Reč ima narodni poslanik Ivan Andrić.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, nažalost, vreme nam ne dozvoljava da se posvetimo svim temama, pa smo mi odabrali, kao osnovnu temu, ovaj skandalozni kredit, za koji tražite garanciju od nas, za "Srbijagas" od ''Banke Inteza''.
Kažem skandalozan jer stvarno tako mislim. Najbolji dokaz je, s obzirom da su u ovoj tački dnevnog reda spojena dva kredita koja država uzima, da uporedite ovaj drugi kredit, koji se uzima od ''Erste banke'', i ovaj kredit za koji garancije traži "Srbijagas", pa da vidite razliku.
Prvo pitanje za vas je da li je "Srbijagas" sproveo postupak javnih nabavki i da li je ovo najpovoljnije što je mogao da dobije.
Dakle, sa druge strane, samo poslovanje "Srbijagasa" bi trebalo da uveri sve nas poslanike da ni po koju cenu ne treba da damo garancije za ovaj kredit. Takav poslovni gubitak je prosto, ne znam da li je reč o rekorderu, ali osim "Železnica Srbije" i ostalih gubitaških preduzeća nije nam jasno kako uspeva da za tako kratko vreme napravi tolike gubitke. Možda razlog leži u činjenici da "Srbijagas" manje ili više redovno odstupa od onih aktivnosti zbog kojih je osnovan kao javno preduzeće i sve se više bavi nekim drugim aktivnostima.
Drugo pitanje glasi – koliko košta oglašavanje "Srbijagasa" i zašto se "Srbijagas" oglašava? Kolika je stavka u budžetu trošak za to oglašavanje? Koji je razlog jednog monopoliste na našem tržištu da se oglašava, na kojim televizijama, na koji način dođe do tog izbora i šta je cilj takvog oglašavanja, da li je taj cilj ispunjen?
Treće pitanje. Mi smo ga, naravno, postavili gospodinu Škundriću, ali nekako ne da nije bilo jasnog odgovora, nego je odgovor bio više nego jasan - ćutanje. Ako imamo u vidu da se oko 8% potrošnje gasa u Srbiji dobija iz domaćih izvora, zašto Srbija plaća taj gas kao da je reč o gasu iz Rusije, odnosno gasu iz uvoza?
Osam posto vrednosti tog gasa koji se potroši je vrednosti oko 25 miliona evra. Ako saberemo to i proviziju "Jugorosgasa", doći ćemo do 50 miliona evra. Ne znam koliki su troškovi u pitanju, ali mislim da bi ovaj kredit mogao da bude znatno manji, da ne kažem za 30%, kad bi se samo ove dve stavke isključile iz poslovanja ili uzele u obzir u poslovanju "Srbijagasa".
Sledeće pitanje. Reč je o enormno velikom kreditu. Taj kredit ima vrednost od 270 i nešto hiljada evra dnevno, kada se podeli na jednu godinu. Troškovi same finansijske transakcije u "Banci Inteza" su preko dva miliona evra. Pitamo vas – u koliko je kompanija preuzeo ili stekao udeo "Srbijagas" u protekloj godini? Koje su tačno to kompanije? Koliki je tačno trošak tog preuzimanja? Po kojim osnovama, u skladu sa kojim ciljevima poslovne politike, na bazi kojih kriterijuma je učinjeno to preuzimanje?
Sledeće. Da li će i koliki iznos ovog kredita biti korišćen za pokrivanje gubitaka tih povezanih, a preuzetih firmi od strane "Srbijagasa", koliki je to iznos i zbog čega? Da li je "Srbijagas" jedan od tih kredita od poslovnih banaka, čije se refinansiranje sada traži, uzeo za kupovinu akcija "Informatike"?
Zašto "Srbijagas" planira da se bavi poslovima osiguranja i finansijskih transakcija? Želimo da vidimo na osnovu koje se to odluke Vlade Srbije, kao osnivača JP "Srbijagas", osniva osiguravajuća kompanija. Mislim na Srbiju, a mislim i na Bosnu, gde se "Srbijagas", bar u medijima, predstavlja kao osnivač nekog novog osiguravajućeg društva ili firme koja će se baviti finansijskim transakcijama. Da li neki deo ovog kredita i koliki ide na finansiranje i otvaranje tog novog preduzeća - to nas takođe zanima.
Da li je Vlada osnovala "Srbijagas" da bi se bavio osiguranjem, proizvodnjom i prodajom stakla, kompjutera, informacionih sistema, organizacijom trubačkih koncerata? Podsetiću vas na Novu godinu, to smo imali priliku, nažalost, da gledamo u reprizama nekoliko puta, tako da je jako teško zaboraviti taj trošak. Ako mi dobro razumemo, firma koja organizuje koncert sto trubača i zatim plaća njegovo emitovanje na TV traži sad od nas garancije da se zaduži sto miliona evra. To je, iz mog ugla, prosto neverovatno. Stvarno je neverovatno.
Ono što nas, u stvari, najviše zanima, jeste da li će, kao što nam je obećano još prilikom potpisivanja naftno-gasnog sporazuma, Srbija povratiti svoj udeo u ''Jugorosgasu'' i time sebi obezbediti minimum 20 miliona evra godišnje i time osloboditi poslanike, ali i sve građane ovakvih suludih zahteva u budućnosti.
