Jako mi je žao što nema nikog iz ministarstava odbrane i pravde. O ovom pitanju treba raspravljati veoma studiozno. Slušali smo ovde neke diskusije pune nekog lažnog patriotizma, sada svi pričamo kako činimo neku dobru stvar itd. Sećam se odlično, kada smo pozvani kao rezervisti, kada smo bili u ratu, bilo je strašno otići na jedno ratište kao što je bilo vukovarsko. Bilo je strašno pojaviti se na Košarama. Znali smo, čije dete ode dole, da je to bila tuga u porodici, čekalo se svakog časa da li će preživeti, neće preživeti i ko će se vratiti, a ko se neće vratiti itd. Mnogi se nisu vratili. Mi sad u miru, kada nema rata, amnestiramo mamine i tatine sinove koji jednostavno nemaju vremena da odu u vojsku, imaju preča posla, odu negde u svet.
Mi sve ovde amnestiramo. Amnestiramo neke koji su uzeli svojevremeno „Zeleni plan“, potrošili milijarde od ove države, zadužili je, i to smo amnestirali i zaboravili. Amnestiramo neke, a među njima i veoma bliske rođake nekih visokih državnih funkcionera, koji su počinili ovde velike zločine i pobegli napolje, a onda se vratili pa nam se hvale da su završili fakultete u Londonu, u Americi. Ljudi koji ubiju čoveka u saobraćajnoj nesreći, sednu u avion, pobegnu dok to zastari, onda se vrate i – nikom ništa. Niko ne sme da im pomene. Toga nema u njihovim biografijama.
Prema tome, neću sad da nabrajam, ispada da stalno imam nešto protiv ljudi iz vladajuće koalicije, ali mnoge amnestiramo, a ... Nemojte sad da vam kažem ime, pa ćete malo da pocrvenite svi u paketu. Nemojte me terati da vam to kažem.
Vi hoćete da se učinite dobrim, da pokažete neku demokratiju. Ovu državu treba i braniti. To je način, ne biti u ratu, ali opremljenost, spremnost odvraća neprijatelje. Onda neće onaj tek tako doći da uzme 15% teritorije ili nešto drugo, već će debelo razmisliti da li će doći u Srbiju ili neće.
Vi ste od vojske, od vojne imovine napravili veliki biznis. Poslednja stvar je odbrana. Slušam ministra odbrane koji juče govori da smo vodeći u regionu po školstvu u vojsci. Šta to znači? Ko je vodeći u odbrani? Da li imamo sisteme ili ćemo i dalje gledati ako nas neko, ne dao Bog, napadne, kao što nas je NATO napao, moliti se Bogu i gledati, a oni nas ravnaju li ravnaju, a mi nemamo sa čim i kako?
U ovoj državi najgore su prošli oni koji su bili pravi borci, pravi heroji, koji su se borili protiv agresije na našu državu, koji su štitili nedužno stanovništvo. Sada to ne sme da se pomene. Ovde su najveći heroji oni koji su trčkarali tamo po raznoraznim fondacijama i sad se zalažu, tobože. Najveći heroji su, uzmimo, Kandićka, Biserko, one su bile glavne, one su sve komentarisale itd.
Duša mi se cepa kada se setim generala Lazarevića, gospodo, koji ništa nije kriv – on zločinac. On je vodio našu decu u ratu, branio, borio se koliko je mogao, slušao nečiju komandu. Mnogi koji su tada komandovali i sedeli na čelu i danas su neki savetnici po raznoraznim komandama, a oni nesrećnici koji su tamo išli i ratovali sada nemaju hleba da jedu.
Sramota je da ti rezervisti, veterani rata, dolaze danima, štrajkuju da im se plate neke dnevnice, da im se plati nešto, da im se uračuna u radni staž, ili štošta. Zakazuju proteste i nikog nema da ih primi. Dolaze i spavaju tu po ulicama. Rešite to pitanje jednom. Kad su vas zagradili u Kuršumliji u jednoj kampanji, tamo ste prihvatili i sve uplatili, ali posle drugima – ništa. U ovoj državi mora da se zna pravilo – ili svima, ili nikome.
