Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Vladan Jeremić.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Kalanović, ako se ima u vidu osnovni koncept ekonomske politike koja se vodi u Srbiji u poslednjih deset godina, onda moram da priznam da me je prilično zabrinula izjava Sajmona Greja, predstavnika Svetske banke za Srbiju, data tamo gde se naš ekonomski krem skija dok je narod nasankan, a to je da je prošlo vreme pozajmica i da se Srbija ubuduće mora oslanjati isključivo na sopstvene kapacitete.
Da ne bismo bili shvaćeni maliciozno, morate znati da SRS apsolutno smatra da je potrebno pomoći, između ostalog, i ovo o čemu danas govorimo u Skupštini, a to je program vodosnabdevanja i kanalizacije u opštinama srednje veličine u Srbiji, ali da jedino opravdanje za sva zaduživanja, zajmove, kredite sa kojima se suočavamo u prethodnih nekoliko godina može da se nađe isključivo ukoliko se ta novčana sredstva ulože u izgradnju infrastrukture ili kapitalne projekte. Ono što ističemo stalno kao krucijalni problem, to je otplata kredita. Mi ćemo već ove godine, kao država, ako se ne varam, na osnovu ranije preuzetih obaveza biti u prilici da vratimo nekih 3,14 milijardi evra.
Verovatno je većini građana poznato da sve ekonomske krize koje nastaju u državama pre svega nastaju ili kao posledica kontinuiranog deficita platnog bilansa ili onoga o čemu i danas govorimo i što će imati za posledicu dalji rast spoljne zaduženosti jedne zemlje. U jednom takvom privrednom ili ekonomskom ambijentu, kada je sudbina države i građana isključivo u rukama inostranih kreditora i raznih međunarodnih finansijskih institucija i zavisi od njihove spremnosti da obezbeđuju priliv kredita, pri tom ne smemo zapostaviti stimulaciju visokim kamatama, jasno je u kakvom se problemu može naći, odnosno već se nalazi ekonomija Republike Srbije, pogotovo kada se iz bilo kog razloga, ekonomskog ili političkog, taj priliv kredita uspori ili zaustavi. Onda nije teško izvesti zaključak sa kakvim se problemima suočavaju i država i građani.
Sve to dovodi, naravno, i do prekomernog i nekontrolisanog pada vrednosti domaće valute i tu je onda jako teško bilo šta učiniti, čak i intervencijom centralne banke. Dakle, u principu stradaju svi, a najveći problem je taj što su među stradalnicima i oni koji bi koristili te kredite racionalno.
Takođe je potpuno svejedno u ovakvim situacijama kakva je ta dužnička struktura, odnosno da li više duguje država ili privatni sektor, o čemu smo mi u SRS već u nekoliko navrata do sada govorili. Pogotovo smo isticali onaj podatak koji se često apostrofira, a to je da je čak i nekadašnja SFRJ, sa dvadeset dva miliona stanovnika, imala spoljni dug od oko dvadeset dve milijarde dolara, dok sadašnja Srbija, sa devet miliona stanovnika, ima dug prema inostranstvu od skoro trideset milijardi dolara.
Ovakav deficit je ishod jednog dugoročnog ekonomskog „rada“, koji je samo posledica mnogo činjenica. Jedna od tih je svakako i podatak da je državna administracija preterano velika i skupa, i to ne iz razloga što je potrebna za funkcionisanje države, već isključivo iz neke potrebe da se zadovolje ambicije partnera u vladajućoj koaliciji.
Srpsku privredu je u ovakvu situaciju dovela pre svega jedna neodgovorna liberalizacija spoljne trgovine, nekontrolisani priliv kapitala i korišćenje dinara kao nekakvog monetarnog sidra.
Svi oni, i Svetska banka i Evropska banka za obnovu i razvoj i naročito MMF, bili su važni ili isključujući faktori u opredeljivanju za vođenje jedne takve politike i sigurno od njih ne treba očekivati u narednom periodu bilo kakvu reč kritike, već daljeg ohrabrivanja da krenemo putem jednog ekonomskog ambisa, gde se trenutno nalazimo.
Godinama je Srbija, to je veoma dobro poznato, suočena sa tim problemom hroničnog spoljnog trgovinskog deficita, velikog duga i godinama je Srbija jedna od dve evropske države koje, nažalost, ostaju bez završnog računa. Sa ovakvom politikom, koja se vodi čitavu deceniju, očigledno je da bi država Srbija, odnosno svi njeni građani i poreski obveznici, trebalo zapravo da postane opšti žirant za sve dugove i da se obaveže da svu svoju ušteđevinu, umesto u razvoj proizvodnje, troši isključivo na vraćanje dugova države i građana. SRS ima nedvosmislen stav povodom toga i smatramo zaista da je krajnje vreme da se prekine sa ovakvom ekonomskom politikom koja se vodi.
