da bi, doslovce piše i to nigde nećete naći na sajtu Narodne banke, ni u bilo kom našem stručnom časopisu, ali se ipak može naći da su te banke članice Bečke inicijative, shvatajući da bi bio problem da formulišu kolektivni stav na našem tržištu, a njihov stav je preovlađujući jer je to strani bankarski sistem koji se ovde vodi kao domaći, ali nema osećaj ni za zaposlenost, ni za socijalnu komponentu, ni za odgovornost države, on ima osećaj samo za profit i to ne zameram njima, zameram kreatoru uništavanja domaćeg bankarskog sistema i prepuštanja tržišta.
Pošto nisu smeli da deluju individualno da zaštite svoje interese, da ne bi stvorili psihozu koja bi negativno delovala na čitav sistem, MMF, Evropska komisija, zemlje iz okruženja, pa i Srbija sa svojim predstavnicima vlasti i predstavnici ovih privatnih bankarskih institucija, morale su preuzeti svoj dio odgovornosti, vidite odakle je prevod, i formirati tzv. bečku inicijativu koja je, da bi sačuvala svoj interes na ovom prostoru, morala da dobije povlašćene uslove za delovanje.
Ti povlašćeni uslovi su skupe kamate, ti povlašćeni uslovi su čak dvostruka politika obavezne rezerve jer guverner njima daje jednu vrstu dinarske aktivnosti kojom se vršili pritisak na kurs nedavno zato što je pala referentna kamata, pa kada se neko navikne na velike zarade, ne zadovoljava se malim, znači, niskom referentnom kamatnom stopom i zato što onaj ko ovde dođe radi profita, što je potpuno prirodno, vodi računa o svom interesu i vi sada i tu jednu jedinu banku želite da prepustite nekom ko će se takođe rukovoditi sopstvenim profitom, a ne interesima ovog ovde tržišta, ovih zaposlenih i ove države. Vi ste svesni da to ne ide na ruku ovoj državi i da to nije dobro, ali jednostavno, dug nekad nekome obećan mora danas da se vrati.
Šta je zanimljivo još? To da ovakva žurba dovodi do toga da mi u slučaju Komercijalne banke imamo pad vrednosti akcija te banke od trenutka kada je zakazana ta skupština 10%. Sadašnji vlasnici preferencijalnih akcija nisu dobili mogućnost da pretvore te akcije u obične, znači, u akcije s pravom glasa, direktno oštećenje vlasničkih prava manjinskih akcionara. Do sada je, rekla sam, Evropska banka za obnovu i razvoj glasala na Skupštini sa ugovorom o glasanju, to joj niko nije osporavao.
Ljudi iz Komercijalne banke odgovorno tvrde da njima dokapitalizacija ne treba, da su vrlo likvidni i da rade, a to se može proveriti i kod Narodne banke, po njihovom stanju.
Ta takva planirana dokapitalizacija koju im ovim zakonom omogućavate bitno umanjuje prava i samom namerom koju ćete vi realizovati do kraja, jer kako mi možete reći da oni nisu oštećeni i da možda neće biti oštećeni, ako je berza, taj indikator, već pokazala pad vrednosti akcija. Kako vi možete reći da će biti dobro da Komercijalna banka ima jednog vlasnika, ako smo dobili dokaze šta znači ovakvo bankarsko tržište gde nemate monopol, ali imate oligopol, neka ih je 13, oni se dogovaraju svom interesu, gde vode računa o izloženosti, znači, neće povući kredite da bi zadržali svoj interes ovde?
Očigledno je da, iako ima 25% vlasništva, Evropska banka za obnovu i razvoj, ovim međukorakom prisiljava Republiku Srbiju da svojim sredstvima iz budžeta učestvuje u dokapitalizaciji i da u sledećem koraku ovim zakonom dobija pravo da potpuno istisne Republiku Srbiju iz vlasništva Komercijalne banke.
