Tri minuta. Zahvaljujem. Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija, ovlašćena predstavnica predlagača.

Neću opet da polemišem o tome kako se meri sloboda poslanika i gde su granice te slobode, i šta znači kada poslanik glasa za Vladu i njen program i kako se opredeljuje za glasanje za zakon. Smatram da je ta tema potpuno izvan ovog konteksta. U ovom zakonu se ne bavimo tom temom, niti postavljamo pravila kako se tu ko ponaša, te mislim da to prosto nije tema naše polemike.
Što se tiče zakletve, činjenica je da sve zakletve koje se polažu u ovoj zemlji, kao laičkoj zemlji, jesu laičke zakletve. Ne zaklinjemo se nikakvoj višoj sili. Zaklinjemo se pred institucijom ili pred građanima i njima se obavezujemo na poštovanje Ustava, zakona i činjenje u njihovom najboljem interesu.

Da li se još neko od predsednika poslaničkih grupa ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč? Želite ponovo repliku? Izvolite. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Rizikujući da ću dobiti možda neku opomenu, zaista najdobronamernije, gospođo Kolundžija, kada već pominjemo zakletvu – zašto se čovek zaklinje, kome se zaklinje i zašto mora da poštuje zakletvu? Zato što se plaši sankcije ukoliko zakletvu ne sprovede.
Kakva je sankcija u ovom vašem slučaju? Položite zakletvu da ćete se boriti za interese građana i ne borite se. Da li mogu građani da vam izreknu neku sankciju? Ne mogu. Naravno da ne mogu. To nije nikakva sankcija.
Zašto se čovek zaklinje Bogom? Zato što postoji uverenje da iznad njega postoji neka viša sila koja kontroliše njegovo ponašanje i ako njegovo ponašanje nije moralno, ako nije u skladu sa tekstom zakletve, kod njega postoji strah od sankcije. On ga tera da poštuje zakletvu.
Šta ovde tera narodnog poslanika da sprovede ovu zakletvu? Ništa. Kada bih bio maliciozan, kao što neću, mene ova zakletva podseća na zakletvu koja se polaže u masonskoj loži, ni tamo se ne spominje bog, istina, pravda, sloboda itd.
Ova zakletva je zaista sporna i sa sociološkog aspekta, ne samo sa ustavno-pravnog. Odakle ste je prepisali? Zašto baš mora ovako da glasi? Gde je osnov za baš ovakvu zakletvu? Naravno, nije zakletva suština ovog predloga zakona. On će biti loš sa zakletvom ili bez zakletve, ali hoću da kažem da u stvari sociološki slabo poznajete ovu materiju, jer uvek mora da postoji zaklinjanje na neku višu vrednost koje se čovek plaši, plaši se sankcije ako to ne sprovede.
Čega ovde da se plaši? Istine, slobode, pravde? To su apstraktne vrednosti, teorijske. Ne može nikakva sankcija da vam se desi.
Zašto je zakletva još pomalo deplasirana? U parlamentu Srbije imate ljudi koji su se zakleli ne slobodi, istini i pravdi, zakleli su se svemogućim Bogom i Svetim Savom, zakleli se budućnošću svojih potomaka i čašću svojih predaka, pa to pogazili. Ako su to pogazili, šta će da urade sa ovom zakletvom? Zakletva je besmislena čak i sa tog aspekta.

Narodna poslanica Nada Kolundžija, ovlašćena predstavnica predlagača.

Opet ne želim da polemišem o tome čega se ko najviše boji i šta je za koga najveći autoritet. Želim da kažem da duboko verujem da za svakog narodnog poslanika građani Srbije jesu najviši autoritet i upravo zbog toga mislim da obaveza za koju se pred njima obavezujemo jeste dovoljna za svakog ko veruje da je ovde zbog njih, a ne zbog sebe i ne zbog neke druge više sile.
Samo da vas upoznam, masoni drže Bibliju kada se zaklinju.

Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da su do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe – poslanička grupa LDP, poslanička grupa Nova Srbija, poslanička grupa SPS-JS, poslanička grupa DSS, poslanička grupa G17 plus, poslanička grupa Napred Srbijo, poslanička grupa ZES i poslanička grupa SRS.
