Da li još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa  želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković.

Zahvaljujem, gospođo potpredsednice. Uvažena ministarka pravde, dame i gospodo narodni poslanici, amnestija kao krivičnopravni institut jeste nešto što je opšta tekovina savremenih pravnih sistema. Ona kao takva predstavlja civilizacijsku tekovinu.
Amnestija je ustavnopravni institut koji egzistira u našem pravnom sistemu, ne samo u ovom Ustavu, nego i u onom prethodnom iz 1990. godine i u nekim prethodnim periodima.
Po svojoj biti, amnestija predstavlja u suštini akt političke volje države kojim ona daje određene pogodnosti za određenu grupu lica. Time država sebe lišava ekskluzivnog prava na krivični progon i prava na kažnjavanje određene grupe učinilaca krivičnih dela.
Za razliku od pomilovanja, koje predstavlja akt šefa države, kod nas je to predsednik Republike, amnestija je po pravnoj prirodi zakon kojim se učinioci određenih krivičnih dela izuzimaju od krivičnog progona ili se oslobađaju od kazne ili se vrši rehabilitacija, sprovodi rehabilitacija, odnosno brisanje iz kaznene evidencije.
Amnestija jeste delikatno pitanje, ali moramo reći da se o amnestiji govori uvek kada se pojave neke društvene determinante koje stavljaju na dnevni red pitanje celishodnosti krivičnog gonjenja za određenu grupu krivičnih dela. Podsetiću vas, mada su to i kolege poslanici koji su govorili pre mene apostrofirali, koje su to okolnosti i u pravnom i u društvenom ambijentu koje su se promenile.
To su, pre svega, izmene u oblasti krivičnog zakonodavstva. Dakle, prethodnu godinu u radu parlamenta obeležio je jedan aktivan rad na revolucionarnoj, rekao bih, reformi krivičnog zakonodavstva, naročito u oblasti sankcija, naročito u oblasti izvršenja krivičnih sankcija.
S druge strane, usvojili smo najvažnije strateške dokumente u oblasti odbrane, usvojili smo Zakon o radnoj, materijalnoj i vojnoj obavezi i to je, dakle, ta pravna, politička i društvena determinanta koja jednostavno zahteva da se pitanje amnestije za ovu grupu krivičnih dela, a to je ukupno pet krivičnih dela iz Krivičnog zakonika, krivična dela protiv Vojske Srbije, stavi na dnevni red i da se o tome raspravlja.
Podsetiću da sem člana 99. Ustava Republike Srbije, koji govori o nadležnosti Narodne skupštine, naš Krivični zakonik daje jedan širok spektar mogućnosti kroz koje se konzumira praktično pravo na amnestiju, a to su: obustavljanje krivičnog progona u svim fazama, od istrage, glavnog pretresa, postupka po pravnim lekovima, dakle, prekid krivičnog progona, ukidanje pritvora, oslobađanje od kazne ili oslobađanje od dela kazne, ukoliko je osuđeno lice počelo da izdržava kaznu, rehabilitacija osuđenog lica i brisanje iz kaznene evidencije.
Ovim zakonom o amnestiji koji se nalazi pred nama, dame i gospodo narodni poslanici, predviđeno je oslobađanje od krivičnog gonjenja, oslobađanje od izvršenja kazne i brisanje osude. Dakle, tri mere koje se ovom amnestijom daju su: oslobađanje od gonjenja, što znači da se za lica za koja postoji osnovana sumnja, ili je već pokrenut postupak, da su izvršila neka od ovih pet krivičnih dela taj krivični postupak obustavlja.
Zakon sadrži procesne norme, jasno definisane u pogledu stvarne nadležnosti sudova, odnosno organa koji će sprovesti ovaj akt amnestije.
Ono što je bitno, to je kolega Perić opservirao i rekao da je pro forme ugrađen u Predlog zakona jedan član da se amnestijom ne dira u prava trećih lica. Moguće je, dakle, ne samo teoretski nego i praktično, da je određenim krivičnim delima prouzrokovana šteta. Kakva šteta? Materijalna ili nematerijalna, trećim licima. Bitno je reći, dakle, da se amnestijom ta prava tih trećih lica ne anuliraju, odnosno ne ugrožavaju.
Želim samo da kažem da Poslanička grupa ZES podržava ovaj zakon o amnestiji. Ovo je drugi zakon o amnestiji, nakon pet godina, koji se nalazi pred parlamentom. Da li tu grupu lica čini četiri ili pet hiljada ljudi, ne znam tačno, činjenica je da većina lica koja su obuhvaćena ovim zakonom predstavlja našu dijasporu, naše mlade ljude u dijaspori, koji što zbog neobaveštenosti, što zbog lošije komunikacije sa nadležnim organima u Ministarstvu, od 2006. godine pa naovamo nisu ispunili obavezu služenja vojnog roka.
Po meni, ovaj zakon će imati pozitivne efekte u tom smislu da ćemo mi kao država poslati poruku tim mladim ljudima, našoj dijaspori, prvenstveno u zemljama zapadne Evrope, da neće biti krivičnog progona, ali time ne šaljemo nikakvu poruku, niti implicitnu niti eksplicitnu, da krivična dela treba vršiti.
Naprotiv, ovim mladim ljudima šaljemo poruku da su oni državi Srbiji potrebni, da je država Srbija potrebna njima ili da su oni poželjni građani na teritoriji Republike Srbije, ne samo da posete svoje porodice i svoje najbliže, nego da se vrate u svoju državu i da ovde započnu život ili da nastave nešto što su već započeli, ili da investiraju u razne projekte, bilo da su ekonomski, politički ili bilo kakvi drugi.
Iz svih tih razloga, podržavamo ovo obrazloženje koje je dala ministarka pravde. Ne smatram da je potrebno prisustvo ministra Šutanovca ovde, ministra odbrane.
Usvojili smo najvažnije akte iz oblasti odbrane upravo u ovom domu, i to ne tako davno – Strategiju odbrane, Zakon o radnoj, vojnoj i materijalnoj obavezi.
Podsetiću vas da nikada u poslednjih dvadeset ili trideset godina odziv regruta nije bio u tolikoj meri visok kao u poslednje dve godine.
Profesionalizacija vojske je jedna nova okolnost, koja takođe ide u prilog tome da ovakav zakon treba usvojiti. Potpuno ćemo profesionalizovati vojsku u toku 2010. i 2011. godine. Imaćemo jednu savremenu i modernu vojsku.
Naravno, imamo Zakon o radnoj, materijalnoj i vojnoj obavezi, ali ono što je na kraju bitno reći jeste da se amnestija odnosi na jedan određeni, manji broj lica i njima se šalje jedna jasna poruka, jedna pozitivna poruka od strane države Srbije.
Zahvaljujem se.

Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč? (Ne.)
U tom slučaju obaveštavam da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja načelnog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika podnele sledeće poslaničke grupe: Poslanička grupa LDP, Poslanička grupa SNS, Poslanička grupa SPS - JS, Poslanička grupa SRS, Poslanička grupa G17 plus i Poslanička grupa ZES.
Prelazimo na deo sednice gde se za reč javljaju narodni poslanici, na osnovu redosleda po prijavama za reč u načelnom pretresu o Predlogu zakona o amnestiji.
Prva prijavljena je narodna poslanica Vesna Pešić, a posle nje Oto Kišmarton.

Poštovani poslanici, poštovane poslanice, poštovana gospođo ministarka, smatram da je opravdano doneti zakon o amnestiji i da su ova obrazloženja koja su data u ovom zakonu verodostojna zato što jeste došlo do određenih promena u samim zakonima o vojsci koje smo doneli ovde oktobra 2009. godine.
Naročito se ova amnestija odnosi na naše državljane koji su na studijama, koje nisu mogli da prekinu pa je zbog toga došlo do izbegavanja vojne obaveze, ili pak one koji su državljani a žive u inostranstvu i nisu izvršavali tu svoju obavezu.
Znam, i kao ambasador, da su imali velike probleme zbog toga što su bili proganjani od strane naših organa vlasti u pogledu služenja vojske, koju oni nisu hteli da služe jer su živeli u drugoj zemlji i više nisu osećali ni potrebu da dolaze, a imali su tu nepriliku da zbog studija ili zbog školovanja nisu mogli da se vrate, jer bi ih policija čekala na granici, hapsila ih i odvodila u zatvore. Mislim da je ovo sigurno dobar razlog da se takvi, po pravilu mladi ljudi oslobode od toga i da mogu da dođu i da se vrate u zemlju.
Međutim, ovi zakoni o amnestiji su zaista privremeni. Obećano je da će se vojska profesionalizovati 2011. godine, kada bi moralo da dođe do ukidanja ovih krivičnih dela, jer u međuvremenu će sigurno opet biti sličnih slučajeva, kao i ovom prilikom o kojoj sada govorimo. Onda će ponovo biti takvih koji će da se amnestiraju, jer će ovo da se nastavi u istom ovom stilu, zato što su se pozvali na te iste zakone. Ovaj zakon je privremen i opet ćemo donositi zakon o amnestiji za slučajeve od današnjeg, znači, sa stupanjem na snagu do profesionalizacije, kada mora doći do ukidanja ovih krivičnih dela.
Zalažemo se za profesionalizaciju vojske, za ukidanje ovih krivičnih dela, ali moramo ukazati na privremenost ovoga, što su i drugi pokazali, da svaki čas moramo, svake treće, pete godine, da donosimo ovakav zakon.
Takođe moram da pomenem da je Nataša Mićić, kao vrhovni komandant vojske, prva uvela civilno služenje vojske, koje jeste uzdrmalo ovu obavezu, to je potpuno tačno. Civilno služenje je vojske je zaista dovelo do toga da mnogi naši državljani, pre svega oni koji žive u inostranstvu, nisu tu obavezu izvršili.
Naravno, nisam očekivala da Ministarstvo pravde to kaže, ali moram da istaknem da razlozi koji su dovodili do izbegavanja vojne obaveze nisu samo življenje u inostranstvu, studiranje itd. Moramo da kažemo da je tokom poslednjih dvadeset godina, a tu je i ovih poslednjih deset godina, dolazilo do velikog pada ugleda vojske i da ljudi iz principa nisu hteli da idu u tu vojsku.
Vi znate i za slučaj Vlada Trifunovića, koji je spasao živote 220 vojnika u Varaždinu kada je herojski branio tu kasarnu i na kraju je uspeo da iz te kasarne izvede vojnike, regrute, molim vas lepo, gde je tek sada Vrhovni sud ukinuo tu presudu, ali nije završeno, on nije oslobođen, nego je samo ukinuta ta presuda.
Mi moramo da se osvrnemo na taj period kada Srbija oficijelno nije bila u ratu, ali su ljudi bili mobilisani, mladi ljudi, regruti, i slati na frontove, odakle su se vraćali u mrtvačkim sanducima.
Takođe moram da kažem da nikad nije bilo odato priznanje tom čoveku koji je te živote spasao. On i dan-danas stanuje u hotelu, nije mu skinuta ljaga i nije... Umesto da bude odlikovan zbog toga što je spasao te živote, on se i dan-danas u Srbiji smatra izdajnikom. Iako formalno Srbija onda uopšte nije bila u ratu, sud ga je maltretirao godinama, to se povlačilo i po vojnim sudovima, a posle toga po normalnim sudovima, običnom sudu, dok na kraju nije došlo do ukidanja te presude.
Znači, ko je bio spreman i devedesetih godina i kasnije da ide u takvu vojsku gde je, samo da napomenem, namerno trebalo da budu žrtvovani ti mladi ljudi, da bude epopeja, dignut spomenik njima, nije trebalo da im dođe pomoć, lažno im je obećavana pomoć, da će navodno biti spaseni, trebalo je svi da izginu... To je tadašnja vlast radila i to je Vojska Jugoslavije, koju je Vojska Srbija nasledila. Taj ugled mi imamo i mi sa tim „neugledom“ treba da izađemo danas na kraj.
Htela bih da kažem da i u ovom drugom periodu, posle petog oktobra nikada nije... To se odnosi i na vaše sudstvo, gospođo Malović, ja sam lično pisala gospodinu Predragu Važiću, kao predsedniku gradskog suda, povodom ubistva dva vojnika u kasarni u Topčideru. Svi znate da je tada uveliko bila demokratska vlast, da nikada nije istraženo, pa je taj predmet slat u Vizbaden, pa je tamo bila nekakva gužva, pa ste onda odugovlačili, nije bila otvorena istraga, pa onda protiv nepoznatog učinioca ništa nije urađeno; mislim da je neki gospodin Lazarević nešto pokušao da uradi, ali je bio onemogućen. Onda je to poslato kod FBI, da on istraži, pa je rekao da to nije moguće, pa je bila ona nezavisna komisija.
Bilo je i drugih slučajeva u ovom periodu da su ljudi odlazili na služenje vojnog roka, a da su se vraćali u mrtvačkim sanducima. Dok, i po vojnoj hijerarhiji, vojska ne izađe sa tim šta se dogodilo sa ta dva vojnika, pošto mi znamo, i sve komisije koje sam sad navela su ustanovile da su oni tamo ubijeni, mislim da morate navesti i to kao razlog zašto mladi ljudi neće da služe vojni rok – zato što je vojska doživela veliki poraz jer se vojnici u mirnodopsko vreme, čak nije bilo ni ratova u okruženju, vraćaju u mrtvačkim sanducima. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je šest minuta i trideset sekundi.
Reč ima narodni poslanik Oto Kišmarton, a posle njega narodni poslanik Petar Petrović.

Poštovane kolege narodni poslanici, šef Poslaničke grupe Napred Srbijo gospodin Tomislav Nikolić je govorio o Predlogu zakona o amnestiji i tom izlaganju nema šta da se doda, niti šta da se oduzme.
U svom izlaganju ću pre svega izneti mišljenje roditelja čija deca su ovom periodu i do sada bila na odsluženju vojnog roka, kao i nešto što sam čuo od roditelja čija deca će ubuduće služiti vojni rok, šta ti roditelji misle o Predlogu zakona o amnestiji.
Ovim zakonom utvrđuje se vremenski period za koji se daje amnestija. Zakon predviđa da se amnestiraju lica koja su od 18. aprila 2006. do dana stupanja na snagu ovog zakona učinila, odnosno za koja postoji osnovana sumnja da su učinila krivična dela kao što su izbegavanje vojne obaveze, izbegavanje popisa ili pregleda, odnosno regrutacije, neizvršavanje materijalne obaveze, izbegavanje vojne službe, samovoljno napuštanje vojske, odnosno bekstvo iz vojske.
Velika većina građana Srbije i bivše Jugoslavije vaspitana je tako da je vojska čast i obaveza svakog punoletnog muškarca i da je sramota da neko ko je zdrav i prav izbegne vojsku. U mnogim, a možda i u svim krajevima Srbije slavilo se kada mlad momak odlazi u vojsku, a roditelji su bili ponosni što imaju sina vojnika.
Danas, izgleda, živimo u nekom sasvim drugom svetu, što se tiče vojske. Moram primetiti da Vojska Srbije ne uživa ugled kao ranije, nerado se ide u vojsku, na ceni su neke nove vrednosti danas. Živimo u društvu gde je ugled vojske i oficira srozan.
Ovaj zakon će još više doprineti smanjenju ugleda vojnika i oficira. Verovatno će se ovaj zakon o amnestiji usvojiti, možda tako i treba, jer mi danas živimo u vremenu haosa, kriminala, gde se manje cene poštenje, čast i porodica.
Kada se izglasa zakon o amnestiji za period od 18. aprila 2006. godine do danas, učiniće se velika nepravda prema onima koji su išli u vojsku do današnjeg dana. Odlaskom u vojsku mnogi su napustili svoj posao, zemlju, porodice, gde su možda bili i jedini hranioci.
Ovaj zakon će isto tako diskriminisati i one mladiće koji ubuduće treba da idu u vojsku. Da ne bismo ubuduće opet donosili zakon o amnestiji za one koji se od danas ne odazovu vojnoj obavezi, najbolje bi bilo ukinuti redovnu vojnu obavezu. U vojsku neka ide onaj ko želi, a onaj ko ne želi, ne mora. Neka se uvede plaćena vojska, pa se bar neće učiniti nepravda prema onima koji ubuduće budu izbegli vojnu obavezu. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je tri minuta i petnaest sekundi.
Reč ima narodni poslanik Petar Petrović, a posle njega narodni poslanik Ljubiša Petković.

Poštovano predsedništvo, gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, na početku želim da kažem da će Poslanička grupa SPS - JS podržati ovaj zakon u načelu, a siguran sam da će ga podržati i kada konačna verzija zakona bude na glasanju.
Ono što želim na početku da kažem, da ne bih ponavljao ono što su prethodni učesnici u raspravi već govorili, jeste da amnestija predstavlja akt dobre volje vlasti prema onima koji su učinili neko od krivičnih dela predviđenih ovim zakonom, pa su procesuirani, nalaze se na izdržavanju kazne ili su u toku procesi po učinjenim krivičnim delima. To nije samo odraz volje ove države, to se radi u mnogim državama i ne bih povodom toga oduzimao vreme.
Međutim, ono što nama iz Poslaničke grupe SPS - JS pomalo smeta, a ja bih samo dao sugestiju a ne zamerke na Predlog zakona... Pre toga bih rekao da mnogi od učesnika u raspravi neopravdano stavljaju primedbe u odnosu na Ministarstvo pravde. Mislim da su oni samo tehnički obrađivači ovog zakona koji je dogovoren od strane drugih ministarstava i zbog primene nekih drugih zakona moralo je Ministarstvo pravde u konkretnom slučaju da bude formalni predlagač ovog zakona. Prema tome, mislim da ne treba kritike da se upućuju Ministarstvu pravde, nego nekom drugom ko je sugerisao i dao detalje da bi se ovaj zakon doneo.
Da se vratimo na temu. Ovde se postavljaju dva osnovna pitanja. Po meni, jedno od osnovnih pitanja jeste ravnopravnost svih građana pred zakonom. Kada to kažem mislim na one građane koji su izvršili svoju zakonsku obavezu, odslužili vojni rok, da li sa oružjem ili bez oružja, da li u trajanju od šest ili devet meseci, dakle, imali su neki prekid u kontinuitetu studiranja, rada, na poslu i tako dalje. Na neki način, narodskim rečnikom rečeno, oni su bili na nekom gubitku, jer su za to vreme dok su bili na odsluženju vojnog roka, po bilo kom osnovu, ostali bez zarade, za razliku od nekih drugih koji su u to vreme, da li u zemlji ili u inostranstvu, primali neka materijalna sredstva i na taj način sebe doveli u bolji materijalni i finansijski položaj u odnosu na one koji su ipak ispoštovali zakon i odazvali se pozivu za služenje vojnog roka.
S druge strane, drugo pitanje, postavlja se pravno pitanje šta ćemo sa onim učiniocima, uslovno učiniocima, i prekršiocima zakona koji se posle stupanja na snagu ovog zakona ne odazovu vojnom pozivu i dolaze pod udar zakona? Ovaj zakon se odnosi samo na one koji se nisu odazvali pozivu od 18. aprila 2006. do dana stupanja na snagu ovog zakona.
Sve ovo govori u prilog stavu Jedinstvene Srbije i Socijalističke partije Srbije, naročito Jedinstvene Srbije, koja od osnivanja kao deo svog programa ima profesionalizaciju vojske i daje nam za pravo da što pre treba uvesti profesionalnu vojsku u Republici Srbiji, a ostaviti mogućnost onima koji žele dobrovoljno da služe vojni rok u toj vojsci da se sami odluče da li hoće ili neće.
Prema tome, dame i gospodo, mišljenja smo da ovaj zakon ima određene pozitivne stvari, ali u mnogo čemu ima i nešto što dovodi u pitanje ravnopravnost svih građana Republike Srbije.
Iskoristio bih priliku da citiram jednog starijeg čoveka iz Pomoravskog okruga, koji je za zakon imao jednu opštu definiciju, koji je ovako rekao: „Zakon je paukova mreža u koju se svaka muva uhvati, a bumbar probije i proleti“. Šta hoću da kažem? Onaj ko je imao mogućnosti da ode van zemlje ili da na neki drugi način izbegne služenje vojnog roka to pravo je iskoristio, bez obzira na to što se to u tom trenutku kosilo sa određenim zakonskim normama. Oni drugi, prvenstveno deca radnika, seljaka i drugih materijalno slabostojećih građana ove zemlje, slabostojećih porodica, na kraju krajeva, plašeći se zakona, plašeći se primene zakona odazvali su se vojnom pozivu, izvršili svoju građansku i svaku drugu, moralnu obavezu i bili su u Vojsci Republike Srbije onoliko koliko su u tom trenutku važeća pravila nalagala, da li šest ili devet meseci.
Prema tome, mislim da bi u narednom periodu, kada se donose ovakvi zakoni, bez obzira na to da li je to zakon o amnestiji ili neki drugi zakon koji u primeni može da izazove određene razlike, nedoumice, nesnalaženja, trebalo malo više da se vodi računa o tome da se javna rasprava vodi na nekim višim nivoima, odnosno da više ljudi učestvuje u tome i da onda zakon bude opšteprihvaćen, ne samo od onih koji podržavaju Vladu RS, nego i od onih koji na ovaj ili onaj način kritikuju svaki zakon.
Da zaključim, Poslanička grupa SPS - JS će podržati ovaj predlog zakona i u načelu i u konačnom tekstu, ali molimo da se ubuduće, kada se donose ovakvi zakoni, ipak malo složenije posmatraju stvari i posledice donošenja ovakvih zakona. Hvala.

Iskorišćeno je pet minuta i četrdeset sekundi od vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Ljubiša Petković, posle njega narodni poslanik Jovan Nešović.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, veoma pažljivo sam slušao ministra gospođu Malović u vezi sa objašnjenjima na koja se lica odnosi ova poslednja amnestija. Primetio sam da se amnestija prvenstveno odnosi na lica koja su svesno kršila Zakon o Vojsci Srbije.
Ministar gospođa Malović jasno je rekla da se amnestija odnosi na lica koja su izbegavala vojnu obavezu odlaskom u inostranstvo, zatim, onesposobljavanjem, bekstvom iz vojske i činila druga krivična dela.
Uveren sam da je predlog za usvajanje ovog zakona samo jedna samovolja vladajuće većine. Srpska radikalna stranka postavlja pitanje – kakav je odnos države prema licima koja su izvršila određena krivična dela i onima koji su redovno služili vojni rok i izvršavali svoje zakonske obaveze? Srpska radikalna stranka sa punim pravom postavlja pitanje – da li su opravdani i koji su to razlozi koji su jedan broj obveznika naterali da izbegnu vojnu obavezu?
Ministarka je pomenula da jedan broj naših građana koji žive u inostranstvu nije u mogućnosti da se odazove vojnom pozivu. Sa tim se slažem, ali to se prvenstveno odnosi na lica koja nemaju legalan boravak u inostranstvu i koja su smišljeno izvršila krivično delo očekujući da će jednog dana biti oslobođeni krivice ovakvim zakonom.
Dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi samo da se na trenutak vratim na blisku prošlost, kada je veliki broj vojnih obveznika izbegao da učestvuje u odbrani zemlje, a posebno od ničim izazvane agresije NATO pakta. Šta danas treba da kažu majke, očevi, braća, sestre ili deca poginulog sina, brata ili oca koji je u odbrani zemlje položio život, kada vi donosite ovakve zakone?! Ne čini li vam se da šaljete lošu poruku novim generacijama i učestvujete u podstrekivanju na nova krivična dela protiv Vojske Srbije?
Osim toga, usvajanjem ovog zakona svesno se radi, po nalogu Zapada, na definitivnom razbijanju Vojske Srbije i slabljenju borbene gotovosti, čime se odbrana zemlje definitivno dovodi u pitanje. Zahvaljujem.