Četiri minuta i petnaest sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika.
Ovlašćeni predstavnici po ovoj tački dnevnog reda, po poslaničkim grupama su: gospodin Nikola Krpić – PUPS; gospođa Zlata Đerić – Poslanička grupa Nova Srbija; gospodin Nebojša Ranđelović – LDP; gospodin Miletić Mihajlović – SPS-JS; gospodin Milan Knežević – Napred Srbijo; gospođa Donka Banović – DSS-Vojislav Koštunica; gospođa Snežana Stojanović-Plavšić – G17 plus; gospođa Radica Jocić – SRS i gospodin Jon Magda – ZES.
Na član 2. amandman je podnela narodni poslanik Radica Jocić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Donka Banović i Milan Dimitrijević. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima gospođa Milica Vojić-Marković.

Gospodine predsedavajući, imam informaciju da više nemamo direktnog prenosa ove sednice, iako još uvek nije 18.00 časova, o tome nismo obavešteni, ali to me uopšte ne čudi.
Kada je prosveta na redu i kada se u ovoj skupštini raspravlja o zakonima iz ove oblasti radimo noću, radimo nedeljom, radimo subotom po podne i pre podne, kada su neke važne utakmice, kada su neke olimpijade i slično, tako da ova vrlo važna delatnost, za koju su sigurno zainteresovani svi građani Srbije jer imaju decu, ako nemaju nikog drugog, ima ovakav tretman u Narodnoj skupštini.
Osim toga, interesantno je da taj papir, kako reče gospodin ministar, koji očigledno nema vremena da čuje sve, jer očigledno nije odrađen posao kako treba, odnosno da je svako dobio izveštaj Vlade... Velika je razlika između tehničkog papira i izveštaja Vlade, u kome stoje vrlo jasna obrazloženja zbog čega je nešto prihvaćeno a zbog čega nešto nije prihvaćeno.
Svi mi koji smo podnosili amandmane imamo potrebu da dođemo direktno do ministra, pa se istovremeno sad pravi konfuzija, gospodin Magda priča, ja pitam. To je apsolutno neadekvatan način da se radi na ovako važnim zakonima. Tražim od vas kao predsedavajućeg danas, od gospodina ministra i od gospode iz Ministarstva da se zaista ovoj oblasti posvetimo danas na pravi način, a ne da pravimo ovakav haos od samog početka.
Podneli samo amandman na član 3. stav 2. Vi ste u zakonu predvideli da bliže uslove i način ostvarivanja ishrane, nege i preventivno-zdravstvene zaštite propisuju zajedno ministar nadležan za poslove zdravlja i ministar nadležan za poslove obrazovanja. Smatramo da je ovaj koncept davno prevaziđen. Na kraju krajeva, neprevaziđen je i koncept da se predškolsko vaspitanje... Pravo da upravljaju ovom važnom oblašću do 2003. godine imala su tri ministarstva i tri ministra su rukovodila ovom oblašću. Taj koncept je zbog neefikasnosti i glomaznosti napušten. Nema razloga da ga vi sada zadržavate u delovima, manjim ili većim.
Predložili smo da bliže uslove i način ostvarivanja ishrane, nege i preventivne zdravstvene zaštite propisuje ministar zdravlja. On je za to nadležan i potpuno je stručan za to. Nema razloga da pitanje nege, preventivne zdravstvene zaštite propisuje ministar prosvete; on ima svoj deo u ovom poslu i treba da ga zadrži. Hvala.

Dva minuta i pedeset sekundi od vremena poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković i Nikola Lazić. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite. Reč ima gospođa Milica Vojić-Marković.

 Smatram da mi poslanici opozicije treba da radimo svoj posao. Ove amandmane smo napisali upravo zato što imamo ideju da ovaj zakon popravimo. To što nema prenosa, što ćemo večeras u noćne sate, kada sva deca sigurno gledaju program, i naročito njihovi roditelji, koji nemaju druga posla jer ne idu sutra na posao, pa mogu posle dvanaest, kada bude prenos i gospodin Tijanić pusti ovu sednicu u odloženom prenosu… Mi ćemo svoj posao raditi kako treba, branićemo svoje amandmane onako kako smo smatrali da treba kada smo ih pisali.
„Bliže uslove i način ostvarivanja socijalne zaštite sporazumno propisuju ministar nadležan za poslove socijalne politike i ministar“. Niste napisali koji, podrazumeva se da je ministar prosvete, jer se radi o ovom zakonu. To je vaš predlog.
Ponovo ovde dolazimo do jednog neefikasnog sistema; zašto bi pitanja socijalne nadležnosti, socijalne zaštite trebalo da rešava ministar prosvete? On je ministar prosvete, treba da rešava ono što je u njegovom domenu. Zbog toga smo... Opet se pozivam na koncept koji smo napustili, ne samo mi, nego su napustili mnogi u svetu. Zbog efikasnosti sistema, a pre svega zbog nadležnosti, molim vas, za ovo pitanje je nadležan ministar za socijalnu zaštitu, nije nadležan ministar za prosvetu, nemojmo ga trpati tamo gde on ne može da rešava ništa. Hvala vam. Prosveta ima dovoljno problema da ministar prosvete treba da se bavi njom. Hvala.

Hvala vama. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na naslov iznad člana 4. i član 4. amandman je, na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika, podneo Odbor za prosvetu.
Predstavnik predlagača je na sednici Odbora za prosvetu prihvatio amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Aleksandar Pejčić i Nikola Lazić. Reč ima gospodin Pejčić.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, ministre, obratio bih se i građanima Srbije, samo ne znam da li sa „dobro veče“ ili „dobro jutro“, ne znamo kada će ići ovaj prenos, Poslanička grupa DSS u raspravi u načelu je govorila da je ovaj zakon i te kako bitan za buduće generacije i u tom smislu je obradila ovaj zakon na taj način što je predložila određen broj amandmana koji bi promenili tekst zakona.
Član 4. odnosi se na ciljeve i zadatke predškolskog vaspitanja i obrazovanja. U stavu 2. tačka 1) glasi: „stvaranje uslova za kvalitetan život, igru, učenje, i to ...“. Predložili smo da se u članu 4. stav 2. posle reči „igru“ dodaje zapeta, a posle reči „učenje“ dodaju se reči „učestvovanje“. Ostali tekst ostaje isti.
Hteli smo da usaglasimo ovaj član zakona sa Konvencijom UN o pravima i zaštiti deteta. Znamo da su osnovna četiri stuba te Konvencije o pravima i zaštiti deteta preživljavanje, zaštita, razvoj i učestvovanje. Mislimo da je amandman suvisao i osnovan i da ga treba prihvatiti.
Gospodine ministre, razmislite još jednom, jer ovaj zakon se na taj način usaglašava sa Konvencijom UN o pravima i zaštiti deteta. Zahvaljujem.

Hvala i vama, gospodine Pejčiću. Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zlata Đerić i Aleksandra Ilić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Donka Banović. Reč ima gospođa Donka Banović.

Član 5. govori o upotrebi jezika u vaspitno-obrazovnom radu. Predložili smo amandman na stav 2. On glasi: „Za pripadnike nacionalne manjine vaspitno-obrazovni rad ostvaruje se na maternjem jeziku, a može i dvojezično ili na srpskom ako se za to opredeli najmanje 50% roditelja, odnosno staratelja dece.“
Predlažemo dopunu ovog stava, i to pod uslovom da na tom jeziku postoji organizovana nastava u osnovnoj školi. Zašto? Ovde sam konkretno imala na umu decu pripadnike romske manjine zato što se veoma često dešava da, na primer, jako loše govore srpski kada krenu u pripremni predškolski. Ukoliko se u toj grupi odluči da se kompletan rad odvija na romskom jeziku, postoji opasnost da će ta deca umesto da budu bolje pripremljena za osnovu školu biti lošije pripremljena, zašto što je veoma malo osnovnih škola gde se nastava izvodi na romskom jeziku.
Kada je bila rasprava o ovom amandmanu na Odboru za prosvetu pomoćnik za predškolsko i osnovno gospodin Popov je rekao – kako, postoji u Obrenovcu osnovna škola. Da, u Obrenovcu i u kojim još to gradovima?
Umesto da nam pripremni predškolski, da govorimo o tome, o toj godini, što bolje to dete pripremi, između ostalog, i za to da što bolje savlada jezik na kome će se odvijati nastava u osnovnoj školi, odnosno srpski, na ovaj način pravimo medveđu uslugu toj deci. Da ne govorimo o tome koliko je (i biće ih još više) dece iz readmisije, romske nacionalnosti, pa dobijamo dete (to su situacije iz realnog života, to se u Nišu već godinama dešava) koje ne zna srpski, a odlično govori npr. nemački. Tu je potrebno da se nastava odvija na srpskom, kako bi se i obrazovanje odvijalo.
Bilo je nekih primedaba kako je ova intervencija na ovaj član takva da sužava prava nacionalnih manjina. Nije tačno. Uopšte mi nije jasno zašto ste ovo odbili, kao da niste svesni da ne postoji toliko osnovnih škola u Srbiji gde se nastava izvodi na romskom jeziku i da će ta deca biti u lošijem položaju kada krenu u prvi razred osnovne škole. Hvala.

Hvala vama. Jedan minut od vremena ovlašćenog predstavnika.
Na član 5. amandman je podnela narodni poslanik Milica Vojić-Marković. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite, gospođo Vojić-Marković.

Hvala, gospodine potpredsedniče. U Predlogu zakona u članu 5. stav 2. glasi: „Za pripadnike nacionalne manjine vaspitno-obrazovni rad ostvaruje se na maternjem jeziku, a može i dvojezično ili na srpskom, ako se za to opredeli najmanje 50% roditelja, odnosno staratelja dece.“
Vi ste zaboravili da ste predvideli inkluziju. Kada govorimo o tome, imamo jednu grupu dece koja koristi jezik znakova a vi se jednostavno u ovom zakonu niste setili da im na bilo koji način date prava koja im pripadaju.
Zbog toga smo smatrali da je potrebno da se posle stava 2. u članu 5. doda novi, treći stav koji treba da glasi: „Vaspitno-obrazovni rad sa decom koja koriste jezik znakova ostvaruje se po prilagođenom ili posebnom programu i izvodi se na jeziku znakova i pomoću sredstava tog jezika, zavisno od potreba i mogućnosti dece.“ Na ovaj način, ubacivanjem ovog stava, praktično svi sledeći stavovi menjaju redosled i postaju stavovi 4, 5. itd.
Mislim da ovaj amandman treba prihvatiti. Iz ovoga ovde vidim, piše – Odbor za prosvetu nije prihvatio amandman. Volela bih od ministra da čujem razlog zbog čega ovaj amandman nije prihvaćen. Hvala.