Po redosledu narodnih poslanika, a prema prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o Narodnoj skupštini, prva prijavljena je narodna poslanica Judita Popović, koja ima reč, a posle nje narodna poslanica Aleksandra Janković.

Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nezavisnost, samostalnost, integritet, odnosno dostojanstvo određuju kvalitet rada jedne institucije. Parlament je institucija, a danas raspravljamo o zakonu o Narodnoj skupštini RS.
Ukoliko se uzme u obzir ovo što sam malopre rekla o ova tri načela, kao što su nezavisnost, samostalnost i dostojanstvo, onda moramo da analiziramo i ovaj zakon u skladu sa ovim načelima, koliko su ona zastupljena u Predlogu zakona i prema tome koliko možemo da se nadamo da će Skupština zaista dobiti svoje mesto u ovom društvu, koje zaslužuje u skladu sa Ustavom i uopšte pravnim poretkom.
Pošla bih od člana 15, koji definiše nadležnost parlamenta i to se posebno pozivam na tačku 7, koja kaže da parlament donosi zakone i druge opšte akte iz nadležnosti RS. Na to bih nadovezala i kontrolnu funkciju Narodne skupštine, koja vrši nadzor nad radom Vlade. U ovom stavu tačno se nabraja šta se pod nadzorom podrazumeva i kaže se da se u okviru nadzora nad radom Vlade odlučuje o prestanku mandata Vlade, ministara, službi bezbednosti, guvernera Narodne banke, Zaštitnika građana i drugih organa i tela u skladu sa zakonom.
Uz ovaj član bih odmah istakla i član 58, koji u stvari definiše na koji način se vrši kontrola nad radom Vlade ili člana Vlade, i kaže se – postavljanjem poslaničkog pitanja, podnošenjem interpelacije, glasanjem o nepoverenju Vladi ili pojedinom članu Vlade i obrazovanjem anketnog odbora.
Kada se sve ovo stavi u kontekst, ne vidim nigde rešenje na koji način predlagači misle da kontrolišu rad Vlade u pogledu sprovođenja zakona, jer podsetila bih vas da smo doneli jako puno zakona u toku protekle godine, da se jako puno radi ovde na harmonizaciji domaćih propisa sa propisima EU.
Međutim, ima problema oko sprovođenja tih zakona. Ima problema ili iz tog razloga što Vlada uopšte ne donosi podzakonske akte koji bi trebalo da služe u cilju sprovođenja tih zakona ili su ti podzakonski akti nesprovodivi, pa samim tim se ni zakoni ne mogu sprovoditi.
To je, dakle, veliki problem, jer mi smo, opet bih vas podsetila, vrhovni zakonodavni organ, dakle telo koje donosi zakone i to je naša osnovna funkcija. To je zašto mi ovde sedimo iz dana u dan i spajamo i razdvajamo tačke dnevnog reda, dakle, donošenje zakona.
Dakle, nedostaje jedna ozbiljna tačka u kontroli rada Vlade, a to je kontrola na koji način će da se sprovode doneti zakoni. To je mislim veoma ozbiljan propust, a sada smo imali priliku da ovim zakonom jasno definišemo šta su obaveze Vlade ukoliko Skupština ukaže na to da se zakoni ne sprovode, da se pogrešno sprovode i ukoliko ima problema u sprovođenju zakona.
Sledeća tačka na koju bih se osvrnula, to je član 26. koji govori o kolegijumu Narodne skupštine. Dakle, taj kolegijum je u stvari samo prošireni sastav predstavnika poslaničkih grupa, koji se povremeno sazivaju i zaista ne vidim koja je svrha tog kolegijuma osim nekog reprezentativnog smisla, reprezentativnog u smislu da će se pojaviti članovi kolegijuma zajedno sa potpredsednicima Skupštine, a da se pri tom kvalitativno ništa tim rešenjem ne dobija.
Onom prvom tačkom na koju sam se pozvala, mi zaista ne vidimo u čemu se sastoji nezavisnost i samostalnost rada parlamenta, jer ta nezavisnost i samostalnost podrazumeva i određenu harmonizaciju i određenu saradnju i sa izvršnom granom vlasti, a iz iznetog se ne vidi ta saradnja. Iz navođenja zaista nepotrebnog rešenja kolegijuma Narodne skupštine takođe se ne vidi u kom smislu će to dostojanstvo ili integritet da se pojačaju.
