Nije neophodno da se čovek bavi analitičkom tematikom, logikom ili numerologijom da bi zaključio ono što je 80% građana Srbije već shvatilo. Semafor koalicije bira datume sa takvim simboličkim značajem da bi joj samo NATO, koji je bombardovao po crvenom slovu, možda mogao parirati.
NATO agresija na našu zemlju započela je 24. marta 1999. Mene ne čudi što se žuto i zeleno svetlo na ovom političkom semaforu ne pale više na termin NATO agresija, pa čak izbegavaju da koriste i termin NATO bombardovanja. Čude mi oni crveni, koji su nosili bedževe sa metama, a sada milosrdno puštaju da ih zahvati i nosi žuto-zeleni talas.
Dakle, NATO je za početak svog Milosrdnog anđela izabrao dan kada se čita pokajnik Kanon svetog Andrije Kritskog, kada čak i bezbožnici sa poštovanjem gledaju pripadnike crkve, koji su na kolenima, svesni svojih strasti, loših misli i dela, spremni na pokajanje.
Ako se izuzme namera NATO planera da malo poguraju Srbiju u pokajanje, očigledno da je reč o gotovo bogohulnom i demonski ciničnom poduhvatu koji je trebalo da Srbiju baci na kolena. Reći ćete - to je prošlost. Tačno.
Sadašnjost je da se osoba u ulozi predsednika Srbije, upravo 24. marta 2010. godine, sreće sa hrvatskim predsednikom, obećavajući mu osudu svih zločina i zločinaca, osim, naravno, zločina nad Srbima.
Zar je moguće da evropski časopis "Svet Evrope", povodom svetskog dana sećanja na žrtve holokausta, objavi kako je ustaški logor Jasenovac u nacističkoj, marionetskoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj, bio treći najveći, verovatno najsvirepiji, logor za istrebljenje Srba u Drugom svetskom ratu, a da to predsednik države Srbije i ne spomene?
Zar je moguće da mu, barem nevoljno, onako ljudski zaigra mišić na licu kada govori o osobi svih zločina, a da ne pomisli na kolone sa traktorima koje voze deca, bežeći pred naslednicima iste te genocidne antisrpske politike?
Da je barem poneo sliku Milice Rakić ili nekih od srpskih Milica koje su nestale u akciji "Oluja", u Bratuncu, u Milićima, Skelanima, na Kosovu i Metohiji, da se barem udostojio da posle izraza saučešća u Srebrenici ode i do Bratunca, možda bismo i pomislili kako je datum susreta Josipovog političkog naslednika i Josipovića slučajno izabran.
No, ovde je svaka slučajnost vrlo namerna. I sa prethodnim predsednikom Hrvatske Mesićem, osoba u ulozi predsednika Srbije pravila je gafove. Mesić je ciničnim gestom pomilovao ubicu dvanaestogodišnje srpske devojčice iz Zagreba, Aleksandre Zec, da bi Tadić u funkciji promocije svoje Srebreničke rezolucije rekao – samo takvom politikom možemo braniti i žrtve porodice Zec iz Zagreba. Politika uvažavanja tuđe patnje i odavanja poštovanja tuđim žrtvama omogućiće nam da efikasno zastupamo svoje.
Posle svih poniženja koje smo kao narod i kao država doživeli u poslednjih 20 godina, danas usred stradalne sedmice istog časnog i velikog posta, kada se svi pravoslavni hrišćani dostojno pripremaju za vaskrsenje, Srbima se sprema završno i najstrašnije poniženje, samoponiženje.
Tačno je da je cilj posta, i ne samo posta, pokajanje, koje podrazumeva svest o učinjenim grehovima, nameru da se život ispravi i iskreno kajanje za sve što je donelo bol, patnju, pa i najmanju suzu drugom božijem stvorenju. Hrišćanska žrtva jeste osnova svake vrline, a posebno ljubavi, no svakako je treba razlikovati od mazohističke, instrumentalizovane žrtve, koja zarad ostvarivanja skrivenih političkih interesa na stub srama razapinje sve koje stigne.