Kako protumačiti izjave zvaničnika, kao što je, recimo, jedna od izjava guvernera NBS Radovana Jelašića, o tome kako je zaduženost po stanovniku u Srbiji manja nego u susednim zemljama i da krediti čine 43% BDP, što je u odnosu na zemlje u okruženju, kako je rekao, od 20 do 25% manje?
Da li možemo ozbiljno i odgovorno prihvatiti najavu guvernera, koga smatramo najodgovornijim za vođenje monetarne politike u ovoj državi, da se tokom ove, 2010. godine može očekivati ublažavanje restriktivne monetarne politike i povećanje iznosa odobrenih kredita, pogotovo ako se ima u vidu rečenica u kojoj se kaže da su ranije banke u Srbiji, čiji su osnivači inostrane banke, od svojih centrala tražile da im odobre što više novca za kreditiranje klijenata, a sada njihove centrale od njih traže da povećaju kreditnu aktivnost, i da će cena kredita u Srbiji u ovoj 2010. godini zavisiti od inflacije, referentne kamatne stope NBS, rejtinga Srbije i stanja u inostranim bankama, kao i iznosa štednih uloga?
Ono što je posebno skandalozno, a mi u SRS smo i na to upozoravali, jeste činjenica da bi zaduženost Srbije ove godine, praktično i krajem prošle godine, bila i veća da malopre pominjana Svetska banka nije otpisala nekih 400.000.000 duga i prebacila ga na račun tzv. države Kosovo. Ta ista organizacija, od koje svaki predlog i savet prihvatamo kao da je reč o dobronamernom, pre nekoliko meseci primila je zvaničnu Prištinu u svoje članstvo. Tako ćemo očigledno imati tu mogućnost da predstavnici Srbije sede zajedno sa predstavnicima tzv. države Kosovo u istoj sali na zasedanjima Svetske banke, a cena toga je ta što je Srbiji otpisano 400.000.000 evra tzv. kosovskog duga.
Mi u Srpskoj radikalnoj stranci smatramo da je neophodno da se jednom potpunom i suštinski izmenjenom poreskom politikom stvori ambijent u kojem bi pre svega banke prepoznale interes da se okrenu privredi, zbog čega one u suštini valjda i postoje, a ne da se nastavi kao do sada praksa zaduživanja, zajmova, kredita i svega ostalog.
Regulisanjem određenih zakonskih odredaba trebalo bi omogućiti da se te poslovne banke motivišu da finansiraju javne radove, pa da ubuduće u republičkom parlamentu na taj način razgovaramo, a ne da se uvek suočavamo sa raznoraznim evropskim, svetskim finansijskim institucijama i bankama.
Ono što još ovom prilikom želim da istaknem jeste da ekonomski problemi Srbije nisu konjukturni, već strukturni i da priča koju ovih dana možemo da čujemo u javnosti o tome da polako prolazi ekonomska kriza, da je za nama, neće nestati, jer primenom svega onoga što je u ovih proteklih desetak godina od nas zatraženo, pre svega od strane već pominjanih međunarodnih finansijskih institucija, jasno je da ćemo biti suočeni sa situacijom da ukupan spoljni dug Srbije (i države i privatnog sektora) u naredne dve godine pređe nivo od 90% BDP. I onima koji nisu ekonomisti jasno je da to u stvari znači jedno permanentno stanje dužničke i ekonomske krize i da će budućnost svakako biti još neizvesnija nego što se to može činiti u ovom trenutku.
Ono što mi tražimo od onih koji su najodgovorniji za ovakvo stanje je ne samo kratkoročno gledanje kako ćemo i od koga uzeti kredite za popunu budžetskog deficita ili druge namene, već je neophodno napraviti konkretnu projekciju za narednih nekoliko godina, projekciju koja podrazumeva suštinske izmene ekonomskog sistema. Sve to bi trebalo da se manifestuje kroz stvaranje jedne izvozno orijentisane industrije, kroz pomaganje poljoprivrede kao strateške grane razvoja, jer ćemo u protivnom imati velikih problema. Ono što sada radimo jeste samo kupovina vremena i doći ćemo u fazu, ukoliko se ništa ne bude promenilo, da postanemo jedna prezadužena država, koja nažalost neće moći da vraća sve svoje dugove. Zahvaljujem se.

Reč ima gospođa Kalanović. Izvolite, gospođo ministre.

Dame i gospodo narodni poslanici, teško je bilo očekivati da će dva ovakva zakona, koja predviđaju razvoj infrastrukture na većoj teritoriji u našoj zemlji, koja predviđaju ne samo podizanje kvaliteta života i standarda građana, nego i elementarne potrebe, nad kojima plačemo u trenutku kada ih nemamo, izazvati ovakvu vrstu polemika.
