Dame i gospodo narodni poslanici, potpuno se slažemo mi iz SNS da Skupština Srbije treba da ima zakon koji će da reguliše njene nadležnosti, prava i obaveze narodnih poslanika. Međutim, mogu da kažem da nisam očekivao da će na ovaj način da se nađe jedan ovakav akt u Skupštini Srbije. Do ovog trenutka ne znam ko je pravi tvorac ovog zakona.
Više informacija smo dobili u prethodnom delu zasedanja, čak je jedan šef poslaničke grupe, koji sačinjava većinu u ovoj skupštini, rekao da je ovo delo Radne grupe i da Radna grupa postoji već dve godine, pri tom je zaboravio da saziv Skupštine ne traje dve godine i da se ta Radna grupa poslednji put sastala u decembru 2008. godine.
Mene niko ne može da ubedi da je ovih 128 poslanika napisalo ovaj zakon. Radna grupa postoji, ali ne radi. Interesuje me – ko je pravi tvorac zakona, da li su to šefovi poslaničkih grupa koji sačinjavaju većinu, da li je ovaj zakon napisao predsednik Skupštine, da li sekretar Skupštine, da li su zaposleni u Skupštini nama napisali poslanički zakon ili je možda neko došao sa Marsa i poklonio nam ovaj papir?
Slušam ovde svoje kolege poslanike, moj prethodnik reče – nečiji trud. Postavljam pitanje – čiji trud? Ko je napisao zakon? Znamo da su ga potpisali neki poslanici, a verujem da velika većina njih nije čak ni pročitala šta je potpisivala. U tome i jeste problem zbog čega se ovaj zakon kritikuje.
Pokušano je na nekoj sednici da ovaj fantomski zakon dobije saglasnost šefova poslaničkih grupa. Nije uspelo. Zašto ste onda ušli u ovu proceduru?
Koliko se sećam, kada se pisao Ustav, sastali su se predsednici političkih stranaka, sastali su se šefovi poslaničkih grupa, predsednik Skupštine, predsednik Republike i Ustav je napisan za dva meseca. U čemu je bilo problem da se ovde jednim konsenzusom političkih partija, sa šefovima poslaničkih grupa, konačno napravi pravi predlog zakona o Narodnoj skupštini?
Ako nama drugi kroje kapu o našem Ustavu, onda ovaj skupštinski saziv treba da se raspusti i da se raspišu izbori, jer prihvatanjem da potpišemo da smo podnosioci nečega, a nismo, prvo smo sebe ponizili, gospodo iz vladajuće većine.
Sam zakon je pun nedorečenosti i često je potpuno u suprotnosti sa onim što se u ovom parlamentu dešava i što će nažalost i dalje da se dešava, bez obzira da li ovaj zakon izglasate ili ne.
Već u članu 7. predloga fantomskog zakona o Narodnoj skupštini se kaže da Narodna skupština u okviru svojih nadležnosti vrši sledeće funkcije – predstavničku, zakonodavnu. Sada neka mi neko objasni – na koji to način može narodni poslanik, kao član Narodne skupštine, predstavnik Narodne skupštine, jedan od 250, da vrši zakonodavnu ulogu, kada ako podnese amandman, a njegov amandman je 151, neće moći ni da diskutuje o njemu?
Sada će neko da kaže – to je tema za poslovnik o radu Skupštine Srbije. Ne možete da donesete zakon o Narodnoj skupštini ako se ne dotaknete i poslovničkih obaveza i poslovničkih delova, kao što ste se dotakli u nekom delu ovog predloga zakona, pa čak i Ustava ste se dotakli. Na koji način to mislite?