Prema tome, razmislite o tome debelo. Nemojte samo držati velike govore, sve što vi uradite je dobro, a mi samo treba da aplaudiramo – bravo, amnestija je došla, slobodni ste momci itd.
Ova država treba da ima ozbiljnu vojsku. Vi ste rekli da idete na plaćenu vojnu formaciju, koja će biti dobro plaćena, obučena itd. Sramota je da nam pogine pilot koji nije imao naleta ni stoti deo od onoga koliko je potrebno da ima da bi mogao da leti, a pustili ste ga da leti, da biste se pokazali na mitingu. Posle, tobože, dovedete nekog spolja, da bi se pokazala neka sila, snaga itd. Čije je to? Je li to naše?
Šta je sa vojnom industrijom? Zašto se permanentno uništava? Šta je sa vojnim licima, generalima, koji su sad postali sirotinja, bez stana, bez ičega, bez penzija? Ne mogu da prežive.
Prema tome, brinite malo o tome. Nemojte se samo hvaliti i pričati velike priče. Velikih priča je dosta. Uradite nešto praktično i pokažite na delu.
Nemojte nam pričati o borbi protiv korupcije. Svako jutro kad ustanemo „otac nacije“ izađe i da nam za taj dan savete. Evo, jutros je čovek pričao. Sinoć pred spavanje isto, održi nam vakelu kako moramo da se borimo, kako moramo da uvedemo red. Uvedite, ljudi, ko vam brani? Zašto ne uvedete sve u red? Zašto se ne uvede red? Ko vam smeta? Vi sad nama pričate šta treba da radite, a vi ste vlast. Nećete dugo biti, sutra će vas neko prozivati što niste to uradili.
Prema tome, mnoge stvari nisu rešene u ovoj Srbiji, mnoge stvari nisu razrešene i mnogi problemi se rešavaju spolja. Spolja vam nalože šta da uradite i vi to uradite, vi to poslušate. Dođu neki činovnici „dž“ klase iz Evropske unije, očitaju nam lekciju, drže nas tamo, saslušavaju, preslišavaju, i kad ih na kraju pitate o toj Evropskoj uniji, oni kažu – pa, to će se odložiti za jedno vreme. Hajde, recite do kada. Neka vam ti vaši prijatelji kažu. Bilo je govora 2014, sada 2017, a poslednja varijanta je 2018. godine. Ko će to doživeti? Stalno se ta granica pomera.
Gospodo iz Vlade, budite veoma praktični i radite. Srbija nema vremena za čekanje. Nemojte raditi ovo... Evo, ja sad gledam, ministri dokoni, svi krenuli u Aranđelovac, sramota; gledam juče, tamo sedi i Dinkić, i Rasim Ljajić i ovi dokoni; svi su seli tamo, sede, ne može da se prođe, pošto skoro svaki dan putujem do Čačka, zatvorili saobraćaj i građani ne mogu normalno da funkcionišu. Zašto? Sad dolazite u Aranđelovac. Mi ćemo i tamo imati muke. Ministre, sedi, radi i rešavaj probleme. Zamislite, Ljajić završio sve u Sandžaku. Sve je rešio u Srbiji; čovek nije izlazio iz Negotina a evo ga sad u Aranđelovcu. Hoće on Šumadiju da nauči šta je demokratija i kako treba da se radi, otvore firme itd. Vi ste upropastili te firme, nisam ja. Vi ste u Aranđelovcu to sve sahranili. Tamo nema ništa. Sad se setili da radite Staro zdanje, da radite sve ovo što radite.
Rešite jedan problem odmah. Ne možete da se dogovorite za „Gazelu“. Rešite je, bruka bi bila da padne u reku. Rešite taj Pančevački most. Trula ograda, evo, jutros nam čovek proleteo, sa malim vozilom, putničkim, proleteo i upao dole. Sve je trulo, propalo. Prema tome, rešite te sitne problemčiće. Nemojte sad rešavati neke krupne državne probleme.