Molim vas da mi odgovorite na ova pitanja. Ne znam da li su ona u vašoj nadležnosti ili ne, ali je od toga da li su i na koji način obezbeđena sredstva za "Srbijagas" mnogo važnije da nam se pruži, ako već traže garancije u ovom parlamentu za takvo jedno novo zaduživanje, uverenje da je "Srbijagas" sposoban da to i vrati.
Vi ste pomenuli da je euribor, jedan tromesečni, ako se ne varam, plus četiri i nešto posto godišnje fiksno. Da, ali mi moramo imati u vidu da je to firma koja posluje sa neverovatnim gubitkom i neko od mojih kolega je već postavio pitanje - ako građani plaćaju grejanje, a toplane duguju za gas, gde nestaje taj novac. To je, takođe, jedno od pitanja. Dakle, ili građani ostaju bez grejanja. Tu postoji problem.
S druge strane, ako ta kompanija ima toliki gubitak, a možemo da pretpostavimo da će euribor rasti (složićete se da je danas on veoma nizak, a ovo je zaduženje na osam godina, ako se ne varam), dakle kamata će biti znatno veća, kakav je plan "Srbijagasa" da ga vraća? Ili možemo da očekujemo već početkom sledeće godine nove garancije za neki novi kredit o refinansiranju dugova? Hvala.

Narodni poslanik Milan Lapčević ima reč.

Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministar, današnja sednica je počela na interesantan način, ubacivanjem desetak novih tačaka dnevnog reda, koje su stavljene na početak. Dakle, imaćemo jedva jedan dan da ih pogledamo i pokušamo da napišemo neki amandman, što nije korektno u parlamentarnom radu.
Ovih pet zakona, koji uređuju materiju poreza na dobit preduzeća i dohodak građana, carinski zakon i zaduživanje kod poslovnih banaka, nisu baš slična materija da bismo o njima mogli da raspravljamo u okviru objedinjene rasprave. U svakom slučaju, osvrnuću se na ono što je u ovom trenutku za Srbiju najvažnije, a to je izmena Zakona o porezu na dobit preduzeća, odnosno pravnih lica, kako se ovde sada menja.
U uvodnom izlaganju ste rekli da ima puno poboljšanja u ovom zakonu, da se oporeziva stopa smanjuje sa 20 na 10 posto i za osiguranje depozita i za kapitalni prihod. Međutim, kao što reče i gospodin Grujić, teško da ćete imati šta da oporezujete. Jer, dok se dođe do dobiti, država na razne načine sve ispumpa iz preduzeća, pa imamo situaciju da je preko 70.000 firmi u blokadi i preti im stečaj, što znači potpuni kolaps srpske privrede.
Očekivao sam da ću u ovom zakonu videti ono što se dugo najavljivalo u politici Vlade Srbije kroz javne nastupe, a to su instrumenti za ubrzani razvoj nedovoljno razvijenih područja u Srbiji. Međutim, u članu 41. ste jasno rekli da oni koji posluju na nedovoljno razvijenom području moraju da ispune nekoliko bitnih uslova da bi mogli da budu oslobođeni poreza na dobit. Ti uslovi će dodatno opteretiti ta pravna lica, tako da neće ni moći da steknu uslov da budu oslobođeni poreza na dobit.
Na primer, u stavu 1. se kaže da pravno lice mora da ispuni uslov da ima najmanje osam miliona dinara uloga u osnovna sredstva. Šta ćemo sa onim pravnim licima koji nemaju osam miliona dinara uloženih u osnovna sredstva? Na primer, kako će jedna vulkanizerska radnja ostvariti tu mogućnost ako je uložila manja sredstva iako možda zapošljava mnogo veći broj ljudi ili ispunjava i druge uslove?
Očekivao sam da će u ovom zakonu biti mnogo liberalniji pristup i da će svi koji posluju u nedovoljno razvijenim područjima da imaju određene poreske olakšice kako bi bili stimulisani da tamo više rade, više zarađuju, naravno, i da po tom osnovu šire posao i zapošljavaju veći broj ljudi.
Najveći problem svake zemlje u tranziciji svakako jeste njena privreda, likvidnost te privrede i, u skladu s tim, broj nezaposlenih ljudi, odnosno standard stanovništva. Kako je Srbija zemlja mnogih protivurečnosti, naročito ekonomskih, imamo situaciju da najveća plata u Srbiji, na području glavnog grada, iznosi 56.000, a najmanja u Beloj Palanci - 14.000, što je četiri puta manje.
Ili, po nekim drugim parametrima, recimo, kao što reče prethodni govornik, 80% investicija koje su pristigle zadnjih godina u Srbiju su realizovane na području 50 kilometara oko glavnog grada, što jasno govori o tome da nema nikakvih ulaganja u najnerazvijenija područja.
Ulaganja u najnerazvijenija područja nema iz prostog razloga što onaj koji bi ulagao i bilo koji posao započinjao u ovoj zemlji nema za to određene podsticaje, pa će ulagati tamo gde mu je najisplativije, odnosno gde neće imati velike troškove transporta i gde će moći da plasira svoje proizvode ukoliko se radi o određenoj proizvodnji. Ulaganja i jesu najveća u Beogradu i okolini, a skoro niko ne želi da ulaže u nerazvijene delove Srbije, zato što ne postoji infrastruktura i ne postoje poreske olakšice i podsticaji značajni da bi se tamo ulagalo.
