Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da smo toliko toga rekli o ovom amandmanu, samo možemo danas iskazati žaljenje zbog odsustva hrabrosti i spremnosti da se u ovom trenutku uradi ono što bi definitivno moralo da se uradi ukoliko zaista želimo da vodimo odgovornu politiku u našem društvu.
Žao mi je što juče nisam bio u sali u trenutku rasprave u kojoj su predstavnici PUPS pokušali da zaštite svoj integritet iznoseći čitav niz neistina, kojima praktično samo potvrđuju koliko smo bili u pravu kada smo napisali ovaj amandman.
O čemu se zapravo radi u našem amandmanu? Mi pokušavamo da uradimo ono što Vlada nema hrabrosti da uradi, baš kao što nije imala hrabrosti da uradi čitav niz političkih odluka, koje je u međuvremenu vreme potvrdilo demantujući Vladu, a dajući za pravo nama koji smo na tome insistirali, bez obzira da li se govori o odnosu prema Haškom tribunalu, o problemu Kosova, o odnosu prema zemljama u regionu, procesu crnogorske nezavisnosti, ekonomskim reformama koje se u zemlji moraju pokrenuti.
Mi smo napisali amandman u kojem pokušavamo da zaštitimo penzionere od one vrste populizma i demagogije, koji po pravilu najviše koštaju njih i to dvostruko, tako što njima uskraćuju pravo na normalan život, pri tom račun za tako nešto ispostavljaju generacijama njihove dece i unuka.
Pre godinu dana u ovom parlamentu izvršen je rebalans budžeta koji je bio direktna posledica pristanka na ucenu jedne poslaničke grupe koja je insistirala na linearnom povećanju penzija za 10%. Time su probijene javne finansije za 450 miliona evra, a dinar obezvređen za 30%, pa su tako zagovornici prava penzionera uvećali penzije za 10%, a onda vrednost tih penzija srušili za 30%.
Danas mi ovim amandmanom predlažemo smanjenje penzija svakom penzioneru za jedan procenat za godinu radnog staža koja nedostaje do punog radnog staža, pri tom vrlo dobro znamo koliko su penzije u Srbiji male.
Znamo da 500.000 penzionera prima penziju do 13.000 dinara, da penzije do 20.000 dinara prima gotovo 90% penzionera, ali isto tako znamo da ti penzioneri imaju pravo na penziju i u 2010. godini, ali i u 2011, 2012, 2013, u onim godinama u kojima neće biti ovakve vladajuće koalicije, ali neće biti ni mogućnosti da se zadovolje i ostvare njihova prava.
Mi moramo govoriti o međugeneracijskoj solidarnosti. Dokle će stići zemlja koja trećinu svog budžeta izdvaja za tako nezadovoljavajuće penzije kao što su ove danas u Srbiji?
Dokle će stići zemlja koja 2000 puta više izdvaja u penzioni fond nego u stipendije studenata koji treba da se usavrše u inostranstvu? Dokle će stići zemlja u kojoj progresivno raste broj penzionera u odnosu na broj zaposlenih? Taj rascep je sve širi, a problemi koji to prate su sve veći. Zato danas hoćemo da postavimo pitanje Vladi, ono pitanje koje postavljamo u svakom trenutku rasprave, kao što tražimo red u javnim preduzećima, u privatizaciji NIS, tražimo red i u penzionim fondovima. Ako je 19% penzionera ostvarilo svoje pravo na osnovu punog radnog staža, kako može taj penzioni fond da funkcioniše u budućnosti ukoliko se ne suočimo sa takvom činjenicom?
Ako je penzija ekonomska kategorija, onda nemojmo penziju da svodimo na milostinju, nego se moramo dogovori jedni sa drugima, stegnuti kaiš onoliko koliko je to neophodno, kako bi zajedno mogli da rešimo problem s kojim se suočavamo, a taj problem je vrlo ozbiljan i vi to dobro znate, gospođo Dragutinović.
Vi znate šta se podvodi pod penzijom, reformu koja će početi 2011. godine. Mi mislimo da će 2011. godine Vlada uraditi ono što mi tražimo sada, suočiti društvo sa činjenicom da je neko prokockao trud generacija. Ko je vodio penzioni fond tokom 90-tih godina? Gde je novac koji su penzioneri zaradili i investirali u penzioni fond? Kako bi danas prošao penzioni fond kad bi se kapitalizovao i pojavio na nekoj berzi? Kako smo stigli do poražavajuće istine koja govori o našem društvu kao društvu koje mora da donira penzioni fond sa 60%, gotovo 60%, a pri tom su penzije poražavajuće i od njih ne može da se živi?
Mi smo sigurni da možemo da se dogovorimo sa penzionerima oko podele odgovornosti, oko stezanja kaiša. Ni sada nema dovoljno novca za njih, ali ima još manje poštovanja. Mi smatramo da je vrhunsko nepoštovanje laganje penzionera, da je pokazivanje licemerne brige za njih koja im uništava budućnost najneodgovorniji oblik političkog ponašanja. U Srbiji se 25% penzija isplaćuje po osnovu invalidskih penzija, kao da smo u minskom polju živeli. Očigledno je da je tu jako mnogo zloupotreba i to na štetu upravo penzionera. Jasno je da je 90-tih godina politika koja je upravljala društvom problem penzionera stvarala tako što je ljude bez posla prevodila u status penzionera.
Koliko danas imamo penzionera koji su radno sposobni, koji su zbog toga što država nije bila u prilici da im omogući prekvalifikaciju postali socijalni slučajevi koji danas čekaju milostinju od države koja ih je prethodno uništila?
