Način na koji je zakazana sednica, vreme koje smo imali za podnošenje amandmana i to što su oni odbačeni kao neblagovremeni govori o dignitetu Narodne skupštine, o poštovanju parlamentarnog rada i o našoj mogućnosti da iz najboljih namera popravimo nešto od ovih zakona koji su na dnevnom redu.
Jedan od retkih zakona povodom kojih čovek uopšte uspe da se javi, koristeći makar svoje vreme, iako mu je amandman kao poslaničkoj grupi odbačen, jeste ovaj, prosto na način da se dobije vreme da se razgovara o ovako važnim temama u okviru spojene rasprave kakva je bila i ova o kreditnim zaduženjima.
Mislim da je ovo prilika da još jednom ponovimo da je neophodno da kad nam u Skupštinu dostavite zakon kojim tražite od nas garanciju, koja je uvek bezuslovna, neopoziva, sa svim pratećim troškovima, dobijemo i osnovni ugovor o kreditu na koji dajemo garanciju. Kako možemo da garantujemo za nešto, a da ne znamo šta je osnov za tu garanciju?
Razlog za to je, ponoviću, obnova „Gazele“ i obilaznica oko Beograda. U ovom domu smo usvojili garanciju, a da niko od nas nije imao pojma da je uslov za dobijanje tog kredita raseljavanje romskog naselja, koje je bilo podvedeno pod – socijalni i ekološki uslovi koji moraju da budu obezbeđeni da bi se povukao taj novac.
Pod te socijalne i ekološke uslove bilo je podvedeno nešto što se ni od koga, nigde i nikad ne traži. Ako EU, a ovo su evropski fondovi, nema kriterijume za garanciju ovih i ovakvih standarda, od nas se očekivalo (i očekuje se još uvek, vrlo mali deo sredstava smo povukli) da bilo gde, ikada primenjene najviše svetske standarde u tom smislu moramo da ispunimo, kao garanti, da bismo povukli sredstva.
Da li je to primereno dostojanstvu jedne zemlje koja dobija kredit pod ovakvim uslovima? Da li je to primereno dostojanstvu narodnih izabranika koji o tome treba da se izjašnjavaju? Tvrdim da nije.
Ono što smo zahvaljujući vašoj ozbiljnosti pristupa, vašoj ličnoj, gospođo Dragutinović, uspeli da dobijemo – posle odobravanja kredita za ono što su namene koje nikad nećemo odobriti, a to je da za budžetski deficit, odnosno rasipnu Vladu, odobrimo zaduživanje, na šta vi lično ne možete da utičete – jesu ugovori o kreditu sa tim bankama sa kojima ste zaključili aranžman i da vidimo da to ni izbliza nisu tako laki i dobri uslovi.
Zašto je za nas sporno da garantujemo za kredit čije uslove ne znamo? Na primer, građani su jutros imali priliku da čuju u radijskim emisijama, povodom Dana zaštite prava potrošača, da je na stotine i na hiljade zahteva fizičkih lica koja su se žalila na neadekvatnu bankarsku uslugu usledila takva reakcija i da se proverom da li banke zaista kriju od svojih komitenata uslove pod kojima daju kredite došlo do zapanjujućih rezultata.
Jedan čovek koji je hteo da od banaka unapred dobije ugovor o kreditu, da bi seo kući da izračuna šta to za njega znači, krenuo je u nemoguću misiju. Nijedna od poslovnih banaka, komercijalnih, domaćih, domaćih sa prefiksom strane, nije htela da dostavi mogućem, potencijalnom korisniku kredita ugovor o kreditu!
Razlog zašto to njima nisu dostavili je isti onaj zbog kojeg mi ovde nemamo ugovor o kreditu za koji treba da izdajemo garanciju, odnosno da se saglasimo da vi stavite u funkciju garanciju koju je neko već parafirao, potpisao ili obećao. Da se u takvim ugovorima o kreditu ne kriju sporne stvari, one bi bile javne. Nije reč o skrivenim manama, reč je o namerama koje se u startu stave kao uslovi takvim kreditima, bilo da ih uzima fizičko lice ili mi kao država.