Sledeća tačka u mom izlaganju je ovaj član 37, to je taj imperativni mandat. Imali smo prilike ovim zakonskim predlogom da poradimo malo na slobodi i nezavisnosti mandata, da u stvari malo ublažimo taj imperativni karakter mandata, koji Ustav omogućava onim stavom 2 iz člana 102.
Potpuno smo propustili šansu da se ta imperativnost ublaži, ako ne i jednostavno izbriše, jer postoje rešenja u uporednom pravu koja daju mogućnosti, i pored postojećeg ustavnog rešenja, da se taj imperativni mandat jednostavno briše. Jer, to je smetnja kamenu temeljcu evropske demokratije, koja zaista ne poznaje imperativni mandat.
Sledeća tačka na koju bih se osvrnula, to je član 46, koji u stavu 3. predviđa da se učestvuje u radu Narodne skupštine i njenih odbora od strane narodnog poslanika, a to se stavlja u jednu obavezujuću kategoriju. Mislim da je to potpuno nepotrebno, da je Skupština već na dovoljan način pod pritiskom i svi poslanici, a sa ovom obavezujućom odredbom još više se daje mogućnost da se narodni poslanici pritiskaju iz raznoraznih razloga.
Tačka pet na koju bih se osvrnula sadržana je u članu 55. u kontekstu sa članom 61, jer kandidatura nas prosto obavezuje da ne ostavimo samo poslovniku da poslovnik rešava o načinu i proceduri hitnog donošenja tzv. proevropskih zakona, a podsetila bih vas, mi smo podneli već i kandidaturu, pa ukoliko želimo ka EU, onda bi trebalo da pojednostavimo i donošenje takvih zakona.
Sledeća tačka na koju bih se osvrnula, to je međunarodna saradnja Narodne skupštine, koja uopšte i ne predviđa i ne poziva se na EU, našeg glavnog partnera, i EU, kojoj toliko stremimo, zaista treba da dobije malo više mestu u zakonu o Skupštini.

Osam minuta i 20 sekundi je iskorišćeno od vremena koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi LDP.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković, a posle nje narodni poslanik Milisav Petronijević.

Nema  Srbina koji se ne uhvati za glavu kada čuje za srpsku skupštinu. Ona je često u poslednjih 20-ak godina više ličila na drumsku mehanu, u kojoj su se pričale priče sa tužnim krajem do dva ujutru, nego na najviše predstavničko telo.
Doduše, sada su promenjeni likovi onih koji pakuju dnevni red, tako da se po kratkom postupku donosi ''30 u jedan'' zakona, i to opet u dva ujutru, da bi ničim izazvano nastupile pauze od dva meseca. Srpski narod nije uvek imao Skupštinu koja liči na drumsku mehanu. Istorija govori da se u srpskim skupštinama radilo i pametno i odgovorno.
Prvi zakon o Narodnoj skupštini donet je 28. oktobra 1858. godine. Na osnovu njega sazvana je Svetoandrejska Narodna skupština, održana 1859. godine u Beogradu. Time je ozakonjena ustanova Narodne skupštine i udaren temelj predstavničkog sistema u Srbiji.
Od početka 19. veka do 1858. godine održavane su Običajne Narodne skupštine, sazivali su ih knez ili Savet kada su nalazili za potrebno. Održavane su i u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka, tzv. Ustaničke Narodne skupštine, pri čemu učesnici skupština, u retkim slučajevima, nisu bili birani od naroda, već su pozivani od kneza ili Saveta. Običajne skupštine održavane su gotovo uvek pod vedrim nebom i prisustvovalo je nekoliko hiljada ljudi; interesantno, istorija će se verovatno ponoviti.
Na jednoj od njih, Sretenjskoj, donet je 2. februara 1835. godine, prvi srpski ustav, Sretenjski ustav. Prema Zakonu o Narodnoj skupštini, izglasanom na Svetoandrejskoj skupštini, skupština je dobila ime Srpska Narodna skupština, kako se i zvala do kraja svog postojanja 1918. godine.