Ovakva pozicija ostvarivanja individualnih interesa opstanka na vlasti ne podrazumeva samo da se kleči pred Bajdenom, Kacinom, a sve u očekivanju Fejta. Ona nalaže i mnogo više, a to je da se sopstveni narod od žrtve učini dželatom.
Uostalom, ko je taj i kakvi su njegovi motivi, interesi njegovih nalogodavaca, da na ceo jedan narod stavi žig odgovornosti, apostrofirajući da su baš Srbi ti u čije ime je počinjen ovako strašan zločin?
Pitanje usvajanja deklaracije o osudi zločina u Srebrenici je više od igre ostrašćenih političara koji moral smatraju tranzitornom kategorijom. Nemoralna je i nečovečna politika koja put u Evropu utire preko razdvajanja mrtvih i omalovažavanja nevinih srpskih žrtava.
Za ime boga, ako smo mi kao ljudi različite boje kože, nacije, verske, političke, socijalne, intelektualne, pa i seksualne orijentacije jednaki samo u jednom, pred jednom činjenicom, pred činjenicom smrti, koja je podjednako infektivna za sva božja stvorenja, zar je tu potrebno napraviti razlike, zar su samim tim što su srpske naše žrtve manje važne?
Svaki zločin ima počinioca sa imenom i prezimenom, koji mora biti priveden pravdi, kao i svaka nevina žrtva ima svoje ime i prezime koje se ne sme zaboraviti. Da se ne bi ponovili, nijedan zločin se ne sme ni pravdati ni prikrivati, ni ostavljati nekažnjeni. Počinioci ratnih zločina su pojedinci i kao pojedinci moraju odgovarati za počinjene zločine.
Zločin je zajednička nesreća, a pojedinačna odgovornost. To stoji u deklaraciji o osudi svih ratnih zločina na prostoru nekadašnje Jugoslavije, koju su podnele DSS i Nova Srbija 1. februara ove godine, mada osnovni tekst te deklaracije datira još iz 2005. godine.
Šta je to što vas je, gospodo iz ovog semafora, sprečilo da usvojite jedinstvenu deklaraciju, koja bi bez diskriminacije žrtava osudila svaki zločin, ne praveći razliku po mestu zločina na osnovu vere i nacionalnosti nevinih žrtava. Takva jedinstvena deklaracija bi izrazila našu nedvosmislenu osudu zločina počinjenog u Srebrenici, ali i masovnih ratnih zločina počinjenih u "Bljesku", "Oluji", Sarajevu, Tuzli, na KiM?
Da ne govorimo o tome kako bi Narodna skupština Srbije morala da otkrije još neotkrivene masovne grobnice Drugog svetskog rata na stratištima nekadašnje Jugoslavije. Samo otkrivanje svih zločina i suočavanje sa ukupnom prošlošću može nas dovesti do konačnog ozdravljenja koje je preduslov svakog napretka.
Srbija ima poseban životni i istorijski interes da se rasvetle i osude svi ratni zločini počinjeni u novijoj istoriji Jugoslavije, u kojima je srpski narod bio najveća žrtva. Prva po žrtvama, Srbija mora biti prva u osudi svih zločina, piše dalje u deklaraciji DSS i Nove Srbije.
Koji vam je tačno deo nejasan i neprihvatljiv, o jednakosti žrtava, o traženju istine? Zar išta sem istine i samo istine o svim zločinima i svim žrtvama može biti pretpostavka stvarnog pomirenja i trajnog mira u regionu? Koji je to Kolegijum parlamentarikum mogao napisati ovako licemernu deklaraciju na ivici omalovažanja muslimanskih, kao i srpskih žrtava, bezdušno prebrojavajući žrtve? Zar su vam stvarno potrebni mrtvi glasači?