Sad cela nacija drhti da li će šef da ode na Brdo kod Kranja. Ne može da ode, jer je rekao da tamo ne treba da bude ako dođu Albanci sa Kosova jer je Kosovo deo Srbije, piše u Rezoluciji. Evo, sad je obećao, pa ga stiskaju – kad si obećao, dođi. A on sad i hoće i neće, tobože čeka da ga narod malo zamoli pa da kaže da je morao pod pritiskom javnosti.
Prema tome, imate vi mnogo problema koje treba ozbiljno da rešavate i da radite. Nemojte da vojska radi ove pancire. Ovo je bruka, ovaj posao sa Irakom, bruka. Dolaze generali kod nas iz opozicije da se žale. Evo sad ste radili, te koliko košta taj pancir iz uvoza, te koliko je ovde naplaćen itd. Više nam je muka da to čitamo. Sklonili ste neki vojni objekat koji je vrlo važan za kontrolu leta. Ko je napravio tu benzinsku pumpu, a objekat ste pomerili? Čime se sve bavite, ljudi? Ovo je katastrofa.
Kada dobijem sve to i kada pogledam čime se bave neki naši veoma važni državni funkcioneri, od kojih ovaj narod mnogo očekuje, prosto da čovek pocrveni, sramota ga je kada to vidi. Ako vas interesuje, mogu to da vam umnožim pa svima da podelim da to čitate, to je mučno da se čita, da vidite kako idu te nabavke, šta se tu radi.
Sada hoćemo da napravimo ovu državu na taj način da nam ne treba ni vojska. Dečaci u bolnicama opslužuju, postaju medicinske sestre, babice, šta sve ne rade tamo; po bibliotekama čiste knjige. Zašto se stidimo da imamo vojnike?
Kada prođem pored kasarne u gradu u kojem živim – tuga, sve se raspada. Raspada se, opada malter, propale fasade, curi voda svugde, poprskale cevi, instalacija. To je izuzetno velika imovina. Da vidite na šta liči neka bivša jedinica koja je napuštena, kako stoji ta oprema u koprivama itd. Odveo bih tamo ove koje amnestirate da sređuju nekoliko dana, da to malo dovedu u red. Nema smisla da to tako stoji i da u takvom stanju bude. To je odraz stanja u Vojsci. Zamislite, jedna kasarna, nosi ime nekih ljudi poput Tanaska Rajića, u fazi je rasula i raspada. U svakom gradu je tako.
Prema tome, dajte da nešto uradimo zajednički za tu vojsku, a ne da se hvalimo – amnestiraćemo. To je motiv da niko ne ide kada ga pozovete. Niko se neće odazvati, neće uvažiti. Nekada su se generali poštovali, kada uđe general, kada uđe oficir, kada uđe major, pukovnik, poručnik, pitomac. Sad to ništa, sada je to sirotinja neka. Jedino se ovi momci drže na tim akademijama, dok ne izađu napolje. Kada izađu napolje i vide gde će da odu, oni će se isto razočarati i gledati da što pre pobegnu.
Mnogi piloti odlaze. Da li znate šta je bilo obučiti i spremiti jednog vojnog pilota, imati ga, a sada je to nesreća jedna? Prema tome, mora mnogo štošta da se uradi.
Znate li ko nije amnestiran nikada? Sirotinja, deca sa sela. Njih je bilo sramota da beže od vojske, sramota kroz selo. Deda mu je bio vojnik, solunac pradeda, a on sad da beži, da ga juri vojna policija po selu. On se prijavi i ode, a mamini i tatini sinovi iz vila sa Dedinja, sa Senjaka, naravno, otišli momci malo na Kipar, malo u London, kojekuda po svetu. Sada ćemo da ih amnestiramo, a ona jadna sirotinja koja je pošteno to odslužila vratila se, sedi i dalje, čeka posao i ne zna kud će sa sobom i čime da se bavi.
Prema tome, cenu su platili oni siromašni, oni najpošteniji, oni najčestitiji, jer njima i ne treba amnestija, njih niko nikad nije amnestirao ni za šta, oni su uvek ovu državu poštovali. A poštovati državu znači i odazvati se vojnom pozivu, kao i sudskom pozivu, i pojaviti se uvek kada država ili državne institucije zovu.
Prema tome, nemojte se mnogo hvaliti ovim. Ovo će biti urađeno, ali nije ovo za neku veliku pohvalu. Evo, vidite, mi iz opozicije nismo hteli da komentarišemo, ali vi ste se danas uživeli, počeli ste da pričate da činite veliko delo, a ja vam kažem – ćutite, pokrijte se ušima i neka ovo prođe kako prođe. Hvala vam puno.

Vreme koje vam je na raspolaganju kao predsedniku poslaničke grupe je iskorišćeno.        
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 3. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, koliko je ova tema ozbiljna pokazuje i to što je Vlada obavestila da će njen ovlašćeni predstavnik biti neko drugi u odnosu na ministra gospođu Malović. Ali, to nije problem, mi ćemo da govorimo svakako ono za šta smo se pripremali. Mi smo na najbolji mogući način pokušali pravno-teorijski, a i na bazi Krivičnog zakonika, da vidimo šta to kaže amnestija. U završnoj reči govorićemo malo i o pomilovanju; možda se na takav način problem koji ste vi hteli da rešite generalno, ali mi ne pristajemo na to, mogao rešiti.
Priča o amnestiji nije nimalo laka priča, ali ne zato što mi iz SRS ne smemo prave vrednosti i prave kategorije da nazovemo onim što jesu. Za nas će dezerter ostati dezerter i uvek ćemo biti zahvalni lojalnim građanima Srbije, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost, mi nemamo tu dilemu. Ali, ima nešto drugo što je možda vas malo naljutilo, to što su vam moje kolege, da bi dočarale kako je to nekada izgledalo, govorile neke priče iz života. One zbog njihovih porodica nisu lake i ta priča zbog toga nije laka i jednostavna. To je ta dimenzija težine ovog Predloga zakona, ali i vaše neshvatanje ozbiljnosti situacije.
Moram da kažem, ma ko se ne složio sa mnom, a pre svega mislim na one koji podržavaju ovu vladu, da Vojska Srbije, uz sve vaše priče kako želite modernu, profesionalizovanu vojsku, vojsku koja će biti reformisana, nije bila u lošijoj poziciji. Evo, na primer, penzionisani general Arsenović nije tu, verovatno ne može da sluša ove priče... Ali, ostavimo to po strani.
Ima tu jedan drugi problem. Gospodin Milivojević priča lepe priče o tome protiv koga ćemo se mi boriti. Mi ne želimo nikad ni protiv koga, ali moramo biti spremni. Gospodin Milivojević i njegov predsednik stranke ne mogu nikom garantovati da će mladi ljudi, kada završe fakultet, dobiti posao, a kamoli da garantuju da nas niko neće napasti. Mi želimo da naša vojska bude moderna i savremena samo u slučaju da zatreba da se branimo. Ali, vi ne želite to.
Vi prihvatate kao jednu izvornu priču, kao dobru priču čoveka kojeg vi pitate – a šta ako predsednik Srbije ne dođe na Brdo kod Kranja? On kaže – niste bili. A šta ako dođe? Pa, onda ste bili. Postoje određeni uslovi pod kojima bi država Srbija mogla da se pojavi tamo. Te uslove niko nije spreman i neće da ih ispuni. Onda vam vaš prijatelj Jelko Kacin kaže – tamo ćemo biti više neformalno, eto, pijemo kafu i, da se malo našalim, to može da bude i bez kravata. To su vaši prijatelji. To je vaše ozbiljno shvatanje odbrane države.
Za nas iz Srpske radikalne stranke baviti se politikom pre svega znači očuvati teritorijalni integritet i suverenitet svoje države. To je ono o čemu predsednik Republike i Vlada moraju, pre svih drugih pitanja, da vode brigu. Da li vi razmišljate o tome?
Evo dokaza da ne razmišljate o tome. Od 2000. ubrzano se urušava Vojska Srbije, kao institucija koja je kod građana Srbije uživala veliko poverenje. Mnogo puteva, mnogo mostova, mnogo kilometara i železničkih pruga je izgrađeno od strane vojske. Možda je to danas skupa gradnja i nećemo se tim ni baviti.
Kada sam bio u vojsci, bilo je ponekad – „kopaj i zatrpavaj“. Zbog čega? „Tako treba“. Tako su govorili. Mi želimo da se to promeni. Želimo da svako od nas ko je zdravstveno sposoban bude minimalno osposobljen da ako ikad, a između moram da kažem - ne daj Bože, zatreba, da možemo da odbranimo svoju državu. Valjda to rade sve države na svetu. Valjda ništa normalnije od toga ne postoji. Vi ne želite ni time da se bavite.
Neki ovde kažu – mnogo nas je malo. Hajde da nešto drugačije razmišljamo. Hajde i da se ne osposobljavamo dalje. Čini mi se, da su se neki ponašali kao ti što to izjavljuju, ne bi nas bilo ni ovoliko koliko nas ima danas.
Kada govorimo o potrebi da se služi vojska, da se minimalno osposobimo, nisam stručnjak iz te oblasti pa da kažem koliki je vremenski period potreban. Nekada je to bilo tri godine, pa dve, pa petnaest meseci, pa dvanaest, sada treba da idemo ka tom optimumu. Nekada se sporije učilo, danas to ide brže, verovatno je period koji je potreban da bi neko bio minimalno osposobljen mnogo kraći nego što je bio ranije.
Kada je gospodin Krasić pričao, na svoj način, o potrebi da se ovaj zakon izbegne, moram da vam kažem da neko nije verovao da se urušava Vojska Srbije. Klasa vojnika koja je trebalo da ide 4. decembra otišla je krajem januara, a računa im se kao da su bili od decembra meseca.
Uporno tvrdite – ko bude želeo moći će da ide dobrovoljno. Ma neće, jednog dana ćete reći – nema potrebe. Ako sada onima, po zakonu o služenju vojne obaveze, skraćujete to ispod svake mere, šta će biti kad to bude na dobrovoljnoj bazi? Govorićete – ne, vi nama niste potrebni.
Ne brani se tako država, ne voli se tako država. Kad neko kaže „Rado Srbin ide u vojnike“, naša želja je da se i Srbin, i Mađar, i Bunjevac, i Čeh, i Slovak i svi oni koji žive u Srbiji rado odazivaju vojsci svoje države. To nije samo srpska vojska, nego svih onih koji imaju naše državljanstvo i žele i treba da služe; obaveza svih onih koji žive ovde jeste da štite i da vole svoju državu i da je, ako bude zatrebalo, još jednom kažem, ne daj bože da zatreba, brane. Vi niste sposobni tako da uradite.
Neko je rekao da nisu krivi samo tih 5.000 ljudi koji se nisu odazvali služenju vojnog roka. Slažem se, čini mi se da su oni najmanje krivi. To je 5.000 ljudi od 2006. godine naovamo, ali to nije zatvoren proces. O tome je više govorio kolega Krasić. Svi oni mogu ponovo doći pod udar Krivičnog zakonika zbog izbegavanja vojne obaveze.
Vi ste potrošili dosta vremena u raspravi u načelu objašnjavajući da su ovde u pitanju samo oni koji zbog školovanja, bavljenja sportom ili zbog nečeg drugog nisu bili u poziciji da odsluže vojni rok, jer bi im se uzelo godinu dana ili šest meseci, a član 399. Krivičnog zakonika pominje tu i neka druga lica, koja su obuhvaćena amnestijom. Da li je to bio cilj? Čak i one koji su, na predlog drugog, povređivali druge da bi ovi izbegli služenje vojne obaveze, oslobađate.
Nije tačno da želite da se vrati 5.000 ljudi. Verovatno se određen broj ljudi koji nisu služili vojnu obavezu nalazi u Srbiji. Više puta sam rekao, ne odlaze ljudi iz Srbije samo da bi izbegli služenje vojnog roka, nego i zbog toga što kad završe fakultet ili se stručno osposobe za neko zanimanje ne mogu da nađu adekvatan posao kod nas.
Hoću da verujem u priču koju je kolega Žika Gojković u raspravi u načelu ispričao, da su devedesetih godina, kada je počinjao rat, sa njim bila dva tatina sina. Pa, svi su tatini sinovi, ali sam razumeo da su to lica sa nekim posebnim ovlašćenjima zbog onoga čime se bave njihovi roditelji, pa su bili premešteni, ili sa te opasne lokacije otišli na neku drugu. Toga ima i toga će biti uvek.
Imamo sada situaciju da je čovek potpredsednik Vlade, a njegov sin zamenik gradonačelnika. Da li je to nepotizam? Pa, jeste, ali ne pričamo o tome. Toga će uvek biti. To su pojedinačni slučajevi i to ne treba ni da bude tema i predmet našeg zanimanja, nego mnogo ozbiljnije stvari, o kojima vi ne želite i niste spremni da pričate.
Tema koja je danas na dnevnom redu je mnogo ozbiljnija nego što pokazuje Vlada Republike Srbije, nego što pokazuje predsednik Republike, nego što pokazujete, drage kolege poslanici koji podržavate Vladu, i vi. Hvala vam.

Osam minuta iskorišćeno od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Mirko Munjić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Mirko Munjić.

Ovde se radi o amandmanu na član 4. Predloga zakona o amnestiji. Tim svojim amandmanom tražio sam da se reči „sud prvog stepena“, koje su upotrebljene u ovom članu 4, brišu.
Samo ću se kratko osvrnuti na vladino obrazloženje neprihvatanja ovog amandmana, koje se svodi na otprilike dve stvari. Prvo, Vlada u svom obrazloženju kaže da je sud koji sudi u prvom stepenu nadležan za donošenje rešenja o amnestiji (naravno, to niko ovde ne spori, to i nije predmet ovog amandmana), i drugo, da nema zadiranja u supremaciju budući da prvostepeni sud donosi rešenje o amnestiji.
Međutim, ono što Vlada nije učinila u svom obrazloženju jeste to da se nije osvrnula na obrazloženje koje smo mi dali u našem amandmanu. Naime, mi smo svoj amandman obrazložili time što se za krivična dela za koja se može dati amnestija mnogi postupci po žalbama već vode ili su završeni u drugostepenom postupku. Dakle, postoje mnogi postupci koji se u ovom momentu vode ili koji su već završeni u postupku koji nije prvostepen, normalno, dakle, u žalbenom drugostepenom postupku.
Zaista je neprimereno, kako po pozitivnim zakonskim propisima, tako i u sudskoj praksi, da presude i druge akte drugostepenog suda poništava niži sudski organ, u ovom slučaju prvostepeni sud.
Međutim, ova nedoslednost i neprimerenost u postupanju zaista je jedna odlika koja, na neki način, prati Ministarstvo pravosuđa kao neka zla kob. Kada smo govorili o izboru i reizboru sudija, rekli smo da će taj izbor, taj reizbor sudija predstavljati u stvari svojevrsnu lustraciju sudija, da će to biti samo jedan način da se iz sudova odstrane oni koji ne misle isto kao oni koji ih biraju, da će to biti način da se očiste sudovi od onih, uslovno rečeno, nepodobnih. Tada smo kazali da će mnoge dobre sudije, mnogi dobri tužioci biti prinuđeni da zbog takvog načina izbora, zbog takve lustracije odu u advokaturu ili nađu uhlebljenje na nekom drugom mestu.