Prvi poslovnik donet je 1870. u formi zakona, kada je, iste godine, donet i prvi Zakon o izboru narodnih poslanika. Glasanje u Skupštini vršeno je glasno, poimence, ponaosob, sedenjem i ustajanjem, i tajno. Glasanje ponaosob vršeno je kada se glasalo o zakonu u celini i u svim slučajevima kada je to tražila Vlada ili 20 poslanika.
Izbori skupštinskih časnika vršeni su tajnim glasanjem. Izbor poslanika vršen je tako što je na određeni broj poreskih glava biran jedan poslanik. U početku jedan poslanik je biran na 500 poreskih glava, zatim na hiljadu, pa dve hiljade, tri hiljade i na kraju četiri i po hiljade poreskih glava.
Od ove izborne formule zavisio je i broj poslanika u Skupštini. Na Svetoandrejskoj skupštini bilo ih je 437, a kasnije se taj broj kretao između 120 i 160. Velike narodne skupštine brojale su i preko 600 narodnih poslanika.
Prvi skupštinski odbori bili su, naravno, finansijski, zakonodavni, prosvetni, vojni, privredni i odbor za molbe i žalbe. Skupština je imala pravo ankete, kao i istrage u izborima i čisto administrativnim pitanjima.
Takođe je zanimljivo da već u prvim zakonima o Narodnoj skupštini je propisano da niko ne može pozvati poslanika na odgovornost za ono što izgovori u Skupštini. Prvim zakonima o Narodnoj skupštini, pa i zatim i ustavima regulisan je i poslanički imunitet.
Bez odobrenja Narodne skupštine poslanici se nisu mogli pozivati na odgovornost, pritvarati ili zatvarati, čak i ako bi bili uhvaćeni na delu, moralo se čuti mišljenje Narodne skupštine o tome da li ih treba pravno goniti. Poslanička pitanja i predlozi interpelacije, molbe i žalbe građana Skupštini stari su koliko i Skupština.
Primera radi, u svom sazivu od 1897. do 1900. godine Skupština je rešila 445 poslaničkih predloga, 217 interpelacija i više od 300 molbi i žalbi građana. Narodni poslanik nije mogao biti mlađi od 30 godina, a jedan od uslova za sticanje poslaničkog zvanja bilo je i plaćanje određenog novčanog iznosa državi na ime neposrednog poreza. To je bila ozbiljna država i ozbiljna Skupština Srbije.
Naravno, tačno je da je u njoj postojala institucija poslaničke zakletve, ali je ona imala sasvim drugu težinu. Poslaničku zakletvu polagali su poslanici već u Svetoandrejskoj skupštini. Njen tekst, nešto izmenjen, zvanično je unet u Ustav iz 1869. godine i sve kasnije ustave. No, tada je Ustav bio ozbiljan akt koji je morao da se poštuje.
Zakletva koju vi predlažete pre liči na časnu Titovu pionirsku reč prilikom dodele pionirskih marama, pri čemu su sada crvene marame požutele, a umesto značke sa likom JBT pravi se značka sa likom BT. Dalje, ta zakletva deluje nekako cirkularno, jer se prvo predsednik i ministri zaklinju poslanicima, a onda se poslanici zaklinju Boga pitaj kome. Kako je članom 46. ovog zakona predviđeno, svaki narodni poslanik dužan je da poštuje Ustav, zakon i Poslovnik.
Nikakva deklarativna izjava, sa karakterom časne Titove pionirske reči, neće obavezati poslanika da svoju dužnost obavlja predano, pošteno, savesno i verno Ustavu. Stoga je bitno da postoji javnost o radu Skupštine, koja omogućava da građani sami raspolažu svojim mišljenjem i procene koliko njihovi predstavnici zaista poštuju ljudska i manjinska prava, građanske slobode i koliko stvarno služe najboljem interesu građana Srbije, istini i pravdi. Toliko o toj epohalnoj novini poslaničke zakletve.
Što se tiče garde, baš fensi izgleda da poslanici ulaze po crvenom tepihu, kojim, Bogu hvala, ipak nije prošao Bajden, a na ulazu ih pozdravlja Šutanovčeva garda, dok na drugom kraju grada narod seče prste ili leži na pruzi, kao iz "Top liste nadrealista".
