Hvala lepo.
Poštovano predsedništvo, gospodo iz Ministarstva, gospodine ministre u odsustvu, dame i gospodo narodni poslanici, imajući u vidu da je gospodin ministar na početku načelne rasprave o predlozima ova tri zakona veoma detaljno obrazložio svaki od njih, i u smislu sadržaja i razloga zbog čega se pojedini sadržaji tako predviđaju, imajući u vidu da u raspravi koja je usledila od strane ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa, uz veoma korektne primedbe i sugestije, nije bilo, slobodan sam reći, suštinskih primedaba, primedaba koje dovode u pitanje suštinu predloženih zakona, imajući u vidu da je gospodin ministar u ponovnom javljanju dao odgovore na svako postavljeno pitanje, kao i da je predstavnik Poslaničke grupe SPS-JS-a preneo stav ove poslaničke grupe, koja pruža podršku predlozima sva tri predložena zakona, neću se dugo zadržavati na ovome.
S obzirom na to da moja poslanička grupa, SPS-JS, i moja partija smatraju veoma važnim zakone o predškolskom vaspitanju i obrazovanju i o učeničkom i studentskom standardu, želim samo kratko da ukažem na nekoliko generalnih stavova zbog kojih treba dati podršku zakonu. Polazimo od toga da je obrazovanje jedan od najvažnijih strateških interesa svake države. Polazeći od toga, sistem obrazovanja koji se uspostavlja u ovoj državi govori i o ozbiljnosti i o opredeljenosti države u tom pogledu.
Ako se ima u vidu da je obrazovanje i vaspitanje najisplativija investicija, jer se investira u ljude, ako se ima u vidu da je obrazovanje i vaspitanje starije od svake Vlade, svake stranke, prva podrška koja treba da sledi predlozima ova dva zakona proističe iz jedne zajedničke crte, da se poštuje u predloženim zakonima sve ono što je već ranije bilo dobro, dostignuto, a dodaje ono što je savremenije, novo, bolje, i time potvrđuje, da tako kažem, odanost toj tezi da su obrazovanje i vaspitanje mnogo stariji od jedne Vlade.
Drugo što želim da iznesem ovde, jeste da je, u kontekstu ovog prvog o čemu sam govorio, delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja bila regulisana Zakonom o društvenoj brizi o deci. Donošenjem Zakona o osnovama obrazovanja i vaspitanja uspostavlja se jedinstven sistem osnova obrazovanja i vaspitanja. Donošenjem zakona koji je danas na dnevnom redu – o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, mi zaokružujemo taj sistem u sistem koji ima jedinstvene osnove obrazovanja i vaspitanja, koji obuhvata predškolsko vaspitanje i obrazovanje, osnovnoškolsko i srednjoškolsko vaspitanje i obrazovanje. To je, otprilike, drugi razlog zbog čega to treba apsolutno podržati.
Treće, pošto smo već rekli da je to nekad bilo regulisano Zakonom o društvenoj brizi o deci, ni ovaj zakon nije, svojim nazivom, ni stavljanjem u prvi plan delatnosti obrazovanja i vaspitanja, odstupio od toga da je i ovo društvena briga o deci. Ne zove se tako, ali, u suštini, jeste tako. Jeste osnovna, prioritetna delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja upravo obrazovanje i vaspitanje, ali ta delatnost podrazumeva i ostale delatnosti, pre svega, negu deteta, ishranu, preventivnu zdravstvenu zaštitu, socijalnu zaštitu itd., iako u predškolskom vaspitanju i obrazovanju imamo, na neki način, tri kruga. Prvi krug – onaj jasleni, tu ta ostala delatnost i dominira na neki način, kada je u pitanju nega deteta.
Treći razlog zbog čega ga treba podržati ostaje i dalje ova delatnost – društvena briga o deci. Ona se sada odvija kao multifunkcionalna, bez obzira na to što obrazovanje i vaspitanje imaju prioritet, imajući u vidu i ove delatnosti koje se odvijaju u predškolskim ustanovama.
Četvrti razlog jeste što se u definiciji, u postavljanju osnova ovog zakona, za delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja vrlo jasno kaže da je od neposrednog opšteg interesa, jer služi zadovoljavanju potreba dece i porodice. Dakle, jedan vrhunski zahtev, zbog čega treba dati punu podršku predloženom zakonu.
Veoma detaljno je već govoreno da se obavlja u predškolskim ustanovama, o načinu kako se osnivaju, svi mogu, uopšteno da kažem, da osnuju predškolsku ustanovu, oni koji poštuju odgovarajuće zakonske norme, dakle, i privatno i pravno lice i, naravno, pre svega, država i pokrajine i jedinice lokalne samouprave itd. Neću na tome da zadržavam ovaj skup, samo želim da se složim s mojom koleginicom, koja je pričala pre mene, da dva cilja koja stoje jesu obuhvat dece, da stvaramo uslove da svako dete bude obuhvaćeno, i da stvaramo uslove, za šta osnova daje ovaj predlog zakona, da obrazovanje u predškolskim ustanovama bude najkvalitetnije, da bude veći broj objekata i bolji materijalni položaj ljudi koji neposredno vrše tu delatnost.
Zadržao bih se kratko samo na dva pitanja. Program obrazovno-vaspitnog rada proističe iz osnova predškolskog obrazovanja i vaspitanja koje donosi Nacionalni prosvetni savet, i to dogovorom o jedinstvenom sistemu obrazovanja i vaspitanja. Predškolske ustanove donose svoje programe, u okviru predškolske ustanove, po kojima vrše predškolsko-obrazovni rad. Neću da se zadržavam na tome da imamo one redovne programe. Želim samo na jedan detalj da ukažem kada su u pitanju posebni programi, bez namere da nabrajam sve koji su ovde navedeni.
Zadržaću se na jednom pitanju, kada su u pitanju specijalizovani programi, a to je ostvarivanje kulturnih i rekreativnih aktivnosti, odnosno odmora dece. Mislim da tom delu delatnosti treba posvetiti veliku pažnju. Ovo govorim iz iskustva, dugo godina sam bio na čelu jedne ustanove, ''Centra dečijih letovališta grada Beograda'', pa sam se bavio tim pitanjima. Preko milion dece, odnosno ljudi je prošlo kroz objekte tog centra. To je i u onom prethodnom zakonu, Zakonu o društvenoj brizi o deci, imalo svoje mesto.
Kada pogledate Zakon o društvenoj brizi o deci, potpuno je očišćen, ostalo je samo jedno parče koje govori o odmoru i rekreaciji dece do 15 godina starosti. Ovo govorim u kontekstu predloga ovog drugog zakona, koji govori o odmoru i rekreaciji kao posebnom delu delatnosti za učenike srednjih škola, odnosno studente.
Molim vas da se obrati pažnja na tu oblast, jer je ona vremenom prešla u turističku, a ne u ono što treba, što ima smisla, za čim ima potrebe, zbog čega treba da postoji. Jednostavno, i osnivači pomalo dižu ruke. Koristim priliku da pozovem Beograd, kao osnivača jedne od najreprezentativnijih ustanova takve vrste, da na mnogo odgovorniji i ozbiljniji način, uvažavajući i ove potrebe o kojima sam malopre govorio, kao i ekonomske pretpostavke, pažnju posveti jednoj takvoj ustanovi. Nije nevažno pitanje organizovanje odmora i rekreacije dece, koji podrazumevaju i ishranu, i obrazovanje, i vaspitanje, i zdravstvenu zaštitu itd.
Završiću, kada je u pitanju ovaj zakon, sa dve podrške. Jedna je kada je u pitanju finansiranje ove delatnosti, podrška onom delu koji govori da će roditelj plaćati 20% od ekonomske cene. Dajemo jaku podršku tome. Svi znamo da to podrazumeva da treba stvoriti uslove da ima dovoljno mesta u takvim ustanovama Republike, pokrajine ili lokalne samouprave, da bude dostupno svoj deci, da bi to mogla da koriste. Takođe, puna podrška i, znajući vas, gospodine ministre, očekivanja da ćete insistirati na tome da se u Vladi uvede ravnomerniji minimum, koji će podrazumevati približno isti nivo materijalnih primanja svih u Republici Srbiji.
