Po amandmanu ću. Dakle, ovde nije problem to što neko može da upotrebi svoj jezik, u skladu sa Ustavom i zakonom, u Narodnoj skupštini. Problem je u tome što ne može da piše u tekstu Predloga zakona neka formulacija koja sama po sebi ne znači ništa. Formulacija „svoj jezik“, u odnosu na prethodnu odrednicu – u službenoj upotrebi je srpski jezik, ćirilično pismo i latinično pismo u skladu sa zakonom, pa onda kasnije idu odredbe koje govore o tome da se svi narodni poslanici, ko ima potrebu, mogu služiti svojim jezikom – prosto nije dovoljna. To nije materija koja se može na tako jednostavan način, u skladu sa onim što je gospodin Ratković govorio kada je reč o jakim i generalnim, vrlo važnim normama Ustava, tek tako pretrčati. Dakle, tu mora da postoji definicija do kraja.
Mi možemo ovde upotrebljavati srpski jezik, možemo upotrebljavati i jezike nacionalnih manjina. Ne postoji mogućnost, ni teoretska, u našem ustavno-pravnom sistemu da se ovde od strane narodnih poslanika upotrebi, sem u neke protokolarne, svečane i neke druge svrhe, kada imamo goste i slično tome, neki drugi jezik. Ovakav tekst Predloga zakona ne može da bude.
To što neko ne može da prihvati neki amandman zbog nečega što je u tom amandmanu suvišno itd., a deo tog amandmana je navodno prihvatljiv i razuman, nije opravdanje za vladajuću većinu (koja je inače sama ovo radila) da se ne seti da makar nešto što je bez veze promeni, ako se već setila da u poslednjem trenutku podnese amandman da ovaj zakon stupa na snagu jedan dan posle objavljivanja u „Službenom glasniku“. Taj amandman je dat upravo zbog toga da bismo stigli sledeće nedelje da vidimo sve blagodeti i jedine efekte ovog zakona koji se u javnosti mogu videti, a to su nekakve garde i ostale stvari.
Znači, ako je to mehanizam, ako je to način rada, u redu, ali hajde onda da čitamo ono što ljudi pišu, pa ako je nešto i delimično prihvatljivo, onda nek se ta vladajuća većina potrudi i nek podmetne nekog poslanika da napiše to što je bilo prihvatljivo u nekom amandmanu, do roka kada je to moguće učiniti, ili na nadležnom odboru, pa da onda stvar bude kako treba.
Na ovaj način nema rasprave kako valja, na ovaj način nemamo produkt kako treba. Ali, to je tako bilo od početka i zbog toga sam naglašavao da je stav Demokratske stranke Srbije prema svemu ovome bio ovako distinktan, upravo zbog toga što u suštinskom smislu ne postoji rasprava o nečemu što treba da bude zajednička stvar u ovom parlamentu.

Iskorišćena su tri minuta od vremena predsednika poslaničke grupe.
U skladu sa članom 27, podsetiću da smo trenutno u pretresu u pojedinostima, a o amandmanu na član 9. koji je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović, koji je predstavnica predlagača prihvatila. Taj amandman glasi: „Kada se narodni poslanik u radu Narodne skupštine služi svojim jezikom u smislu stava 2. ovog člana, stalno ili u određenom slučaju, generalni sekretar Narodne skupštine je dužan da obezbedi istovremeno prevođenje njegovog usmenog izlaganja ili dokumenta koji je podneo na srpski jezik.“
Ovaj amandman je prihvaćen, samo da podsetim, s obzirom na to da je bilo replika, povreda Poslovnika, objašnjavanja.
Da li još neko želi reč u raspravi u pojedinostima o ovom prihvaćenom amandmanu? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić.

