Dame i gospodo narodni poslanici, ako sam dobro razumeo, pitanje mandata nakon što je gospođa Kolundžija prihvatila amandman LDP, uopšte neće biti regulisano zakonom o Narodnoj skupštini, već nekim posebnim zakonom, verovatno Zakonom o izboru narodnih poslanika.
Međutim, moram da kažem da je ovakav stav sa čistog pravnog aspekta pogrešan, a evo i zašto. Zakonom o izboru narodnih poslanika se samo reguliše način na koji neko dolazi do mandata. Dolazi se izborima, na parlamentarnim izborima. Šta se dešava nakon što neko dobije mandat? To treba da bude regulisano zakonom o Narodnoj skupštini, a ne Zakonom o izboru narodnih poslanika.
Mandate dobijamo tek onda kada postanemo narodni poslanici, kada steknemo pravo da učestvujemo u radu Narodne skupštine. Zakon o izboru samo predviđa koja je procedura da se dođe do mandata na parlamentarnim izborima, na osnovu poverenja ili, pak, nepoverenja biračkog tela. Šta se posle dešava sa mandatom i kako on može da prestane, to valjda treba da bude regulisano zakonom o Narodnoj skupštini.
Pitanje mandata uopšte nije bezazlena stvar. Ako je to iko osetio na svojoj koži, osetila je SRS. Imali smo blanko ostavke, podneli smo ih, sve je bilo u skladu sa Ustavom, sve je bilo u skladu sa Poslovnikom, međutim, volja DS i njenih koalicionih partnera je bila da se ti mandati ne mogu vratiti Poslaničkoj grupi SRS iz jednog nebuloznog obrazloženja, da, navodno, Dragan Todorović, kao šef poslaničke grupe, nije imao specijalnu punomoć da preda ostavke tih narodnih poslanika, mada nigde u Poslovniku, i nigde u zakoni, i nigde u Ustavu nisam pročitao da je nekakva specijalna punomoć potrebna. Specijalna punomoć je institut građanskog prava i svako onaj ko institute građanskog prava mehanički prenosi na funkcionisanje parlamenta, ni o pravu, ni o parlamentu, u stvari, ne zna ništa.
Ovih dana se vodi jedna, moram da kažem, pa, blago rečeno, komunistička, boljševička, marksistička kampanja protiv političkih stranaka. I to je sada jedno vrhunsko licemerje koje ovde demonstrira DS. Izabrani su kao kandidati DS. Ova država nikada nije bila više partijska država nego što je sad. Ona je sada više partijska nego što je bila za vreme Slobodana Miloševića. Danas ne možete da postanete čistačica u jednoj opštini ako niste član DS. Ne možete da ostvarite nijedno svoje pravo, ako nemate neku jaku vezu u DS. Sada, pri takvom stanju stvari, ta ista DS, kao, tobože, užasava se uloge političkih stranaka u funkcionisanju parlamenta.
Sada, kada svedete njihove argumente na apsurd, dobijate sledeći zaključak. Uloga političke stranke je samo da kandiduje nekoga za narodnog poslanika. Kada on bude izabran za narodnog poslanika, svaka veza između tog narodnog poslanika i političke partije prestaje. Onda ide ona klasična marksistička retorika – političke stranke su ovakve, pa su onakve, pa nisu slobodoumne, pa gazi se sloboda narodnih poslanika itd. Naravno da to nije tačno i naravno da sloboda u demokratiji nije neka apsolutna teorijska sloboda, u smislu da svako može da radi šta mu je volja.
Disciplina kao društvena pojava pa ona postoji u svakom segmentu organizovanog ljudskog društva, postoji u parlamentu, kao što postoji u vojsci, kao što postoji u policiji, kao što postoji u prosveti, kao što postoji u zdravstvu, i kao što postoji svuda.