U kome god od vas, mislim na vas gospodo iz semafor koalicije, posebno ove crvene, postoji bar zrno čovečnosti i lične hrabrosti koje prevazilazi stranačku disciplinu, neka se sada odvaži da misli svojom glavom i čistim srcem. Recite ne, ne mogu da prihvatim ovakav tekst, u svoje ime, u ime svojih predaka, u ime svoje dece.
Srpska pravoslavna crkva osuđuje svaki zločin i podseća da se nijedan zločin ne može opravdati nesrećama koje nam drugi nanose. Zločini koji su počinjeni u Bosni i Hercegovini, kao i na drugim prostorima bivše Jugoslavije, delo su onih neodgovornih ljudi koji su bezumno uzeli u svoje ruke pravo da presuđuju drugima.
To nisu dela iza kojih stoje čitavi narodi, veroispovesti. Stoga je i obaveza naroda u ime kojih su činjeni zločini da se jasno i nedvosmisleno distanciraju od zločinaca i pokažu ljudsku solidarnost sa žrtvama rata, bez obzira na njihovu etničku ili versku pripadnost.
Svi moramo da osetimo makar za trenutak, sav taj bol rastanka, svu neopisivu tugu, sve ono što stoji za jecaje porodice, iza dečijih suza, iza jauka i zanemelosti. Svako od nas mora da svojom voljom, u ime čojstva i čoveštva, oseti i tugu, i bol, i kajanje i saučešće i sapatnju, ali pre svega i iznad svega, molbu upućenu ljudima i molitvu upućenu spasitelju, da se to više nikada i ni zbog čega ne ponovi.
Molbu i molitvu da se ove dve narodne tuge u budućnosti više ne razdvajaju, ni u dva različita dana, ni na dve različite strane. Da se ne odvajaju tako ostrašćeno smrti i stradanja jedne i druge strane.
Ovo je tekst saopštenja povodom komemoracija posvećenih žrtvama ratnog sukoba u srebreničkom kraju, od 1992. do 1995. godine, koji je povodom desetogodišnjice od tragedije u ime SPC uputio sada blaženopočivši Patrijarh srpski gospodin Pavle.
Ne verujem da stavovi crkve o ovako suštinskim pitanjima zastarevaju, kao što nikada neće zastariti činjenica da je Hristos rođen, raspet i vaskrsao. Jasno da bi danas posle punih pet godina od ovog saopštenja i od prve deklaracije i DSS i Nove Srbije bilo potrebno usvojiti samo jednu deklaraciju o osudi svih zločina na teritoriji bivše Jugoslavije.

Vreme. Molim vas, privedite kraju.
Narodni poslanik Kenan Hajdarević ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, znam da rizikujem da šta god da kažem to bude malo i siromašno o genocidu u Srebrenici, ali kako vreme bude odmicalo, tako će u našem društvu doći do približavanja stavova o tom strašnom zločinu i, nakon godina i decenija, od toga svega ostaće samo jedna mera, a ta mera, u odnosu na taj zločin, na genocid u Srebrenici, biće mera humanosti.
Zato danas, mi poslanici Skupštine Republike Srbije, treba da demonstriramo sopstvenu humanost. Zato je Liberalno demokratska partija podnela amandmane na Predlog teksta deklaracije o Srebrenici, ne da bismo se inatili, nego da bismo pomogli, jer mislimo da neki nisu imali hrabrosti da ovome društvu kažu istinu. Zato ćemo insistirati da se ovi naši amandmani usvoje, kako bi ova deklaracija bila prihvatljiva ne samo za nas u Skupštini Srbije, već da bi bila prihvatljiva i za naše društvo, i za društvo u kome danas živimo, i za društvo u kome ćemo živeti, jer LDP kaže da nas na pošten tekst deklaracije i na pošten odnos prema zločinu u Srebrenici obavezuje ne samo sadašnjost, nego i budućnost.