Kaže – kontrolnu; pa tu imamo pravo da postavljamo poslanička pitanja, pa imamo pravo da postavljamo nepoverenje pojedinim ministrima, pa čitavoj Vladi. A na šta se to svodi? Imamo čak pravo i na tematske sednice kada predstavnici Vlade ovde odgovaraju, pa prvo moraju da se izređaju poslanici koji podržavaju Vladu, pa onda oni drugi. To rešavajte vi na vašim partijskim sastancima ili je to želja da, eto, ministrima je malo što su u svakim vestima, nego da se pojave i ovde, da još uvek i ovde vrše neku svoju promociju.
Evo, koliko je to kontrolna uloga – dva meseca Skupština Srbije nije zasedala. Kakvu je kontrolnu ulogu imala Skupština Srbije za ova dva meseca? Očekujete da opozicija formira dnevni red, da saziva tematske sednice, da traži izveštaj od ministarstava. Čak i ako to uradimo, pitanje je da li ćete vi iz vladajuće većine, jer nemate obavezu, to da prihvatite.
Na koji to način narodni poslanici mogu da vrše kontrolnu funkciju, na koji način kada recimo sednice skupštinskih radnih tela proglašavate za zatvorene i ne puštate poslanike koji nisu članovi tog skupštinskog odbora da prisustvuju sednicama, što je takođe sramota?
Hajde, kažite mi – koji to poslanik je mogao da prisustvuje sednici Odbora za bezbednost, ako je ona proglašena zatvorenom? Reći ću vam – čak ste izbacivali i poslanike sa sednice Odbora za finansije zato što sednica nije bila javna. U čemu je razlika između narodnog poslanika koji je član Odbora i ovog koji nije, kada je prisustvo sednici u pitanju?
Ima samo razlike u glasanju, ni u čemu više. Narodni poslanik može da prisustvuje svakoj sednici, a to neće da odlučuje ni taj koji podnosi izveštaj, ni direktor BIA, ni ministar unutrašnjih poslova, ni sam odbor. To je pravo koje im je Ustavom garantovano. Hoćete li na taj način da vršite kontrolnu funkciju?
U članu 28. uvodite jednu novinu. Gospođo predsedavajuća, molio bih da u skladu sa Poslovnikom, koji još uvek važi, preduzmete mere za ove koji dobacuju.
U članu 28. Narodna skupština ima svoje odbore, pa se kaže – bira članove odbora i zamenike članova. Hajde mi sada odgovorite, ako ste vi kao poslanici savesni u vršenju svoje dužnosti, objasnite šta će vam zamenici članova odbora? Ne možete da sakupite kvorum. Napravili ste da samo ujutru mora ovde da ima 83 poslanika, onda može da sedi samo predsedavajući i da lista akta. Toliko ste revnosni poslanici.
Oni koji kažu da je srušen ugled Skupštine Srbije, neka pogledaju prvo sebe, jer su oni glasali za takve izmene Poslovnika, jer su oni sebi dali za pravo da mogu da dođu ovde ujutru da se prijave i da odu. Nije niko drugi.
Onda se čudite što je ovakav odnosi javnosti prema Narodnoj skupštini. Krivite opoziciju za to, a zaboravljate kada krivite opoziciju za to, da se često u našem narodu Skupština još zove, bar u medijima, i parlament. Šta znači ta reč? Da je to govornica.
Jedino mesto u Srbiji gde možemo potpuno ravnopravno da suprotstavimo različitosti, i potpuno legalno. I to pravo ste narodnim poslanicima oduzeli vi iz vladajuće većine. Da li je to po nalogu predsednika Vlade, predsednika Republike, ne znam čijem, ali ste dopustili da budemo ponižavani. Onda se čudite što vas novinari slikaju pored svega i svačega i pišu sve i svašta o nama, o svima nama, ne samo o vama.
Pa kaže – da se broj članova odbora bira na predlog poslaničkih grupa srazmerno broju narodnih poslanika poslaničke grupe u odnosu na ukupan broj narodnih poslanika u Narodnoj skupštini. Nemam ništa protiv toga, ali zašto ste već u sledećem stavu odustali od te ideje? Zašto to isto niste primenili i naj broj predsednika i na broj zamenika predsednika?