S obzirom na to da sam odužio, samo kratko da podržim zakon o učeničkom i studentskom standardu, zato što je to, opet iz našeg ugla, veoma značajno pitanje, jer je to podrška srednjem i visokom obrazovanju, dodatno omogućavanje dostupnosti obrazovanja i vaspitanja svakom detetu, učeniku, studentu. Hvala lepo.

Iskorišćeno je trinaest minuta i 20 sekundi od vremena Poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Stojanka Petković, posle nje, narodni poslanik Đorđe Milićević. Izvolite.

Poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, dolazim iz najveće dečije ustanove sa Kosova i Metohije, iz Dečijeg obdaništa "Lane", Zvečan, i osećam obavezu da danas govorim o zakonu o predškolskom vaspitanju i obrazovanju.
Razlozi za donošenje ovog zakona jesu nastale promene u društvu u toku primene Zakona o društvenoj brizi o deci, odnosno Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kako na ekonomskom, tako i na socijalnom i političkom planu, kao i donošenje novog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Ove promene zahtevaju uređivanje sistema predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Republici Srbiji u skladu s novonastalim okolnostima i novim uslovima rada, s ciljem približavanja i usklađivanja sistema predškolskog vaspitanja i obrazovanja u Republici Srbiji sa sistemom predškolskog vaspitanja i obrazovanja EU i savremenog sveta.
Do donošenja Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja bila je uređena u okviru sistema društvene brige o deci, Zakonom o društvenoj brizi o deci. Delatnost ustanova za decu, prema Zakonu o društvenoj brizi o deci, bila je uređena tako da je predškolsko vaspitanje i obrazovanje bilo u nadležnosti tri ministarstva, ministarstva nadležnog za socijalna pitanja, ministarstva nadležnog za prosvetu i ministarstva nadležnog za zdravlje, što je otežavalo ostvarivanje delatnosti.
U toku primene tog zakona, promenile su se okolnosti, uslovi i zahtevi za ostvarivanje prava na predškolsko vaspitanje i obrazovanje. Donošenjem Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja izvršeno je normativno objedinjavanje delatnosti predškolskih ustanova u okviru delatnosti obrazovanja, čime se obezbeđuje veća efikasnost i unapređenje rada predškolskih ustanova, kao i unapređenje ostvarivanje prava dece garantovanih konvencijom UN-a o pravima deteta, čiji je potpisnik i naša zemlja.
Danom stupanjem na snagu Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja postaje deo sistema obrazovanja i po prvi put se ovim zakonom uređuju jedinstvene osnove sistema predškolskog vaspitanja i obrazovanja, i to: opšti principi i ciljevi sistema obrazovanja i vaspitanja, standardi i pravo na obrazovanje i vaspitanje, Nacionalni prosvetni savet, Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja, mreža ustanova, uslovi za osnivanje, početak rada i obavljanje delatnosti ustanove, statusne promene, zabrane rada, uslovi za izbor direktora predškolske ustanove, uslovi za prijem u radni odnos, uslovi za rad i dozvola za rad, odnosno licenca vaspitača i stručnih saradnika.
Koja su to pojedinačna rešenja u ovom zakonu? Članom 2. zakona, delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja definisana je kao delatnost od neposrednog društvenog interesa, čijim se obavljanjem zadovoljavaju potrebe dece i porodice. Delatnost vaspitanja i obrazovanja ostvaruje se kao vaspitanje i obrazovanje dece predškolskog uzrasta, od šest meseci, do polaska u osnovnu školu. Vaspitno-obrazovna delatnost predškolske ustanove je prioritetna u odnosu na ostale delatnosti koje se obavljaju u predškolskoj ustanovi, a sve druge delatnosti su u funkciji ostvarivanja delatnosti vaspitanja i obrazovanja.
Članom 3. zakona definisane su ostale delatnosti predškolske ustanove koje su u funkciji ostvarivanja vaspitanja i obrazovanja, a kojima se obezbeđuju ishrana, nega, preventivno-zdravstvena i socijalna zaštita dece predškolskog uzrasta. Time je delatnost predškolske ustanove određena kao multifunkcionalna, uz stavljanje akcenta na proces vaspitanja i obrazovanja kao osnovne delatnosti predškolske ustanove.
U ostvarivanju delatnosti vaspitanja i obrazovanja i drugih delatnosti u ustanovi, zabranjen je svaki vid diskriminacije, zlostavljanja, zanemarivanja itd. Propisano je da prioritet za upis u predškolske ustanove imaju deca iz osetljivih grupa. Recimo, deca sa smetnjama u razvoju, deca iz hraniteljskih porodica, deca iz socijalno ekonomski ugroženih sredina i deca zaposlenih roditelja, što će se bliže urediti podzakonskim aktom, koji donosi ministar. Deca sa smetnjama u razvoju ostvaruju pravo na predškolsko vaspitanje i obrazovanje u vaspitnoj grupi, uz individualni vaspitno-obrazovni plan, i u razvojnoj grupi na osnovu individualnog vaspitno-obrazovnog plana. Broj dece u vaspitnoj grupi u koju je upisano jedno dete sa smetnjama u razvoju umanjuje se za troje dece u odnosu na broj dece utvrđen ovim zakonom.
Takođe, predviđeno je da se dete sa smetnjama u razvoju uključuje u vaspitnu ili razvojnu grupu prilikom upisa ili u toku pohađanja predškolskog programa. Na osnovu predloga pedagoškog kolegijuma i stručnog tima za inkluzivno obrazovanje, dete sa smetnjama u razvoju može se prebaciti iz razvojne u vaspitnu grupu, u skladu sa zakonom.
Dete strani državljanin i dete bez državljanstva, prognano ili raseljeno lice upisuje se u predškolsku ustanovu, odnosno školu koja ostvaruje pripremni predškolski program pod istim uslovima i na način propisan za državljane Republike Srbije. Roditelj deteta stranog državljanina plaćaće ekonomsku cenu po detetu, a roditelj deteta bez državljanstva, prognanog ili raseljenog lica plaća cenu po detetu koju utvrđuje osnivač, u skladu sa zakonom kojim se uređuje finansijska podrška porodici sa decom.
Članom 5. zakona propisana je upotreba jezika, kako za decu za koju se vaspitno-obrazovni rad ostvaruje na srpskom jeziku, tako i za decu pripadnike nacionalnih manjina, kojima se obezbeđuje ostvarivanje vaspitno-obrazovnog rada na maternjem jeziku, dvojezično ili na srpskom jeziku, ako se za to opredeli najmanje 50% roditelja, odnosno staratelja dece. Data je mogućnost da se deo programa ili program u celini ostvaruje i na stranom jeziku.
Propisano je i vođenje i čuvanje evidencije u predškolskoj ustanovi, kao i izdavanje javnih isprava o pohađanju pripremnog predškolskog programa, koji je postao obavezan od školske 2006/2007. godine.
Dalje, regulisano je osnivanje predškolskih ustanova. Predškolske ustanove može da osnuje Republike, autonomna pokrajina i jedinica lokalne samouprave, drugo pravno ili fizičko lice ili strana država, strano pravno ili fizičko lice.
Jedinica lokalne samouprave osniva predškolsku ustanovu, u skladu s aktom o mreži predškolskih ustanova, za najmanje pet, a najviše 100 vaspitnih grupa. Drugo pravno ili fizičko lice može da osnuje predškolsku ustanovu i obavlja delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja u skladu sa zakonom. Strana država, strano pravno ili fizičko lice može da osnuje predškolsku ustanovu ako ispunjava uslove propisane zakonom i dobije odobrenje Ministarstva prosvete.
Isprava koju izdaje strana država, strano pravno ili fizičko lice priznaje se i izjednačava sa javnim ispravama stečenim u Republici u pogledu prava na nastavak obrazovanja i vaspitanja.
Predškolsko vaspitanje i obrazovanje ostvaruje se u skladu s osnovama programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja koje donosi Nacionalni prosvetni savet. Predškolska ustanova ostvaruje vaspitno-obrazovni rad na osnovu predškolskog programa. Predškolski program se donosi u skladu s osnovama programa predškolskog vaspitanja i obrazovanja i sadrži opšte podatke o ustanovi i njenom okruženju, ciljeve, vrste i trajanje programa vaspitno-obrazovnog rada, drugih oblika rada i usluga, oblike saradnje s porodicom i lokalnom zajednicom, način ostvarivanja principa i ciljeva vaspitanja i obrazovanja i način praćenja i samovrednovanja rada predškolske ustanove.
Predškolskim programom razrađuje se i način individualizovanog pristupa u ostvarivanju vaspitno-obrazovnog rada, radi pružanja dodatne podrške deci, posebno deci sa smetnjama u razvoju, deci na bolničkom lečenju, deci iz socijalno-ekonomskih ili iz drugih razloga ugroženih sredina, kojim se uvažavaju razvojne, obrazovne, zdravstvene i socijalno-kulturne potrebe dece.
Propisano je da se, u cilju unapređenja delatnosti predškolskog vaspitanja i obrazovanja i povećanja obuhvata dece u okviru predškolskog programa, osim redovnih programa vaspitno-obrazovnog rada, u celodnevnom i poludnevnom trajanju, ostvaruju posebni i specijalizovani programi.
Takođe, novina u ovom zakonu je da se za decu na bolničkom lečenju organizuje ostvarivanje predškolskog programa u odgovarajućim zdravstvenim ustanovama. Izuzetno, za decu koja zbog boleti ili drugih opravdanih razloga nisu u mogućnosti da pohađaju predškolsku ustanovu, predškolska ustanova organizuje ostvarivanje pripremnog predškolskog programa u porodici, s mogućnošću da ovaj program traje kraće od devet meseci.
Šta je to pripremni predškolski program? Pripremni predškolski program je ustanovljen kao poseban deo predškolskog programa. Cilj pripremnog predškolskog programa je da se deci u godini pred polazak u školu obezbede uslovi za sticanje znanja i veština i iskustvo potrebno za dalje znanje, za obrazovanje i vaspitanje. U tom smislu je propisano da vaspitači ostvaruju pripremni predškolski program, što je novina u odnosu na sadašnje zakonsko rešenje.
Imajući u vidu dosadašnje iskustvo u radu pripremnih vaspitnih grupa u predškolskim ustanovama i pri školama, propisano je da se pripremni predškolski program ostvaruje u predškolskoj ustanovi, a izuzetno u školi, u skladu sa zakonom.
Čl. 27. i 28. zakona propisano je da se program predškolskog vaspitanja i obrazovanja ostvaruje u celodnevnom trajanju – od 9 do 12 sati dnevno, u poludnevnom trajanju, pripremni predškolski program – četiri sata dnevno, u poludnevnom trajanju – do šest sati dnevno, u poludnevnom trajanju – do šest sati dnevno, do tri puta nedeljno, i u višednevnom trajanju – dužem od 24 časa.
Odredbama čl. 30. do 35. zakona uređena je organizacija rada sa decom, vaspitnim grupama, kako u predškolskoj ustanovi, odnosno školi koja ostvaruje predškolski program, tako i za decu na bolničkom lečenju i decu sa smetnjom u razvoju. Propisano je da broj i strukturu vaspitnih grupa utvrđuje direktor, na predlog stručnog organa, na osnovu broja dece, uslova rada, programa koji se ostvaruje i kriterijuma za formiranje vaspitnih grupa, koji se uređuju statutom predškolske ustanove, odnosno škole koja ostvaruje predškolski program.
Polazeći od osnovne delatnosti predškolske ustanove, čl. 36. do 46. Predloga zakona uređeni su zadaci i nivo obrazovanja lica koja obavljaju delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja, vaspitači i stručni saradnici, kao i lica koja obavljaju delatnost u funkciji ostvarivanja vaspitno-obrazovne delatnosti kojom se obezbeđuje nega, ishrana, preventivna zdravstvena i socijalna zaštita, odnosno čiji su poslovi vezani za ostvarivanje drugih delatnosti predškolske ustanove, odnosno saradnici.
Ono što je interesantno za zaposlene u ovim ustanovama, jeste da je prelaznim odredbama propisano da zaposleni u predškolskoj ustanovi koji su u vreme zasnivanja radnog odnosa u predškolskoj ustanovi ispunjavali uslove u pogledu vrste i stepena stručne spreme mogu i dalje obavljati poslove iz delatnosti predškolske ustanove.
Data je mogućnost da vaspitno-obrazovni rad u predškolskoj ustanovi mogu da obavljaju i lica koja na dan stupanja na snagu ovog zakona nisu bila u radnom odnosu u predškolskoj ustanovi, ako imaju više od 20 godina radnog iskustva u vaspitno-obrazovnom radu u predškolskoj ustanovi.
Pored brojnih prednosti i pozitivnih strana ovog predloga zakona, postoje i određene mane i propusti. Manjkavost ovog predloga zakona ističe se u članu 5. stav 2. Sporna odredba kaže da se za pripadnike nacionalnih manjina rad ostvaruje na maternjem jeziku, a može dvojezično ili na srpskom, ako se za to opredeli najmanje 50% roditelja, odnosno staratelja dece.
Kao logično, postavlja se pitanje – šta se događa ako se 50 ili više procenata roditelja ili staratelja izjasni da ne želi da se rad odvija na jeziku nacionalne manjine? Kao veliki problem, javlja se primena ovog zakona na Kosovu i Metohiji i ovo je pitanje za gospodina ministra.
Jedna od takvih problematičnih odredaba je odredba člana 9. stav 3. ovog predloga zakona, gde se kaže da je saglasnost za osnivanje predškolske ustanove s manjim ili većim brojem vaspitnih grupa od broja predviđenog stavom 1. potrebna saglasnost nadležnog organa autonomne pokrajine. Ko je nadležan kada je u pitanju Kosovo i Metohija?
Ono što nije promenjeno novim zakonom, a smatram da je trebalo, to je finansiranje, koje je ostalo isto, tj. nema izmena. Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kao veliki problem u praksi javlja se nedostatak mehanizma kojim bi se jedinice lokalne samouprave na Kosovu i Metohiji prinudile da sredstva obezbeđena u budžetu za finansiranje predškolskih ustanova prebace predškolskim ustanovama.
Ovo govorim kada su u pitanju materijalna sredstva, ili čak kada su u pitanju uplate za poreze i doprinose na lične dohotke, koji su budžetom preneti na lokalne samouprave, ali lokalne samouprave veoma često koriste naša sredstva za svoje potrebe i onda, na neki način, vrše krivična dela prema nama, pa su dečije ustanove uskraćene za veoma veliki deo materijalnih sredstava i samim tim ne mogu normalno da funkcionišu.
Kada su u pitanju konkursi za izbor direktora, za prijem zaposlenih u predškolsku ustanovu i organe upravljanja, Predlog zakona ne predviđa drugačije rešenje u odnosu na ono što je predviđeno Zakonom o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja.
Na kraju, želim da kažem da će stranka G17 plus podržati ovaj zakon, jer za njegovo sprovođenje nisu potrebna dodatna budžetska sredstva. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je 15 minuta i 15 sekundi od vremena Poslaničke grupe.
Nehotičnim prividom i greškom, uz izvinjenje, reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković, a posle nje, narodni poslanik Đorđe Milićević.

Gospođo predsedavajuća, nisam ni mislila da ste namerno napravili grešku.
Moram na početku da kažem da mi je žao kada se napravi ovakav paket zakona o kojem mi kao poslanici treba da govorimo, i to uglavnom budu važni zakoni, i onda treba za kratko vreme da se opredelite kako ćete jako brzo da ispričate ili da govorite o jednom.
Ovom prilikom sam se odlučila da govorim samo o jednom od tih zakona, o onom koji se odnosi na predškolsko vaspitanje i obrazovanje.
Mislim da treba da prokomentarišem samo nekoliko stvari pre nego što počnem konkretno da govorim o zakonu, a to je da u poslednjih 50 godina 20. veka predškolsko, bar kada se govori o njegovom statusu, nije baš imalo neke velike sreće. U jednom dužem periodu, ono je bilo deo društvene brige o deci, pa su nadležnost nad njim imala tri ministarstva – za socijalna pitanja, za zdravlje i za prosvetu. To je uvek vrlo komplikovalo stvar zato što i dalje mislim da takve stvari ne mogu da donesu unapređenje u radu, nego upravo obrnuto, koče normalan rad.
Inicijativom iz 2001. godine pokrenulo se to pitanje statusa i mesta predškolskog u jedinstvenom sistemu obrazovanja i vaspitanja i, hvala Bogu, 2003. godine ono je konačno pronašlo svoj status, postalo je deo jedinstvenog sistema obrazovanja i vaspitanja. Nadležnost nad njim je imao isključivo ministar prosvete, što je dobra stvar, i ono što je jako važno, ceo sistem obrazovanja je mogao da funkcioniše efikasnije i bolje, a ovaj podsistem koji se odnosi na predškolsko je mogao da bude unapređen, jer radi efikasnije i bolje. Takođe je važno što je u tom momentu mogla da se konačno obrati pažnja i na prava dece i da se to stanje zaista popravi, jer smo mi kao zemlja bili potpisnici Konvencije o pravima deteta.
Sada nekoliko stvari o zakonu. Zakon je u mnogim stvarima dobar, ali ima stvari koje su problematične i koje smo mi, poslanici DSS-a, pokušali da popravimo amandmanima. Videćemo šta je od toga prihvaćeno a šta nije, pa ćemo dalje komentarisati kada se bude govorilo u pojedinostima.
Počeću od člana 2, gde se predškolsko vaspitanje definiše kao delatnost od neposrednog društvenog interesa, što je sjajno, ali ako pogledate malo bolje zakon, ako ga malo bolje analizirate, vidite kako država gleda na te stvari. Kad kažem država, čitajte – Vlada Mirka Cvetkovića. Ako počnemo da komentarišemo samo od jedne stvari, ta prva stvar neka bude veličina grupa. U Predlogu zakona se kaže da grupa od tri do pet godina treba da ima 24 dece, što je prilično veliki broj i zaista možemo da komentarišemo koliko je moguć individualan pristup, koliko je moguća adekvatna podrška detetu u momentu kada mu je potrebna i sve druge metode koje malo izlaze iz onog da mu se pusti kaseta, jer morate da imate u vidu da ima vaspitača koji i po 36 dece u grupama imaju, pa moraju da pribegavaju i drugim stvarima kako bi ih, pre svega, fizički sačuvali.
Dakle, i ovaj broj od 24 je veliki, ali vi ne stajete na njemu nego u programu kažete da će grupu dece u predškolskom periodu činiti 26 dece. To je još veći broj. Ne razumem zašto ste ga povećali u odnosu na onih 24. Nisam mogla da ispratim logiku prema kojoj je pravljena ova sistematizacija dece.
S druge strane, u jednom neformalnom razgovoru, kada su predstavnici Ministarstva došli u Poslaničku grupu, bilo je rečeno – pa, znate zašto smo to morali, nema para.
Ja sam čovek iz prosvete, meni je potpuno jasno da za prosvetu u ovoj zemlji, uglavnom, nema para, ali, s druge strane, primećujem i moram da primećujem, jer to primećuju i sindikati i građani Srbije da, bogami, nije da nema para u tom ministarstvu. Kao što znate, ministar nam je od decembra do februara bio na velikim svetskim skupovima koji se odnose na obrazovanje: u decembru u Kini, u januaru u Londonu, u februaru je bio u Parizu, "fejsbuk" u nastavi, to je jako bitno za našu zemlju, i na kraju je u februaru bio na Kubi, ''Univerzitet za bolji život'', što je, takođe, vrlo važna tema, tako da predškolske grupe treba da imaju i dalje 26, 29, 30 itd. dece.
Struka kaže jedno, to je potpuno jasno; meni je drago što ovde među ljudima koji sede ima puno onih koji su iz struke i oni kažu da je to veliki broj, da s tako velikim brojem dece ne može adekvatno da se radi u grupi. Ako su ovoj zemlji prioritet deca, a treba da budu i moraju deca da budu prioritet, onda mora da se posluša savet struke i moraju da se nađu sredstva da se upravo u ovom delu, u predškolskom vaspitanju i obrazovanju, postavi stvar na noge, da se uspostavi red, da bismo mogli kasnije, u osnovnoj školi, da kažemo da imamo adekvatno odeljenje, s brojem dece koji ne prelazi 30, kako nam savetuje ovaj čuveni stručnjak Simon Grej iz Svetske banke, bez trunke pedagoškog znanja, bez trunke psihološkog znanja, bez trunke iskustva, ali on zna da je ekonomija jedino merilo u prosveti, pa nam kaže da treba da imamo po 36 dece u školama i 11.000 nastavnika su nam višak u ovoj zemlji.
Dakle, savetujem i ministru i njegovom timu, molim vas, poslušajte struku kako treba uspostaviti red u predškolskom vaspitanju i obrazovanju. Nećete se pokajati, to je dugoročno ulaganje. Lično od vas očekujem da se založite u tom pravcu, jer niko neće razumeti prosvetu ako je ne razumeju njeni čelni ljudi.
Drugo što bih mogla da komentarišem. Kažete: "Delatnost predškolskog vaspitanja i obrazovanja obavlja se u predškolskim ustanovama ili, izuzetno, u školi". Dolazimo do čuvene teme – mreže predškolskih ustanova. To je široka tema. U nekoliko reči da kažem, nije adekvatno raspoređena, jer uvek imamo problem da tamo gde je deci najpotrebnije, to su sela, predgrađa, tamo nemamo predškolske ustanove, tamo se sve odvija na nekom drugom mestu, izmešteno iz predškolske ustanove, a u velikim gradovima imamo problem da uvek imamo više dece. Hvala Bogu, nije problem, nego je problem to što ona ne mogu da budu obuhvaćena predškolskim, dakle, problem je jako mali broj ustanova u odnosu na broj dece koja treba da ih pohađaju.
Zbog toga se meni dopada što ste u zakonu ponudili neke druge modele, upravo zato što takvi modeli postoje i koriste se u svetu, kao, recimo, putujući vrtić. Nije nužno da se dešava samo u predškolskoj ustanovi i nije nužno da se dešava samo u školi. Ponudili ste u zakonu rešenje i za decu koja su u bolnicama. I to je adekvatno opremljen prostor i sasvim je u redu da se nađe u zakonu kao odgovarajući prostor. Sve ono što je zakonski opredeljen prostor, adekvatno opremljen, moguće je da koristi svrsi.
Dalje, dopada mi se što zakon, kao i ''krovni'' zakon, na kraju krajeva, zabranjuje svaki vid diskriminacije, zlostavljanja i zanemarivanja dece. To jeste nešto što je potreba i treba naglasiti u svakom zakonu, ali ono što uvek kritikujem jeste što sve ostane na nivou deklarativnog, dakle, površno. Ni u jednom zakonu nisam pročitala da je dozvoljeno zanemarivanje diskriminacije i ostalo, ali nije dovoljno da napišemo "nije dozvoljeno". Prosto bih volela da vidim mere koje iza toga slede, da ne bi bilo diskriminacije u našim vrtićima i u našim predškolskim ustanovama.
Vrlo je loše rešenje koje ste ponudili u Predlogu, a kaže ovako: "Bliže uslove i način ostvarivanja drugih delatnosti predškolskih ustanova propisuju sporazumno resorni ministri". Ovde se govori, pre svega, o ishrani i slično, i govori se o ministru zdravlja i ministru prosvete.
Što ste onda napuštali onaj divan koncept u kome tri ministra odlučuju o nekoj najobičnijoj stvari? Prosto, zato što nije funkcionalan, nije efikasan, komplikovan je. Hajde da pojednostavimo stvari, pa da i ovde napustimo taj koncept. Nemoguće je da ministar zdravlja nema stručni tim koji će da kaže šta deca treba da jedu, koliko kalorija, koliko vitamina ili slično. To je isključivo delatnost ministra zdravlja. Nema potrebe za ministrom prosvete, nisam sigurna ni da mu činite uslugu ako to samo navedete ovde.
Ono što je zaista besmislica, jedna od najvećih koju zakon nudi, jeste predlog rešenja po kojem predškolske ustanove mogu da funkcionišu i sa 100 vaspitnih grupa. Znam zbog čega ovo govorite, zbog toga što postoje takve predškolske ustanove u nekoliko velikih gradova, koje imaju i do 13.000 dece i, recimo, od 500 do 700 vaspitača i zaposlenih. To su zaista mamutske ustanove, tu nema adekvatnog rada. Tu ne možete da koordinirate, tu nema nikakvog pristupa, nema nikakvih modernih standarda, visokih i modernih metoda, tu se posao radi tako što se samo otaljava i tako što se pokušava da se sačuvaju goli životi dece.
Komentarisala bih još jednu stvar, a to je da, kada komentarišemo obuhvat dece, govorimo s malo više ponosa nego što to situacija u kojoj jesmo nalaže. Mi smo jedna od najgorih zemalja u Evropi, zemlja koja ima najniže učešće dece u predškolskom vaspitanju i obrazovanju, uzrasta dece od tri do pet godina. Tek negde od 2006 – 2007. godine država je počela sistematski da propisuje mere kako bi taj obuhvat bio veći i tu imamo jedan veliki pomak, sa 35, na 40%, kada je taj uzrast od tri do pet godina u pitanju, ali nismo preterano daleko odmakli. Mora država i dalje da te mere propisuje i da ih sprovodi, kako bismo ostvarili cilj, koji jeste dostižan, da nam sva deca budu obuhvaćena predškolskim vaspitanjem i obrazovanjem.
Kada komentarišemo uvođenje pripremnog predškolskog programa, koji jeste veliki pomak i dobra stvar, moramo da kažemo da je to bilo pre tri godine i da su od tada tri generacije dece, negde 220.000 mališana, prošle ovaj program. To je obuhvat od nekih 96%. To je sjajno, ali šta je sa tih 4%? U tih 4% su, uglavnom, deca kojoj je taj program neophodan. Upravo njima je taj program bio neophodan i upravo oni nisu imali mogućnost da dođu do njega.
S druge strane, od tih 96%, 60% mališana je bilo na onom minimalnom programu koji im je država propisala i, opet, tih 60% na tom minimalnom programu su deca iz nekih osetljivih grupa, kojima je i te kako bilo važno da im pomognemo da dođu do nekog programa koji bi bio celodnevni i trajao devet meseci.
Hajde da uzmemo priču o deci romske populacije. Samo 45% njih je bilo obuhvaćeno ovim programom. Nama je vrlo važno da budu obuhvaćeni 100%. To je ono što treba da radi ovo ministarstvo, uz pomoć nas, poslanika koji razumemo tematiku i želimo da se uključimo u ovo, da sledećih godina obrati pažnju na to.
Nisam razumela, moguće je da ministar nije tako rekao, volela bih to da prokomentarišemo, ovaj zakon je vodio računa o zatečenom realnom stanju svih zaposlenih u predškolskim ustanovama, neke je istakao u posebnim delovima, neke je u prelaznim odredbama samo pomenuo. Mislim da bi bilo idealno da svi oni nađu svoje mesto u tom zakonskom delu. Treba da komentarišemo jednu stvar koju je ministar ovako definisao – da će se budućim podzakonskim aktom urediti da svim zaposlenima u predškolskim ustanovama, shodno stepenu školske spreme, lični dohodak bude na istom nivou.
To je u redu, jer ne treba da budu ljudi kažnjeni zato što žive u nekim nerazvijenim opštinama, u odnosu na svoje kolege iz razvijenih opština, ali onda ostaje otvoreno pitanje – kako će to lokalne samouprave da isprate, da li to znači da će se na republičkom nivou naći sredstva da se iz budžeta isplaćuju plate zaposlenima u ovom stepenu obrazovanja? To je nešto o čemu treba da razgovaramo.
Zakon po sebi nije loš, uložili smo amandmane, očekujemo da nešto od tih amandmana bude prihvaćeno. Hvala vam.

Četrnaest minuta je iskorišćeno od vremena Poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević, posle njega, narodni poslanik Mileta Poskurica. Samo vas molim da se prijavite. Izvolite.

Gospođo Čomić, poštovani ministre, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, na samom početku svog izlaganja želim da izrazim zadovoljstvo što su ovde predstavnici Ministarstva prosvete, što je ovde ministar prosvete i obrazovanja, što danas u Srbiji imamo jedan stabilan obrazovni sistem, što ste nastavili s uspešnim reformama kada je reč o obrazovanju i što kao predstavnici Ministarstva prosvete i obrazovanja na sve moguće načine pružate podršku mladim ljudima da stiču nova znanja. Želim da izrazim zadovoljstvo što ova vlada Republike Srbije ima ministra prosvete koji se bavi svojim poslom, dakle, poslom koji se konkretno tiče prosvete i obrazovanja, a ne nekim drugim pitanjima koja nemaju nikakve veze s resornim ministarstvom.
Što se tiče konkretnih zakonskih predloga koji su na današnjem dnevnom redu, o kojima danas raspravljamo, želim da kažem da imamo tri izuzetno kvalitetna zakonska predloga i, kao što je već rečeno, Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije-Jedinstvene Srbije će ih u danu za glasanje podržati.
Predlog zakona o učeničkom i studentskom standardu. Jasno je da je postojeći zakon, koji je donet 1992. godine, prevaziđen u svakom pogledu i da ga treba uskladiti s Ustavom Republike Srbije. Pored ustavne obaveze, razlog za donošenje zakona, između, ostalog leži i u neophodnosti usklađivanja zakona s životnom realnošću, sa samom praksom, s onim što se danas dešava, kako bi se otklonili svi oni brojni problemi s kojima se suočavaju zaposleni u ovoj oblasti, ali i korisnici usluga, pre svega, mislim na učenike i na studente.
Ubeđeni smo da će usvajanjem svih onih podzakonskih akata, koji su, kako smo čuli, u pripremi i koje je neophodno usvojiti, u maju početi i formalna primena ovog zakona, kada se, između ostalog, objavljuju konkursi za prijem učenika i studenata u domove. Ubeđeni smo da ćemo usvajanjem ovog zakonskog predloga, usvajanjem podzakonskih akata koji su u pripremi, imati celovitu regulativu ove oblasti.
Takođe, želimo da izrazimo zadovoljstvo što su u izradi ovog zakonskog predloga učestvovali svi oni na koje se ovaj zakon konkretno odnosi. Tu mislim i na učenike, studente, predstavnike studentskih centara i sindikate, kao i predstavnike učeničkih domova.
Već je rečeno, u Srbiji ima, koliko sam shvatio, oko 70 ustanova učeničkog i studentskog standarda. Smeštaj u domovima obezbeđen je za oko 19.000 studenata, 11.000 srednjoškolaca, u menzama se hrani 30.000 studenata, oko 10.000 više nego što ih živi u domovima, i to govori o socijalnim prilikama, nažalost, danas. Ono što je izuzetno važno jeste činjenica da će ovaj zakon omogućiti da se po studentskoj ceni hrane i budžetski studenti koji žive kod roditelja, u mestu stanovanja.
Potpuno je jasno, nema dovoljno novca i potreban nam je što kvalitetniji i što bolji zakon. Kao predstavnici partije levice, partije koja se zalaže za socijalnu pravdu, za sistem jednakih šansi za sve, mi imamo i razlog više da podržimo ovaj zakonski predlog koji će svim studentima omogućiti jednake uslove za nastavak školovanja, bez obzira na njihov socijalni status.
Dakle, deca bez roditeljskog staranja, predstavnici romske populacije, osobe s posebnim potrebama, moći će da konkurišu za stipendije, kredite, ishranu, smeštaj u domovima. Osnovni uslov za konkurisanje ostalih učenika i studenata, kako je navedeno, jeste budžetski status i oni će plaćati takozvanu regresiranu cenu. Slažemo se i sa zakonskim rešenjem da domove mogu da grade i pravna i fizička lica, što je realna šansa da se dođe do novih kapaciteta kada je reč o smeštaju.
Veoma kratko, kada je reč o Predlogu zakona o predškolskom vaspitanju i obrazovanju, zakonskom predlogu koji je, kako je, između ostalog, rečeno, imao čudan istorijat, s obzirom na to da ga radi više ministarstava od 2001. godine. Potpuno je jasno da će njegovim usvajanjem po prvi put na sveobuhvatan način biti uređena oblast predškolskih ustanova u Srbiji. Takođe je važno da su tokom izrade ovog zakona bile organizovane javne rasprave, okrugli stolovi, i u Beogradu, i u Nišu, i u Novom Sadu, i drugim većim gradovima u Srbiji, i mi smatramo da to treba da bude praksa prilikom izrade svih važnih zakonskih predloga o kojima raspravljamo u ovom parlamentu.
Poznat vam je princip, skratiću, znam da je vreme na isteku, koji je ministar istakao – jedna opština - jedna predškolska ustanova, ali potpuno je jasno da je broj objekata u ovom trenutku, nažalost, nedovoljan i želimo da verujemo da, u trenutku kada raspravljamo o jednom izuzetno važnom zakonskom predlogu, Vlada Republike Srbije ima na umu ovu činjenicu.
Na samom kraju, tačno je, ovaj zakon ne sadrži odredbe o finansiranju zaposlenih u predškolskim ustanovama, ali želimo da pozdravimo još jednu nameru Vlade Republike Srbije da se utvrdi donja granica primanja, odnosno isti dohodak za istu stručnu spremu, bez obzira na ekonomsku snagu lokalne samouprave. Još jednom zahvaljujem.

Iskorišćeno je pet minuta i 30 sekundi od vremena Poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica, posle njega, narodni poslanik Jovan Nešović.

Dame i gospodo, nekoliko rečenica samo o prvom zakonskom predlogu, o predškolskom vaspitanju i obrazovanju. Doista nisam uspeo da razumem koliko dugo je trajala pripremna faza, sedam godina, šest godina, dok se ovaj zakon nije našao u proceduri.
Danas su nas podsetili na svoje ideje i ponovo u materijalu s nekakvim svojim zahtevima to pokazali predstavnici Samostalnog sindikata predškolskog vaspitanja i obrazovanja Srbije, koji su očekivali izmene koje su, navodno, oni svojevremeno već predočili Ministarstvu, ministru lično, koji ih je posetio, zahvalni su na tome, jedini ministar koji je posetio tu probranu predškolsku ustanovu, ali i njegovim saradnicima. Dali su to i drugim poslaničkim grupama, nije nama ništa ekskluzivno dato, taj materijal, i oni će to ponovo poslati u Ministarstvo, pa očekujem da na Odboru razmotrimo neke od, čini mi se, suvislih predloga koje sindikat, kao referentna institucija, verovatno i ravnopravni partner u toj takozvanoj javnoj raspravi, ako to još, kao neki ostatak raniji funkcioniše. To, verovatno, nije ni prošlo, pa su oni, gledajući to šta je u zakonu i šta su oni dali reagovali.
Prilika je to za Odbor i mislim da je u delu Odbora kojem sam prisustvovao bio nagoveštaj da će se razmotriti intervencije na zakone, amandmani. Neki se odnose na nivo plata, koje su zaista različite, a zakonom je predviđeno da osnivač odlučuje o visini plata. Pošto lokalne samouprave, u većini slučajeva, to rade po različitim koeficijentima, različitim metodama merenja efikasnosti rada tih službi na nivou lokala, onda su i plate veoma heterogene.
Ne mislimo da treba da bude jedno ravnilo, koje je jednako za sve; to je nemoguće, jer nije isti obim rada, niti su isti uslovi rada. Često postoji očigledna diskrepanca između onoga što je prostorno dato i što je pedagoški neophodno za rad u grupama, pa je zakonom predviđeno definisanje veličine brojnosti u pojedinim interesnim grupama kojim će usluge biti pružane, s limitom od 20% gore ili dole. Oni i na to imaju nekakve predloge. Mislim da ćemo to možda artikulisati svi skupa, jer će Ministarstvo tokom sutrašnjeg dana, kako su predstavnici sindikata rekli, dobiti novi faks, s ovim istim što mi imamo, budući da su, kako oni tvrde, to već dobili u Ministarstvu, ali se o tome nisu oglasili.
Onome čemu bih hteo da posvetim više pažnje, to je učenički i studentski standard. U startu, da krenemo od člana 2, gde zaista lepo zvuči to da su ovo dodatni uslovi za dostupnije, efikasnije i kvalitetnije obrazovanje. Zaista, to jesu pomoćni uslovi, to jeste aditiv, to jeste začin na ovo što je osnovno, a to je da se iškoluje dobar i kvalitetan kadar. Pitanje je koliko ćemo mi s ovim samo uspeti a da nismo ušli, s institucionalnih nivoa, u traženu reformu obrazovanja? Zakon o visokom obrazovanju i naučnoistraživačkom radu je već u postupku, vidi se u narednoj tački. Da li ćemo u tome do kraja uspeti i da li će sve ovo biti samo nužni nivo promena, da bismo zaista jednoga dana bili srećni, da bismo dobili više školovanih ljudi, veći procenat visokoobrazovanih, a da pri tom to pojedince manje košta?
Sasvim sveža saopštenja govore o tome da je danas odnos masters studija koje finansira država, devet desetina, ajde, Ministarstvo i opet država, državni univerziteti, jednu desetinu, i ono što sami studenti, njihovi roditelji, iz džepa izdvajaju – 1:2.
Mi iz SNS-a nismo neko ko bezuslovno glorifikuje Bolonju, neko ko nikada nije rekao da efekte bolonjskog metoda školovanja treba naknadno preispitati. Nikada nismo tvrdili, nasuprot onima koji glorifikuju Bolonju, da je samo stepen prolaznosti jedino merilo kvaliteta.
Suočavamo se s ozbiljnim problemom da ako neko ko nije imao sreću da izabere studije koje su integrisane, akademske studije, poput medicinskih nauka, odlazi na tehničke studije, a tamo je već zakonom limitirano 8,5 proseka da može da uđe u master, mora sam sebi da plati školovanje, koje je negde tri ili više hiljada evra. To je jako skupo, na stranu što nemamo dokaze o tome koliko je čega u kadrovskom profilu u ovoj državi potrebno.
Velika je to obaveza, ne samo Ministarstva obrazovanja i prosvete, već i nauke, Nacionalne službe za zapošljavanje. To je veliki nacionalni projekat, koji jednom treba da izađe s pretpostavkom koja neće davati potpunu autonomiju univerzitetima da odlučuju koliko će upisati, pa da se onda na konferenciji univerziteta hvale – ja sam posle ovog upisnog roka bio dobar 120 miliona, ti si 86, ti si 16, ti si toliko.
Šta to znači? Znači li to poruku onih koji su 2000. godine odlučili da to drugačije bude u Srbiji da su pobegli iz nužnog sistema besplatnog školovanja, besplatnog lečenja, u gotovo obavezno plaćanje visokih tarifa za tzv. reformisano školstvo? Pri tom, onaj ko uči četvrtu i petu godinu master studija nema, recimo mašinski, elektrotehnički, sve one predmete koje je onaj koji završava po starom programu imao. Oni imaju unekoliko redukovane predmete. Mnogi profesori predaju i jednima i drugima.
Nekada su, po starom sistemu školovanja, neki predmet držali dva semestra ili jedan semestar, sada tri predmeta spojeno drže u jednom semestru, za one koji su u nivou bečelora, da završe, da imaju informacije o tome.
Da li smo dobili kvalitetnijeg studenta? Treba li možda zadržati neke povojnice, nekakav spoljni manifest te bolonjske deklaracije? Sama deklaracija, tri stranice, ne govori uopšte o ovako apsurdnim detaljima do kojih je stiglo autonomno školstvo. Dokle je autonomno? Onda više ingerencije pokazuje Ministarstvo kada imenuje direktora studentskog doma ili centra, nego kada postavlja dekana i rektora.
Zaista, ima li više kraja autonomiji te vrste? Autonomija ide dotle da su neki profesori obavezni da egzaktno iskažu, kompletno, svoja predavanja na sajtu. Time usmeravate studente da učestvuju u predavanjima, ako kažu što je taksativno tamo stavljeno, i ne možete ići u proveru dubine njihovog znanja. Izgubio se osećaj studiranja, studijskog pristupa, studirati ležerno i savlađivati ležerno, odgovorno, pedantno i do detalja ono neophodno da se savlada materija. Sve se završava brzo, testovima koji su okačeni na sajtu, često zajedno s odgovorima.
Hoću reći da ovo što radimo, što predlažemo da poboljšamo cenu njihovog smeštaja, cenu ishrane, šanse da idu na oporavak, na rekreaciju, da se bave sportom, to je sve bilo, ništa nije novo. To je, možda, sada nešto uređenije. Sada smo zahvaćeni modernim tendencijama da pravimo inkluzivni odnos prema onima sa posebnim potrebama, i to je sasvim normalno, humano, razumljivo. Ne treba ljude ni markirati, ni stavljati u poseban položaj. O tome će se starati, makar tamo u ustanovama koje se bave srednjoškolskom mladeži. Nemamo taj zakon, još nov nismo doneli. Tu će to posebno biti izraženo, biće pedagoga, psihologa itd.
Deluje, kad se zakon čita, da to mora imati svaka institucija, ali o tom potom, kad ovo budemo razrađivali, videćemo da li se možda moglo u tehničkom smislu tu nešto i promeniti, ta naša nastojanja da ćemo ovim nešto bitno učiniti, da sirotim nesrećnim građanima i toj deci koja često nemaju ni patike, ni opremu, olakšamo ako nađu mesto u domu.
Postoji mogućnost, i niko nije od nas protiv toga, da to ide i privatnim sektorima, da fizičko lice napravi nešto analogno studentskom domu. To će, budući da neće finansirati Ministarstvo, biti na tržišnoj ponudi i verovatno će i taj koji to uradi biti u prilici da kaže – ako je sad 200 evra stan u Beogradu, najobičnija garsonjera za studenta, najgoreg ranga, možda ću biti konkurent sa 100, pa da mu dete uči tu.
Treba postaviti norme, sve ono što ministar predviđa, propisati uslove, standarde, normative; verovatno i onima koji tek otvaraju takve institucije treba propisati normativ, ali mi na njih ne možemo, ministarstvo ili mi, ne može država da utiče na to kako će oni normirati svoje cene.
Kada već govorimo o tome, da se kasnije ne vraćam, to može da bude u koliziji, da Ministarstvo ima obavezu da kad, ne znam kojim definisanim receptorom, oseti da u nekoj univerzitetskoj sredini nedostaju ustanove tipa ovih koje se ovde predlažu, studentskog ili srednjoškolskog standarda, pa je potrebno namiriti ono što je osnovno, a to je ishrana, može da sklopi ugovor s nekim ko će pružiti usluge te vrste.
Imamo li pravo da ne sumnjamo da možda neće ministar prepoznati, imati izgrađen osećaj za tu potrebu u nekoj sredini, u kojoj će se javiti neki moćni privatnik, tajkun, da on umesto države, umesto Ministarstva, napravi nekakvu ustanovu. Time će podići cenu na obavezni nivo, koju će morati student da plati, jer država, nisam razumeo, ali neće subvencionisati školovanje kod takvih, a i ako hoće, to je onda drugo pitanje, u kojoj meri i ko bi sve tu mogao doći u obzir i da li će to beskrajno moći čisto da ode.
Naravno, inicijativa privatnog sektora mora da postoji i da bude dobro kontrolisana, a ne da na nivou prihvatljive različitosti u ceni biti konkurentna gazdaricama s previsokim kirijama.
Očekujem, pošto u zakonu nije detaljno stavljeno, da će uputstvima, predlozima koje ministar i Ministarstvo, više ministar, da onome ko se bude interesovao, to se prvi put uvodi, da se spreči rizik da dovedemo to u nešto već viđeno, nešto u čemu nismo uspeli.
Tu je i pravo studenta na ishranu. Pridružujem se onima koji su mislili da to pravo nije loše proširiti na sve koji imaju evidentne dokaze socijalnog stanja, pa makar bili rezidenti u gradu u kome studiraju, da dobiju pravo na obrok, da se to nekim aktom institucije reši. Ne bi to bio nikakav greh. Sve je više gladne dece, talentovane, koja mogu da uče, koja mogu nešto da postignu.
Kada je reč o korišćenju prava na studentski kredit, uz studentsku stipendiju, dopadljivo zvuči potreba da neko ko već uzima gradsku stipendiju, to duplira i u opštini, lokalnoj samoupravi, pa da uzme i tamo, jer preko lokalne samouprave oni postave kriterijume, ali niko ne zna i nikad nemaju sredstava da isfinansiraju sve. Mehanizam povratne kontrole i provere mora da bude jasan, jer su i kazne koje su predviđene vrlo rigidne, tako da onaj ko se ogreši, pa na dva mesta uzme…
Sad, opet idem kontra. Hoće li neka lokalna samouprava nedostajući kadar, arhitektu, inženjera, moći da stimuliše ako preti opasnost da izgubi ono što mu država daje? On će morati da se odredi. Onda to tera lokalnu samoupravu da s mnogo većim iznosom izađe, da pređe iznad nivoa prosečno utvrđene cene smeštaja, ishrane, uvećane za 20%, kako u zakonu stoji, pa će taj nivo studentskog kredita biti nomenklaturno izražen u toj visini. Ako to ostane, onda će student znati da mora da se opredeli, a lokalna samouprava će imati čistiju situaciju. Ako želi da svojim finansiranjem nekog da veže, onda će morati da mu da više nego fakultet, ali student onda neće moći, jer danas je to pravilo, da deca uzimaju, posebno gde imaju političke veze, a pod tim političkim vezama mogu mnogo toga da urade za svoje roditelje i to je, nažalost, istina u Srbiji, to tako postoji, funkcioniše. To mi sada znamo, ali nećemo da ulazimo u detalje, da nikoga ne prozivamo.
Pravo na kulturno-umetničke i sportsko-rekreativne aktivnosti. Vidite, sada smo u paradoksalnoj situaciji. Bili smo organizatori Olimpijade Jugoslavije, a u Srbiji tada fakulteti nisu imali, tj. ukinut je bio predmet ''fiskultura'', ''fizičko vaspitanje'', kako se to zvalo. Studentske sportske igre su organizovali fakulteti, preko sponzora.
Sada, biti dekan znači biti menadžer. Više to nije posvećeno obrazovnom procesu, ili ako jeste, posvećeno je u sistemu jurnjave za inovacijama, ko će da smisli više novih predmeta, novih obaveza, ko će više da obesmisli 24-časovno učenje studenta, u kome će on u devet uveče da završi svoje obaveze, jer Bolonja ih tera da budu male grupe, a kada je akreditovao fakultet, akreditovao je za 300, a ne može 300, ne može više od 100 u grupi. Onda, tri smene, kao fabrika, štancuju studente, kao u gimnaziji, prozivaju. Izgubio se smisao onog školovanja u kom smo svi učestvovali, proživeli, naučili šta znači studirati. Imalo je to svoje lepote i čari. Ovo je dril koji deca sve teže podnose i na ispite sve teže izlaze itd.
Povremeno deluje da odlutam od teme, kritikujući bolonjski način školovanja. Znam da nisam jedini u tome, ali možda nas nema dovoljno moćnih da nateramo državu da vidi šta nužno mora da zadrži spram sveta, da bi ostala dostojna sebi, a šta spram svojih potreba i svojih studenata treba da revidira i toj deci, ali i nama nastavnicima, olakša. I mi naša predavanja držimo, po dva ili tri puta ponavljamo neprekidno unutar jednoga dana, da bismo zadovoljili potrebu da mala grupa njih čuje, dobije potpis, a pola njih prespavaju.
Ne mogu deca da izdrže. Zaboravili smo vreme u kome popodne nije smelo biti nastave; u vreme ručka u menzama, amfiteatri i vežbaonice su bile prazne. Sada toga više nema, nastava traje do 22 časa uveče.
Ko će da organizuje i plaća ta studentska školovanja, to što će deca ići na sportske igre, ako to sad ulazi u nadležnost studentskih domova? Da li će Ministarstvo da da pare, studentski domovi? Nevažan detalj, možda niko neće ni praviti te igre, možda će to biti lokalni teren, rukomet igrati međusobno. Ali, vidimo regionalno, možda mogu da idu i van Srbije, ali neko onda mora da ih sprema. Hoće li fakulteti participirati? Onda to ni fakulteti više neće raditi. Ukinuće fiskulturu, neće finansirati fizičko vaspitanje i obrazovanje, možda će to preći na domove.
Da li je to obaveza, da li je to potreba, kako shvatiti član 13? Naravno, to će tek da zaživi. Videćemo šta će to u životu, u konkretnoj praksi, da nam pokaže.
Hteo sam samo jedno pitanje, nije mi jasno, član 1. Mogao sam da pitam i na Odboru, ali tada nisam bio izučio zakon, pa sada pitam. U članu 19. stav 2, pod 1. i 2 – dom učenika i učenički centar. Kada čitate šta je razlika, piše – rad i odmor. Kao da u domu učenik ne može da se odmara. Tehnička primedba, možda je sasvim benevolentna. Ne morate je ni uvažiti. Čisto, dokaz da kada se sedne i malo temeljnije pročita, vidi se da nešto i nije baš najjasnije, jer ima institucija koje se bave odmaralištem i odmorom i rekreacijom.
Nešto sam pribeležio sebi ovde, da dom učenika, odnosno studentski centar može da obezbedi smeštaj, ishranu studenata i đaka. Znači, studentski centar može da primi đake, odnosno đake srednjih škola koji su u internatu, na neke od usluga koje može da im da. To bi verovatno trebalo unapred da se zna, kada se planiraju kapaciteti.
Osnivanje – pravno i fizičko lice. O tome sam već govorio u početku, kakvu lošu posledicu može da ima ako se negde infiltriše uticajan privatnik koji može da opere novac i da napravi nešto da Ministarstvo ne uđe s programom koji će u finansijskom smislu biti jeftiniji, cena usluge, smeštaj i ishrana, nego što će nam dati privatnik, a opet, taj će, podmuklo, dati dovoljno niže cene od onih koje nudi gazdarica da se samo prenoći u garsonjeri, ili da se bude član porodice, ili na ko zna koji način izdržava, nema poreza i sl. Mi znamo kako to ide, ali tako se vazda u Srbiji radilo.
Pitanje je hoće li Ministarstvo moći da napravi nove objekte, jer kada gledamo sredstva koja su predviđena prošle godine, ove godine, to je tu negde. Nema tu bitnih odstupanja, jer ovi iz Evrope se sve manje trude da nam daju pare da pravimo svoj studentski standard. Pretežno smo ta sredstva i ranije koristili. Koliko će biti, da li će im biti po volji? Vidite, sada negiraju i "Žutu kuću" pojedini ministri. Sve je moguće. Da li će nam biti po volji da nam i dalje pomognu u tome da izradimo standard, kada su bili toliko namereni da potpišemo Bolonju, po kojoj sada njihove članice, koje su je prve uvele, već dižu i studente i nastavnike u borbi protiv toga. Mi ne možemo da je ukinemo tek tako i brzo, jer su se lako prestrojili i mnogima ona zbog nečega odgovara, ali da je temeljno preispitamo, naravno da možemo.
Program vaspitnog rada, to je nešto što čoveku koji posmatra ovu skupštinu i nije baš jasno. Ako je moje dete u srednjoj školi, gimnazijalac, ili je u nekoj zanatskoj školi, i stanuje u domu, imaće i vaspitača, i pedagoga i psihologa, a dete moga brata koje isto to uči, u istom odeljenju, a stanuje u svojoj kući, neće to imati. Znači, da su porodice postale neefektne, da ne mogu da usmeravaju razvoj deteta, ili je to jedan grupni način života u kome je taj profil potreban i biće obaveza za sve.
Onda moramo znati da li ima od 50, 100, 150, 1.000 ili 1.500. Ako smo išli na domove i na centre, možda ona klauzula kada ste imali upravne odbore, više od hiljadu i po abonenata, možda bi bio centar, dom, jer ne vidimo šta je strukturna razlika, nude isti nivo usluge.
Šta će Ministarstvo propisati kasnije, ne znam, ali bojim se da može mnogo rigidno da ide, jer bi trebalo sve naše domove prepravljati i renovirati, manji broj soba itd.. Neke lokalne samouprave su u tom poslu otišle i dalje, pre zakona. Neke, bogami, i nisu i ne verujem da ministar može krajnje rigidno sada da ispostavi zahteve i među njima uspostavi građevinsku različitost u strukturi objekta.
Zaposleni u upravnim odborima, predsednici, sindikati. Ne znam zašto ne bi bilo logično da radi ukupan broj zaposlenih. Oni imaju bolju senzitivnost koga će gde da predlože, nego sindikati. Neko će u ime sindikata biti delegiran, delegirani uslovi za rad naučnih istraživača, profesora, ipak to nije isto.
Imenovanje direktora. Način na koji je predviđen direktor ovog fonda, za koji smo rekli je takav da prevazilazi ozbiljnost imenovanja direktora fakulteta, direktora visoke škole ili dekana fakulteta, ili rektora univerziteta, svodi se na jedan lokalni nivo, opet će politička grupacija doneti odluku.
Danas imamo priliku da u nekim zdravstvenim institucijama višeg ranga, institucijama javnog zdravlja, kadrovi iz Beograda bivaju imenovani da budu direktori u unutrašnjosti, iako istovremeno na tom istom mestu imate pet-šest nastavnika u zvanju kao i taj imenovani, kome se plaća stan, put, kome se plaća ovo ili ono. Eto šta to znači kada imate dvostruke aršine u tome kako ćete funkcionere postavljati tamo, pa sada date da država nekoga imenuje i postavi konkurs, može i takvu nakaradnu stvar da odobri, pregazi odluku upravnog odbora i celi ovaj nivo od tri meseca lako prođe. Pri tom se nivo komunikacije s Ministarstvom, odnosno s Vladom, izgubi i na kraju se postavi za direktora osoba koju želi jedna politička grupacija. Ovo je urađeno na ozbiljniji način nego što je način na koji radimo.
Kada gledamo strukturu zaposlenih, upozorite me, ne pratim sasvim vreme, vaspitač, psiholog, pedagog su osnove. Pominju se često i zdravstveni radnici. Zdravstveni radnici, pretpostavljam, to bi možda bio nivo srednje struke, možda i lekara kojeg mogu da uposle. To se ne kosilo, ne bi značilo izmeštanje zdravstvenih institucija učeničkog standarda koje već znamo – školske dispanzere, studentske poliklinike itd. Pretpostavljam da bi to ostalo, da bi ovo bilo samo nešto novo što bi bilo na teretu, pretpostavljam, Ministarstvu zdravlja ili Ministarstvu prosvete.
Ako uvedemo hiljadu i po abonenata, nije mali broj, verovatno im je potreban, ne znam u kom vremenu, zdravstveni radnik; piše – radnik ili saradnik. Nisam siguran na šta se odnosi. Da li na mini ambulantu, koju nekada i obdaništa imaju, stomatologa ili povremeno nekog gostujućeg? Nije ovde definisano do kraja. Piše – prema potrebi. Otprilike, u razradi će se rešiti kako će izgledati i dokle će to dovesti.
O Fondu je toliko toga rečeno. Zaista ne bih ponavljao. Nekada je neki sektor Ministarstva to već radio. Sada ćemo tu izmestiti i te ljude. Ako je to iz istog ministarstva, pa đene-đene, ali ako budemo nove zapošljavali, njihove savetnike, sekretare i druge ljude da rade isti posao, onda je pitanje koliko smo dobili, koliko smo sami poštovali zakon koji je pre mesec-dva donet – o smanjenju broja zaposlenih u javnim institucijama od javnog značaja, u državnoj i lokalnoj administraciji.
Otprilike, to su oni nužni nivoi. Nije zakon, kako iz priče može da izgleda, nešto što je tako loše, koliko smo te detalje hteli da apostrofiramo kao nedorečene, koje je moguće drugačije tumačiti u praksi. Ako se loše protumači i da nekome šansa koja mu ne pripada, onda i sam zakon gubi na značaju, iako je ideja i uopšte podrška studentima i talentovanoj deci uvek nešto za šta ćemo se zalagati. Zahvaljujem vam.

Iskorišćeno je od vremena Poslaničke grupe 23 minuta. Na raspolaganju je ostalo dva minuta.
Reč ima narodni poslanik Jovan Nešović, posle njega, narodna poslanica Nataša Jovanović.