Kao Bošnjak i državljanin Republike Srbije, očekujem i očekivao sam da moja skupština, Skupština Republike Srbije, usvoji takav tekst deklaracije koji treba društvu da kaže istinu, takav tekst deklaracije da to bude deklaracija pomirenja, a ne deklaracija stvaranja novih podela, i to podela među sopstvenim građanima, građanima Republike Srbije, između Srba i Bošnjaka.
Zato je, mnogo važnije od međustranačkog dogovora o tekstu ove deklaracije, bilo potrebno napraviti međunacionalni dogovor, prvo, kod vas u vladajućoj koaliciji, pa onda ovde u Skupštini Srbije, pa i u društvu u kome živimo.
Ova deklaracija, kao što sam rekao, treba da bude deklaracija pomirenja dva naroda, ali i deklaracija osude i odricanja od one politike koja je omogućila zlo, one politike koja je stvorila, podržavala, pravila, opravdavala, negirala Srebrenicu, one politike koja nije 2000. godine poražena, iako je pobeđena, one politike koja je 2000. godine pronašla novog izvođača, kada se odrekla jednog izvođača, one politike koja i danas pokušava da zaustavi Srbiju na putu ka EU.
Da bi se Skupština Srbije jasno distancirala od genocida, da bi taj genocid individualizovala, neophodno je da javno navedemo ko je osuđen za Srebrenicu – general Krstić, Pandurović. Kome se sudi? Radovanu Karadžiću. Ko se traži zbog Srebrenice? Ratko Mladić.
Oni koji se boje pominjanja pravog imena zločina u Srebrenici i imena zločinaca pokušavaju da nametnu i svom i drugom narodu i narodima kolektivnu odgovornost. Zato moramo reći da Krstiću, Panduroviću, Karadžiću, Mladiću i drugima niti se sudi, niti su osuđeni, niti su u bekstvu zato što su Srbi, već zato što su zločinci.
Na kraju, moram da izrazim zadovoljstvo, ako je moguće danas, u ovakvoj raspravi, imati osećaj zadovoljstva, što pripadam stranci i poslaničkoj grupi koja ne kalkuliše i ne obraća se ni Srbima, ni Bošnjacima kao glasačima, nego kao ljudima – 220.000 građana je glasalo za nas, za našu stranku, zato što su građani Republike Srbije i zato što su tražili i traže da ih država, Republika Srbija, poštuje.
Žao mi je ako danas LDP bude jedina stranka koja će taj princip i tu vrednost zaštititi. Hvala vam.

Gospodin Tomislav Nikolić ima reč.
Samo se, molim vas, prijavite.

Danas ću biti jedini poslanik SNS-a koji će da govori o ovoj temi, ne zato što drugi ne bi mogli ili ne bi umeli, nego zbog ozbiljnosti ove teme želimo da preuzmemo odgovornost i pred jednima i pred drugima, onima koji me optužuju da smo sve dalje od Evrope, a drugima koji me optužuju da će zbog našeg uspeha morati da rade sve ono što smo mi radili u poslednjih godinu i po dana.
Ukazao bih na nekoliko aspekata ove deklaracije koju ste nam predložili. Najpre, politički aspekt. Kako se meni čini, cilj je napad na integritet Republike Srpske. Mislim da niste smeli da se u ovo upuštate a da se bar ne konsultujete s Republikom Srpskom, zato što mi se čini da je ovo svojevrsna osuda građana Republike Srpske i da veoma dovodimo u pitanje državu koju su stvorili, boreći se da ostanu živi, zato što bi moglo da se kaže da je ta država, priznata iz Beograda, stvorena genocidom, na način presuđen u Međunarodnom sudu pravde.
Mislim da je poslednji cilj – vezivanje ruku Srbiji, kao garanta Dejtonskog sporazuma, u pogledu reagovanja na dalje urušavanje statusa Republike Srpske, ali i otežavanje međunarodnog položaja Srbije, kako pred međunarodnim sudovima, tako, čini mi se, i u vezi s pitanjem statusa KiM-a.