S obzirom na to da je ovde izneto mnogo tvrdnji koje ne stoje, čak se prozivalo na osnovu toga da neko jeste ili nije lingvista, ja jesam lingvista, profesor sam srpskog jezika i književnosti, i moram da kažem jednu stvar. Srpski jezik svoju standardizaciju započeo je još za vreme Save Mrkalja, pre Vuka Karadžića, a Vuk Karadžić je taj posao završio. Molim vas da ne iznosite neistine. Taj prvi „Srpski rječnik“, izdat 1818. godine (inače, dete koje u osmom razredu ne zna taj datum ne može da dobije prelaznu ocenu iz srpskog jezika), bio je preveden na tri jezika – srpski, nemački i latinski, sadržavao je u sebi i gramatiku i pravopis srpskog jezika.
A ono kasnije, o čemu vi govorite tako paušalno i nestručno, o prošloj godini i ostalo, sva kasnija izdanja pravopisa jesu usavršavanje jezika, koji jeste živ i koji se, naravno, u skladu sa razvojem društva i jednog naroda, menja, živi. Neke reči odumiru; naravno da Vukovih reči ovde nema, ali postoje neke druge reči koje su nastale. Znamo kako nastaju reči. Jer, Sveto pismo kaže: „Na početku svega beše reč“.
Jezik je čoveku prva otadžbina i ne možemo dopustiti da nas vređate time što kažete da je pravopis srpskog jezika i rečnik prošle godine uspostavljen. Ja to predajem već 25 godina u školi, a 45 godina me uče tom pravopisu, za koji tvrdite da nije postojao do prošle godine. Izvolite, obavestite se u svojim elementarnim udžbenicima za osnovnu školu, svaki o tome govori.

Narodni poslanik Nemanja Šarović ima reč.

Hvala vam, gospođo Đerić, što smo uspeli zajedničkim snagama da dokažemo da sam ipak bio u pravu, ali bih morao reći gospođi Čomić da, bez obzira na činjenicu što je ovaj amandman prihvaćen, imam legalno i legitimno pravo da uđem u obrazloženje, ako ništa, zato što će za godinu, dve ili tri, kada bude došlo do problema na koji sada ukazujem, Skupština možda biti u prilici da daje autentično tumačenje, pa će onda biti veoma bitno šta sam kao podnosilac amandmana zaista želeo ovim amandmanom da postignem.
Ono što je možda bitnije, nisam stigao malopre da kažem, pre svega gospođi Kolundžiji, ne može ona reći da ovaj ili onaj zakon ne mogu sadržati takve odredbe zato što je upotreba jezika regulisana zakonom. To je tačno, ali su i mnoge druge stvari regulisane i Ustavom i drugim zakonima, pa vi ovde unosite odredbe poput odredbe člana 47, koja je potpuno nepotrebna. Ono na šta sam ukazao je praksa, a praksa je, priznaćete, često bitnija od zakona.
U ustavno-pravnom poretku Republike Srbije postoji Statut opštine Prijepolje, u kome stoji da je zvaničan jezik srpski jezik i ćirilično pismo, odnosno službeni jezik, i da je drugi jezik u službenoj upotrebi bosanski jezik i latinično pismo.
Dobro je što se sada vidi da u Narodnoj skupštini Republike Srbije postoje samo dve poslaničke grupe koje podržavaju takav stav, to je još jedna sličnost između LSV i SNS, ali još uvek nismo čuli nijednog prevodioca sa bosanskog jezika. Nisu uspeli da ga nađu čak ni u opštini Prijepolje, gde je unet takav akt u statut, a pretpostavljam da ćete ga teško, gospođo Čomić, naći i vi. Hvala vam.

Dva minuta su iskorišćena od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković.