Neka veza između narodnog poslanika i političke stranke mora da postoji, jer ako ne postoji, onda to znači da narodni poslanik sutra može da proda svoj mandat, da može da ga zavešta svojoj deci, da može da ga iznese na berzu, pa ko ponudi više taj će da bude poslanik, sa druge strane otvarate širom vrata korupciji. Potpuno uvažavam principijelnost LDP. Oni imaju neki svoj stav kojim se rukovode i primeri koji oni navode su tačni.
Ono što nije tačno to je društvena situacija koja postoji u Srbiji. Ta društvena situacija nije identična kao u Španiji, kao u Nemačkoj, kao u Švedskoj itd. O tome se radi. Ne možete vi mehanički prepisivati norme iz jednog sistema u naš sistem, a da su društvene prilike sasvim drugačije. Gde je to u svetu? U kojoj to Španiji, Nemačkoj ili Švedskoj može tajkun da kupi poslanike? U kojoj to zemlji na svetu? Složiće se i gospodin Čedomir Jovanović.
Ministar na dan izbora deli paketiće da bi narod glasao za njegovu partiju. U kojoj to zemlji na svetu se angažuju državna sredstva da bi jedna partija pobedila na izborima? U kojoj to zemlji na svetu jedna partija, vladajuća partija u izbore ulazi sa unapred utvrđenim stavom da na tim izborima mora da pobedi? Uopšte se ne dovodi u pitanje da li može da pobedi neko drugi. Ne, moram ja da pobedim. Kako? Svim dozvoljenim i nedozvoljenim sredstvima. Gde to ima u svetu? Nema nigde. Na takve društvene prilike, potpuno nenormalne, korupcionaške, neregularne, neredovne, vi ćete da primenite jedan institut iz nekih demokratskih država i da kažete – mandat je slobodan.
Sada, svi vi tajkuni koji imate novac, svi vi koji možete da dođete do tog mandata na neki neprincipijelan način, izvolite, radite šta vam je volja. Naravno da je SRS protiv toga. Nemam ništa protiv, postoje poslaničke grupe koje nemaju ostavke narodnih poslanika. To je njihovo pravo. To njihovo pravo poštujem. Ali isto tako, oni moraju da poštuju pravo drugih poslaničkih grupa koje smatraju da postoji potreba da postoji mandat koji pripada političkoj stranci, jer nikada ne možemo pouzdano da znamo šta će sutra da bude.
Može sutra da bude kupljen i neki poslanik DS. Može da bude kupljen poslanik LDP. Ne znate šta nosi dan, a šta nosi noć. I šta će onda da bude? Onda će Administrativni odbor, ako bude u pitanju mandat DS da kaže – da, mandat je naš. Kada je bila u pitanju SRS – ne, mandat nije vaš. Džaba vam što imate ostavke, džaba vam što su isti ljudi dva puta potpisivali blanko ostavke, džaba vam što su neki ljudi kupili lične karte od narodnih poslanika SRS da bi nanovo sastavljali blanko ostavke, sve vam to ništa ne vredi zato što Dragan Todorović nema nekakvu specijalnu punomoć. Specijalna punomoć se nije tražila kada su aktivirane blanko ostavke ljudi iz DS, G 7 plus, iz SPS itd.
Taj institut, da je potrebna specijalno punomoćje, izmišljen je da bi se našlo neko validno obrazloženje zašto ne treba vratiti mandate narodnim poslanicima, odnosno Poslaničkoj grupi SRS.
Moram da kažem, možda je gospođa Nada Kolundžija to shvatila pogrešno, ali zaista je neozbiljno da se parlamentarizmom igraju ljudi koji su o tome šta je parlamentarizam počeli da uče pre pet ili deset godina. Parlamentarizam je jedan institut koji traje vekovima. Negde ima dublje korene, kao u Velikoj Britaniji, negde su ti koreni plići, ali u svakom slučaju, radi se o jednoj pojavi koja ima vekovnu tradiciju. Ne možemo mi sada da izmišljamo šta je parlament i kakva je uloga političkih stranaka u funkcionisanju parlamenta.