To je, prosto, činjenica, ma koliko vi vrteli glavom. Jer, zašto bi neko otvorio bilo koju proizvodnju u Beloj Palanci, da proizvodi bilo koji proizvod, da ga transportuje odatle do glavnih potrošačkih centara, u Beograd i razvijene delove Srbije, ako za podsticaj za zapošljavanje novog radnika ima isto pet hiljada evra u Beloj Palanci kao što ima i u Beogradu? Bolje će to raditi ovde, jer će ovde odmah plasirati proizvod, a od države će dobiti potpuno isti podsticaj i iste olakšice kao što ima u nerazvijenim područjima.
Suština ovog zakona je morala da bude u tome da poreski podsticaji, poreske olakšice i subvencije od strane države budu mnogo veći u nerazvijenim područjima u odnosu na razvijena, ili da bar budu proporcionalno srazmerni stepenu razvoja određenog područja.
Dakle, porez na dobit ne treba da postoji ni za jedno preduzeće ili pravno lice koje radi u nedovoljno razvijenim područjima. Zna se tačno, po metodologiji, koje se opštine kvalifikuju kao nedovoljno razvijena područja, odnosno devastirana područja, i svi koji tamo rade treba da budu potpuno oslobođeni poreza na dobit.
Jer, od tih pravnih lica, koja dolaze iz Vladičinog Hana ili Kuršumlije, država nema nikakvu korist, odnosno budžet ima vrlo simboličnu korist od toga, ali bi te opštine imale višestruku korist ukoliko bi ti ljudi imali mnogo veću dobit, imali veće poreske olakšice i na taj način širili svoj posao. Naravno, država može kroz druge zakone da ih obaveže da svu tu dobit koju imaju ulože opet u isto područje koje je nerazvijeno, da bi imali dalje poreske olakšice.
Ne treba valjda da vas podsećam da je, recimo, po statistici (koja je, ma kako je definisali, skup brojki koji može da kaže mnogo toga, ali ne mora da bude uvek egzaktan), u Srbiji zaposleno 1.860.000 ljudi. Na tih 1.860.000 ljudi, imamo 1.600.000 penzionera i 760.000 nezaposlenih. To u ukupnom zbiru kaže da na 100 zaposlenih u Srbiji imamo 126 izdržavanih lica - penzionera i nezaposlenih.
Ti isti parametri za Beograd su ovakvi - na 100 zaposlenih lica imamo 60 penzionera i 16 nezaposlenih. Dakle, samo je 76,6 izdržavanih lica na 100 zaposlenih u glavnom gradu. U Novom Sadu je taj odnos nešto manje povoljan - 48 penzionera i 21 nezaposleno lice.
U Nišavskom okrugu, bez grada Niša, te brojke su sledeće - 16.000 ljudi radi, penzionera ima 29.000 i 16.000 ljudi traži posao, dakle odnos je jedan prema jedan. Za Toplički, Jablanički i Pčinjski okrug su te brojke katastrofalne - na 100 zaposlenih ljudi imate 185 penzionera i 94 nezaposlena čoveka.
Onda, naravno, ne može nikoga da začudi činjenica da se svake godine preko 40.000 ljudi, po zvaničnoj statistici, iseli iz ovog područja, što se na desetine sela gasi, što i područja koja važe kao univerzitetski centri, poput Niša, ostaju bez svojih kadrova, jer tamo ne mogu da nađu posao, jer ne postoji privreda, a ne postoje ni podsticaji u poreskoj politici, koji jeste osnovni instrument da bi se nerazvijena područja razvijala.
Da bi se jedna toliko asimetrično razvijena država kakva je Srbija koliko-toliko ravnomernije razvila i smanjila te ogromne, pre svega ekonomske razlike u razvijenosti, mora da postoji mnogo konkretnija, jasnija i stimulativnija poreska politika nego što je danas.
U Švajcarskoj, na primer, ukoliko živite u centru velikog grada, imate stopu poreza koja je vrlo visoka, ali ako živite 20 kilometara od grada, na periferiji, onda je ona duplo manja, a ako živite u nekom selu 40 kilometara od Ciriha, ona je simbolična. Zato je Švajcarska ravnomerno naseljena zemlja, koja nema velike ekonomske razlike između najsiromašnijih i najbogatijih, zato što je poreska politika klizna i uvažava sve parametre koji doprinose migraciji stanovništva, zaposlenosti itd.
Neću da kažem da nema baš nikakvih ulaganja u privredu Srbije zadnje dve godine, ali ona su tri puta manja nego što su bila 2007. godine, a ulaganja u nerazvijena područja su gotovo simbolična.
Pre nekoliko meseci ste imali veliki štrajk u Kuršumliji, ne zato što su ljudi tamo obesni pa nemaju šta da rade, već ih je muka naterala, ali smo imali jednu skandaloznu izjavu ministra privrede i ekonomije koji je rekao da država nema interesa da razvija određenu proizvodnju u tom području jer to nije strateški interes Srbije.
To je prosto nezamislivo ako se ima u vidu da je država Srbija uložila silne pare u pokretanje proizvodnje u fabrici automobila "Zastava" u Kragujevcu, protiv koje nemam ništa, naravno, ali nemoguće je da se koriste drugačiji parametri kada se radi o najnerazvijenijim područjima, o sirotinji, koja se, uzgred rečeno, nalazi u području koje je vrlo trusno i koje zovemo administrativnom linijom sa KiM.