Kažem, ovo je slučaj ovde, sledeći slučaj je "Dunav" osiguranje, jer to jeste najznačajnija osiguravajuća kuća i uklapa se u ono obećanje da se smanji broj i procentualno učešće u osiguravajućim i bankarskim kućama u našoj zemlji. Ovaj zakon je po svojim posledicama teži i od ovog najnovijeg zahteva za odobrenje kredita koji ste nam dostavili sa 11. od "Erste banke" itd, teži i od budžeta. Budžet mora da postoji, godinu dana će proizvesti posledice. Ovo teško će se privreda oporaviti, ako i zadnju domaću likvidnu banku ovako prepustimo.

Da li još neko od predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa želi reč? (Da.) Gospodin Vladan Jeremić.

Dame i gospodo narodni poslanici, ako izbegnem konstataciju o spajanju nespojivog i ako potenciram izjavu ministarke Dragutinović da će suštinska reforma penzijskog sistema u Srbiji biti u martu naredne godine, želeo bih da u okviru ovog vremena ukažem na viđenja SRS na aktuelnu situaciju, kao i potencijalne predloge reformisanja penzijsko invalidskog sistema u Srbiji i siguran sam da će deo našeg zapažanja, ako ne prihvaćen, a ono bar biti u dobroj meri razmotren.
Ono što je evidentno i u čemu ćemo se svi saglasiti jeste da je adekvatan penzijski sistem i te kako zavisan i od sadašnjih i od budućih demografskih, ekonomskih, finansijskih i socijalnih faktora u zemlji i okruženju i da celokupan projekat reforme penzijskog sistema nije izolovan proces, već je deo nekakvih ukupnih reformi, odnosno strukturne reforme, makroekonomske stabilnosti i razvoja tržišta kapitala.
Takođe, ono što jeste fakat je da se teškoće u finansiranju penzija u Srbiji javljaju još tokom 80-tih godina prošlog veka, a da je naročito stanje pogoršano tokom 90-tih godina i to sa dugoročnim posledicama.
Dakle, smanjenje broja zaposlenih u 90-tim godinama, duboka političko ekonomska kriza je takođe uticala da dođe do velikog pada i proizvodnje i zaposlenosti, a veliki broj lica je samo fiktivno bio zaposlen u državnim i društvenim preduzećima, preko programa koji su vođeni radi postizanja nekakvog socijalnog mira.
Veliki je bio udeo sive ekonomije koji se ugledao pre svega u izbegavanju plaćanja doprinosa ili plaćanja znatno nižeg iznosa od realnog.
Bili su i vrlo labavi uslovi za odlazak u penziju, naročito u invalidsku, veliko prisustvo korupcije, uticali su na povećanje broja penzionera, pre svega invalidskih.
Pored povećanja penzionera promenila se i sama struktura istih. Naime, broj starosnih penzionera je relativno niži u drugim zemljama i iznosi samo 45% od ukupnog broja penzionera. S druge strane, broj invalidskih penzionera čini čak 30%, a porodičnih 25% ukupnih penzionera, što je iznad uobičajenih pokazatelja u drugim zemljama. Radi komparacije, može se reći da u većini zemalja broj starosnih penzionera čini 60 do 80%, broj invalidskih penzionera 10% ukupnih penzionera, dok su ostali porodični penzioneri.
Činjenica je da je u državi Srbiji prisutan i taj nepovoljan demografski faktor, odnosno staranje stanovništva i niska stopa fertiliteta i Srbija spada među najstarije države na svetu, po nekim istraživanjima zauzima treće mesto. Takođe, stopa fertiliteta iznosi samo 1,4%, što onemogućava ni prostu zamenu.
Ono što je takođe evidentno je i činjenica da su i te kako prisutni bili politički razlozi, odnosno penzioneri su jedna grupacija biračkog tela, i to velikog biračkog tela, pa je tako i bio predmet raznih manipulacija i povlastica što je samo dalje produbljivalo problem.