Vi ste ovih dana mogli da čujete čak i ovde u Narodnoj skupštini da poslanici vladajuće koalicije nemaju identičan stav o tome čiji mandat treba da bude. Gospoda iz G17 plus kažu – s obzirom na prirodu izbornog sistema, normalno je da mandat pripada političkoj stranci. Gospodin Boško Ristić kaže – ne, mandat treba da bude slobodan. Onda kažu – mi smo se sve dogovorili, sve je usaglašeno, samo, eto, ova zla i pokvarena opozicija nije htela da sarađuje. Sama vladajuća koalicija, u stvari, ne zna kakav je njen stav o nekim suštinskim pitanjima.
Nije ovde stvar da li će se postrojavati garda i da li će se intonirati himna ''Bože pravde''. To su neke protokolarne stvari. Neće Skupštini biti ni bolje, ni gore, ni sa gardom, ni bez garde. Ali, pitanje je kakav je odnos između političke stranke i narodnog poslanika. To je suština funkcionisanja parlamenta. Da li ćemo mi imati demokratski parlament koji će da bude ogledalo izborne volje građana ili će ovo
postati jedna berza, jedna pijaca, pa ko bude imao više para taj će da ima i većinu poslanika u parlamentu.
Ako slušate izjave i pojedinih narodnih poslanika DS i njihovih tobožnih intelektualnih glasnogovornika u medijima, onda ispada da nema ništa gore na svetu od političkih stranaka. Guše slobodu, diktatorske, mogu da aktiviraju naše ostavke, guše demokratiju, itd.
Pošto je gospođa Nada Kolundžija juče meni spočitavala kako sam ja, navodno, iz nekih loših knjiga učio o tome šta je parlamentarizam, evo, biću sada slobodan, žao mi je što ona nije tu, da joj pročitam šta o tome šta su političke stranke misli, bez sumnje, naš najveći pravni teoretičar Slobodan Jovanović. U pitanju je knjiga, odnosno jedno delo o državi, Osnovi pravne teorije o državi: "Političke stranke u modernoj demokratiji objašnjuju se tom potrebom za organizovanjem javnog mnjenja. One imaju za cilj da prikupe i disciplinuju ljude istog mišljenja. One imaju za cilj da nađu ono mišljenje, onu formulu, onu frazu koja će učiniti utisak na onu kolebljivu masu koja nema svog mišljenja i čeka od drugoga direktivu.
Strankama je zamerano da cepaju narod na neprijateljske grupe, unose u državni život razdor i zavadu. Neki su pisci objašnjavali postanak stranaka borbenim instinktima, koji su uvek jači kod čoveka i njegovim sklonostima ka sportu i utakmici. Ovo objašnjenje moglo je biti tačno za staro aristokratsko društvo, kad su se stranke prikupljale oko pojedinih velikaša koji su se kavdžili između sebe, iz preteranog ponosa i neobuzdane žudnje za avanturom, i celu političku borbu shvatali kao jednu utakmicu, u kojoj je glavno pitanje ko će odneti prvu nagradu.
U demokratskom društvu stranke imaju sasvim drugi značaj. One ne unose razdor u jedan narod, koji bi ostavljen sam sebi bio složan, nego, naprotiv, pokušavaju da bezbroj sitnih, ličnih ćudi i gledišta, koja postoje u jednom narodu, svedu na nekoliko velikih kolektivnih mišljenja i da mesto velikog broja malih grupa, od kojih nijedna ne predstavlja nikakvu političku snagu, stvore mali broj velikih dobro disciplinovanih grupa koje su u stanju da prime na sebe teret državne uprave.
Stranke su, dakle, organizatorske snage. One ne razjedinjuju, nego ujedinjuju. Kao god što je kapitalističko preduzeće i radnja u velikom naročiti oblik privredne organizacije, bez koga bi se današnja privredna sloboda mogla izmetnuti u privrednu anarhiju, tako su i političke stranke naročiti oblik političke organizacije, bez koga se u ove velike mase koje su s opštim pravom glasa puštene na biralište ne bi moglo uneti nikakva reda i jedinstva."
Ukoliko ostane ovo što je sada prihvatila gospođa Nada Kolundžija, onda će ispasti da je zakon o Narodnoj skupštini potpuno nepotreban i da sem ovih ceremonijalnih i proceduralnih stvari, svečarskih stvari, intoniranje himne, garde, kolegijum Narodne skupštine, to je sve ikebana, to je sve dekor. Ako ne bude precizno definisano zakonom o Narodnoj skupštini da li je Narodna skupština demokratska institucija odraz izborne volje građana ili je ovo akcionarsko društvo, berza ili buvlja pijaca, onda je potpuno uzaludan trud i radne grupe i narodnih poslanika, i ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, onda je zakon o Narodnoj skupštini jedno veliko ništa i onda, u stvari, predstavlja uvod u potpuno gaženje demokratije i izborne volje građana.
S obzirom na to da zakon o Narodnoj skupštini ovde obrazlažu ljudi koji su verovali u besklasno društvo, koji su verovali u ideološki monopol Saveza komunista Jugoslavije, oni koji su verovali da su političke stranke štetne, oni koji su verovali da postoji tzv. bespartijska demokratija, oni danas u Narodnoj skupštini pokušavaju da uruše elementarne demokratske principe. (Aplauz.)

Od vremena ovlašćenog predstavnika iskorišćeno je 11.46 minuta.

Koliko nam je još ostalo?

Ostalo vam je još do 15, nešto više od tri minuta.
Grupa ima još devet minuta i 50 sekundi.

Dobro, hvala.
Na član 38. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić.
Izvinite, gospodin Čedomir Jovanović ima reč. Izvolite.

Javio sam se za repliku pošto me pomenuo gospodin Martinović. Apsolutno se slažem sa opisom gospodina Martinovića. Sve ono što je on rekao, opisujući naš politički život, apsolutno je tačno i tu ne mogu ništa da osporim, nemam nameru.
Ono što mislim da mi svi treba da razumemo jeste činjenica da mi zakonom o Narodnoj skupštini, koji ovako kako je napisan, zaista ne daje adekvatne odgovore na suštinu problema koje traži jedan dobar zakon. Mi ne regulišemo samo međusobne odnose, mi vršimo jak uticaj i na sve druge odnose u društvu. Znate, dok mi ovaj zakon nismo stavili na dnevni red, svako drugi je imao elementarno pravo da nam postavi pitanje – što za nas propisujete zakone, kada sebe ne stavljate u okvire zakona?
Tačno je da je bilo politički neodrživo ono stanje iz 2005. godine i da ste vi u pravu da su se pojavili ljudi koji su trgovali političkim uverenjima. Naša vlada je, moram da vam kažem, pala na tome, formalno u Skupštini, ona je u političkom smislu srušena 12. marta, ali ona je pala kada je nekoliko poslanika promenilo poslaničku grupu i čim su napravili dogovor tada sa strankom G17, osigurali svoju budućnost na njenoj listi, oni su izašli iz vladajuće većine. Znalo se da tu nema nikakve politike i da je to čist egzistencijalni motiv.
Mi moramo pronaći drugačiju vrstu odgovora na taj problem. To je naša zajednička obaveza. Ne smemo zanemariti činjenicu, iako svi mi ovde dolazimo iz stranaka, da su neraskidive veze između nas i naših birača. Nisam pobornik većinskog sistema iz mnogo razloga, recimo, iz argumenata koje ste vi ovde nabrojali. Nije ravnopravna trka koju treba da trči kandidat za poslanika iz LDP i predsednik opštine, ali još više zbog toga što se na takav način iz institucija gura značajna politička volja. Ali, ako želimo proporcionalni sistem, hajde onda da ga učinimo što prihvatljivijim za društvo. Da vidimo kako ćemo da rešimo to pitanje.
Imamo primere. Slažem se da ne možemo da se poredimo sa drugima jer su naše društvene okolnosti potpuno drugačije. Ali, ne smemo ni da se pomirimo sa njima, da pristanemo na njih zato što su neki među nama loši. Vi ćete, siguran sam, sledeći put pažljivije, na osnovu ovog iskustva koje ste imali, birati svoju poslaničku grupu, kolika god da je ona, i drugi će to činiti. Ali, mislim da je javna osuda nešto što ima nemerljivo veću težinu od bilo koje druge. Tačno je, izostajala je do sada mnogo puta, ali, između ostalog, i zbog onog što smo mi na sebe preuzimali, preuzimali smo sankcije.
Postoje sudovi i drugi zakoni koji treba da sankcionišu, recimo, korupciju. Mislim da o tome treba da vodimo računa.
(Predsednik: Vreme)
Evo, još trideset sekundi.
Usvajanjem ovog amandmana mi nismo rešili problem o kome govorimo. Mi smo ga samo aktuelizovali i na tome dalje treba zajedno da radimo. Pred nama je rasprava o Poslovniku, koji mislim da otvara prostor za početak toga rada i mi smo na tako nešto spremni.

Gospodin Aleksandar Martinović. Replika, izvolite.

Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da svi treba da se vratimo na suštinu, a to je za koga se građani opredeljuju na parlamentarnim izborima, da li se opredeljuju za pojedince po svojim ličnim kvalitetima ili se opredeljuju za programe političkih stranaka. SRS je duboko uverena, i logika izbornog sistema govori u prilog našeg stava, da se građani na izborima opredeljuju za programe političkih stranaka.
Građani nisu birali neposredno u parlament ni gospodina Čedomira Jovanovića ni mene, nego su to učinili organi političkih stranaka kojima gospodin Čedomir Jovanović i ja pripadamo. To je u logici našeg izbornog sistema.
Ovde se stvar banalizuje na jedan potpuno neopravdan način. Ako sam dobro razumeo gospodina Čedomira Jovanovića, pre nego što ja iznesem bilo kakav stav SRS po bilo kom pitanju prethodno treba da konsultujem birače šta oni misle o tome, pa onda da prenosim njihove stavove. Da li je to moguće u današnjem društvu? Naravno da nije.
A gde narod testira da li smo na pravi način sprovodili njegovu volju? Na izborima! Ako narod smatra da smo ga na pravi način prezentovali u Skupštini, daće nam poverenje na parlamentarnim izborima, veće ili manje. Ako smatra da nismo, neće nam dati poverenje.
Stičem utisak da treba pre nego što počne sednica Narodne skupštine da pitamo birače – šta mislite o Carinskom zakonu, Zakonu o porezu na dohodak građana i svim drugim zakonima koji su u proceduri? To je nemoguće. Ovde istupamo sa stanovišta programa naših političkih stranaka.
Pre svega, nemoralno je da neko ko postane poslanik zato što je narod verovao da će u parlamentu da se bori za jedan program kada postane poslanik da potpuno promeni priču i da zastupa neke sasvim drugačije stavove. Onda se postavlja jedno elementarno pitanje – da li je naša politika načelna ili nije načelna?
O tome ima jedan sjajan članak u "Srpskom glasu", organu srpskog kulturnog kluba, koji je napisao dr Slobodan Drašković, o načelnosti u politici. Čovek, lepo, kaže – ne može se danas biti komunista, a sutra antikomunista, danas korupcionaš, sutra čistunac, danas monarhista, sutra republikanac.
Ne mogu isti ljudi da zastupaju sva načela, sve politike i sve ideje. Ne možete danas biti za veliku Srbiju, sutra za malu Srbiju, danas reći – ne, mi smo principijelno apsolutno protiv EU, sutra vi postati mera evropejstva u Srbiji i reći, pa, ne možemo sa Vojislavom Koštunicom, nije dovoljno evropski orijentisan.
Ne možete reći – nikada ni pod kakvim okolnostima ne možemo da sarađujemo sa DS, a onda u opštini Prijepolje sarađujete sa DS i proglašavate bosanski jezik za službeni jezik. Ne možete reći – ja sam opozicionar, a pre toga reći da je politika Borisa Tadića dobra, ali je problem što se ne sprovodi.
(Predsedavajuća Gordana Čomić: Vreme.)
To bi trebalo da bude suština ovoga. (Aplauz.)

Zahvaljujem. Pravo na repliku, narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Ima tu puno argumenata koji su apsolutno ispravni, ali oni nisu iscrpli argumentaciju.
Reći ću vam jedan primer iz, sada je postala istorija, 7. ili 8. oktobra 2000. godine, Zoran Đinđić i ja smo otišli na razgovor sa vašim predsednikom. Bila je velika kriza u zemlji. Izborni rezultati su govorili o našoj pobedi. Radikali, bez obzira na sav politički ekstremizam koji je obeležio njihovo dotadašnje delovanje, uvek su priznavali izborne rezultate.
Sreli smo se na inauguraciji Vojislava Koštunice, u ''Sava centru'' i dogovorili da se narednog dana sastanemo kako bismo pokušali da formulišemo neki način izlaska iz krize, jer ste tada bili vladajuća stranka. Bili ste na vlasti i u Republici i u Federaciji.
Jedino što je vašeg predsednika interesovalo, na tom razgovoru on uopšte nije postavio pitanje izbornih rezultata i njemu je bilo jasno, prvo je gledao svoje, a potom i sve drugo, i bilo mu je jasno šta se desilo, konačno, i događaji su na sve stavili tačku, pitanje našeg stava o Izbornom zakonu. Dakle, u redu, raspušta se parlament, formira se prelazna Vlada, prihvatam sve to – po kom Izbornom zakonu će biti organizovani izbori u decembru.
Znate li kakav je tada bio Izborni zakon? Bilo je 28 izbornih jedinica. Nije bio isto vredan glas u Beogradu i negde u istočnoj Srbiji ili na Kosovu. Šta će biti sa Kosovom? Tamo gde možemo da organizujemo izbore organizovaćemo, tamo gde ne možemo nećemo zloupotrebljavati situaciju. Uvek smo tražili jedna izborna jedinica i stajali iza jedne izborne jedinice.
Da je ostao stari izborni zakon vi ne biste imali 20 poslanika, imali biste, recimo, 10. Smatrali smo da je važno za Srbiju da sve stranke, bez obzira na ono što se činilo u prošlosti, deluju u okviru institucije. Mi nismo veštački pokušali da izguramo nekoga. To je jedna situacija koja je primer da se može doneti politička odluka tako što će se, sa jedne strane, voditi računa o interesima stranke, ali, sa druge strane, razumeti situacija da ne postoje samo stranke.
Sve to što ste vi rekli, pa i ta načela u politici i njihovu definiciju za nas je prihvatljivo. Realnost je nešto drugo. Ne moramo da se složimo sa tim, ali ne možemo ni da ignorišemo.
Ako želimo da afirmišemo politički život u zemlji, onda, ljudi, vi ste rekli – nećemo valjda pitati građane, naravno da ne možemo da pitamo svakog birača, ali oni moraju biti sigurni da u svakom trenutku donosimo odluke slobodno, na osnovu nekih uverenja, a ne na osnovu toga što je neko došao i kupio našeg predsednika stranke, bez obzira da li pričamo o platanima ili o mnogo krupnijim pitanjima koja dramatično utiču na život zemlje, a ne na stanovnike jedne ulice ili jednog grada.
Na to nije stavljena tačka ovim što je uvažen naš amandman i što je, praktično, prolongirano rešavanje pitanja statusa poslanika i političke slobode. Ovo je jedan veliki pozitivan iskorak i to treba podržati uprkos svim drugim problemima koji prate ovaj zakon. Meni je najspornije što oni koji su činili tu radnu grupu uopšte ne učestvuju u diskusiji o zakonu…
(Predsedavajuća: Tri minuta)
... od šefa komisije do svakog člana. Oni su otputovali na službeni put, potom su se razišli, a mi raspravljamo o zakonu na kome uopšte nismo radili.