Kako je država mogla da nađe pare i uloži ih u pančevačku "Petrohemiju", u "Zastavu elektro", a nema da uloži u pokretanje proizvodnje u "Kopaonik" u Kuršumliji? To je jedina firma koja tamo može da zaposli ljude. Ako ih zaposli, oni će ostati da žive tamo. U protivnom će svi pokupiti to malo što imaju pa će se doseliti u Beograd. A onda ćemo morati da pravimo nove mostove, jer će i ovi koji su predviđeni da se grade, kao ovaj između Borče i Zemuna, iz državnih kredita koje ćemo svi plaćati, neće biti dovoljni za sve one koji će se doseliti u Beograd.
To je jedna pogubna politika, koja ovu zemlju vuče nazad. Najžalosnija priča je od juče, gde je veliki mag, veliki baron don Tijanić svojom odlukom ugasio prvi radio koji je imao celodnevni program, prvu radio stanicu izvan Beograda, to je Radio Niš, posle 61 godine poslovanja, koja je emitovala regionalni program za čitavo područje. Preti se gašenjem i drugih medija regionalnog karaktera, pa će onda svi građani Srbije svake večeri gledati u kom delu Beograda je pukla cev i kao da mene ili nekog ko živi u Vlasotincu živo interesuje da li je neki autobus u Rakovici skratio liniju ili nije.
Na ovaj način ova zemlja može samo da tone sve dublje i dublje, a vi, gospođo ministarka, pogledajte malo više kako su ozbiljnije zemlje rešile poresku politiku i na koji način su uticale na to da se u nedovoljno razvijenim područjima pokrene privreda, da tamo oživi nekakva aktivnost kako bi ljudi ostali da žive tamo. Ovakvom destimulativnom politikom teško da ćemo uspeti da očuvamo i ovo malo teritorije što nam je ostalo. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Lapčeviću.
Nastavićemo u 15.05 časova. Prvi naredni govornik je gospodin Veroljub Arsić.
Želim da vas obavestim, u skladu sa članom 85, da ćemo danas raditi do završetka tačke dnevnog reda koja bude u 18.00 časova na dnevnom redu, odnosno ove tačke.
(Posle pauze – 15.05)

Nastavljamo rad.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što predstavnik predlagača, odnosno Vlade Republike Srbije, ministar finansija trenutno nije u sali. Nadam se da će tokom mog izlaganja stići. Voleo bih da mi odgovori na neka pitanja, makar i kasnije, kada budemo završavali ovu raspravu.
Danas imamo na dnevnom redu i poreske zakone. Nažalost, u takvom vremenu danas i živimo, kada neprestano moramo da prilagođavamo naše zakone trenutnoj političkoj i ekonomskoj situaciji u državi.
Kao što je već poznato, DS i koalicija koju su oni okupili pred ove izbore odustali su od 200.000 radnih mesta za vreme njihove vlasti, odnosno mandata koji traje četiri godine, odustali su i od 1.000 evra po glavi stanovnika sa biračkim pravom koji imaju pravo na besplatne akcije stečene u postupku privatizacije, pa zašto ne bismo onda menjali i pojedine zakone?
Čini mi se da ova vlada ne zna kako da se izbori sa postojećim problemima. Ili zna, a nama, narodnim poslanicima i građanima Srbije, to ne želi da kaže. Mislim da je u pitanju ovo drugo. To se već vidi u predlogu ovog zakona.
Ne može za jedan zakon da se kaže da on smanjuje poreske osnovice, da rasterećuje poreske obveznike, kada poreske olakšice koje su predviđene ovim zakonom prenosi tim istim zakonom na poreska opterećenja drugih poreskih obveznika ili ukida beneficije poreskih obveznika koje su prema postojećem zakonu postojale.
Znači, poreske olakšice predviđene ovim zakonima odnose se samo na određene učesnike u privrednom životu Republike Srbije. Za neke druge su to neka nova poreska opterećenja. Hajde da pogledamo, prvo, koga to oslobađamo poreza, a kome stavljamo novi poreski teret.
Prvo što me je iznenadilo jeste da su banke te koje će ovim zakonom biti povlašćene. To se već vidi, mislim u članu 14. Predloga zakona. Po tom predlogu banke mogu da vrše ispravku svojih bilansa, ali ne na osnovu propisa od strane Narodne banke, nego u skladu sa svojim unutrašnjim aktima, do iznosa koji odredi Narodna banka.
Sad pitam predstavnika Vlade – šta su to banke uradile za domaću privredu i građane, da ih stavljamo u ovakav povlašćen položaj?
Za državu mogu da razumem, neprestano se kod banaka zadužujemo. Ako je to cena da bi država mogla da dobije kredit od pojedinih poslovnih banaka, ipak ne mogu da se složim s tim da joj treba davati ovakvu poresku povlasticu.
Kada su u pitanju krediti koji idu privredi i građanima, mogu da kažem da su to najskuplji krediti u regionu, zahvaljujući aroganciji i monopolu koji banke imaju na domaćem tržištu. Izgovor bankarskog sektora jeste da u Srbiji postoji veliki rizik od nenaplativosti kredita, a prema svim zvaničnim podacima, Srbi su, i privreda i građani, najurednije platiše kredita u regionu. Znači, ovde nešto nije u redu.