Ovaj svoj amandman, i uopšte problem koji je danas na dnevnom redu, vezao bih upravo za ovaj problem, dakle, problem izbora i reizbora sudija, nalazeći u tome svojevrsnu kopču, svojevrsnu sličnost i podudarnost s tim što se sigurno desilo da su mnoge sudije i mnogi tužioci koji su apsolutno nepodobni za obavljanje sudijske, odnosno tužilačke dužnosti našli svoje mesto u sudstvu, u tužilaštvu nakon ovog izbora, odnosno reizbora.
Šta će biti ako u postupku amnestije bude učestvovao jedan bivši sudija, a sada tužilac, koga sam pominjao u postupku izbora sudija, odnosno tužilaca, gospođa Jelena Ćurčić, gospođa koja je u jednom drugom postupku, dok je bila predsednik izborne komisije u lokalnoj samoupravi u opštini Lučani uradila jednu anomaliju koja se (gospodine ministre, ovo će biti vrlo interesantno i za vas, s obzirom na to da se odnosi na vaše ministarstvo) u nekim državama zove i krivično delo, u nekim državama koje su apsolutno pravno uređene. Ne kažem da naša država to nije. Stremimo svi sigurno tome da ona to bude, ali sigurno ćete i vi, kao i ostali koji su u ovom poslu, pokazati dobru volju da to tako bude.
Dotična gospođa je u svojstvu predsednika izborne komisije…

Narodni poslaniče, molim vas da me saslušate, sa podsećanjem na potrebu da govorimo o onome što je na dnevnom redu i sa dokazivim zajedničkim stavom da argumentacija o temi, a to su amandmani na Predlog zakona o amnestiji, zaista bude široka. Ali, to što već drugi minut govorite apsolutno ne može nikako da se dovede u vezu sa amandmanom ili sa Predlogom zakona o amnestiji, te vas molim da se vratite na dnevni red.

Evo, vraćam se, samo ću vam, ako dozvolite, gospođo predsedavajuća, kazati kakvu vezu ima ovo što pričam sa …

Narodni poslaniče, upozorila sam vas da kvalifikacija rada izabranog sudije ili tužioca ne može imati vezu sa amandmanom ili Predlogom zakona o amnestiji, te vas molim da nadalje vreme svoje poslaničke grupe koristite tako da bude u skladu sa članom 103. Poslovnika i da govorite o dnevnom redu.

Postavljam pitanje, šta će se desiti ukoliko jedan takav sudija, odnosno u ovom slučaju javni tužilac, s obzirom na to da je Predlogom zakona o amnestiji predviđeno u jednom članu da  u postupku može učestvovati i javni tužilac... Postavljam pitanje, šta će se dogoditi ukoliko u jednom takvom postupku amnestije bude učestvovalo i jedno takvo lice, koje je donelo odluku o izboru…

Narodni poslaniče, drugi put vas upozoravam. Diskvalifikujete osobu koja je izabrana na javnu funkciju odlukom.
(Momir Marković, s mesta: To znači da je greškom izabran.)
Molim narodnog poslanika Momira Markovića da ne dobacuje. Upozorila sam vas već da se to ne čini, jer je to kršenje Poslovnika.
Moram da ponovim da je potpuno dokazivo da se ova tema jednako kod predstavnika svih poslaničkih grupa, a u skladu sa članom 27, smatra temom koja zahteva krajnje široku argumentaciju, ali ovo što vi činite nije dozvoljeno.
Molim vas, drugi put upozoravam: ili nastavite, koristeći vreme poslaničke grupe, da govorite o temi dnevnog reda ili ćemo nas dvoje biti prinuđeni da ja iskoristim, nažalost, mere kažnjavanja poslanika koji ne želi da poštuje odredbe Poslovnika.