Očekivala sam da grupa poslanika koja je u prethodnom periodu bila u Vladi neće imati tako kratko sećanje. Očekivala sam da će se neki poslanici setiti da su sedeli u Vladi kada su izabrane opštine, njih osam, za program poboljšanja vodosnabdevanja i da je to uradio 2006. godine tadašnji ministar za lokalnu samoupravu, jer je pod njegovom ingerencijom i u njegovoj nadležnosti bila agencija za lokalne komunalne infrastrukture.
Očekivala sam da ćemo naići na kontinuitet u radu i razmišljanju i podržati da ono što smo sami započeli bude dovedeno do kraja. Očekivala sam da ćemo u ovoj skupštini govoriti onim jezikom koji je primeren i ovom domu, i auditorijumu i javnom mnjenju koje nas prati.
Nemojmo da vređamo inteligenciju. Ovde govorimo o jednom zajmu koji je vezan za vodosnabdevanje i zajmu koji je vezan za energetsku infrastrukturu, a postavljamo ona pitanja na koja svi znamo odgovore; postavljamo pitanje zašto nije gotov Koridor 10.
Ne želim da skrećem od teme, ali reći ću vam da je 2006. godine osnovan NIP. One koji danas kažu zašto Vojvođanska banka nije izabrana kao razvojna u Vojvodini, hoću da podsetim da je budžet NIP-a osnovan delom od privatizacije Vojvođanske banke 2006. godine i da ta banka od 2006. godine nije vojvođanska. Da podsetim da su najveća sredstva iz NIP-a, koji je tada iznosio 1.650.000.000 evra, potrošena na razne putne infrastrukture. Da podsetim da tad prioritet nije bio Koridor 10, da su tada prioriteti bili putevi, gde smo sa televizorom na leđima trčali da dobijemo izbore.
Da podsetim da je ova vlada nasledila stanje na Koridoru 10, bez ijednog jedinog projekta i bez ijednog lota ili dela puta na kome je izvršena eksproprijacija. Da podsetim da danas imamo preduslove da u ovoj godini tek krenemo u realizaciju Koridora 10 zato što smo mukotrpno prošle godine pokušavali da sastavimo kraj s krajem.
Da podsetim da smo ustanovili novi sistem realizacije projekata, gde svako ministarstvo ima svoje zaduženje i uz koordinaciju ministarstava se projekti sprovode. U ovom trenutku to funkcioniše. Da li se neko od nas žali? Da li je to bitno? Da li je bitno da li nekom ministru odgovara ili ne odgovara da radi u timu? Nadam se da to nisu činjenice. I nadam se da mi dobro funkcionišemo.
Da podsetim da se danas interpretiraju i zakon i reči koje su na Biznis forumu na Kopaoniku iznete kao slobodne interpretacije, koje su u većoj meri istrgnute iz konteksta ili nisu tačne. Ne želim da mislim da su zlonamerne. Ali, činjenica je da je o razvoju infrastrukture na Kopaoniku postojao konsenzus svih političkih aktera, i onih koji su došli kao privrednici iz stranaka koje nisu u vladajućoj većini.
Zbog toga je moje čuđenje što se danas postavlja pitanje za koga se to mi zadužujemo. Zadužujemo se, gospodo, da bi 2024. godine Srbija kao ravnopravni član EU bila srednje razvijena zemlja, a preduslovi za to su da „Fudlend“ u Brusu ima vodu da bi mogao da izvozi svoje proizvode zdrave hrane u zapadnu Evropu, jer ima potpisane ugovore i postavlja pitanje zašto mu prethodna vlast nikad to nije odobrila, a 200 ljudi zapošljava u novoj fabrici koju pravi u Igrošu. I onom u Kusovcu koji je sa 500 tona kupusa prešao na 1500 tona kupusa izvoza zato što je dobio HASAP jer mu je asfaltiran put, i onom u Korman Polju koji će već krajem jula da podigne 15 novih fabrika, odnosno novih komponentaša, i onom u Inđiji koji dobija novu industrijsku zonu, i to predstavlja razvoj infrastrukture za ovu zemlju. Predstavlja osnov, predstavlja bazu iz koje ćemo da krenemo da podižemo standard građana, da zapošljavamo ljude.
Kako mislimo, da se zatvorimo u čauru i na taj način zapošljavamo ljude? Kako mislimo da danas diskutujemo o razvoju infrastrukture bez ozbiljnih kredita i zaduživanja kod međunarodnih finansijskih institucija? Potpuno je jasno da budžet izdvaja određeni deo sredstava iz domaćih izvora. To je ove godine, nažalost, tek oko 2% budžeta, ali u onim kriznim godinama u kojima jesmo, a nismo uvek bili u kriznim, mi imamo toliko da možemo da uradimo elementarne stvari. Da li su te elementarne stvari dovoljne? Naravno da nisu, nisu dovoljne da napravimo ni vodovode u selima u Surdulici, a kamoli da napravimo velike sisteme kakav traži Vršac, za koji je potrebno 6.250.000 evra.