Ovo mi je novi povod da podsetim na dve stvari sa „kopaoničke ispovedaonice“, kako sam razumela nastupe mnogih ranijih ministara, večitih savetnika, zakletih reformatora koji su se posipali pepelom zbog toga što su napravili strašnu grešku i one kredite u dolarima konvertovali u evre, danas svesni da je to za nas kao državu teško. Da li nam je neko uz ovu garanciju rekao šta znači težina ovakve devizne klauzule? Ne. Njihova je krivica što su tada nekritički izvršili prevođenje iz dolarskih obaveza u evre. Danas pričaju da je najbolje zaduživati se u dinarima. Čak su i krediti koje je Vlada davala, najpodsticajniji, ovde sam čitala za ovom govornicom, bili sa valutnom klauzulom.
Oni koji veruju da su izuzetno inteligentni, da se iza rogobatnih stranih, neprevedenih reči, za koje postoje lepe srpske reči, krije njihova inteligencija, zaboravljaju da je ovaj narod imao dovoljnu razboritost i mudrost da shvati da se iza ovih dobrih namera, kako neko reče maločas, u stvari krije površnost jedne vlade koja nije bila u stanju čak ni da povuče sve odobrene kredite.
Nažalost, vi ste, gospođo Dragutinović, zbog bolesti morali da se vratite u Beograd. Mi koji smo ostali na Kopaoniku imali smo priliku da čujemo gospodina Đelića koji je izjavio pred svima da od Svetske banke vučemo manje kredita nego što imamo prava po našem ulogu, po kontribucijama. Umesto da stavi zarez, pa da kaže – a greškom Vlade nismo ni povukli sva odobrena sredstva, on to prećuta i prežive pred predstavnikom Svetske banke koji je sedeo u sali.
Da li treba zbog nekog ko je hteo sebe da pohvali ili da izigrava zaštitnika nacionalnog interesa da sad trpi neko ko računa na te kredite, neko ko nije rekao činjenicu da smo u 2007. godini platili milion evra kaznenih kamata na odobrene a nepovučene zajmove Vlade Republike Srbije? I, danas reći da dobijamo manje kredita nego što imamo pravo s obzirom na kontribuciju, a ne reći da nismo povukli ni odobrene, pa onda još dodati da nemamo projektantske kuće, nemamo one koji projektuju tunele, govori o tome da vama, kao jednom čestom primeru jedne žene koja hoće ozbiljno da se bavi svojim poslom, nije lako izaći na kraj u takvoj vladi, koja je i tamo nastupala kako nastupa i ovde. Dođe i priča ko šta hoće, na bilo koju temu, disonantno ili, što bi rekli, tri mišljenja, od kojih, nažalost, ono profesionalno, ono ekonomsko, koga je bilo u vašem referatu, koji nigde nije objavljen... Samo vaš nije nigde objavljen, iza njega neće stati ni potpredsednik Vlade, ni Demokratska stranka, ni Vlada cela.
Nemam problem da priznam da ste jedino vi imali kvalitetnu elaboraciju stanja i mogućih izlazaka iz krize, a da sam se kao ekonomista stidela onih koji su u isto vreme pričali da treba istovremeno da razvijemo državni kapitalizam i da smanjujemo ulogu države uopšte.
Ugled ekonomske struke i ugled Vlade na Kopaoniku nije postignut, ali oni dobri tonovi i odgovorni tonovi koji su se tamo čuli, a bilo ih je malo, moraju ovde da budu preneti. Jedan od njih je, na primer, i taj da mi svoj razvoj moramo da baziramo na štednji, a ne na kreditima. Kako da štedi onaj ko ne prima platu i ne može da preživi?
Da li je baš toliko teško prihvatiti inicijativu Srpske napredne stranke, koja je još za budžetski sistem i o memorandumu govorila da ne može osnovni cilj da bude stabilnost cena, inflacija, nego zaposlenost i razvoj zasnovan na zaposlenosti. Jer, ako kažete – tražnja je potrebna da se razvija privreda, da neko ima novaca da kupuje, to je tražnja, odakle ta tražnja? Hoće li neko da otvara slamarice gde je ušio ne znam iz kojeg vremena zarađene evre? Ta tražnja može da se ostvari jedino zaposlenošću, primanjem plate i trošenjem u radnjama i kupovinom naše robe.
U toj „ispovedaonici“ su oni koji su otvarali carine, ukidali sve granice, prepreke i vršili potpunu liberalizaciju plakali nad činjenicom da danas nemamo industriju ili, kako su to zvali, nemamo razmenjive robe i nemamo čime da izađemo pred svet.
Istovremeno, imamo reklamu gospodina Dinkića, koji je javno i jasno rekao – promeniće stav, pristup, mišljenje, šta god treba, samo sa osnovnim razlogom, on kaže, da pomogne narodu, a ja kažem – da ostane u fotelji u kojoj je. I, nudio je potrošačke kredite reklamirajući štednju. Želimo da ostvarimo održiv razvoj, a reklamiramo potrošnju. Kažemo da treba da se razvijamo na štednji, a ne obezbeđujemo ljudima radna mesta.
Neko traži od Srpske napredne stranke još i konkretan program. Zar konkretan program nije sve ono što ovde iznosimo stavljajući primedbe na ovakva zaduživanja, za koja, ni za jedno jedino, nemamo efekat? Osnovali smo Upravu za javni dug, 2004. godine doneli zakon, u 2010. još ne znamo ko sedi ovde iz Uprave za javni dug da nam obrazlaže šta ovo znači za budućnost naše zemlje.
Reći ćete mi – demagogija, kada kažem – zadužiće se moja deca i sva ostala deca, pa i moja deca. Ne, odgovorna država mora da kaže šta je kreditni rizik, iz čega će puniti budžet ove države, koja će to industrija, proizvodnja, koje usluge, razmenjive usluge moći da obezbede profit, pokriće troškova, pa onda i punjenje budžeta, a vraćanje ovih kredita? U šta će biti uloženi ovi krediti? Da li imamo isplativost onoga što smo već uzeli ili zbog Kopaonika propustih priču o zaduživanju kod KfW banke?
Ne bih da propustim da pomenem kao principijelno i gde ti i takvi krediti idu, ali imam jedan od realizovanih projekata u snabdevanju vodom, odnosno ono što se zvalo projekat „Vodovodi i osavremenjavanje vodovoda i kanalizacije“, gde se u materijalu koji postoji... Originalan je, neka kamera zumira, da vidite u šta su utrošeni ti i takvi krediti.
Znači, ogromne milione smo ovde prihvatili da budu deo javnog duga, onog koji niko ne sme da spori, deo ukupnog duga, koji takođe ozbiljna država ne može da spori, iako ga naziva komercijalnim, jer ga i metodološki obuhvata kao ukupan dug; narastao je na 34 milijarde evra, a cela bivša Jugoslavija je pred raspad imala 14,6 milijardi dolara duga. Znate koliko imaju danas bivše republike te Jugoslavije? Sto milijardi duga, odgovorno tvrdim. Znači, na sceni je dužničko finansiranje, kao postmoderni način života.
Umesto da preispitamo da li zaista treba da se zadužimo, koliko je to isplativo, kako ćemo vraćati, hoćemo li imati od čega, ne, samo li vidimo priliku da se negde zadužimo... To vam je kao bolesna zavisnost žene koja izlazi u grad i vidi rasprodaju i utrčava u radnju, bez obzira na to da li to njoj treba ili ne.
Jedan od takvih kredita je KfW kredit, gde je od ukupne sume, pročitaću vam samo nekoliko namena, novac uložen za: zakup prostora u kojem će sedeti stručnjaci KfW, home office trade; troškove za odlazak i dolazak kući; nabavku računarske opreme; vozila koja će biti uzeta u lizing i korišćena za ovaj projekat; evaluaciju projekta i kontrolu kvaliteta. Reći ću vam, zove se cost breakdown, analiza finansijske, proposal... Na primer, od 886.000 evra, ukupnih troškova za Novi Sad, Niš, Kragujevac i Beograd, verovali vi ili ne, svega nekih 85.000 evra ide u rezervne delove kojima će se osavremeniti ovaj vodovod i kanalizacija!
Sve ostalo je ono što se podvodi pod konsultantske usluge, u stvari: troškovi života i boravka u Beogradu, Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu, plaćanje visoke struke onih koji nam ovde pričaju o dobroj i kvalitetnoj vodi, načinu kako mi to treba da organizujemo, kako da međusobno razmenjujemo iskustva, pratimo svetske trendove itd.
Verujte da ne karikiram, daću vam prilog. Znači, od 886 miliona kredita bez kamate, 90% tih sredstava ide na ono što se zove „protočni bojler“, srpski budžet ili lokalna samouprava, država Srbija kao garancija, dug našim generacijama. A efekti? Cena vode (neka znaju građani kolika im je po kom gradu), priča o tome da treba da uđemo u privatizaciju javnih preduzeća, jer nam je to preostalo. Niko neće da kaže da je plata kolege Bajatovića u Upravnom odboru od 8.000 evra deo cene gasa, da je plata direktora (njihove slike, njihova letovanja, njihovi odmori, njihovi seminari) ugrađena u cenu struje.
Hoće li neko da uđe u analizu troškova tih koji su dnevni troškovi nas koji plaćamo komunalne usluge i ja koja radim u jednom javnom preduzeću uspevam da ih platim na vreme? Šta rade oni drugi, znaju mnogi građani Srbije.
Znači, nemojte da se povodimo za svetom pričom o rogobatnoj kreditnoj politici, o svetskim trendovima. Mi vrlo lepo možemo da budemo moderni ako smo, pre svega, odgovorni, štedljivi i pošteni prema svojim građanima i kažemo im – ovaj infrastrukturni projekat će koštati toliko miliona, uslov da dobijemo kredit koji košta toliko i toliko dinara jeste da izvršimo raseljavanje romskih porodica. Niko vam neće zameriti. Laž se, ma kako dobru nameru imala, nikada dobro ne završi.
Ovi krediti, ovakvog tipa, bez obzira na to što su takođe pokriveni dobrom namerom, gotovo su tajni podaci, koji, vi to znate, pre ili kasnije ipak iscure u javnost i obezvrede i dobre projekte iza kojih stoji Vlada ili čak, na primer, lično vi.
I sami znate da smo na tom kopaoničkom forumu dobili jedan vrlo neprijatan „šamar“ od gospodina Konuzina, diplomate, koji je rekao da se u ovoj državi za dve godine baš ništa nije promenilo i da prilikom prodaje NIS-a nije znao ni kupac šta kupuje, ali čak ni prodavac šta prodaje. Ja sam se ni kriva ni dužna, kao mnogi, osećala odgovornom i postiđenom zbog toga što je neko iz Vlade, obećavajući brzinu i lakoću nekih međunarodnih projekata, doveo zemlju u takvu situaciju. Mi to sebi ne smemo da dozvolimo.
Na kopaoničkom forumu sam bila od prvog do poslednjeg predavanja, i na svakom panelu; ni na jednom koktelu, ni otvorenog ni zatvorenog tipa. Ovo su bili otvoreni sastanci i razgovori, ali moj vrhunski utisak je, gospođo Dragutinović, prenesite kolegama iz Vlade, da nam Miodrag Kostić drži lekciju o tome kako se pošteno obogatio kupujući šećeranu za tri evra a da niko od prisutnih ne kaže čoveku da može da se falsifikuje ili da nije predvidiva budućnost, ali da neko može da falsifikuje prošlost, to je zaista nedopustivo, čak i u ovoj državi. Zahvaljujem vam se.
Nećemo ni slučajno glasati za ovo.
