Reč ima narodni poslanik Nemanja Šarović, pa narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Draga gospođo Kolundžija, zaista bih želeo da verujem da vi imate dobre namere, ali mislim da mogu da dokažem da to nije tako. Najpre, nije tačno da 90% ide u direktnom prenosu; i neke izuzetno bitne sednice išle su u kasnim, ne čak ni večernjim, nego noćnim satima.
Mi raspravljamo sada o zakonu o Skupštini; kada smo raspravljali u načelu, oko jedan noću je počeo odloženi snimak. Pre toga je bila košarkaška utakmica, bilo je umetničko klizanje, bila je jedna emisija koja je snimljena pre više od dvadeset godina, u kojoj su čitana književna dela. Ne možete reći da je to prioritet i ne možete reći da nije obaveza ovog doma da obaveže Javni servis da vrši direktne prenose.
Dakle, Javni servis nije institucija nezavisna od građana, Javni servis postoji zarad građana. Ne možete reći da je važnije da gledamo umetničko klizanje ili dokumentarnu emisiju snimljenu pre dvadeset godina, nego da se građani Srbije informišu o onome što, kako vi kažete, najviše predstavničko telo u ovoj državi radi.
Ne znam zašto govorite samo o drugom kanalu Radio-televizije Srbije, odnosno Drugom programu; imali ste i Prvi program, imali ste i Treći, pa ste ga ugasili zato što još tada niste želeli da obezbedite mogućnost za kontinuirane, nesmetane televizijske prenose.
Da nemate dobru volju i da suštinski ne želite da omogućite barem taj mali prozorčić bar jednom malom delu građana Republike Srbije, koji koristi internet, dokaz je upravo to – vi za internet prenose imate obezbeđene sve uslove, imate interni prenos u zgradi Skupštine, i ovde i u Kralja Milana, i nemojte mi reći da Skupština nema mogućnost da taj signal pusti i na internet. Ne radi se o obezbeđivanju uslova, vi već imate sajt Narodne skupštine Republike Srbije, i internet prenos, ukoliko bude i kada bude, samo biste pustili. Dakle, tehnički, to je posao koji bi se mogao uraditi u roku od 15 minuta.
Nije problem u tome, problem je u dobroj volji. Takođe, problem je u tome što internet prenos nije nešto što je dostupno većini građana Srbije, a televizijski prenosi su ipak nešto što jeste dostupno većini građana Srbije, ali se na konkretnim primerima vidi da vi ne želite da obezbedite te prenose ni za većinu, pa čak ni za manjinu građana Srbije.

Iskorišćeno je dva minuta i četrdeset sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, gospođo Kolundžija, vi izgleda niste pročitali detaljno Predlog zakona koji ste podneli.
Ne može Narodna skupština da ima bilo šta, pa ni svoju televiziju, zato što Narodna skupština nije pravno lice, ona je državni organ Republike Srbije. To ste lepo napisali u Predlogu zakona – da Narodna skupština samo koristi imovinu Republike Srbije.
Postavlja se pitanje čija je Radio-televizija Srbije, zašto se onda zove javni servis, zašto građani Srbije plaćaju pretplatu ako Javni servis nema obavezu da direktno prenosi sednice Narodne skupštine? U svakoj demokratskoj državi sednice narodne skupštine su prvorazredan politički događaj i ne mogu da budu suspendovane raznim sportskim priredbama ili nekim drugim emisijama koje, ruku na srce, uopšte nisu zanimljive najvećem broju građana Srbije.
Najveća besmislica koju sam čuo jeste da ste, navodno, vi pobedili nas u borbi za direktne televizijske prenose. Vi ste, gospođo Kolundžija, pobedili sami sebe, jer 1991. godine, koliko se sećam, još uvek ste verovali da su Tito i partija najveći ideali na ovom svetu. Niste nikako mogli 1991. godine da ostvarite pobedu nad Srpskom radikalnom strankom za obezbeđivanje televizijskih prenosa zato što u to vreme apsolutno nismo imali nijednu polugu državne vlasti u Republici Srbiji, a vaš partijski šef, svojevremeno, Nebojša Čović je te 1991. godine, ako se ne varam, bio jedan od glavnih pulena Slobodana Miloševića.

Minut i četrdeset pet sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija.