Očigledno država nema hrabrosti, zajedno sa Narodnom bankom, da se upusti u rešavanje ovog problema i na prvom mestu zaštiti građane i privredu, od koje i građani i država žive. Davanje subvencionisanih kredita od strane države svakako ne može biti na dugoročnom planu podsticaj za privredu.
S druge strane, mislim da se ovakvom izmenom, gde banka može da ispravlja svoje bilanse, i to na povlašćen način (znači, gubitak može da iskaže tako što neće da dokazuje da li je pokušala taj gubitak da naplati pred nadležnim sudom, nego samo svojim unutrašnjim aktom), otvara kanal za pranje novca.
Ovaj zakon je pisan kada određena grupa nije još bila na međunarodnim poternicama i poternicama Interpola. Ovaj zakon je pisan u vremenu kada je otkriveno da je jedna banka koja posluje na teritoriji Republike Srbije zaobilazila i NBS i domaći zakon kojim se reguliše devizni platni promet. Pričam o "Hipo banci".
Znači, ovakvom odredbom u zakonu ostavlja se mogućnost da banka prikazuje gubitak, od sredstava koje je usmerila u fantomske firme koje ne postoje, da prikaže to kao poresku olakšicu, a sa druge strane će, preko neke od filijala te iste banke, deponovana sredstava, pravo korisnika kredita, da iskoristi da naplati svoje potraživanje. Na taj način se novac, u stvari, pere.
Davanjem ove poreske povlastice banci je dovoljno samo onoliko za koliko je oslobođena plaćanja poreza na dobit, a to je 10%. Hajde neka budu troškovi 5%, ali onaj koji je oprao novac na ovaj način imaće maltene isto onoliko koliko je i hteo da opere legalnog novca u daljem postupku.
Moram da pitam ministra čemu onda Poreska uprava, kada su u pitanju ovakve fantomske firme, i čemu onda Agencija za sprečavanje pranja novca, kada banke, na određeni način, kroz poreske olakšice, stimulišemo da rade ovakve stvari.
Član 10. Predloga je takođe izuzetno zanimljiv. U njemu se kaže da se sredstva koja jedno preduzeće ostvari kao prihod u iznosu do 5% mogu opredeliti u troškove za reklamu i propagandu.
E sad, voleo bih da pitam ministra ko od ovoga ima koristi. Država svakako nema. Ko još može da ima koristi? Javni servis svakako ima koristi, ali već ima i pretplatu, siguran i stabilan izvor prihoda.
Ko još može da ima koristi? Zakupci medijskog prostora na teritoriji Republike Srbije, pogotovo medijskog prostora koji je određen nacionalnim frekvencijama. A ko su najveći zakupci medijskog prostora u Republici Srbiji? Aktuelni gradonačelnik Beograda Dragan Đilas i savetnik predsednika Republike, ''gospodin Čokolada'', Srđan Šaper. Oni su najveći su zakupci medijskog prostora.
Ovo od 0,5% za reprezentaciju bi možda i moglo da se primeni, gospođo ministre, za vaše kolege ministre, pošto su njima napisane prekršajne prijave za način kako su trošili sredstva predviđena za reprezentaciju. Voleo bih da se to odnosi i na sve direktore javnih preduzeća i ustanova. Voleo bih da se to odnosi i na izvođače radova koji su poslove dobili u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama.
Zašto to kažem? Pa, zato što treba samo da prošetate gradom Beogradom pa ćete videti da izvođači javnih radova često čašćavaju i ministre i direktore javnih preduzeća za koje se izvode radovi, a čak sam imao prilike da vidim da direktori javnih preduzeća potpisuju reprezentaciju u ime izvođača radova. Zbog toga se ne bih iznenadio ukoliko sutra pronađem i da je neki ministar potpisao reprezentaciju za izvođača radova.
Kada je u pitanju realni sektor, ovo poresko ograničenje nema realnog osnova. Teško ćete bilo kog privrednika koji poseduje privatno preduzeće da naterate da uludo troši novac na ime reprezentacije.
Iznenađen sam i članom 39. Predloga zakona, odnosno članom 49. osnovnog zakona. Predložili ste brisanje člana zakona po kojem bi poslodavac za svako novo radno mesto imao pravo da umanji svoju poresku osnovicu, a na ime isplaćenih plata i doprinosa za svakog novog radnika. To ukidate zbog banaka, zbog Srđana Šapera, zbog Dragana Đilasa.
A kako to izgleda u obrazloženju koje je Vlada dala u vezi s članom 39. Predloga zakona? Kaže se - predlaže se brisanje člana 49, s obzirom na već postojeće vrlo stimulativne podsticaje koji se priznaju poslodavcu po osnovu zapošljavanja novih radnika u skladu sa propisima koji uređuju oporezivanje dohotka građana i doprinose za obavezno socijalno osiguranje.
Gospođo ministre, pitam vas sada – jesu li svi ti podsticaji pomogli da se smanji broj nezaposlenih i poveća broj zaposlenih u Republici Srbiji?