Na početku današnje sednice zamenik predsednika poslaničke grupe Nova Srbija, gospodin Markićević, sasvim opravdano je postavio pitanje predsednici parlamenta – zašto smo pauzirali dva meseca? Vi kažete da poslanici opozicije nisu tražili da rade, a ostaje nejasno kako smo to mi bili neaktivni kada smo u neprekidnoj komunikaciji sa građanima, koji više nemaju živaca za vaše opsenarstvo i trula obećanja.
Ako je zaista bilo potrebno po hitnom postupku doneti zakon o Narodnoj skupštini, zašto niste prihvatili Predlog zakona o Narodnoj skupštini Republike Srbije koju je podnela poslanička grupa DSS-NS, koji je okačen na sajt Skupštine od 6. marta 2009. godine? Niste ni pomislili da ga usvojite samo zato što ga predlažu poslanici opozicije, te toliko o tome kako je potrebno vratiti dostojanstvo Skupštini kao najvišem predstavničkom telu i nosiocu ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji.
Očigledno je da je vladajuća semafor koalicija u tolikoj paranoji da sve mora da iskontroliše sama i do kraja, a onda fiktivno pozove predstavnike opozicije da ih uključi u radnu grupu koja aminuje već gotov tekst. Ako vi nemate istinit odgovor na pitanje zašto nismo plenarno zasedali dva meseca, ima narod, imamo mi koji ga stvarno predstavljamo.
Izbori na Voždovcu su pokazali da je ovaj žuti balon definitivno izduvan, uprkos sloganima tipa "Šengenu beli, Voždovac te želi", koji je samo razvijenija verzija starijeg grafita "Neko nam je stavio drogu u heroin". Drogu u vidu marketinških lupinga, apsolutne kontrole informacija, potplaćivanja sigurnih glasača, naprasne brige za mlade kojima je ostalo više izbora: da idu u beli svet i probaju nešto da rade, da se drogiraju, bodu noževima ispred škola ili pođu putem svojih roditelja, pa primene direktno autodestrukciju tako što će legati pod automobile i vozove.
Lepo je što čujemo da vi iz vlasti konstatujete da građani jako teško žive i da su poslanici u obavezi da dele sudbinu građana. Koliko je vi stvarno delite, iako ne može da se vidi, ipak je moglo da se nazre kao vrh ledenog brega u stidljivom izveštaju Državne revizorske komisije, koja je ipak zaobišla krupne ribe. Ti retki i zakonom zaštićeni primerci somova, grgeča ili šarana, koji na ruci nose satove u iznosu cene dvosobnih stanova, a voze limuzine u protivvrednosti doživotnog izdržavanja jednog penzionera, neće se naći ni u jednom izveštaju, a ni u zakonu o lovu koji nam predstoji sledeće nedelje.
Kažete da se ovim zakonom Skupštini vraća kontrolna funkcija nad aktivnostima izvršne ili, kako je narod od milja zove, izvrdne vlasti. Lepo, zašto onda Skupština nije imala pravo da se izjasni čak ni o ovako mekoj verziji izveštaja revizora i kako to da je često dopušteno i predsedniku Srbije i brojnim ministrima da se jednostavno ogluše o rezolucije najvišeg zakonodavnog tela?
Povratak poverenja u institucije sistema neće biti moguć dok god vam se na čelu vojske nalazi NATO lobista, koji se ponaša kao Red Batler u "Prohujalo sa vihorom", pa ne hajući za rezolucijom o vojnoj neutralnosti Srbije kaže: "Frankly my dear, I don't give a damn". Nezgoda je samo što njegovo – baš me zabole uvo, kako glasi slobodan prevod ove čuvene rečenice u skladu sa karakterom persone koja u ovom slučaju izgovara, jeste – baš me boli uvo i za Skupštinu i za Srbiju.
Da ovo nije samo spekulacija pokazuje činjenica kako je inicijativa 200 intelektualaca o raspisivanju referenduma ulaska Srbije u NATO dobrano uzburkala duhove domaćih tajkuna i stranih ambasadora, koji su pojačali pritisak na svoje glasnogovornike, tim pre što su i Rusi konstatovali da odnos Rusije prema Srbiji koja bi ušla u NATO ne bi bio isti kao…