Zbog toga je, dame i gospodo, moje čuđenje danas veliko. Da li je moguće da neko danas postavlja pitanje zašto se država Srbija zadužuje za razvoj infrastrukture? Reći ću vam, dva su razloga. Jedan je što je to jedini način da Srbija bude zemlja u koju može da se investira završetkom projekata, jer danas, uz nedostatak puteva, ne postoji niti jedan investitor koji će da dođe u Srbiju, jer neće proizvoditi pod konkurentnim i tržišnim uslovima u Evropi. Isto to važi i za komunalnu infrastrukturu; isto to važi i za energetsku infrastrukturu.
Drugi razlog zbog čega se Srbija danas zadužuje: kroz infrastrukturne projekte na najsigurniji način se mogu zaposliti ljudi, povećati njihov standard i okrenuti taj krug koji ide preko bruto društvenog proizvoda do budžeta Republike i do novog ciklusa investiranja.

Zahvaljujem. Nema osnova za repliku. Dobro, doživeli ste da vas nije razumela ministarka. Izvolite.

Gospođo Kalanović, mislim da bi Srbija bila najsrećnija da je vi poštedite vašeg političkog znanja i ekspertizma. Znate šta, mi smo vas slušali, evo, ja sam vas sve slušao, ali ne znam da li ste vi sebe čuli? Još koliko godina treba da prođe u Srbiji, posle vašeg dolaska na vlast 2000. godine, pa da nas ubeđujete da mi treba negde da krenemo, pa da nas ubeđujete da ćemo u EU 2006, pa ćemo u EU 2012. godine, pa ćemo u EU 2024. godine?
Mi ni u jednoj svojoj diskusiji danas nismo opravdali potrebu da u Srbiji pravite infrastrukturu, ali smo opravdali način na koji to radite. Jer, da Srbiju niste unakazili sa slučajevima poput onog koji sam malopre spomenuo, sa Aerodroma „Nikola Tesla“, danas biste mnogo lakše realizovali i sprovodili vaše infrastrukturne projekte od Surdulice, svakog sela, pa ne znam ni ja dokle. Ko vam je osporavao, pa deset godina Srbija čeka na Zakon o planiranju i izgradnji, da olakšate investicione cikluse u Srbiji? Ko vam je osporavao da uredite katastar nepokretnosti, pa da nam danas dolaze investicije?
Lepo je što spominjete „Fudlend“. Spomenite „Zamber“ u Vranju, spomenite ove radnike koji ne mogu da naplate svoje obaveze, svoje plate, poreze na zdravstveno i socijalno osiguranje. O tome ne pričate. Gde god ste se pojavili u postupku privatizacije, danas je tu problem. Ne izvodimo mi poslanici te ljude na ulicu, izvodite ih vi kroz slabost državnih organa i pokazujete da niste ni sposobni ni voljni da pomognete.
Mi se nismo isključivo kritizerski odnosili prema ovom, ali smo postavljali kao realan problem da je država ekonomski slomljena. Lako vam je da galantno govorite o zaduživanjima i o sredstvima koja ćete vi da trošite, a drugi da vraćaju. Jako ste malo građanima i Srbiji pružili i ponudili u odnosu na ono što ste povukli iz inostranstva. Srbija je očekivala i morala da dobije mnogo više. Ne moramo mi da vam pričamo, čitajte izveštaj Evropske komisije, pa ćete da vidite koliko ste u kontekstu standarda podigli uslove i prilike u Srbiji otkako ste došli na vlast. Ne znam na koju se vladu ljutite, od 2000. godine nijednu niste zaobišli. Hvala.

Reč ima Marko Milenković.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas Skupština raspravlja o dodatnim zaduženjima Republike Srbije i naših građana kod Evropske banke za obnovu i razvoj i kod Nemačke razvojne banke.
Za prvih 150.000.000 evra od Evropske banke narodni poslanici su dobili svega tri strane kucanog teksta i obrazloženje koje je samo pro forme. Iz ovog obrazloženja se vidi da je ugovor između „Srbijagasa“ i Evropske banke potpisan 18. februara i da ste ga zaista po hitnom postupku uvrstili u dnevni red, te se nameće logično pitanje kome se to žurilo, da li je to „Srbijagas“, da li je to Vlada, ili banka ili možda posrednici u sklapanju kreditnih aranžmana.
U obrazloženju se ne vidi da li je „Srbijagas“ ove poslove refinansiranja kratkoročnog duga, izgradnje podzemnog skladišta gasa i održavanja mreže za prenos i distribuciju gasa mogao da obavi bez podizanja kredita, jer nakon poskupljenja struje od 10% i današnjih najava o poskupljenju cene gasa i ponovo struje, dok su plate i penzije zamrznute, a cene robe široke potrošnje iz dana u dan rastu, te o realnoj kupovnoj moći naših građana, imamo pad plata i penzija, dakle, sve niži i niži životni standard...
Da li su možda Ministarstvo energetike i Agencija za energetiku i, naravno, Vlada Srbije mogli da naprave moguću strategiju obavljanja ovih poslova, a bez uzimanja kredita? Ako mogu da predvide bacanje pedeset miliona evra u papirologiju kroz popis stanovništva, domaćinstava i poljoprivrede, siguran sam da su mogli da obezbede, uz racionalizaciju i uštedu, i novac za navedene potrebe „Srbijagasa“.
Zašto parlament nije dobio elaborat o neophodnosti zaduživanja, sa specifikacijom svega onog što je potrebno da bi se ovaj posao u „Srbijagasu“ završio? Zar nije bio dovoljan kredit od sto sedamdeset miliona evra kod „Banke Inteze“ pre par dana, koji ste vi kao vladajuća većina, odnosno izvršioci posla Vlade Republike Srbije, i „Srbijagas“ rešili da uzmete, nego sada hoćete da odobrite još sto pedeset miliona evra, što ukupno iznosi trista dvadeset miliona evra?
Dalje, iz ovog ugovora ne vidi se koliki iznos kredita ide na refinansiranje, a koliki na izgradnju podzemnog skladišta i na održavanje mreže za distribuciju gasa, pa da se navede specifikacija svega onoga što mogu da proizvedu naše firme, a šta je ono što mora da se uveze.
Posebno je štetan i besmislen, sa aspekta ozbiljne države, član 2. stav 3. ovog predloga zakona, gde se Srbija kao garant obavezuje da neće nametnuti nikakve direktne ni indirektne poreze stranim konsultantima koje potencijalno angažuje Evropska banka ili „Srbijagas“ za implementiranje ovog projekta. Pitam vas sad koji su to strani konsultanti, eksperti, kakve mi nemamo u Srbiji, a koji nam se kroz Predlog zakona nameću kao potencijalni?
Ispostavilo se za sve ove godine da smo mi u SRS kad god smo ukazivali na moguće zloupotrebe, nepravilnosti i kršenja zakonitosti i kriminal uvek bili u pravu. Između ostalog, i dan-danas, kada vlast udara na nas svom silinom, posebno u kupovini poslanika, što nama, ali i javnosti Srbije isključivo govori da smo na pravom putu i da je najveći srpski junak modernog doba prof. dr Vojislav Šešelj na pravom putu, te da se bliži njegov povratak u državu da bi se vlast konačno vršila u korist države i naroda, a ne pojedinaca iz vlasti i njihovih tajkuna.
Znam da vas poslanike vladajuće većine vaši šefovi stavljaju pred svršen čin i kažu vam za šta ćete da glasate, ali morate se zapitati bar jednom, jer ste veliki broj kredita od 2000. godine do sada odobrili, za koje do dana današnjeg nemate uvid u namensku ili nenamensku potrošnju tog novca, dok javni dug iz dana u dan, umesto da se smanjuje, biva sve veći, vodeći nas tako u savremenu dužničku krizu.
Ovde se zapravo od Narodne skupštine traži da preuzme na sebe izdavanje garancije Republike Srbije za nešto za šta nijedan poslanik nije upućen o čemu se radi. Možda je to neophodno, možda je ovaj kredit najpovoljniji, uzima se pod najpovoljnijim uslovima, ali morate nas ubediti ili bar pokušati da nas ubedite da je to zaista tako. Morate nas ubediti da „Srbijagas“ nije mogao bez ovog kredita. Pokušajte da nas ubedite da se on uzima pod najpovoljnijim uslovima na svetskom tržištu ili bar da će se ta sredstva iskoristiti strogo namenski, a ne kao što je bilo do sada – dođu krediti, jedan deo posla bude urađen, drugi ostaje neodrađen, i zbog visokih cena i faktura repromaterijala i zbog naduvanih usluga po ugovorima, gde je DRI otkrila velike zloupotrebe i bespotrebno odlivanje novca naših građana.
Kao da veliki deo novca iz tih zajmova i kredita dođe do „Bermudskog trougla“ u Vladi Republike Srbije i nestane, jer se zapravo efekat tih kredita ne manifestuje u stvarnosti, ni u funkcionisanju države, javnih preduzeća, a ni kroz finansiranje budžetskih ustanova. Koliko je kredita uzeto od 2000. godine do danas i koliko je privrednih subjekta, fabrika privatizovano, u najmanju ruku trebalo je da budemo na nivou razvijenosti Slovenije.
Niko ne vodi računa o kakvim je to kreditnim aranžmanima reč, pod kojim uslovima i da li će novac racionalno biti potrošen, a svi se hvale da su dobili novac.
Pre neki dan, u svim medijima predstavlja se kao veliki uspeh Vlade i ministra za nauku i tehnološki razvoj uzimanje kredita za nauku od Evropske investicione banke u vrednosti od 200.000.000 evra. Najveći problem u svemu tome je što je to jedino uspeh te banke, da odobri i sigurno plasira svoj kapital koji će da bude siguran, da bude osigurana i glavnica i kamata, da uposli svoje konsultante. Ili, kao što je to predviđeno u ovom drugom Predlogu zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu Nemačke razvojne banke za program vodosnabdevanja i kanalizaciju, da se izuzmu od carinskih dažbina i PDV-a, te da se na taj način potreban materijal za vodovodnu i kanalizacionu mrežu nabavlja u inostranstvu, da se jača njihova privreda i puni njihov budžet. Naše firme su ostale po strani, a to je bila izvanredna prilika da se one uposle, pa da se bar na makar tom malom delu naša privreda ojača, a našim preduzećima nađe posao.
Ako je to cilj ove vlade, naravno, ako im je cilj totalni kolaps naše privrede... Krajnje je vreme da se Srbija probudi i da se više ne kupuju glasovi za jeftine paketiće ili 2.000 dinara, dok sve više tonemo u pravnu i finansijsku nesigurnost, bedu i siromaštvo.
Šta još sadrži ovaj ugovor o garanciji Evropskoj banci za obnovu i razvoj u vezi sa „Srbijagasom“, na tri strane teksta? Najpre, u članu 1. stav 1. predviđa se – uključuje i obezbeđuje primenu standardnih odredbi i uslova banke na ovaj ugovor, sa istom snagom i dejstvom kao da su u potpunosti navedene u ovom ugovoru. Bukvalno tako piše.
Sada, to što mi narodni poslanici ne znamo koje su to uredbe banke od 2007. godine, a treba da se izjasnimo o davanju dodatnih 150.000.000 evra na osnovu toga i da li je ugovor štetan po državu ili nije, to je nešto sasvim drugo. Možda su te odredbe banke poslanicima vladajuće većine date na uvid, pa će se oni na osnovu toga odlučiti da li će glasati ili ne, ali nama svakako nisu.
U članu 2. stav 2. ovog ugovora u podnaslovu „Izvršenje projekta“ navodi se – obavezuje se Republika Srbija kao garant da bez odlaganja preduzme mere koje će banka smatrati zadovoljavajućim da obezbedi zajmoprimcu onakvu podršku kakva bude potrebna za izvršavanje svih njegovih obaveza na osnovu ugovora. S druge strane, Republika Srbija ne sme da zabrani ili spreči „Srbijagas“ kao zajmoprimca da primeni sva potrebne usklađivanja nivoa i struktura tarifa za gas, s vremena na vreme, kako navodite u tekstu Predloga zakona.
Država svakako treba da preduzme sve mere da pomogne „Srbijagasu“ u sprovođenju svih ovih aktivnosti, ali šta ako po kriterijumima banke ili pojedinaca iz banke te mere nisu odgovarajuće i zadovoljavajuće? Da li ćemo ići na arbitražu pred evropskim sudijama? Ili, npr. to usklađivanje tarifa ili u prevodu povećanje cene gasa s vremena na vreme bude učestalo ili neprilagođeno platežnoj moći naših građana? Država neće moći da reaguje u vezi sa smanjenjem cene gasa, jer je na to obavezuje ugovor sa bankom, a „Srbijagas“ biva ostavljen da sam određuje tarife u skladu sa politikom preduzeća ili slobodnim nahođenjem direktora, iako ga zapravo bira Vlada Srbije.
Na kraju, reći ću da je SRS protiv daljeg zaduživanja i države i naroda, jer ozbiljne države se zadužuju jedino onda kada to moraju i pod najboljim uslovima na svetskom tržištu. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Radiša Ilić. Imate deset minuta i trideset sekundi.

Pre nego što nešto budem rekao o predlozima zakona koji se sada razmatraju, pitao bih gospođu ministra ono što bi je pitao i svaki građanin Srbije, ali kao predstavnika izvršne vlasti – da li je naša država realno sposobna da se zadužuje?
Svaki građanin koji želi da podigne bilo kakav kredit u banci prvo mora da dokaže svoju kreditnu sposobnost, jer bez toga nema ni govora o kreditu. Zato vas i pitam da li smo mi kao država kreditno sposobni kada znamo kakvi su prihodi u budžetu, kada znamo koliki nam je devizni priliv, ako se to uopšte može nazvati deviznim prilivom, i koliki je naš trgovinski deficit? Onda, treba da se zapitamo, ako svuda beležimo finansijske minuse, od kojih sredstava ćemo vraćati te kredite? Svaki ozbiljan čovek lako može da zaključi da je zaduživanje bez vizije kako da se vrate sredstva zajma direktan put u propast.
Svesni smo mi potrebe izgradnje infrastrukture u Srbiji, ali treba biti svestan da ukupan dug Srbije prema raznim fondovima i bankama vrtoglavo raste, iz godine u godinu se povećava. Konačno smo ove godine, kao što znamo, tražili ogroman zajam ne bismo li budžetski finansirali potrebe države Srbije.
Ovih dana smo svedoci bajkovitih reportaža sa zavejanog Kopaonika o radu Ekonomskog foruma, na kome vlast, pojedini predstavnici opozicije, biznismeni, tajkuni, profesori univerziteta i neki navodni eksperti ležerno ćaskaju kako da prevaziđu krizu. Jedni predstavnici Vlade, koji sa vama sede u istoj vladi, tvrde jedno, drugi tvrde sasvim nešto suprotno, a zemlja i građani tonu u dužničko blato.
Lepo je što premijer ćaska sa kolegama ekonomistima po dva sata na Kopaoniku. Loše je što nije tako rečit i u Narodnoj skupštini, da i mi čujemo direktno od premijera šta nas očekuje, mada smo čuli da je kriza prošla. Na osnovu čega je premijer izveo takav zaključak, nikome nije poznato u državi Srbiji.
Već duži niz godina jedna činjenica je postala naša stvarnost, ako uzmemo u obzir kako je izgledao dnevni red sednica Narodne skupštine pre godinu ili dve ili tokom jesenjeg zasedanja. Evo, ta priča se ponavlja i danas; ne postoji dnevni red sa više tačaka za razmatranje, a da nisu uvrštene tačke koje se odnose na zajmove, na davanje garancije za nove kredite, bilo da su oni u vrednosti od deset miliona ili čak više stotina miliona evra.
U sadašnjem dnevnom redu imamo četiri tačke koje se odnose na novo kreditno zaduživanje, i to: sa „Erste bankom“ (zadužuje se Republika Srbija), zatim, sa „Bankom Inteza“, zaduženje za JP „Srbijagas“, kao i sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj - za skladištenje gasa, i sa Nemačkom bankom za obnovu i razvoj KfW - za program vodosnabdevanja opština srednje veličine u Srbiji.
Pre nego što budem rekao nešto u vezi sa ove dve tačke dnevnog reda, želeo bih da pitam gospođu ministra da li ovakvo zaduženje, pravdano izgradnjom infrastrukture, svake godine sve više i više vodi ka situaciji koja se ovih dana dešava u Grčkoj? Činjenica je da se dug iz godine u godinu povećava, i to su u pitanju povećanja u milijardama evra. Kao ministar morate da vodite računa da se Srbija razdužuje, da se izdržava od sopstvenih prihoda, da se zadužuje samo za investicije koje će biti rentabilne, koje sutradan mogu doneti profit.
Ako kao ministar ne možete obezbediti da Srbija sopstvenim sredstvima popravi jedan običan most u glavnom gradu, već moramo da prosimo kod raznih banaka u svetu, onda treba ozbiljno da se zamislimo nad našom sudbinom.
Grčkoj očigledno ima ko da pomogne, ali kada je Srbija u pitanju, možemo samo da zamislimo šta bi nam tek tada uradili oni koji su nas držali pod sankcijama, koji su nam uzeli Kosovo i Metohiju, koji su nam zemlju nemilosrdno bombardovali i oni koji su prećutno priznali genocid nad srpskim narodom.
Što se tiče Predloga zakona o potvrđivanju ugovora o zajmu i finansiranju između KfW i Republike Srbije za programe vodosnabdevanja i kanalizacije u opštinama Srbije srednje veličine, očigledno je kojim će se opštinama, odnosno gradovima usmeriti ovaj novac, a to je 25.000.000 evra od zajma, uz bespovratna sredstva u iznosu od približno 17.500.000 evra. Ta bespovratna sredstva strane banke brzo pokriju kamatama na kredite koji su teški nekoliko stotina miliona evra, ako ne i milijardu.
Dobro znamo da ništa nije besplatno, pogotovo što dolazi sa Zapada. Gospođa ministar zna šta je pravi razlog darežljivosti nemačke banke u ovom slučaju. Osim toga, šteta koju su prouzrokovale za Srbiju armije tih zemalja 1999. godine, pa i Nemačke, od kojih sada dobijamo kredite, nikada se neće i ne može nadoknaditi mrvicama koje nam povremeno bacaju na sto.
Što se tiče opština koje se ovde pominju, moramo reći da nema nijedne opštine, da su ovde pobrojani gradovi, jer i Pančevo, i Loznica, i Šabac, i Smederevo, i Sremska Mitrovica, Sombor i Vršac imaju status grada.