Ono što je možda i najvažnije, na kraju, jeste i nešto na šta je i SRS do sada nebrojeno puta ukazivala pažnju, a to je činjenica da je bilo nenamenskog trošenja prihoda po osnovu doprinosa, a neka istraživanja čak pokazuju da su fondovi penzijsko-invalidskog osiguranja u proteklih 30 godina praktično delili taj novac za gradnju raznih rehabilitacionih kliničkih centara, banjskih lečilišta itd, a da se novac za investicije očigledno nikada nije vratio, što samo govori o rentabilnosti preduzetih projekata.
Postojeći penzijski sistem u Srbiji, dame i gospodo, funkcioniše po principu poznatom kao PSGO, odnosno po sistemu međugeneracijske solidarnosti, u kome se iz tekućih prihoda od doprinosa i zarada zaposlenih i poslodavaca finansiraju tekući rashodi za penzionere, korisnike, uz nadomeštanje nedovoljnih prihoda od doprinosa iz budžeta Republike Srbije.
Usled nedovoljnih prihoda iz doprinosa zaposlenih i poslodavaca u Republici Srbiji, država se pojavljuje već niz godina kao nužni sufinansijer iz sredstava opštih tekućih budžetskih prihoda ili iz nekih nepopularnih izvora, kao što su posebni porezi na pojedine proizvode i iz privatizacionih prihoda, koji su, istini za volju, iz godine u godinu sve manji.
Razloga za tako nešto je bilo dosta, a možda su najvažniji činjenice da je natalitet stanovništva Srbije u konstantnom opadanju, sa stalnim rastom prosečne dužine života stanovništva, što je i prouzrokovalo progresivan rast učešća starih u ukupnoj populaciji, relaksacija uslova za sticanje penzije po osnovu različitih benefita, liberalizacija uslova kod utvrđivanja visine penzijskog osnova, jak uticaj političke moći sindikata i penzionerskih asocijacija i najvažnije što u tekućem periodu opada broj zaposlenih u odnosu na broj penzionera, kao rezultat opšteg trenda starenja stanovništva, na jednoj strani, ali i jednog ozbiljnog problema nastalog upravo usled restruktuiranja i privatizacije i velikog otpuštanja radnika kao tehnološkog viška, usled stečaja, likvidacije preduzeća itd.
S tim što je prisutna jedna tendencija stalnog pogoršanja, što sve ukazuje na prilično problematičan položaj penzijskog sistema u Srbiji. Sve ovo prouzrokuje stalan deficit javnog penzionog fonda koji se uporno nadoknađuje iz tekućeg budžeta.
Ono što ovom prilikom želim da istaknem je činjenica da u krajnjoj liniji, teret ovako finansiranog javnog penzionog programa Srbije snose poreski obveznici i da će ubuduće usled pooštravanja odnosa broja zaposlenih i broja penzionera koji je već sada prilično alarmantan, iznosi 1:1,2.
Poreske obaveze i budžetski rashodi će biti ogromni i neizbežno će morati da ubrzaju suštinsko reformisanje postojećeg penzionog sistema.
Ono što može biti problem je i to da kada je u pitanju reforma javnog penzionog i invalidskog sistema, iskustava i nekih praktičnih rešenja, pogotovo u zemljama u tranziciji kakva je i Srbija, praktično i da nema.
Međutim, neke od mera koje je potrebno sprovesti i moguće sprovesti u dogledno vreme su pre svega njena konsolidacija koja se odnosi na regulisanje odnosa, administrativna konsolidacija koja se odnosi na regulisanje uslova odlaska u penziju, kao i racionalizacija odnosa visine penzije.
Druga faza, ono što je po važnosti potpuno jednako jeste finansijska konsolidacija koja bi se odnosila pre svega na postepenu transformaciju i dokapitalizaciju penzijskog i invalidskog fonda.
Na osnovu specifičnosti postojećeg sistema PIO u Republici Srbiji, na osnovu iskustava zemalja u tranziciji, kao i predloga jednog dela stručne javnosti, jedna od najprihvatljivijih ideja u ovom trenutku, u konsolidaciji tog tekućeg koncepta bi mogao da bude modifikacija postojećeg sistema. Time bi se s jedne strane i ublažile negativnosti postojećeg koncepta, a sa druge strane, sačuvale bi se neke od dobrih stvari koje bi osiguravale barem minimum socijalne sigurnosti.
Samo ću da podsetim, da je još pre nekih osam godina prilikom usvajanja tada izmena i dopuna Zakona o PIO definisana visina stope doprinosa. Podignuta je starosna granica za penzionisanje. Rast penzija je usklađivan sa rastom cena na malo i rastom zarada. To je onaj tzv. švajcarski model, a minimalna penzija je iznosila 20% od bruto prosečne zarade.
Stopa doprinosa i osnovica na kojoj se plaća PIO je ista i za radnike i za poslodavce. Osnovica za plaćanje doprinosa čine zarade i naknade zarada, odnosno ugovorene naknade i druge naknade. Došlo je do smanjenja stope doprinosa, ali to je bilo neophodno radi smanjenja troškova radne snage i postizanja konkurentnosti naših preduzeća zbog liberalizacije na tržišta.
Ako se ne varam, 2003. godine smo imali usvajanje Zakona o PIO, gde je umesto najpovoljnijih 10 godina, celokupan radni staž uzet kao osnovica za obračun penzija. Dve godine potom je Skupština Srbije usvojila paket novih zakona o PIO. Ono što je najznačajnije bilo tu je deo koji se tiče ticanja prava na starosnu penziju, kada je podignuto da, definisana su određena prelazna rešenja.
Sledeći važan faktor u celoj ovoj priči jeste činjenica, da je pre skoro dve godine, objedinjavanjem sva tri fonda PIO formiran nov jedinstven javni fond PIO, koji ima status pravnog lica sa tri podračuna do 1. januara 2011. godine.
Taj objedinjeni fond ima ukupno dva i po miliona osiguranika, od toga milion i 800 hiljada zaposlenih, 360 hiljada samostalnih zanatlija i oko 325 hiljada poljoprivrednika. Jedinstvenim penzionim fondom je obuhvaćeno nešto više od milion i po korisnika, milion i 300 hiljada penzionera i nekadašnjih zaposlenih i oko 50 hiljada penzionisanih privatnika, i 229 hiljada poljoprivrednika koji primaju penzije.
Razlozi administrativne konsolidacije i argumenti koji su tada slovili za objedinjavanje penzionih fondova o kojima se mnogo tada polemisalo, bili su da je Zakon o PIO jedinstven, da se primenjuje na sve osiguranike bez obzira kod kog fonda su bili osigurani. Da su na isti način svi osiguranici bili u mogućnosti da ostvaruju svoja prava koja su se odnosila na utvrđivanje visine i usklađivanje penzija, bez obzira na osnovu osiguranja.
Ali, bilo je nelogično da, budući da su sve obaveze iz PIO sprovedena na jedinstven način ili uređena jedinstvenim zakonima, da za oko dva i po miliona osiguranika i oko milion i 600 hiljada korisnika postoje tri fonda sa posebnim sistemima, posebnim opštim aktima, programima, planovima i slično. Smatralo se da će to doprineti poboljšanju kvaliteta usluga sadašnjim i budućim korisnicima penzija, korišćenjem svih raspoloživih kapaciteta itd.
Međutim, očigledno je da se budžet Srbije suočava sa pritiscima penzije sa dve strane. Prvo, radno sposobno stanovništvo se smanjuje i tako se smanjuju doprinosi za socijalno osiguranje. Drugo, naglo se uvećava broj penzionisanih radnika koji imaju pravo na penzije u ovom postojećem sistemu finansiranja. A najveći deo budžetskih transfera prema penzijskom sistemu se usmerava upravo za pokriće deficita u penzijskim fondovima. Deo tih transfera služi za isplatu prava, odnosno dela penzija čije se isplate obezbeđuju iz sredstava u budžetu u skladu sa zakonom.
Ono što je interesantan podatak je da je u 2007. godini penzijski fond finansirao isplatu penzija sa 63,2% iz redovnih izvora, odnosno doprinosa, a ostatak 24,8% iz dotacija, odnosno poreza. Rashodi budžeta za penzijski sistem iznose oko 14% BDP, a vrednost budžetskih transfera prema penzijskom sistemu je bila 6% BDP.
Situaciju dodatno povećanog budžetskog rashoda komplikuje budžetsko finansiranje, praktično siva ekonomija, jer prema nekim pokazateljima oko 35% radne snage radi u sivoj zoni, gde poslodavci ne prijavljuju plate zaposlenih ili prijavljuju minimalac a ostatak isplaćuju na ruke.
Ne funkcionišu organi administracije koji po zakonu treba da iskorenjuju sivu ekonomiju. Time se na indirektan način stvaraju troškovi, plate činovnicima raznih inspekcija koji praktično ne rade posao na način na koji se to očekuje od njih, a izdvajanjem iz budžeta na teret poreskih obveznika za dopunu potrebnih sredstava za isplatu tekućih penzija.
Šta je jedan od mogućih načina da se prevaziđe trenutna situacija, jer očigledno je da je ovakav koncept u Srbiji neodrživ. Po mišljenju SRS, postojeći sistem se nalazi u kratkoročnoj krizi koja se ispoljava u tom deficitarnom finansiranju, ali sa tendencijom da izazove krizu na dugi rok, koja je uslovljena, između ostalog, i tim demografskih razlozima.
Pretpostavka konsolidacije fondova jeste smanjenje budžetskih transfera za pokriće deficita u fondovima koji koriste te transfere. Smanjenje ili potpuno isključenje budžetskih transfera u fondovima koji služe za pokriće deficita je moguće samo uz poboljšanje odnosa zavisnosti u fondovima, koji se deficitarno finansiraju.
Redovnost isplata penzija u fondovima koji se delom finansiraju iz budžetskih aproprijacija je uslovljena i prilivom sredstava u budžet, a to znači, zavisnost korisnika prava od finansijske discipline svih poreskih obveznika.
Ono što bi moglo da bude kao rešenje jeste, odnosno kao rešenje za jedan održivi razvoj jeste i kapitalizacija Republičkog fonda PIO. Šta bi zapravo značila kapitalizacije fonda. Po mišljenju SRS dovela bi do stvaranja jednog fonda PIO, po ugledu na fondove u razvijenim zemljama sa atributima investicionog fonda koji će biti sposoban da iz svojih sopstvenih sredstava vrši funkciju zbog koje je i osnovan, a to je, naravno, redovna isplata penzija svojim osiguranicima.
Ingerencija države bi se svele na regulativnu i kontrolnu funkciju sa minimalnim intervencijama. Prvi preduslov da bi se to ostvarilo i fond uspešno funkcionisao kao investicioni, je upravo imovina kojom raspolaže, počev od nepokretnosti prava, hartija od vrednosti, akcija i slično.
Investiciona politika ovako formiranog fonda, sudeći prema nekim iskustvima, bi morala biti strogo zakonski regulisana i predmet rigorozne kontrole od strane nadležnih državnih institucija. Takva aktiva fonda, dakle formirani kapital iz imovine bi se mogao investirati po strogo definisanim uslovima, a izbor investicionih alternativa u početnom periodu dok ne stasa tržište kapitala, o čemu sam govorio na početku, obuhvatao bi državne hartije od vrednosti različitog spektra ročnosti, dok klasični oblici investiranja ne bi bili dozvoljeni. Ovakav pristup investiranju bio bi siguran što se tiče rizika, ali bi u samom početku donosio manje prihode.
U kasnijoj fazi razvoja tržišta kapitala verovatno bi se i proširio taj spektar investiranja u atraktivnije hartije od vrednosti sa većim prinosima. Na taj način PIO fond bi se delimično transformisao u institucionalni penzijski fond sa svim pravima i obavezama koje proističu iz Zakona o investicionim fondovima.
Ta transformacija bi omogućila da se fond delimično i privatizuje, a deo potrebnih sredstava za isplatu tekućih penzija bi se i dalje obezbeđivao iz doprinosa, a deo sredstava iz kapitalizovane imovine, čime bi se smanjio direktan pritisak na budžet, sa tendencijom izgradnje održivog i efikasnog mehanizma finansiranja tekućih penzija.
Ono što je nedvosmisleno jeste da je samo ekonomski održiv i fiskalno podnošljiv penzijski sistem u funkciji razvoja i da je tu, praktično, reč o jednom prvorazrednom nacionalnom interesu i da je državi Srbiji potreban takav sistem koji će biti prihvatljiv, dakle i sadašnjim i budućim generacijama, koji neće biti uslovljen nekakvim demografskim, već isključivo ekonomskim kretanjima.
Konsolidacija javnih penzijskih fondova u Srbiji, indeksacija visine penzija sa rastom prosečne zarade, definisanje minimalne visine penzije, nisu dakle, samo pitanje jednokratnog i administrativnog pristupa, već i krucijalno pitanje ukupne reforme penzijskog sistema koje bi trebalo da ide u cilju smanjenja transfera iz budžeta i uvođenja sistema o kojem sam govorio.
Dakle, ono što je problem, to je da ekonomske reforme, tranzicija u ovom trenutku najviše pogađaju penzionersku populaciju, sa tendencijom daljeg pogoršanja usled i makroekonomske nestabilnosti, ali i političke nestabilnosti, kao i najavljenih restriktivnih mera u oblasti javne potrošnje.
Na taj način, izgleda da najstarija populacija i najteže podnosi teret tranzicije, pogotovo ako se ima u vidu ono što je i dogovoreno u razgovorima sa MMF, sa nekakvim analizama ekonomskih kretanja u narednoj, 2011. i 2012. godini, jasno je da je rešenje problema u kojem se nalazi penzijski sistem Srbije, u onome u čemu sam i govorio.
Što se nas lično tiče, smatramo da bi tu reformu trebalo da sprovedu ljudi koji će imati u vidu barem neke od pokazatelja o kojima smo govorili. Smatramo da nije dobro da se reformom bave oni koji su na direktan ili indirektan način "zaslužni" za situaciju u kojoj se nalazi penzijski fond Srbije u ovom trenutku, a želja nam je da...
(Predsednik: 20 minuta.)
Završavam. ...kroz neke od napomena koje sam izneo, ukazali na jedan pravi put koji će, pre svega, omogućiti da i penzioneri žive životom dostojnim čoveka.

Da li još neko od predstavnika, odnosno predsednika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe Nova Srbija, LDP, DSS, Napred Srbijo i SRS.
Dajem reč gospođi Zlati Đerić.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, poštovana gospođo ministar, pre svega, objedinjavanjem tačaka dnevnog reda i zakona koji su nespojivi da se zajednički o njima raspravlja, pokazuje se jedan vrlo nonšalantan odnos Vlade u ovako ozbiljnom trenutku u Srbiji.
Mislim da su penzioneri zaslužili da se bar o njima raspravlja kao o posebnoj tački dnevnog reda, da to ne bude samo koketiranje, bez obzira što su ovo dva člana koja nisu sudbinska za njih u ovom trenutku, jer njihova situacija ne da nije ružičasta, da nije globalnog zagrevanja, bojim se da bi oni ove zime bili prilično zamrznuti, ne samo penzije, nego i oni.
Moram da postavim jedno pitanje, kada govorimo o penzionerima i penzijama - šta je sa onim dugom seljacima čije su penzije daleko manje nego najniža socijalna davanja, kad oni mogu tome da se nadaju ili ćemo ih zaista ostaviti kao građane drugog reda, potpuno marginalizovane u svim mogućim finansijskim transakcijama u ovom budžetu?