Ne želim da se osvrćem na ono što je lično, ali želim da kažem da vi sasvim sigurno morate da znate kakav je pravni položaj Javnog servisa Srbije. To nije državna televizija. Ima potpuno drugačije definisan položaj u društvu i nijedan državni organ ne može da naloži RTS-u da nešto radi. To je tekovina, takođe, demokratskog društva, da se stvaranjem javnog servisa koji je u funkciji građana, a ne bilo koje političke garniture, stvara mogućnost za slobodno informisanje i za stvaranje javnog mnjenja koje će biti zasnovano na temelju nezloupotrebljene informacije.
Ne želim da polemišem o tome da sada vi sumnjate da ćemo ukinuti televizijske prenose. Vi ste isto tako tvrdili da nećemo da revizor radi svoj posao, da nećemo da bilo koje nezavisno državno telo radi svoj posao. Uveravam vas da hoćemo. Nama je stalo da imamo prenose skupštinskih zasedanja i zalagaćemo se, stvaraćemo uslove, i kako se tehnologija bude razvijala tako ćemo na osnovu tehnoloških dostignuća stvarati uslove da bez prekida sednice Narodne skupštine budu potpuno dostupne građanima Srbije. Ne želimo da krijemo ono što se ovde dešava, naprotiv, smatramo da je interes građana Srbije da znaju šta ovde radimo. Kako vi verovatno verujete da radite najbolje što znate, mi verujemo da radimo zaista u interesu građana Srbije. Mislimo da je dobro da oni to vide.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Gospođo Kolundžija, ne smatramo sebe bilo kakvom garniturom, nego predstavnicima građana Srbije. Nije mi jasno kako obezbeđujete javnost rada Narodne skupštine time što puštate odložene prenose u dva ili tri sata ujutru? To nije nikakva javnost rada Narodne skupštine, to je skrivanje od javnosti onoga što ste napisali u vašim predlozima zakona.
Što se tiče tog famoznog stvaranja uslova, gospođo Kolundžija, direktni TV prenosi su, ako se ne varam, uvedeni 1991. godine. Tada su stvoreni uslovi. Jeste li ih u međuvremenu izgubili? Sada je 2010. godina. Gde se dedoše ti uslovi za ovih dvadeset godina?
Uslova ima. Ako uslova ima, onda je sasvim normalno da u zakonu kažete – direktno se prenose sednice Narodne skupštine, ali direktno u bukvalnom smislu te reči, jer ne mogu hokej, bob, skijanje, spust itd. da budu važniji od zakona kojima će se regulisati položaj miliona građana Republike Srbije.
Što se tiče ovog vašeg komentara da Radio-televizija Srbije nije državno preduzeće, šta je? Koliko znam, u tržišnoj privredi imate dva oblika svojine – državnu svojinu i privatnu svojinu. Da li je RTS privatna svojina? Ako je privatna, kažite mi šta je, a ako nije privatna znači da je na neki način državna. Šta znači reč „javno“? To, u stvari, znači državno. Nemoguće je da sada RTS nije ni privatna ni državna kompanija. Kakva je to kompanija, društvena? Koliko znam, društvena imovina i društvena svojina su relikti nekog prošlog vremena.
Kako da naterate RTS da prenosi? Tako što ćete zakonom da propišete. Kako terate građane da plaćaju porez? Zakonom ih obavežete. Tako isto uradite i sa RTS-om. Sada, kada je u pitanju RTS, jao, ne znamo kako. Kada treba ljudi da plaćaju porez, propišete zakonom. Šta vas sprečava da zakonom direktno propišete obavezu RTS-a da prenosi sednice Narodne skupštine? Ništa vas ne sprečava, ali se vi plašite onoga što se dešava u Narodnoj skupštini, plašite se argumenata koje ima SRS, kao što se plašite argumenata koje ima Vojislav Šešelj u Haškom tribunalu, pa onda odloženo prenosite njegovo suđenje, posle ponoći. Ista je logika i kada su u pitanju sednice Narodne skupštine i kada su u pitanju prenosi suđenja dr Vojislavu Šešelju.

Dva minuta i četrdeset sekundi je iskorišćeno.
Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija, ovlašćeni predstavnik.

Ovi javni prenosi su pokazali, i što ih više ima, a vas uvek u njima ima najviše, pokazuju da to zaista nikako ne može nas da ugrozi, naprotiv, ugrožava vas. Tako izbori pokazuju da što vas više ima na tim neposrednim, direktnim prenosima, to sve slabije stojite među građanima. Tako da nikako ne može da se nama stavi prigovor da se mi plašimo toga, naprotiv, mislimo da je najbolje da građani vide ko ih zastupa.