Mi nemamo pravo da lažemo jedni druge, moramo da kažemo istinu i da podelimo teret reformi u zemlji. Možemo ovde da žongliramo sa primerima koje som tako puno čuli u poslednjih nekoliko dana, ali niko ne može da odgovori na jednostavno pitanje - kakva je sudbina zemlje koja 15% svog BDP izdvaja za donaciju penzionom fondu?
Mi želimo da se dogovorimo i tražimo podršku penzionera za to, za one radikalne reforme u društvu koje će nama omogućiti da više radimo, a njima da imaju neku korist od tog rada. Zato penzioneri treba da nas podrže i veliki broj njih nas i podržava, ali imamo problem sa institucijama. Da li je penzioni fond danas efikasna institucija ili je deo partijskog plena? Zašto je promenjeno rukovodstvo penzionog fonda? Po kojim kriterijumima? Da li imamo poslanike koji sede u penzionom fondu, ali po drugom osnovu? Oni su u sukobu interesa, oni su u klasičnom sukobu interesa. Kako može poslanik vladajuće koalicije istovremeno da bude i član upravnog odbora penzionog fonda? Tamo je sindikalista ili predstavnik penzionera, a ovde je predstavnik politike vladajuće koalicije. To je klasičan sukob interesa.
Mi želimo da postavimo pitanje - šta će se desiti u 2010. godini sa mladima, sa onima koji rade? Kada će država o njima početi da brine? Da li postoji mogućnost da se dogovorimo, pa da vidimo koliko to zaista iznosi, koliko košta državu ovaj amandman, a koliko država na njemu dobija? Kada su penzije povećavane, nekome su povećane za 100 dinara, a nekome za 10.000 dinara. Protagonisti ideje linearnog povećanja penzija za 10% su najviše sebi povećali, a najmanje onima koji su najviše ugroženi, zato što su već imali velike penzije.
Nas interesuje koncept koji bi definisao državnu penziju, kojom država na određeni period garantuje penzioneru minimalna sredstva od kojih može normalno da se živi, a ostatak novca koji se iovako preusmerava iz budžeta u penzioni Fond, mi želimo da preusmerimo u one segmente našeg društva koji će pospešiti razvoj, ne rast, nego razvoj. Kada počne ekonomija da nam se razvija, biće veći društveni proizvod, veći društveni proizvod će garantovati stabilniji Penzioni fond i normalniju budućnost penzionera.
Danas ne možemo da živimo u Srbiji, a da ne postavimo pitanje – šta će se desiti za dve, tri ili pet godina? Mi očekujemo od tih penzionera da budu sposobni za život i u vremenu koje je pred nama, na tako nešto imaju ostalom pravo. Mi smo staro društvo i to vrlo dobro znamo. Stara društva se teško menjaju. Zato nam je potreban onaj dogovor sa penzionerima koji će njima omogućiti da nam kažu gde su pogrešili, a nama da uradimo posao i za sebe i za njih.
Mi živimo u ruševinama sveta koji su oni stvarali. Ali, imamo pravo da mi stvorimo neki novi svet i mislim da nam oni nisu prepreka. Prepreka nam je licemerna politika koja kupuje glasove, licemerna politika koja se dodvorava radnicima, čak i kada nisu u pravu, politika koja kaže – fiskalna kasa, pa posle protesta taksista kaže – da, ali u martu. Politika koja ne zna šta hoće. Politika koja ispostavlja račun građanima, ali nije spremna da ispostavi račun parlamentu za ono što je uradila. Tad su krive knjigovođe. O tome se radi.
Zato tražimo od vas, gospođo Dragutinović, da kažete istinu ovde. Prvo, to nije vaš problem. Gde je ministar rada? Ministar rada nije došao na raspravu o budžetu. Danima ovde sedimo, to je njegov resor. Da dođe ovde ministar rada, pa da kaže parlamentu ono što mi svi vrlo dobro znamo, da danas trošimo budućnost, a ne da interese penzionera brane oni koji su u sukobu interesa, a to je PUPS. Ne brane oni penzionere, brane oni svoje pozicije. Ne može se na takav način voditi reformska politika u zemlji i žao nam je što nije bilo razumevanja, alu u obrazloženju koje smo čuli i koje piše, mi nalazimo potvrdu koja govori o tome da smo u pravu kada na tome insistiramo.
Samo je pitanje tajminga, da li ćemo to uraditi sada ili za godinu dana. Mi želimo to da uradimo sada. Mislimo da ćemo tako otvoriti perspektivu mladim generacijama koje treba da pomognu penzionerima da izađu iz problema u kojima se zajedno sa nama nalaze. Ali, nigde neće stići zemlja ukoliko se budemo ponašali na ovakav način.
Zbog toga, prvo, poruka penzionerima da se ovim borimo za njihovo pravo, ali pravo koje su drugi osporili, da se borimo za državu koja će im omogućiti da troše ono što su stvorili, a ne ono što im država udeli kao milostinju, da danas država pokušava da kupi njihove glasove i političku podršku, pri tom ih ponižavajući, i njih i njihovu decu i njihove unuke. Zbog toga nemamo pravo o tome da ćutimo, želimo protiv toga da se borimo.
Siguran sam da ćemo vrlo brzo, ovde u parlamentu dobiti potvrdu ovoga na čemu danas insistiramo kroz vladine inicijative koje će biti zakasnele i u tome je osnovni problem i politička razlika koja postoji po ovom pitanju između nas i dela vladajuće koalicije.