Jeste da se pridržavamo mi nekako tog dogovora, ali je činjenica da to samo zavisi od dobre volje većine. Ovde smo svi mi sa istim pravima i obavezama. Vi imate samo jednu više, morate da podržavate Vladu, ja ne moram kao opozicija i mi ne moramo, i naš posao je da tu vladu rušimo, ili je bar prikažemo kao nesposobnu.
Gde imamo to pravo jedino da uradimo? Ovde u Skupštini. Čitavo vreme nama vi to pravo osporavate.
Opet se uvodi neki pojam generalnog sekretara i tu bih u poslednjem stavu, u članu 34. evo kako ste i bili stručni dok ste pisali zakon. Kaže se – generalni sekretar ima zamenika koji mu pomaže u radu i zamenjuje ga u slučaju njegovog odsustva ili sprečenosti. Moglo je i zamenike, ali evo, tu pravopisnu grešku nećemo da uzmemo u obzir. Zamenika generalnog sekretara imenuje Narodna skupština na predlog generalnog sekretara, uz saglasnost predsednika Narodne skupštine. Ne vidim šta će saglasnost predsednika Narodne skupštine, ali neka ostane i tako.
Međutim, funkcija zamenika generalnog sekretara prestaje danom imenovanja zamenika generalnog sekretara novog saziva Narodne skupštine, ostavkom ili razrešenjem. Zaboravili ste još jednu rečenicu ili par reči – prestankom dužnosti sekretara. Izborom novog sekretara prestaje dužnost starih zamenika sekretara, jer ih je stari zamenik i predlagao. Vidi se da je ovo bilo prilično brzo rađeno.
U članu 41. dolazimo baš na ono o čemu sam vam pričao na početku svog izlaganja. Narodni poslanik, u skladu sa zakonom i Poslovnikom, ima pravo da učestvuje u raspravi i odlučivanju o predlogu zakona i drugih akata na sednicama Narodne skupštine i njenih radnih tela.
Kasnije kada dođemo do nadležnosti odbora, vidimo da narodni poslanik i koji nije član odbora može da učestvuje u radu odbora bez prava glasa. Šta je sa tim tajnim sednicama i zašto i to nije stavljeno u zakon, da narodni poslanik može, bez obzira na odluku da li je sednica otvorena za javnost ili nije, da prisustvuje toj sednici bez obzira da li je član odbora ili nije?
U članu 54. mogu da kažem da je tu pomalo i Ustav Republike Srbije prekršen. Po Ustavu Republike Srbije mandat narodnom poslaniku i Skupštini traje do konstituisanja novog saziva Skupštine. U članu 54. predloga se kaže – u slučaju raspuštanja Narodna skupština, odnosno nadležni odbora Skupštine, vrši samo tekuće ili neodložne poslove, a naročito: rešavanje mandatno-imunitetnih pitanja, ostvarivanje međunarodne saradnje u skladu sa ovim zakonom, pojedine slučajeve rešavanja materijalno-statusnih pitanja narodnih poslanika i drugih izabranih i imenovanih lica i ako su poslovi vezani za zakonski rok ili to nalažu potrebe države.
Ovde je u nekoj ne tako dalekoj našoj prošlosti političkoj bilo pitanje – da li Vlada može, kada je raspuštena Skupština, da radi svoj posao? Naravno da može. Može čak i da predlaže zakone. Sećam se da je vlada Zorana Živkovića, kada je Skupština Srbije bila raspuštena, podnela predlog budžeta za 2004. godinu. Jeste da nije bilo političke volje da se taj budžet usvoji i taj saziv Skupštine nije odlučivao o tom budžetu, niti bilo koji drugi, ali je Skupština mogla potpuno punovažno da odlučuje i da utvrdi zakon o budžetu za 2004. godinu.
Zašto Narodnoj skupštini i narodnim poslanicima ona prava koja su im garantovana Ustavom ograničavate jednim zakonom? Ako Ustav kaže da mandat narodnom poslaniku traje do izbora novog narodnog poslanika, onda je tu priča završena. I kada se raspusti Skupština, ima pravo da zaseda, da odlučuje, da donosi zakone dokle god se ne konstituiše nova.
Hoćete li da kažete da tih dva, tri, četiri meseca, koliko može da protekne od raspuštanja Skupštine do konstituisanja nove, nema nikoga ko bi mogao da vrši kontrolni posao nad Vladom Republike Srbije? Ili će nama Vlada da određuje koja su to bitna pitanja za funkcionisanje države? A koja sad Vlada? Pa ko je tehnička Skupština, onda je tehnička i Vlada, kako sad to?
Ova priča koje su se mnogi dotakli, da je Skupština konačno nezavisna i da ovim predlogom zakona imamo svoj skupštinski budžet, možda bi bilo u redu da nije člana 66. Pošto znam da mnoge kolege poslanici nisu ni pročitali zakon kako treba, znači, sekretar Narodne skupštine utvrđuje predlog budžeta, upućuje ga nadležnom odboru koji ga takođe utvrđuje.
Znači, menja ga ili ga ostavlja istog, predlaže se ministarstvu nadležnom za poslove finansija i Vladi, mogu da ga usvoje, mogu da ga odbiju, svakako mora u takvom izvornom obliku da bude upućen u skupštinsku proceduru izglasavanja budžeta za tu godinu.
Međutim, Vlada ne može bez saglasnosti predsednika Narodne skupštine obustaviti, odložiti ili ograničiti izvršenje skupštinskog budžeta. Zašto predsedniku Narodne skupštine na prvom mestu dajemo tolika ovlašćenja, jer svi koji su bili predsednici skupština, pa i sadašnji, kažu da su samo prvi među jednakima, i da ga stavljamo u jednu izuzetno delikatnu i tešku situaciju ako dođe do jedne ovakve pojave?
Ili da prepustimo koliko je on jak da se odupre članovima Vlade, predsednicima svojih stranaka, da ne bude smenjen ili bi ipak tu saglasnost trebalo da da, ako ne Skupština, onda bar odbor nadležan za poslove finansija, pošto je on i učestvovao u utvrđivanju predloga budžeta za Skupštinu Srbije.
Zato, kolege narodni poslanici, tvrdim da ovaj zakon nije dobar, da ga je teško popraviti čak i amandmanima, da je na brzinu napisan, da se eto tek nešto desi. Vidim da će ovde iz zakona da bude donet i nov poslovnik o radu Skupštine Srbije. Voleo bih da novi poslovnik ne bude donet na ovakav način, da u njegovoj izradi stvarno učestvuju radne grupe, da se stvarno ispoštuju i prava narodnih poslanika.
Nemojte da dozvolite da izgovor za ograničavanje prava narodnih poslanika bude efikasnost u radu. Parlament nije efikasan koliko zakona donese, parlament je efikasan koliko radi u toku godine, jer smo imali situacije da se kao jedna tačka dnevnog reda nađe i 15, i 20, i 25 predloga zakona, sa ovako restriktivnim poslovnikom sve se završavalo za nekoliko sati.
Postavite sebi pitanje, pošto je čest i izgovor racionalizacija ili štednja – da li je manja šteta kada Skupština radi, ima kvalitetnu raspravu, kada Vlada koja piše i predlaže zakone zna da će zakoni da budu dosta kritikovani u Skupštini i da zbog toga mora da pravi dobre zakone, ma koliko to zasedanje trajalo ili je bolje da donosimo loše zakone uz kratku raspravu?
Neka mi neko kaže šta je onda veća šteta, šta će više državu da košta – loš zakon ili par dana više rada u Skupštini? Tvrdim vam, posledice koje proizvode loši zakoni su mnogo skuplje nego par dana rada u Narodnoj skupštini.