Vlada je u ovom slučaju garant da će dobijena sredstva biti namenski upotrebljena za realizaciju projekata vodosnabdevanja opština u Srbiji. Čak ste u tački 1.6 naglasili da se sutradan tim gradovima, odnosno opštinama neće uskratiti sredstva koja im sleduju iz budžeta Republike Srbije na osnovu transfera sredstava, da se ne desi da zaboravite na ovo svoje zakonsko obećanje i da sutradan ova sredstva od kredita prikažete kao transferna sredstva i da opštinama opet uskratite ono što im pripada.
Prošle godine ste se pravdali krizom, međutim, krize od ove godine više nema, tako tvrdi ministar ekonomije i regionalnog razvoja a i predsednik Vlade, i zato ćete morati da opštinama i gradovima date ono što im pripada.
Voleo bih da znam, ako možete da odgovorite, šta će se dogoditi ako opština dobije sredstva za izgradnju, recimo, vodovodne mreže u nekom seoskom naselju, a na osnovu urađenog projekta kojim se konkurisalo za ovaj program, i za te poslove od krajnjeg korisnika, vlasnika priključka naplati troškove izgradnje vodovoda? Kakve koristi imaju građani u tim opštinama od ovog zaduživanja, osim što će država otplaćivati i kamatu i glavnicu, a građani troškove izgradnje? Dobijena sredstva iz zajma ostaće negde između Republike i opštine.
Dodao bih još jednu činjenicu, koja će svakako biti aktuelna tokom ove i naredne godine, a tiče se vodosnabdevanja i sprovođenja postupka legalizacije. Naime, u mnogim opštinama i gradovima postoji bezbroj obećanja o izgradnji vodovodnih mreža, pogotovo u selima, pošto su u gradskim naseljima ti problemi uglavnom rešeni. Šta se dalje dešava? Predsednici opština koji su dali obećanje za izgradnju vodovoda po seoskim naseljima sada su suočeni sa nedostatkom sredstava. Para nema, a građani traže da se obećanja ispune.
U ovoj situaciji kao spas za predsednike opština došao je Dulićev Zakon o legalizaciji, koji za veliki broj građana predstavlja značajan udar na kućni budžet, a pogotovo za građane koji žive u seoskim naseljima; teško da postoji seosko domaćinstvo koje ne treba ništa da legalizuje. Pošto je procenat prijava za legalizaciju sa sela minimalan, da ne kažem nikakav, postavlja se pitanje za koga će se graditi vodovodne mreže po selima?
Ovo kažem zato što objekat koji nije prijavljen za legalizaciju ili nije legalizovan na osnovu zakona ne može dobiti nikakav priključak, vodovodni, električni, PTT itd.
Šta ćete vi sada sa projektima koji u praksi zbog Zakona o legalizaciji neće moći da se realizuju? Hoće li te opštine vratiti novac državi ili će ga potrošiti na šminkanje postojećeg vodovodnog sistema?
Ono što je karakteristično za ovaj zakon i mnoge slične koji su ranije donošeni u Narodnoj skupštini jeste vreme otplate kredita, u ovom slučaju od 30. juna 2013. do 13. decembra 2024. godine. Vlada svesno odlaže početak otplate kredita, onima koji tada budu na vlasti ostaje samo uzimanje novih kredita, odnosno refinansiranje dugova, a to je u stvari samo odlaganje grčkog scenarija.
Što se tiče ovog drugog predloga zakona, Predloga zakona o potvrđivanju ugovora o garanciji za refinansiranje kratkoročnog duga, izgradnju podzemnog skladišta gasa i održavanje mreža za prenos i distribuciju gasa, neosporno je da je Srbiji neophodna mreža za prenos, distribuciju i skladištenje gasa, s obzirom na novi strateški položaj Srbije oko projekta „Južni tok“ i značajnu ulogu velikog i moćnog saveznika našeg naroda – Ruske Federacije. Zato je i Evropska banka za obnovu i razvoj lako odrešila kesu, jer je i sama svesna da će posao sa Rusijom oko tranzita ruskog gasa biti siguran i unosan posao, ne iz ljubavi prema Srbiji, već zbog profita, koji će svakako biti značajan u poslovanju sa ruskim gasom. Srbija je morala da pronađe sopstvena sredstva za jedan ovako isplativ projekat, umesto što će robovati Evropskoj banci kroz otplatu glavnice i kredita.
Na kraju, danas je četiri i po hiljade dinara prosek zaduženosti po glavi stanovnika. Tri puta se povećao od kada ste vi na vlasti.
Da je situacija još gora govori činjenica da je skoro 90% privrede rasprodato za bagatelu, da vrlo mali broj preduzeća normalno radi i da će poslednja slamka spasa za sadašnju vlast biti prodaja EPS-a, JAT-a i Aerodroma. Posle toga možemo da se pripremimo da preuzmemo štafetu bankrota od Grčke. Zahvaljujem.