Druga stvar o kojoj sam želela da govorim, to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodice sa decom. To je zakon u koji su unete neke izmene koje treba da reše neke probleme, koje u nekom ranijem zakonskom rešenju nisu bili zadovoljavajući.
Međutim, ne mogu da odobrim obrazloženje gospođe ministar, koja je rekla da su motivi za donošenje ovog zakona da se podstakne rađanje, da se podstakne odgovorno roditeljstvo.
Ako je nekom motiv za roditeljstvo socijalno davanje, onda zamislite kako će tužno rađanje i detinjstvo te dece biti. Dakle, to ne može da bude podsticaj toga, ali to treba da bude rešenje jednog ozbiljnog društvenog problema koji imamo i koji treba zaista da bude podrška porodici sa decom.
Međutim, prava podrška porodici sa decom jeste zaposlen roditelj. To treba da bude prioritet ovog budžeta, to treba da bude prioritet Vlade i svih zakonskih rešenje i projekata koji dolaze pred ovaj parlament.
Dakle, jedina prava i iskrena podrška porodici sa decom jeste da se porodici omogući da roditelji imaju posao, da taj posao bude uredno i što više plaćen, da roditelji mogu da ostvare pravo na krovom nad glavom svojoj deci, da deca imaju perspektivu svog obrazovanja i onda je to prava podrška države porodici sa decom. Država koja ima brojnu decu, ima svoju budućnost.
Znamo da imamo ozbiljnih problema sa natalitetom, kao država. Nije to problem, nažalost, samo Srbije, to je problem mnogih društava, ali mi treba da se bavimo, u okviru svoje kuće, svojim problemom. Tu treba da se podstakne i odgovorno roditeljstvo i odgovorna država koja želi da ima budućnost i da se ne zadovoljavamo samo onim istraživanjima koja kažu da za 50 godina Srba neće biti. Dakle, to je ono što bi možda trebalo da se nasluti u nekom od ovih zakona.
Međutim, ono što onemogućava pravo rešenje i pravi rezultat ovih zakona u životu, jeste ovaj budžet. Budžet je toliki koliki je, on nikada nije dovoljan.
Ekonomisti traže različite nazive za budžet, kako bi ga krstili, pa kako bi se on lakše podneo, lakše bar od neke terapije, pa kažu: razvojni, reformski, socijalni ili restriktivni.
Ništa od toga, a posmatrajući ga samo sa stanovišta građanina, nisam mogla da prepoznam, osim toga da je mali, skroman i da će verovatno biti još skromniji kada krene u realizaciju, ali sam prepoznala nekoliko članova o kojima je trebalo govoriti i o kojima se verovatno u subotu u načelnoj raspravi govorilo, gde Vlada poprilično ovim predlogom zakona o budžetu traži odrešene ruke za potrošnju, na svoj način i ovako skromnih sredstava.
Budžet nije vlasništvo Vlade, nije dobit Vlade, Vlada nije firma, nadam se, za sada. Vlada nema pravo da ga troši kako ona zamišlja a da za to ne pita građane posredno preko ovog visokog doma, preko parlamenta.
Budžet je vlasništvo građana Srbije i oni su ga dali samo na poverenje Vladi da njime odgovorno raspolaže.
Iako Vlada traži da može da dobije ovim zakonom odrešene ruke, u članu 10, recimo, ili u članu 19. gde može da otpiše neka sredstva. Otkud joj pravo da otpisuje bilo kakva sredstva? Nisu to, kažem nije to dobiti Vlade to su sredstva građana.
Ili u članu 26. da neki ministar može skoro privatno da raspolaže budžetom u nekom dogovoru sa nekim sekretarima mesnih zajednica ili bilo kojim delom budžeta, onda Vlada nema baš najbolju nameru prema građanima i onda se ovi socijalni motivi dovode u pitanje zato što neće biti sredstava da se porodici sa decom pomogne na pravi način.
Biću samo toliko slobodna da kažem da sam na kraju izvela jedan zaključak iz svih tih mogućih naziva budžeta da će kao i prošlogodišnji, a revizija će nam, kada bude ovde na dnevnom redu, pokazati da li smo bili u pravu, ovaj zakon biti prilično, zakon o budžetu, očerupavajući. Biće to tužno, ali videćemo kako će krenuti njegova realizacija.
Dakle, ono što jeste nedopustivo to je, kažem, rasprava šest tačaka dnevnog reda kao jedna. Kratko, brzo, skromno obrazloženo, neubedljivo, sa osećanjem i bojim se čak i sa pomalo stida, eto to mora da prođe, dolazi Nova godina, svi će se nešto zaboraviti, neće se o tome mnogo pričati, načelna rasprava o budžetu stavljena posle dva slobodna dana u subotu, kada neće moći građani baš da to tako gledaju, imaju oni subotom, znate, onih ličnih, porodičnih i ostalih obaveza.
Iza svih ovih tačaka, gde i porodica sa decom zaslužuje, jer ipak je to najveći deo Srbije, da jedan dan se samo o tome raspravlja, da zajednički i mi iz opozicije i iz vladajuće stranke prenesemo stavove naših sredina, naših gradova, naših sugrađana koji su nas svojim glasačkim listićem obavezali i zadužili da sa ovog mesta govorimo u njihovo ime, da kažemo šta mislimo.
Možda neke stvari i promenimo, možda zauzmemo neku drugačiju strategiju, možda pomognemo Vladi da se zaista okrene, ne samo deklarativno, nego čitavom jednom strategijom porodice sa decom, da učini Srbiju celu velikom porodicom sa puno dece. Ono što rekoh, to jeste naša budućnost.
Bojim se da se u ovih pet tačaka prvih koje prethode važne toliko da se provuče ova šesta – Predlog zakona o zaduženju Republike Srbije kod Eurobanke EFG a.d. Beograd, koji je podnela Vlada, jer treba da se zadužimo još za 25 miliona dolara, tu istu decu kojoj nudimo ovu socijalnu pomoć, njih ćemo da zadužimo ili njihove roditelje, pa da vidimo kako će to da se odrazi.
Dakle, mi u svakoj svojoj tački dnevnog reda ili bar u svakoj drugoj tački dnevnog reda donesemo poneko novo zaduženje. Bojim se da u traganju za srpskim brendom mi smo od dugovanja, dužništva i zaduživanja učinili jedan novi brend, kao što je uspelo da se preko medija napravi brend gladi i da sada mi gotovo transparentno pokazujemo, umesto da se toga stidimo i da to rešavamo što je brže moguće, skoro milion gladnih građana, 700.000 gladnih građana, i da stalno narodne kuhinje proglašavamo nečim što nam je nužno i neophodno.
Setimo se da smo pre desetak godina u nekim drugim ratnim uslovima optuživali predsednika države kao glavnog krivca što postoje narodne kuhinje, sada smo mi to digli na neki pijedestal, gotovo ponosno.
Prema tome, očekujemo zaista da se o ovako važnim temama kao što je porodica sa decom, kao što su penzioneri, seljaci penzioneri ili penzioneri na selu, zemljoradnici naši, paori zaslužuju posebnu tačku dnevnog reda, zaista jednom sedne i pita parlament šta oni trebaju, kako njima pomoći, kako da oni nađu svoje mesto u ovom budžetu, jer oni taj budžet jesu stvorili, a da im ne donesemo samo gotova rešenja u kojima ima uvek i dobrih rešenja i dobrih namera, a ima i nedostatnih rešenja.
Možda oni znaju zaista bolje od svih u Vladi i bolje od svih nas šta je istinski problem, kako ga rešiti. Možda svima pomognu da se usmere i da ta Srbija sa decom bude bolja.

Gospođa Vesna Pešić ima reč, izvolite.