Već sam se uplašila, gospođo Čomić, da sam nevidljiva, jer uvidom u stenografske beleške ustanovićete da ste pre izlaganje gospođice magistrese evropskih nauka Aleksandre Jerkov rekli da su se za diskusiju o amandmanu na član 9. gospodina Šarovića javili Aleksandra Janković, Miloš Aligrudić, Nemanja Šarović i da će tim redom i dobijati mogućnost da govore o amandmanu, koji je prihvaćen.
Druga moja nedoumica je, pošto nisam lingvista nego psiholog, da li uopšte imam prava da učestvujem u ovoj diskusiji o jeziku. No, polazeći od činjenice da su psiholozi kvalifikovani da budu predsednici Republike, mislim da mogu da uzmem sebi ovo pravo, jer ne verujem da biste predsedniku svoje stranke osporili pravo da govori o atomskoj fizici, ako treba.
Meni je definitivno jasno da je amandman gospodina Šarovića prihvaćen; to nije bilo jasno gospođici magistresi evropskih nauka, što nije ni čudo, nije prošla naš sistem obrazovanja. Ne čudi me diskusija gospođice magistrese evropskih nauka, jer ona i njena stranka ne uvažavaju ništa što gospodin Čanak nije uradio svojeručno, po principu „I did it my way“. Za njih je i Noam Čomski nekakav trećerazredni lingvista, ali sada nije bitno.
Činjenica je da se u ovom članu 9. i amandmanu, koji je, hvala bogu, prihvaćen, radi o veoma važnim temama, a tema jezika jeste nešto što se praktično tiče opstanka nacije. Odavno smo tvrdili da su u Srbiji ugrožena prava većine i da ako treba da postoji nekakvo ministarstvo, to je ministarstvo za prava većine, jer su Srbi sve ugroženiji, postaju nacionalna manjina, tako da praktično ni šajkača, ni opanak, ni marama, a ni srpski jezik i ćirilično pismo nisu više, kako biste vi to rekli, „in“ i treba da budu proterani iz službene upotrebe. Uskoro ćemo, verovatno, kada postanemo nacionalna manjina, imati mogućnost da nas neko, po ovlašćenju generalnog sekretara, prevodi na srpski jezik, a posebno da to upiše ćirilicom.
Pošto već raspravljamo o zakonu o Skupštini, koji je veoma važan i tiče se svih nas, kao jedan vid upozorenja pročitaću reči Stefana Nemanje, svetog Simeona Mirotočivog, izgovorene na samrtničkoj postelji, koje je zapisao njegov najmlađi sin Rastko, sveti Sava, kao svojevrsnu podršku amandmanu gospodin Šarovića i preporuku koji jezik i koje pismo treba da bude u upotrebi u Skupštini Srbije:
„Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša, a šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu? Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći i najtvrđi grad, nego najmanju i najneznatniju reč svoga jezika. Zemlje i države ne osvajaju se samo mačevima, nego i jezicima. Znaj da je tuđinac onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potkrao i svojih naturio. Narod koji izgubi svoje reči prestaje biti narod.“

Tri minuta i pedeset sekundi je iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.
S obzirom na to da je data primedba na redosled davanja reči, kada narodni poslanik, a po osnovu odredaba Poslovnika Narodne skupštine, želi da govori o povredi Poslovnika Narodne skupština on dobija reč odmah, preko reda i pre drugih, ako ima već najavljenih narodnih poslanika, kao i ovlašćeni predstavnik predlagača, bez obzira na to da li je predlagač Vlada, grupa poslanika ili u ime 30.000 birača.
Narodna poslanica Aleksandra Jerkov ima reč.

Želela bih da istaknem da je prethodna govornica, kao i gospodin Martinović u jednom od svojih izlaganja, povredila stav 2. člana 104. Poslovnika: „Narodni poslanici dužni su da se jedni drugima obraćaju sa uvažavanjem.“
Bez ikakve želje da se pravdam bilo kome od kolega, niti da dajem odgovor gospodinu Krasiću na njegovo dobacivanje, ali s obzirom na to da nije prvi put da se u ovoj skupštini moja diploma spominje u veoma pogrdnom značenju, treba reći da je moja diploma nostrifikovana u našoj zemlji (priznata je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu) i da imam zvanje magistra političkih nauka.
Verujem da mnogi u ovoj sali ne drže puno do evropskih integracija, ali to je budućnost naše zemlje, na koju ćete pre ili kasnije morati da se naviknete. Hvala vam.

Iskorišćeno je pedeset pet sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč u raspravi o amandmanu narodnog poslanika Nemanje Šarovića, koji je prihvaćen? (Ne.)
Na član 11. amandman je podnela narodna poslanica Aleksandra Janković.
Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković.