Vreme. Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz.

Dame i gospodo narodni poslanici, parlament je mesto gde treba da se iznose različiti politički stavovi, najbitnije i najvažnije mesto u zemlji, ali treba da se radi ozbiljno na izgradnji celog našeg društva, institucija i svega ostalog što jednu državu čini državom.
Da se nadovežem na izlaganje prethodnog kolege, Izrael ne samo da kaže da je država, nego pokazuje da je država svakog dana. To je ono što je razlika između njih i nas. Mi govorimo, ali često ne pokazujemo da smo država, u mnogim situacijama.
Ovaj set zakona je nešto što je, po mom dubokom ubeđenju, dobro za državu. Treba da se nastavi ovim putem, pre svega u borbi protiv organizovanog kriminala i radi jačanja institucija, jer je očigledno da naše institucije nisu dobre. Dobro je da učimo od onih država koje imaju jake institucije, da u saradnji sa njima učimo dobre stvari i da ih primenjujemo kod nas, pošto je činjenica da kod nas institucije ne funkcionišu.
Tačno je, takođe, da imamo ovde više različitih zakona, sporazuma, o kojima moramo da govorimo u jednoj raspravi, pa ću se bazirati tokom ovih dvadesetak minuta kroz tri dela na ovih jedanaest tačaka. Na neke od njih neću se ni osvrnuti, već sam rekao da nisu sporne i potrebne su državi Srbiji, ali, reći ću zašto je bitno potpisivati sporazume o policijskoj saradnji sa što većim brojem država, naročito sa državama kao što je Francuska, a takođe je veoma bitno, reći ću i zbog čega, potpisivanje sporazuma o policijskoj saradnji sa Švajcarskom Konfederacijom i Izraelom.
Iz prostog razloga što, već sam o tome govorio kada smo govorili o strategijama nacionalne bezbednosti, strategiji odbrane, to su zvanični podaci UN, 93% ukupne proizvodnje heroina u svetu se proizvodi u Avganistanu, a skoro sto posto prodaje na tržištu EU, pa i nekih država koje nisu u EU, poput ovde pomenute Švajcarske, obavlja albanska mafija, koja se po podacima UN zvanično u njihovim aktima vodi kao četvrta mafija po snazi u svetu. Ali, ta albanska mafija nisu Albanci iz Albanije, nego Albanci sa Kosova i Metohije u 99% slučajeva, znači, naši građani, pošto je Kosovo i Metohija sastavni deo države Srbije.
To su ljudi koji, zahvaljujući tom novcu, već decenijama unazad finansiraju taj projekat nezavisnosti Kosova. Naravno da je potrebno, u čitavoj ovoj našoj borbi za Kosovo i Metohiju, da imamo policijsku saradnju sa tim državama. Reći ću vam da se upravo u Švajcarskoj i Nemačkoj nalaze baze tih kriminalnih grupa koje prodaju avganistanski heroin na tržištu EU. Ima tri miliona registrovanih zavisnika u državama EU. Ko zna koliko ima korisnika. Verovatno je dvocifren broj, još ako se uzme u obzir i Švajcarska, koja nije u EU, Norveška, velike države kao što su Rusija, Ukrajina, naš deo Balkana, uglavnom 99% tog tržišta i prodaje heroina kontrolišu upravo Albanci sa Kosova i Metohije.
Onda nije ni čudo što je Avganistan prvi priznao Kosovo kao nezavisnu državu, čak pre nego SAD ili susedna Albanija. Oni su to prvi uradili, naravno, pošto su im komplementarne privrede. Najvažniji proizvod iz Avganistana, gde se sada nalazi već preko 100.000 NATO vojnika, jeste heroin, a desetak hiljada NATO vojnika se nalazi u Bondstilu, pre svega američkih, na Kosovu i Metohiji. Vidite, imaju te veze preko toga i sa Albancima.
Kolege koje su u delegaciji u Parlamentarnoj skupštini NATO pakta, koja predstavlja Srbiju tamo, znaju... Otvoreno govorim o tome i vaše kolege koje su u toj delegaciji mogu da potvrde da se često poslanici iz Italije ili Švajcarske u toj delegaciji slažu i podržavaju tu priču i govore da bi to pitanje već jednom trebalo da bude rešeno, da oni ne šalju svoje vojnike u Avganistan da bi neko štitio tamo proizvodnju heroina, nego pravljenje civilnog društva, ali izgleda da se dešava nešto sasvim suprotno.
Zbog toga je baš potrebno sa Švajcarskom i sa Izraelom, koji se i protiv toga bori, jer deo tog novca od prodaje heroina se sigurno koristi i protiv države Izrael, u borbi muslimanskih ekstremista protiv države Izrael...
Zato je potrebno još više ovakvih sporazuma praviti, ali ne samo sporazuma, nego je potrebno i sarađivati. Mislim da mi kao država, bez obzira na kapacitet, snagu, ekonomsku situaciju, imamo dobru policiju i moramo i po tom pitanju, uz dužno poštovanje... Pričaću i o tom kokainu iz Južne Amerike, on nije bio u najvećoj meri namenjen našem tržištu, iako se radi o ljudima koji su sa ovih prostora, nego tržištu zapadne Evrope.
Ovo pitanje je daleko opasnije po nas i mislim da bismo morali da počnemo da pravimo možda čak i čitave timove ljudi koji će se time baviti i, ako treba, tamo, u saradnji sa tim policijama, razbijati te šiptarske narkokartele. Jer, na taj način ćemo slabiti poziciju Hašima Tačija i onih koji vladaju na Kosovu i Metohiji, gde privreda ne postoji, gde je nezaposlenost 80% i gde se oni samo zahvaljujući tom novcu i političkoj pomoći država koje ih priznaju održavaju na vlasti. Još uvek nema socijalnih nemira, iako su na Kosovu i Metohiji i Albanci veoma nezadovoljni životom.
Drugi deo ovih zakona su ovi sporazumi o readmisiji. Oni se baziraju, kao što je rekao ministar, na Zakonu o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Evropske zajednice o readmisiji lica koji nezakonito borave. Govorio sam o tome kada smo ovde pričali o produženju plavih pasoša. Taj zakon je donet na osnovu sporazuma koji su potpisali u ime EU Rui Karlos Pereira i Franko Fratini, a u ime Srbije Dragan Jočić. Toliko o tome kako je ova vlast zaslužna za viznu liberalizaciju itd. To je nešto što je država Srbija radila u kontinuitetu i prethodne dve vlade su to radile i, ponavljam, mnogo više onoga što je bilo potrebno da se uradi da bismo došli do vizne liberalizacije urađeno je tada. Hvala bogu, došli smo.
Naravno da će biti negativnih efekata, kao i danas, ili incidenata, koji se pojavljuju. Toga je bilo i sa Rumunima i sa Bugarima, sa svima onima koji su ili postajali članice EU ili imali ovakve vrste sporazuma.
Ono što želim da kažem, što je veoma bitno, na osnovu ovog zakona se vidi da, u suštini, samo sa jednom državom članicom sada potvrđujemo, to je Italija, ali radimo i nešto što je bitno sa Norveškom i Švajcarskom. Po ovom zakonu smo dužni, jer su i to zemlje „šengena“, da nešto slično potpišemo i sa tim državama; to se i vidi na kraju ovog zakona, lepo piše da se preporučuje da takve sporazume potpišemo i sa tim državama i dobro je što smo ih potpisali.
Međutim, ono što je bitno reći za čitavu ovu situaciju kod nas sada, kada smo već tu i kada potpisujemo ove sporazume, a zaista se radi o državama koje su priznale nezavisnost Kosova, znači Norveška, Švajcarska i Italija, kao članica Evropske unije... Međutim, šta su definicije ovog zakona? Ovi sporazumi nam to omogućavaju. Pitanje je samo kako ćemo mi kao država i ova vlada u nekoj kampanji o tome da je Kosovo naše, koju bi trebalo da radimo, a ne da gledamo kampanju koju vodi kosovska vlada o tome da su oni najmlađa evropska država i njihove spotove koji se pojavljuju na svim bitnim evropskim televizijama...
A, te iste članice Evropske unije potpisuju sa nama sporazume u kojima, na primer, definicija u članu 1. pod b) kaže da je državljanin Srbije bilo koje lice koje ima državljanstvo Srbije, u skladu sa njenim zakonodavstvom. Znači, praktično Italija potpisuje sa nama, i ovim sporazumom mi to ratifikujemo, da su za nju državljani Srbije oni koji su u skladu sa našim zakonodavstvom. Znači, u skladu sa našim zakonodavstvom i oni kojima je prebivalište na Kosovu i Metohiji treba da se da vrate nazad. Džabe to njihovo priznanje. Kad pričamo o onome da li je posredno, neposredno, pravi se jedno zamešateljstvo, što u ovom slučaju nama može da odgovara, da kažemo – čekajte, kako vi to priznajete?
Recimo, baš je u Italiji Kosovo priznala vlada koja je bila u padu, a posle toga su raspisani izbori. Nikad u parlament sa tim pitanjem nisu smeli da uđu kao vlada, a to i ova izbegava da uradi, zato što znaju da ne bi imali podršku parlamenta. Čak je sadašnji premijer Italije rekao da će, shodno odluci Međunarodnog suda pravde, tom savetodavnom mišljenju, Italija možda i promeniti stav po pitanju nezavisnosti Kosova. Da vidimo da li će se to desiti ili ne. Teško je to u ovim situacijama, naročito ako znamo kakav je odnos SAD prema tome.
Zašto mi ne bismo sve ovo koristili sada i u svrhu našeg interesa i govorili – čekajte, mi to potpisujemo, mi uvodimo evropske standarde i pokazujemo da smo odgovorna država, vi sa nama potpisujete, potpisujete, podržite nas da pregovaramo već jednom normalno o tom statusu i stanite iza toga, a ne iza jednostranih akata.
Takođe, u članu 3, gde je readmisija državljana trećih zemalja i lica bez državljanstva, imamo jedan stav koji kaže: „Srbija će takođe prihvatiti, na zahtev države članice, državljane bivše SFRJ koji nisu stekli nijedno drugo državljanstvo i čije se mesto rođenja i prebivalište na dan 27. aprila 1992. godine nalazilo na teritoriji Srbije“. Znači, ako je u Đakovici, on je naš državljanin zbog prebivališta. To predviđa ovaj zakon, koji je važeći, kao sporazum i za države članice EU i za nas.
Zato mislim da je potrebno ovo ratifikovati i mislim da je možda čak potrebno krenuti u jednu bržu akciju, bez obzira na to što će neko reći da trošimo novce u vreme ekonomske krize, ali da se ministar rastrči malo po tim zemljama EU, naročito onim koje su priznale Kosovo i Metohiju, i da potpisuje ove sporazume, da ih ratifikujemo što pre.
Opet kažem, uz to je potrebna jedna kampanja, gde bismo to objašnjavali javnosti, jer je javnost veoma bitna na Zapadu i građanima i državama članicama EU. Vidite li kako neke stvari mogu da se promene i kod njih kada saznaju pravu istinu? Vidite kako se napušta odjednom taj entuzijazam za borbu u Avganistanu ili Iraku kada su saznali pravu istinu o svemu što se dešava tamo i kako se sve veći broj država članica NATO pakta povlači i traži da povuku vojnike? Englezi imaju velike probleme da objasne svojoj javnosti zašto su tamo poslali još dodatnih 500 vojnika. Barak Obama, koji je obećao da će povući vojnike, sada mora da objašnjava kako šalje novih 40.000 vojnika da bi onih 70.000 koji su bili tamo što pre vratio nazad, da završi posao.
To mi malo liči na ove ovde kod vas, savetnike koje ima predsednik države. Čini mi se da oni više vladaju ovom zemljom, nego on. Iz nemoguće situacije spinuje se neka priča da je nešto sasvim dobro, dok narod vidi se da sve teže živi, da su sve niže plate, sve veći broj nezaposlenih. Sutra ćemo, kod sledećih tačaka dnevnog reda… Sada nešto što je aktuelno, nešto što se od Srbije stalno traži.
Samo, zaboravio sam jednu rečenicu, ovo je bitno i za rad parlamenta, vezano za albansku mafiju, heroin i sve ostalo. Bio sam u poseti Albaniji ispred ovog parlamenta u okviru Parlamentarne skupštine NATO pakta, tri dana. Bilo je trinaest poslanika iz cele Evrope, bili smo primljeni onako... Podneću izveštaj Odboru inostranih poslova, primili su nas predsednik države, predsednik Vlade, predsednica Skupštine, ministar inostranih poslova, koji bi danas trebalo da bude ovde.
Inače, reći ću vam, taj ministar inostranih poslova ispred mene je izgovorio (ministre, to da znate, da se tamo proveri ili kada se razgovara sa njim) da je pre desetak, petnaest ili dvadeset dana dao 40.000 evra ovoj srpskoj partiji (liberalna ili kako se već zove) koja učestvuje u kosovskim organima vlasti i koja tamo radi, a dobija ispod 1% glasova građana Srbije, kao pomoć srpskom stanovništvu. Pitao sam ga kojem to srpskom stanovništvu pomaže, koga oni predstavljaju, sa tih 40.000 evra? On je ostao bez odgovora, nije znao koji je procenat na izborima bio ni koliku su podršku građana dobili na tim izborima.
Jedna stvar je interesantna, na direktno pitanje koje je jedan kolega poslanik postavio – koji su bezbednosni rizici za Albaniju, ministar odbrane je rekao – sever Kosova, zato što tu teritoriju niko ne kontroliše, pa preko te teritorije... Vidimo, kolega Krasić je pročitao, da nije tako, Dunav ne ide kroz Kosovo i Albaniju, naravno da je tranzit iz Avganistana preko Turske, Crnog mora i Dunavom lakši preko Rumunije i Srbije itd., ali to da ne objašnjavamo. Rekao je da je ta teritorija opasna zato što se preko te teritorije, jer je niko ne kontroliše, ni Priština, ni Beograd, vrši tranzit droge i ljudi, trgovina belim robljem praktično ide, što je potpuni nonsens i glupost.
To može biti opasna stvar za nas i možda jedna od stvari o kojima treba da razmišljamo, da se ne dogodi da tamo upadne KFOR ili ne znam ko, Euleks, KFOR, policija, vojska neka, na sever Kosova, u ove opštine i da kaže kako su upali da jure kriminalce koji diluju drogu po Evropi, da im to bude način i opravdanje da taj deo integrišu u celo kosovsko društvo. Teza o kojoj treba razmišljati i za koju se treba pripremati, možda treba već unapred da je razbijemo. Vreme polako prolazi.
Sporazum sa Hrvatskom o policijskoj saradnji je potreban zbog te regionalne saradnje, borbe protiv kriminala, koji ne zna za granice, ali nemamo sa Crnom Gorom, a juče je bila žestoka rasprava u crnogorskom parlamentu o tome.
Mogu da pozdravim ova nova hapšenja Šarićevih saradnika u Srbiji, sve u skladu sa onim što sam govorio pre dve nedelje, kada ste vi aplaudirali ovde predsedniku Vlade, a ministar, nažalost, nije bio prisutan. Ispostavilo se da je sve ono što sam govorio tačno, a da je sve ono što je govorio predsednik Vlade bila neka maska, koju je koristio Tijanić posle na onaj način na koji je koristio, a videli smo posle šta se dešavalo sa SMS porukama sve ovo vreme i kakvi su bili izveštaji sa te sednice od četvrtka.
Pohapšeni su opet neki Pljevljaci, Marinko Vučetić, koji je bio direktor na Paliću. Sve je to rađeno za Darka Šarića. Onda je pretresen stan Nebojše Jestrovića, koji ne može da se nađe, inače je bivši direktor „Future plus“ Caneta Subotića. Policija radi to, nastavlja se „Memfis akcija“ itd., Antona Stanaja koji je imao ovde… Inače, taj Nebojša Jestrović, koji je pobegao, takođe je Pljevljak i traži se.
Tada sam postavio pitanje i za načelnika UBOPOK-a, koji je takođe Pljevljak i bio je dobar prijatelj sa Terzićem, u naše vreme postavljen za sekretara za bezbednost, ali je sada načelnik UBOPOK-a. Da li radi posao kako treba ili ne, to je vaš deo i vi ćete to utvrditi.
Očigledno je da sa onim što sam tada govorio o „Metals banci“, o Antonu Stanaju, uhapšenom, o Prvoj crnogorskoj banci Ace Đukanovića, dolazimo i do samog Mila Đukanovića i Caneta i čim se ta dva imena spomenu, odmah se pojave ovde neki političari koji počnu njih da štite i pričaju kako treba da govorimo o dobrosusedskoj saradnji, a borba…
(Predsednik: Vreme.)
… protiv organizovanog kriminala, završavam, traži mnogo više.
Samo želim na kraju da kažem da je potrebno u svemu ovome naći političku pozadinu. Ne mislim da je u vašem kabinetu, to nikada nisam ovde ni rekao, ali sam jasno rekao da zbog onih koji su držali novac u toj banci, koji danas pokušavaju od te banke da naprave razvojnu banku Vojvodine, jasno sam rekao na koga ciljam i gde mislim da se nalazi politička pozadina svih ovih vezanih za slučaj Šarić, Stanaj i svih ostalih …

Zahvaljujem. Gospodo narodni poslanici, htela bih da vas obavestim da je generalni sekretar RTS-a gospodin Veljković dostavio u pismenoj formi obaveštenje da danas, u četvrtak 11. marta 2010. godine zbog ranije preuzetih obaveza RTS neće biti u mogućnosti da direktno prenosi sednicu od 17.30 časova. Biće odložen prenos.
Da li još neko od predsednika, odnosno predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Obaveštavam da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: Nova Srbija, LDP, SPS - JS i SRS.
Dajem reč narodnom poslaniku Miletiću Mihajloviću. Samo se prijavite.

Poštovana predsednice, gospodine ministre i saradnici iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, Poslanička grupa SPS - JS razmatrala je predložene zakone o ratifikaciji, odnosno potvrđivanju ovih sporazuma koji se odnose na readmisiju i policijsku saradnju, kao i na još neke oblasti koje se tiču pogranične saradnje, saobraćaja i vozačkih isprava, kada je reč o sporazumu sa Španijom. Zaključili smo da pred sobom imamo veoma značajne zakone, koje treba podržati, jer su oni u nizu svih tih aktivnosti i dokumenata koji povezuju Srbiju sa ostalim zemljama i sa okruženjem.
Jasno je da je Ministarstvo unutrašnjih poslova u poslednje dve godine, od kada deluje u ovom sastavu, odnosno u ovoj strukturi i pod vođstvom gospodina ministra, zamenika premijera Ivice Dačića, pokazalo jednu živu aktivnost, veliku agilnost i sposobnost da se nosi sa svim problemima i pitanjima koja su u domenu rada ovog ministarstva.
Na jednoj strani, na unutrašnjem planu imamo veliku efikasnost Ministarstva unutrašnjih poslova u suzbijanju kriminala, otkrivanju počinilaca krivičnih dela, pre svega, teških krivičnih dela iz oblasti organizovanog kriminala, kao i drugih krivičnih dela koja se odnose na trgovinu oružjem, posedovanje nelegalnog oružja, trgovinu drogom, ljudima itd. Na drugoj strani, MUP pokazuje jednu živu aktivnost kojom zemlja Srbija daje veliki doprinos na međunarodnom planu kroz povezivanje našeg ministarstva, te delatnosti sa delatnostima ministarstava iz drugih zemalja.
Kada je reč o potvrđivanju sporazuma koji se odnose na readmisiju, pre svega imamo nastavak onih aktivnosti koje proizilaze iz sporazuma o readmisiji između Republike Srbije i EU koji su potpisani u ranijem periodu.
Naravno da Ministarstvo unutrašnjih poslova ne postoji samo od juna 2008. godine, svakako je postojalo i pre toga. I pre toga je Ministarstvo unutrašnjih poslova, kada su bili drugi ministri, davalo određene rezultate. Ako osvetlimo ovaj ugao oko onoga što jeste rad Ministarstva u ovom periodu, smatramo da možemo reći da je ovo ministarstvo zaista dalo veliki doprinos u mnogim oblastima, u onome što je polje rada ovog ministarstva, pa i na međunarodnom planu.
Ovaj jedinstveni sporazum o readmisiji koji je potpisan sa Evropskom zajednicom podrazumeva potpisivanje protokola kojim se preciziraju odnosi između Republike Srbije i zemalja članica Evropske zajednice. U tom smislu je i ovaj sporazum sa Italijom.
Kada je reč o readmisiji i sporazumima sa drugim zemljama koje ne primenjuju šengenski režim i nemaju taj pravni, da tako kažem, šengenski milje, reč je o zaključivanju sporazuma između Republike Srbije i tih zemalja na bazi bilateralnih odnosa, ali u istom duhu i otprilike sa istom tom namerom kao što je i ovaj prethodni sporazum sa Evropskom zajednicom. To pokazuje da je Republika Srbija svakako spremna na međunarodnu saradnju, i ona je veoma plodotvorna u tom sistemu stvaranja određenih pretpostavki i uslova za šire funkcionisanje međunarodne zajednice, što pokazuje da smo zapravo deo te međunarodne zajednice.
Postoje i drugi sporazumi koji se odnose na policijsku saradnju između Srbije i drugih zemalja, jer, kao što je rekao i gospodin ministar u svojim ranijim obraćanjima, vrlo lako taj kriminalni svet, naročito u oblasti organizovanog kriminala, nalazi svoj zajednički jezik. Oni se povezuju po raznim linijama i poštuju i sarađuju na veoma organizovanim principima, tako da i to bratstvo i jedinstvo, koje je nekada bilo sistem vrednosti u našem regionu, odnosno u bivšoj SFRJ, sada naročito postoji i dolazi do izražaja u ovom kriminalnom svetu.
Ovim sporazumima se zapravo predupređuje i pokušava se da se spreče takve organizacije koje kriminalno deluju, što je svakako u interesu zemlje, odnosno Republike Srbije, a i drugih zemalja. Ne možemo da postignemo, da ostvarimo određene ciljeve, niti određeni napredak na društvenom, političkom, ekonomskom, pravnom planu itd. ako nismo uspešna zemlja u borbi protiv kriminala. Kriminal nije zatvoren u okviru granica jedne zemlje.
Nikakav rigidan stav o tim pitanjima, naročito što se tiče međunarodnih odnosa i saradnje sa ministarstvima unutrašnjih poslova drugih zemalja, nije poželjan, niti on može da da neke velike rezultate.
Mislim da naše Ministarstvo unutrašnjih poslova pokazuje strpljivost, upornost, sposobnost da ovim problemima priđe na jedan racionalan način, nalazeći razloge da uspostavi saradnju radi ostvarivanja nekih viših ciljeva, a određeni problemi koji postoje između Republike Srbije i neke druge zemlje se rešavaju u jednom, da tako kažem, kontinuitetu. Kroz aktivnost i rad MUP-a na jedan ovako racionalan način praktično se razbijaju barijere i prepreke u normalizaciji odnosa između naših zemalja, odnosno Republike Srbije i drugih zemalja sa kojima zaključujemo ugovore.
Rekao bih da je Republika Srbija zaista učinila jedan napredak u poslednje dve godine na planu približavanja EU kroz stvaranje određenih pretpostavki da budemo što bliže i bliže. MUP je svakako dao veliki doprinos ovom približavanju. Pored onoga što jeste i što građani vide, da je naše Ministarstvo unutrašnjih poslova veoma rešeno, sposobno, i to je dokazalo, da se na unutrašnjem planu suočava sa raznim izazovima i suzbija kriminal (naravno, to je stalan posao i nikada kraja tome neće biti), ono je pokazalo da je veoma sposobno i na ovom međunarodnom planu i dalo je veoma značajne doprinose ovoj viznoj liberalizaciji, koja nije tako pala sa neba, čitav niz aktivnosti i uslova je trebalo pre toga stvoriti. Zaista je tu naše ministarstvo bilo veoma efikasno.
Kroz tu aktivnost što se tiče vizne liberalizacije, ali i kroz aktivnost sklapanja bilateralnih i drugih sporazuma sa zemljama EU i drugim zemljama, bilo našom inicijativom, odnosno inicijativom našeg ministarstva ili prihvatanjem inicijative drugih ministarstava drugih zemalja, zapravo smo pokazali da je zemlja Srbija jedna respektabilna zemlja, kredibilna, da je pouzdan partner. Stvaranju jedne takve slike je, svakako, naše ministarstvo dalo doprinos.
Naravno, spremni smo da kažemo, i to je činjenica, da je moguće određene probleme u ovoj oblasti i ova pitanja posmatrati iz više uglova i sa više strana. Uvek može da se nađe kritika za bilo koju delatnost i bilo koji posao koji obavlja MUP, kao što se to može naći i u drugim ministarstvima. Naravno, ako smo zluradi, ocenićemo to najgorim i najcrnjim, ali svakako moramo priznati da postoji jedan efekat, da je utrošena jedna pozitivna energija, koja je dala vidne rezultate u jednom drugom smislu. O tome treba pričati, pohvaliti i preneti sa ove skupštinske govornice da veliki broj građana veoma pozitivno ocenjuje rad MUP-a, kako u užem smislu, kada je reč o suzbijanju kriminala, tako i kada je reč o drugim delatnostima koje se odnose na potrebe naših građana, kao i na ono što je međunarodna aktivnost našeg ministarstva.
Dakle, Poslanička grupa SPS - JS pozdravlja takvu aktivnost i svakako će podržati ove predloge zakona. Poručujemo da MUP treba jednakom snagom i voljom, kao što je to do sada činio, da nastavi dalje i svakako će dati jedan doprinos onome što su ciljevi naših građana i naše zemlje. Zahvaljujem.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je dvanaest minuta i trideset pet sekundi.
Reč ima narodni poslanik Kenan Hajdarević, a posle njega narodni poslanik Milisav Petronijević.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u vreme ukidanja viza za građane Republike Srbije od pojedinih predstavnika vlasti dobijali smo signale kao da je EU butik u koji građani treba da uđu da reše sve svoje probleme. Stoga, gospodine ministre, ne treba da nas čude oni podaci o kojima ste vi govorili, o povećanom broju azilanata sa područja Republike Srbije koji traže azil na području zemalja EU.
Zemlje koje nisu bile uspešne u svom pravcu, putu integracija u EU jesu upravo one zemlje koje nisu shvatile da EU predstavlja i vrednosni sistem. Stoga se LDP i boji tog našeg mentaliteta da bezvizni režim predstavlja sve, odnosno da smo dobili bezvizni režim i da ne treba ništa više kao država i društvo da radimo kako bismo taj put ka evropskim integracijama učinili što bržim i jasnijim.
Mi u Liberalno-demokratskoj partiji smatramo da treba građanima da kažemo da smo, kada govorimo o bezviznom režimu, pod monitoringom i da brzina naših evropskih integracija, između ostalog, zavisi i od tog monitoringa. Za LDP je takođe pogrešna strategija – uzmi od EU pare, vize, putovanja, a da mi ostanemo isti. Sve se može promeniti, samo mi da ostanemo isti.
Stoga i pežorativni pojmovi „Balkan“ i „Balkanac“ ne potiču samo od strane EU, nego, bojim se, i mi Balkanci ponekad doprinosimo tom pežorativnom pojmu, jer činimo sve da zaobiđemo pravila, činimo sve da tražimo ustupke za jedan veoma jasan put.
Ako vlast šalje poruke kako su neophodni neki posebni uslovi za državu da bi dostigla evropske integracije, ne treba da čudi što građani to očekuju i za sebe lično. Ako vlast poveruje da su himna, garda ispred Skupštine dovoljni da se vrati dostojanstvo parlamenta, ne treba da čudi mišljenje građana da je dovoljno da imaju kartu u jednom pravcu za bilo koju državu EU, pa da su oni državljani te EU.
Takođe ću da kažem kakav je stav Liberalno-demokratske partije što se tiče ovih predloga zakona o kojima danas raspravljamo. LDP podržava ove predloge zakona, odnosno ratifikacije sporazuma.
Želeo bih da naročito izrazim značaj Predloga zakona o potvrđivanju sporazuma između Srbije i Crne Gore i BiH o pograničnom saobraćaju. Gospodine ministre, dobro ste rekli da upravo ovaj sporazum treba da omogući olakšavanje života stanovništva nastanjenog u pograničnom području. Ovaj sporazum puno će značiti za građane opštine Priboj, jer dve trećine teritorije opštine Priboj se nalazi sa strane puta koji prolazi kroz BiH, odnosno jedna trećina građana opštine Priboj, da bi došla do svojih domova, mora po četiri puta da pređe državnu granicu Srbije i BiH. Pomoću ovog sporazuma njihov život će postati puno lakši i oni će moći normalno da žive, kao svaki građanin u Republici Srbiji. Međutim, ovaj sporazum ne treba da bude opravdanje za neizgradnju alternativnog puta, odnosno povezivanje svih delova Republike Srbije sa opštinskim centrima, odnosno sa centrima u kojima ti građani žive.
Iskoristiću priliku, gospodine ministre, kada govorimo o readmisiji, da vam postavim neka pitanja koja se tiču onih građana koji su do sada vraćeni u Republiku Srbiju po nekim ranijim sporazumima.
Kao što je poznato, vaša vlada je u februaru mesecu prošle godine usvojila Strategiju o reintegraciji povratnika po osnovu Sporazuma o readmisiji. Između ostalog, čini mi se da je u toj strategiji predviđeno oko 160.000.000 dinara za sprovođenje svih programa koji su definisani tom strategijom. Da li je šta urađeno po tom pitanju, jer u LDP-u imamo saznanja od predstavnika nevladinih organizacija, kao što je „Reintegracija“ iz Novog Pazara ili neke druge, da od toga nije bilo ništa?
Interesuje nas šta je sa građanima Republike Srbije koji su posle 2000. godine vraćeni u Republiku Srbiju, a živeli su na području Kosova i ne mogu da ostvare pravo na penziju? Dobili su neku informaciju, odnosno postoji informacija od Fonda PIO da je trebalo do 2001. godine da se prijave kako bi mogli da nastave da primaju tu penziju, međutim, oni su svi vraćeni posle 2002. godine i ne mogu da ostvare ta prava.
Obrazovanje osoba koje se prema Sporazumu o readmisiji vrate veoma je problematično. To se naročito odnosi na porodice ili decu koja su vraćena u toku školske godine, što je dodatni problem. Ta deca moraju da se uklope u naš obrazovni sistem, a to ne mogu da urade ako nemaju odgovarajuću diplomu. To ne mogu da ostvare ako im ta diploma nije nostrifikovana. Dolazimo u situaciju da deca koja su vraćena putem ove readmisije gube po minimum godinu dana što se tiče školovanja.
Ako govorimo o zdravstvenoj zaštiti, ne postoji zdravstvena zaštita za sve osobe koje su vraćene putem readmisije, odnosno procedura izdavanja neophodnih dokumenata kako bi se ostvarila ta zdravstvena zaštita je izuzetno komplikovana i ponekad je faktički nemoguća. Stoga je neophodno da se malo više povede računa o tim osobama koje su već vraćene i koje treba da se vrate putem readmisije, kako bismo omogućili ljudima jedan pristojan život ovde u Republici Srbiji. Hvala.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je šest minuta i trideset pet sekundi.
Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a posle njega narodni poslanik Sreto Perić. Izvolite.

Uvažena gospođo potpredsednice, gospodine ministre, predstavnici Ministarstva unutrašnjih poslova, dame i gospodo narodni poslanici, najkraće što umem zadržaću se samo na dva pitanja.
Imajući u vidu da se pred nama nalazi jedanaest predloga zakona o potvrđivanju međunarodnih sporazuma, ono što je mesto i uloga Narodne skupštine, od toga posebno izdvajam osam – četiri o policijskoj saradnji i četiri o readmisiji, odnosno tri o readmisiji i četvrti je o protokolu u odnosu na već potpisan sporazum o readmisiji.
Imajući u vidu da Narodna skupština ima mogućnost da prihvati ili odbije potvrđivanje međunarodnih sporazuma, u odnosu na to šta su oni regulisali, šta sadrže, očigledno je da ovde nema, ne kod nas, nego u celoj Skupštini, dileme da te sporazume treba potvrditi. Prema tome, pored veoma iscrpnog, detaljnog obrazloženja sa dosta informacija, koje je dao ministar unutrašnjih poslova, mi nemamo posebnih razloga da dodatno objašnjavamo zašto želimo da potvrdimo ovaj sporazum.
Upravo iz tog razloga sam želeo da ukažem na dva pitanja. Jedno pitanje je pitanje međunarodne policijske saradnje. Treba li? Naravno da treba. Koliko god se EU i sve zemlje u Evropi trudile da izbrišu granice, koliko im je godina trebalo da ih izbrišu? Čak i nisu izbrisane, već su samo otvorene.
Kada je u pitanju organizovani kriminal, kada je u pitanju trgovina drogom, pranje novca, međunarodni terorizam, oni su, dame i gospodo, odavno kriminalci. Za njih odavno granica nema. Da bi se neko suočio sa tim, da bi se upustio u borbu protiv tog zla, nužna je policijska saradnja. Srbija ima razloga ne samo da potpiše sporazum o policijskoj saradnji, pre svega sa susednim zemljama, već sa svim zemljama, iz prostog razloga što je Srbija uputila jasnu poruku Evropi da je odlučila, državno rukovodstvo i pre svega MUP, da se bespoštedno upusti u borbu protiv organizovanog kriminala, trgovine drogom, pranja novca, međunarodnog terorizma. To je već pokazano na delu, građani to prepoznaju, podržavaju, Evropa prepoznaje i Srbija se polako nameće kao jedan od lidera u borbi protiv tog zla.
To su sve razlozi, da bi mogli uspešno da se nose sa tim problemom, zbog čega treba potvrditi sve sporazume o policijskoj saradnji koji se potpišu, a nastaviti sa potpisivanjem sporazuma sa svim državama.
Kada je u pitanju readmisija, želim da kažem samo jednu stvar. Naravno, ova tri sporazuma odnose se na zemlje koje nisu obuhvaćene sporazumom sa EU 2007. godine, već van toga istu materiju rešavaju. Organizovan je povratak ljudi koji nezakonito borave u tim državama. Ministar je već dao nekoliko informacija, konkretno je rekao sa koliko ozbiljnosti se prilazi tom problemu; ne samo, kako bih rekao, čoporativno, kada je u pitanju povratak ljudi, već se i te kako vodi računa o svemu tome kroz podatke koliko je uvaženo, a koliko odbijeno.
Samo jedno pitanje, država Srbija, rukovodstvo države i pre svega MUP učinili su ogroman napor da država Srbija i svi njeni građani dobiju bezvizni režim. Naravno, takav režim podrazumeva i posledice. Jedna, sa kojom se suočavamo ovih dana, to je da ljudi odlaze u te zemlje i traže politički azil. Pravo je te zemlje da odluči da li je to za politički azil ili nije, ali je obaveza države da pokaže svoju ozbiljnost u istom stepenu, u istoj srazmeri kao što je pokazivala da se bori za bezvizni režim, da poštuje te odluke i da se na organizovan način uključi i prihvati te ljude. U suprotnom, pokazala bi da nije bila dovoljno odgovorna, ozbiljna kada je zarađivala bezvizni režim.
To su dva dodatna razloga koja sam želeo da istaknem u prilog tome da ove sporazume treba potvrditi. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Sreto Perić, posle njega narodni poslanik Mirko Munjić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, danas je najviše vremena potrebno da se pobroje tačke dnevnog reda o kojima raspravljamo u Narodnoj skupštini i da se navedu vaše funkcije. Ovo ne govorim zlurado, kako jedan od prethodnika reče da o ovim zakonima, odnosno sporazumima ne treba govoriti zlurado; namera poslanika SRS nije nikada da govorimo o bilo kojem zakonskom predlogu ili bilo čemu o čemu se raspravlja u ovom visokom domu zlurado, nego da govorimo na način da naši građani mogu da imaju koristi.
Gospodine ministre, moram da kažem, vi kao da ne pripadate jednoj političkoj organizaciji čija je parola bila „Srbija se saginjati neće“. Pa, vi ne samo da ste član te političke stranke, vi ste i njen predsednik. Kada se pročitaju ovi sporazumi da se zaključiti da se Srbija ne saginje, nego je poklekla, a zbog čega?
Kada su u pitanju ovi sporazumi o readmisiji, nijednom rečju ili rečenicom niste kazali koliko stranih državljana, da budem precizniji, iz Švajcarske, Hrvatske, Norveške i Italije treba da bude obuhvaćeno procesom readmisije prema svojim državama, da država molilac bude Srbija. Nijedan, verovatno. A u tekstovima sporazuma postoji isto onoliko članova koji su posvećeni obavezi Srbije da prihvati svoje državljane koliko i članova u kojima se nameće obaveza preko tih sporazuma da iz Srbije prime svoje članove.
Gospodo, to bi trebalo na nešto da ukaže. Srbija, niste vi odgovorni, gospodine ministre, za kompletnu situaciju, nije interesantna ne samo svojim građanima, nego ni drugima. Naravno, ne svima. Niko ne trči u Srbiju. Prethodnog dana smo imali zakon o amnestiji, vezano za izbegavanje služenja vojnog roka, i vidite da nije u pitanju samo odlazak iz Srbije zbog izbegavanja te obaveze, nego zbog načina i uslova života. Veliki je broj nezaposlenih i nešto se pokušava predstaviti kao ekonomska kategorija.
Mislim da je na fantastično dobar način kolega Krasić uspeo da objasni kada su članice EU dozvoljavale politički azil, a kada ne. U momentu kada je trebalo da ti isti građani njima posluže da pokažu kako se u Srbiji ljudska prava krše, onda su im bila širom otvorena vrata, a sada kada žele da pokažu nešto drugo i da se oslobode tih, onda više ne važe ta pravila.
Kada bi se samo površno čitalo, sporazum o policijskoj saradnji, sporazum o readmisiji, onda bi se moglo postaviti pitanje – zar ima neko u ovom parlamentu da neće glasati za te predloge? Naravno da ima, jer stvari nisu tako proste kao što izgledaju u prvom momentu. Vi ste, gospodine ministre, sigurni da ti građani koji treba da dođu u Srbiju ne žele to svojom voljom, nego su prosto naterani. Te države koje su im bile utočište duži niz godina ne žele više da takve građane imaju u svojim državama. Mi smo sada to uzeli kao obavezu.
Policijska saradnja – apsolutno smo saglasni sa svim kolegama koji kažu da kriminal ne poznaje granice, čini mi se da je tu bolja veza i sprega nego između naše policije i država sa kojima imamo dobru saradnju i sa nama prijateljskim državama. Ali, ni u kom slučaju ne mogu da prihvatim činjenicu da zarad razvoja dobrih, prijateljskih odnosa sa Hrvatskom treba da donesemo takav sporazum, jer je činjenica da je 500.000 Srba proterano iz te države i ukazuje da nemamo sa njima dobre odnose.
Činjenica je da je odlazeći predsednik nekoliko dana pre isteka svog mandata na najbrutalniji način pljunuo u lice vlastima Srbije i građanima Srbije kada je jednog ratnog zločinca oslobodio, odnosno pomilovao ga za godinu dana izdržavanja kazne zatvora. Onda su neki naši državnici rekli, odnosno ministri, konkretan da budem – pa to je lični stav tog predsednika. Ne može to da bude lični stav tog predsednika. To je odnos državne politike prema Srbiji.
Morali bismo da se zapitamo zbog čega to oni rade? Zbog, moram da kažem, mlitave i nedovoljno energične politike koju treba da vodi Vlada ove države, a to ću vam pokazati na jednom sporazumu kome je ministar posvetio malo pažnje. Doduše, ovde i piše da će taj sporazum da predstavlja ministar inostranih poslova, ali kada sam rekao da je potrebno najviše vremena da se pobroje tačke dnevnog reda i vaše funkcije zaista nisam mislio zlurado, nego nam to daje za pravo i ostavlja nam mogućnost da otvorimo neka pitanja koja su u najdirektnijoj vezi sa ovim predlozima, a možda vi kao ministar unutrašnjih poslova ne biste mogli da date odgovor na ta pitanja.
Kad je u pitanju Sporazum o recipročnom priznavanju nacionalnih vozačkih dozvola sa Španijom, svakako ćemo za taj sporazum i glasati. Već vam je od strane predstavnika Srpske radikalne stranke rečeno da je to trebalo da se odnosi i na Italiju. Mislim da je i Slovenija jedna od država gde postoji veliki ili nešto veći broj naših građana koji rade tamo, rade kao vozači, da bi i to trebalo da se uradi.
Sporazum o određivanju graničnih prelaza između Srbije i Crne Gore i Bosne i Hercegovine je nešto što ste vi obrazložili samo jednom rečenicom. To je onaj sporazum gde stoji da će u ime Vlade ovaj sporazum predstavljati Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova. To je sporazum koji je 24. februara 2005. godine potpisan u Sarajevu. Kaže se da je potpisan u originalu na srpskom jeziku i službenim jezicima naroda Bosne i Hercegovine, na hrvatskom, bosanskom, možda i sarajevskom, jer je potpisan u Sarajevu. Kad ćemo početi da branimo jezik naše države i da li uopšte neko ko vodi ovu državu razmišlja o tome?
Ovde postoje praktični problemi. Ministre, vi možda niste u toku, ali je neko morao to da zna i ja ću izneti nekoliko graničnih prelaza, kao što su Ljubovija, Bratunac i Bajina Bašta – Skelani. Mi imamo tu situaciju da zbog carinjenja robe... Ovo vam govorim konkretno, iz prakse. U Bajinoj Bašti postoji fabrika betonskih elemenata. Sredstvima iz donacije vršena je elektrifikacija područja Skelani i drugih seoskih mesta na području opštine Srebrenica. U Bajinoj Bašti postoji fabrika betonskih stubova, carinjenje se vrši u Užicu i prevoz tih stubova mora da se vrši preko graničnog prelaza u Karakaju. Ne bih sada da pogrešim, ali preko 100 km je do tamo, a ovde se radi o samo par kilometara.
Slična je situacija i sa poljoprivrednim proizvodima, kada je u pitanju malina. Carinjenje takođe mora da se vrši u Užicu, ako ide iz Bajine Bašte u Srebrenicu ili u Bratunac u hladnjače, ili možda iz Zvornika u Bajinu Baštu. Kad tu relaciju od sto kilometara, nakon celog dana berbe, pređe taj poljoprivredni proizvod, on je promenio svoje agregatno stanje.
Da vas podsetim, lokalna samouprava je saglasna sa tim da se ovaj problem reši. Između ostalog, predsednik opštine u Bajinoj Bašti je čovek koji je član SPS-a, ali građani misle da lokalna samouprava može puno toga da učini i onda se tu stvara jedan jaz.
Vidite sad koliko smo mi dobronamerni, ukazujemo na nešto što je životni problem, ne vodeći računa o političkoj pripadnosti. To u krajnjoj liniji, kada govorimo o potrebama građana, za nas uopšte nije ni važno.
Veliki broj ljudi koji žive u Bajinoj Bašti je iz Skelana. Oni imaju kuće i u Bajinoj Bašti i u Skelanima, imaju i dvojna državljanstva, ali ne mogu čak ni poljoprivredne proizvode za sopstvene potrebe da prenesu, čak ni drva za ogrev. Ponekad je to stvar službenih lica koja rade tamo, da li će to da vide ili neće. Ne može se reći da oni zloupotrebljavaju svoj položaj, ali vrlo često ne mogu da reaguju na adekvatan način i onda nastaju određeni problemi.
Možda bi ona dvojna komisija koja stoji ovde u sporazumu na ovaj način mogla da reši... Već pet godina se primenjuje ovaj sporazum. Čini mi se da su neke stvari praktičnije bile rešene od 1992. godine, kada su zemlje članice, a mislim na Bosnu i Hercegovinu i Republiku Srbiju, jednostranim odlukama rešavale te probleme, da su bile bolje rešene nego sad. Ako nije moguće odmah reagovati, onda u narednom periodu od mesec ili dva.
Kao prvi potpredsednik Vlade i zamenik predsednika Vlade, vi sigurno možete taj problem, odnosno to pitanje da postavite u Vladi Republike Srbije, i da se to reši. Onda bi mogla priča onih predstavnika kojima je dovoljno da se nešto pojavi, da njihove kolege ili šefovi političkih stranaka u ime Vlade zastupaju te zakonske predloge, pa da oni o tome pričaju sve najbolje... Vaša konkretna aktivnost, dobra ili loša, pokazuje se i to ocenjuju građani Srbije, a cilj poslanika Srpske radikalne stranke jeste da argumentovanim i činjeničnim stavovima pokažu da žele da unaprede zakonske predloge i da se oni zaista donose zbog života, a ne zbog same forme.
Moram još jednom da napomenem, da teritorija Republike Srbije, tačnije njenih 15% nije sasvim ozbiljno ugroženo i da više može da postane neprihvatljivo, bar u spoljnom predstavljanju i za same predstavnike Vlade, ne bi možda iz drugih zemalja slali takve poruke.
One koji se pitaju kada je Vlada donela odluku da promeni svoje nastojanje šta je bitnije, da li Kosovo i Metohija, da li EU, samo da podsetim da je 2006. godine ova Narodna skupština potvrdila, a građani većinom izglasali, Ustav, koji je svojom preambulom rekao da je Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije. I sa Ustavom i bez Ustava za SRS i za građane Srbije, a pre svega za građane Kosova i Metohije, uvek će tako ostati. Hvala.