Mislim da je i u vreme pisanja ovog zakona, novembra ili decembra prošle godine, broj nezaposlenih, odnosno smanjen broj zaposlenih, stalno rastao. Tako da mogu da kažem da brisanje ovog člana u vremenu ekonomske krize, kada broj nezaposlenih raste, kada se produktivnost smanjuje, država zadužuje da bi obezbedila sredstva za PIO fondove, može da predloži i napiše samo neko ko je neozbiljan, neodgovoran i nedorastao situaciji.
Vidim da odmahujete glavom, ali voleo bih da su oni koji pišu zakone makar malo radili u privredi, promenili bi svoje stavove. Zato što jedan radnik, osim što ćete poslodavcu da otmete 10% na osnovu njegovih zarada i doprinosa, mnogo više daje državi.
Svako novo radno mesto, prvo, smanjuje pritisak, makar malo, na fondove. Pod dva, imate socijalnu kategoriju, da obezbeđuje makar deo prihoda potrebnih za izdržavanje njegove porodice. Pod tri, radnik vam potrošnjom za koju koristi svoju zaradu takođe puni budžet. Pod četiri, barem deo tog novca biće upotrebljen za domaće proizvode, pa će takođe dolaziti do stvaranja nove vrednosti na tržištu. A to ste ukinuli zbog Šapera, Đilasa i banaka.
Još jedno pitanje. Zašto stalno država hoće da koristi svoj monopolski položaj na tržištu? Ili, zašto država uređuje zakone da sve one koji posluju sa državom, a to je jedan mali uski krug povlašćenih, oslobađa poreza?
Ovde je reč o hartijama od vrednosti koje emituje država, Narodna banka, jedinica lokalne samouprave ili pokrajina. Porez na kapitalnu dobit se ne plaća po osnovu tih hartija. Sad opet moram da postavim pitanje – kakvu korist država ima od toga? Da li jedinu korist treba da ima zato što će lakše da se zadužuje, zato što je Vlada nesposobna da obezbedi realne izvore finansiranja za budžet Republike Srbije? To je jedina povlastica, jedina pogodnost. A šta je sa građanima, šta je sa privredom?
Na taj način bi onaj novac koji bi banke bile primorane da usmeravaju u privredu i građanima bio po daleko nižim kamatama nego što je to danas. Ovako imate situaciju da zbog svoje poreske politike razvijate samo finansijski sektor, pogotovo kada su u pitanju hartije od vrednosti koje emituje lokalna samouprava, jer po Zakonu o javnom dugu takve hartije od vrednosti mogu da kupe samo banke i finansijske institucije. I država, naravno, samo što to nikad neće uraditi, jer nema dovoljno novca ni za sebe.
Da se vratim na član 10. Predloga zakona. Kada je u pitanju ta famozna propaganda i reklama, moram da postavim pitanje – da li se to radi zbog javnih preduzeća, koja se i te kako reklamiraju preko sredstava javnog informisanja, da li se to radi da bi korist, osim Srđana Šapera i Dragana Đilasa, imao i DS, jer će na ovaj način moći više sredstava da lansira za predstojeće izbore?
Izgleda mi, pošto predlažete ovakve izmene, da vam nije svejedno što je ovakvom brzinom SNS sakupio milion potpisa i da su izbori mnogo bliži nego što to hoće da kažu i ministri i predsednik Vlade i predsednik Republike, i da imate razloga da se plašite SNS-a.
Nećete moći da plašite građane ni sankcijama, ni ratovima, ni neulaskom u EU, ali u slučaju raspisivanja tih izbora, od onih reklama koje bude uplatila ''Elektroprivreda Srbije'' kampanju će da finansira SPS, od sredstava koja budu platili ''Pošta'' ili ''Telekom'' kampanju će finansirati DS, od reklama što uplate lokalne samouprave i javna preduzeća - svi iz te koalicije ''Zajedno''. Samo, mislim da sve to neće biti dovoljno da nas pobedite na narednim izborima.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, pred nama je pet zakonskih propisa, od kojih tri predstavljaju određeni vid smanjenja budžetskih prihoda, dok nam ostala dva zakona, kojima ratifikujemo određene zajmove, kazuju način kako aktuelna vlast popunjava neadekvatne i nedostatne prihode u budžetu.
Možda to na prvi pogled nema nikakvu vezu, međutim ima. Apsolutno ima direktnu vezu. Upravo ovih pet zakona pokazuje način kako se aktuelna vlast snalazi u uslovima nedostatka sredstava i deficita u budžetu, a s druge strane, ovaj poslednji zakonski propis, kojim se daje garancija na kreditnu liniju jednog javnog preduzeća, govori o načinu kako aktuelna vlast, bez prethodne kontrole, bez analize, daje garancije javnom sistemu i time podriva finansijski, ekonomski sistem, a i fiskalni sistem Republike Srbije.
Gospođo Dragutinović, vi ste u obrazloženju prvog predloga zakona, carinskog zakona, govoreći o kompleksnosti ovog zakona, rekli, između ostalog, da je to zakon koji rešava tehnička pitanja, da je objavljen na 110 stranica i da on u osnovi znači liberalizaciju roba i usluga, omogućava ubrzane tokove u oblasti prometa roba, usluga i kapitala itd.
Međutim, moram naglasiti da ovo nije samo tehničko pitanje. Carinski zakon predstavlja i fiskalno i ekonomsko i finansijsko i privredno i socijalno i političko i pravno i demografsko pitanje itd. Jedan zakon kakav je carinski zakon, obuhvata sva ova pitanja zajedno. To ne može biti samo tehničko pitanje.
Zašto je to fiskalno i finansijsko pitanje? Prevashodno zato što država limitira deo prihoda iz carina. Mi smo (kada kažem - mi, mislim na aktuelnu vlast, državu, budžet) inaugurisali smanjenje budžetskih prihoda po osnovi carina. Godina 2008. je završena sa 70-ak milijardi u budžetu, koje su došle po osnovu prihoda od carina. U 2009. godini taj prihod je smanjen za gotovo 30-ak milijardi.
Prošle godine je naplaćeno oko 43 milijarde dinara, što je smanjenje za nekih 28-29 milijardi. Kako nadomestiti razliku ovih prihoda, najbolje pokazuje tačka 4. ovog dnevnog reda – zajmovima, zaduživanjem i novim kreditima.
Prelazni trgovinski sporazum i Sporazum o pridruživanju su takođe zakonski propisi koji direktno utiču na carinski sistem. Ratifikacijom i jednog i drugog dokumenta, mi direktno kreiramo carinsku politiku. Znači, jeste da je ovaj carinski zakon kompleksan, da rešava mnoga pitanja u oblasti prometa roba, usluga i kapitala, ali je druga zakonska regulativa, međunarodni sporazum, koji ratifikuje ova skupština, daleko bitnija i vitalnija, zato što ona direktno postaje pravni sistem Republike Srbije, koji u određenim stvarima derogira carinski zakon, derogira stope, osnovice itd.
Ono što je bitno naglasiti, to je da je Republika Srbija, prihvatajući Prelazni trgovinski sporazum, izgubila 300 milijardi evra sredstava po osnovi prihoda koje smo dobijali od carine. Kojim načinom, kojim vidom nadomestiti prihode koji su dolazili po ovom osnovu? Nema osnova, vi ih ne stvarate.
Gospođo Dragutinović, u četvrtak, kada ste odgovarali na poslaničko pitanje Vladana Jeremića o spoljnotrgovinskom poslovanju, naglasili ste da smo postigli veliki uspeh zato što je smanjen deficit. Recite mi jednu meru kojom ste vi uticali na smanjenje uvoza, odnosno povećanje izvoza.
U 2009. godini smanjen je uvoz za 35%, spontano, nikakvom aktivnošću Vlade. Pročitaću vam podatke o spoljnotrgovinskom bilansu zemlje za poslednjih sedam-osam godina: 2003. godine – 1.890.000.000, 2005 – 4.831.000.000, 2007 – 7.75.000.000 evra, 2008 – 8.152.000.000 evra, 2009. godine – oko 4.800.000.000 i nešto više, zavisi koji kurs uzimamo u obzir. Ovo smanjenje nije rezultat nijedne aktivnosti Vlade.
Kada govorimo o izvozu, izvoz je takođe smanjen. Ne smemo se hvaliti time da smo smanjili deficit. Objektivno jesmo, ali to je rezultat sporednih aktivnosti, koje nisu rezultat aktivnosti Vlade. Nijedna aktivnost Vlade nije išla u pravcu smanjenja uvoza i povećanja izvoza. Da je to bilo, onda bi deficit bio daleko manji.
Izvoz koji smo imali u 2009. godini odgovara izvozu iz 90-ih godina, daleko je manji od izvoza koji smo imali 70-ih i 80-ih godina. Za koje aktivnosti se možemo pohvaliti da smo ostvarili uspeh, da smo povećali izvoz ili smanjili uvoz? Nema tih aktivnosti.
Evo, pročitaću vam jedan podatak, koji govori o tome kolika je nebriga u oblasti izvoza. U 2009. godini je izvezeno 580 tona svinjetine, a s druge strane, uvezeno je 4.208 tona svinjetine. Ne govorimo sada o kvaliteti uvoza, ne govorimo o sredstvima koja su uvoznici dali za uvoz svinjetine, govorimo o klasičnom podatku, o tome koliko malo izvozimo, koje su prednosti ovoga područja, naše države, da unapredimo izvoz.
U 19. i početkom 20. veka Srbija je bila perjanica u izvozu svinja, a sada imamo situaciju da mi uvozimo. I to koliko puta? Sedam puta više uvozimo nego što izvozimo. Gde je tu mera Vlade? Nema je.
Da se vratimo na politiku koja proizlazi iz Prelaznog trgovinskog sporazuma. Smanjene su carinske stope, smanjene su osnovice, država je po osnovu tog smanjenja izgubila 300 miliona evra, ali su drugi neposredni efekti daleko nepovoljniji po državne interese Republike Srbije. Koji su to efekti? Smanjenjem carinske stope, smanjenjem osnovice, dobili smo daleko manje prihode od carine i manje prihode od PDV-a.
S druge strane, u prometu smo dobili daleko više uvoznih proizvoda. Time smo direktno izvršili nelojalnu konkurenciju prema domaćim proizvođačima. Time smo učinili loš potez po interese proizvođača iz Republike Srbije. Proizvođači iz Republike Srbije su, u nelojalnoj konkurenciji, zbog izvoza subvencija iz Zapadne Evrope i ostalih država, došli u poziciju da imaju ogromne zalihe, da imaju nelikvidno poslovanje, da se zadužuju po nepovoljnim kamatama i došli su u stanje nesolventnosti, gašenja preduzeća, otpuštanja radnika i svih drugih negativnih pojava.
Ovakvim uvozom i odsustvom intervencije države stvorili smo preduslove gašenja domaće privrede. Zato nam je i industrijska proizvodnja smanjena u toku 2009. godine za 12 zarez nešto posto. Daleko je više. Vaši statistički podaci sigurno tome ne odgovaraju. Podaci koje ste naveli na sajtu Ministarstva finansija, Zavoda za statistiku i drugih državnih organa su frizirani. Oni nisu takvi. Pad industrijske proizvodnje je daleko veći.
Pad građevinarstva, trgovine itd. je daleko veći nego što vi to navodite. To nam govore podaci iz privrednih komora i drugih asocijacija koje okupljaju proizvođače, koji ukazuju da u ovim uslovima ne mogu raditi i privređivati. Gde je tu država? Nema je.
Koje su to kreditne linije koje ste vi omogućili privrednim subjektima, da mogu preživeti ovo teško vreme? Ekonomska kriza je bila prisutna u svetu, prisutna je i danas, ali svi su na određeni način zaokružili svoje kreditne sisteme, pomogli svojoj privredi, omogućili preživljavanje. Međutim, naša privreda ne preživljava, ona je na izdisaju.
Da je to činjenica, govori nam podatak da je ovoga trenutka 67.000-68.000 privrednih subjekata blokirano. S njima je blokirana i ogromna aktiva u budžetskom sistemu, koja dolazi do iznosa 270-280 milijardi dinara, koja bi bila prava injekcija da imamo mogućnosti da je uberemo.
Poreska uprava je blokirala 60 i nešto hiljada privrednih subjekata, ali su blokirana i ona sredstva koja su ta preduzeća bila dužna da uplate u budžet Republike Srbije. Oštećen je i budžet, oštećeni su svi korisnici budžeta, i penzioni i zdravstveni fond, kao i sve druge državne institucije koje se alimentiraju po tom osnovu iz tih sredstava.
Navešću vam podatak iz 2008. godine o učešću prihoda u budžetu Republike Srbije. Učešće prihoda od carina u 2008. godini bilo je 11%, 2008. godine 7%, u 2010. godini će, po ovoj projekciji, biti 6%, i daj bože da se i to naplati.
Ono što treba da zabrine vas i građane Srbije, a posebno aktuelnu vlast, koja ne čini ništa po pitanju svih ovih negativnosti na koje ukazuju SRS i opozicija u ovom parlamentu, a morate preduzimati mere, jeste sledeće. Vrlo je opasno da radnici koji gube posao odlaze na ulicu i snalaze se tako što prelaze u sivu ekonomiju.
Prema podacima ekonomskih stručnjaka, siva ekonomija je u 2008. godini pokrivala otprilike 12-13% svih finansijskih tokova. Oko četiri milijardi evra se kretalo u toj sivoj zoni. Za 2009. godinu isti ti stručnjaci kažu da je to negde oko 10 milijardi evra. To je jedna trećina.
Ovih dana su se na ulicama pojavili preprodavci deviza. Vi danas možete u manjim gradovima, ne znam za Beograd, verovatno i ovde, dobiti gorivo na crno. U manjim gradovima, to vam odgovorno tvrdim, to je krenulo. Nema još kanistera na ulicama, ali vrlo brzo će doći. To sve treba da vas zabrine, da vam ukaže na to da morate preduzimati radnje da se otklone svi oni problemi koji su kulminirali u ovih nekoliko godina.
S obzirom na vreme, moram ukazati na još jednu negativnu pojavu. To je da ste vi kroz ovaj drugi zakon, o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dohodak građana, brisali kamate po osnovi devizne štednje.
Jeste da ste time pomogli građanima, neće izdvojiti kamatu, ali niste pomogli državi. Kome ste najviše pomogli? Pomogli ste bankama. Banke su u privilegovanom položaju. Cela privreda i celo društvo grca u deficitu, u gubicima, u dugovima. Jedino banke ostvaruju prihode, ostvaruju dobit i razbacuju se sredstvima.
Evo načina kako vi pomažete bankarski sistem. Ovo je način kako banke stvaraju akumulaciju. Ona sredstva koja građani treba da plate državi, neće doći u budžet, završiće ponovo kod banaka i banke će doći jeftino do kreditnih sredstava.
Vi i sami kažete, to konstatuje vaše ministarstvo, to konstatuje i predsednik Vlade, da su pasivne i aktivne kamate u bankarskom poslovanju vrlo negativne pojave. Odnos između aktivne i pasivne je između tri i 18 puta. Ne posto, nego puta. Tolika sredstva se ulivaju u bankarski sistem.
I, normalno, vi ta sredstva dobijate (kada kažem vi, mislim na budžet Republike Srbije) kroz prodaju trezorskih zapisa po vrlo povoljnim uslovima, pokrivate deficit budžeta, a banke, umesto da plasiraju u privredu, plasiraju u budžet, jer je to daleko sigurnije.
Šta od toga imaju građani? Nemaju ništa. Imaju samo obavezu da kroz poreski sistem izdvoje 95% prihoda ovoga budžeta. To je žalosna činjenica, ali je činjenica. Na restriktivnoj politici države, na restriktivnim zakonima, na porezima i na sili državnog aparata, živi ova država. Hvala vam.

 Zahvaljujem.
Reč ima gospodin Zoran Ostojić.