Ovde poslanici koji pripadaju drugim narodima, a ne srpskom, podsećaju na zločine koje su pojedini Srbi činili protiv njih. Molio sam da se ne upuštamo u to kada je ko od nas koga povredio, uvredio, jer bi nas to zauvek razdvojilo. Ako ste nekome oprostili, nemojte ga više podsećati na nešto što ste mu oprostili. Ako ste mu zaboravili, zašto ga podsećate? Ko je to vas podsetio na ono što ste zaboravili?
Ako srpski narod smogne hrabrosti da zaboravi zločin nad njim, mora da zaboravi zločine koje je počinio. Da mu stoji u pameti kao opomena, da unapred prepozna čoveka koji bi to ponovo mogao da učini, pa da taj čovek ne dobije priliku. Ali, vi znate da su nam pakovana zverstva i zločini kad god je trebalo da budemo kažnjeni i da su Markale bile razlog za napad na srpski položaj u BiH, da je Račak bio causus belli za agresiju na SRJ. Kasnije se ispostavilo da je Voker slagao.
Da li se iko izvinio građanima Srbije koji su, uglavnom, pretrpeli to bombardovanje? Ili smo možda doživeli to da svu našu decu nazovu kolateralnom štetom?
Zato se danas borim da niko ne vređa tuđu decu. Znam kako je bilo roditeljima Milice Rakić, i dan-danas ne shvataju zašto je jedno dete, u jednom kupatilu, na tuti, ili noši, kako ko kaže od naših građana, dobilo šrapnel od bombe, u naselju u kome u krugu od tri kilometra nema nijednog industrijskog, a ne vojnog objekta.
Dakle, ove deklaracije su prilika za sve nas i bilo bi lepo da se danas održavaju sednice u svim parlamentima u državama bivše Jugoslavije sa sličnim tekstom, da ne kažem, s istim.
Koliko je desetina srpskih žrtava palo od ruke Nasera Orića? Da li se iko izvinio? Da li je iko izrazio saučešće? Zar nije predsednik Srbije Boris Tadić učinio u ime Srbije veliki gest kad se izvinio svima za sve zločine učinjene u ime Srba? Kakva je bila reakcija? Jeste li pročitali negde da se njegov kolega iz neke od bivših jugoslovenskih republika izvinio Srbima?
Zašto smo obazrivi kad mi sami, jednostrano, donosimo ovakve deklaracije? Zato što nikad ta naša akcija nije doživela reakciju. Nikada se ta opruga nije vratila, pa da neko nešto kaže pozitivno i za naš narod. Zato smo insistirali. Zato vas molimo da malo razmislite, da povučete na neki dan ovo, da ubacite slobodno, da imate saučešće i prema srpskim žrtvama, da imate osudu i prema onima koji su počinili zločine nad srpskim narodom. Ništa više ne tražimo od nas.
Mi iz SNS-a ne tražimo od vas da ćutite o zločinu u Srebrenici. Nas nije sramota što je tamo neko počinio zločin, njega neka bude sramota, ali vas opominjem da bi moglo da vas bude sramota što ne pominjete srpske žrtve, da je tu nešto sumnjivo i čudno, da baš toliko utapanje u tuđu patnju i tuđi bol ne može da bude previše iskreno ako ne osećate svoju patnju i svoj bol.
Nismo se valjda oprali time što ćemo samo tuđe žrtve i tuđ bol da priznamo, ili možda vaše komšije nisu ništa loše doživele u poslednjih, već, 20 godina, a posebno u prvih pet godina rata, posebno za vreme bombardovanja? Nije valjda da niste sreli nijednog građanina Srbije koga nisu bombardovali, kome nekoga nisu ubili? Nije valjda da niste videli nijedan grad, nijedan most, nijednu železničku kompoziciju, nijedan autobus koji su gađali i bombardovali?! Nije valjda da vas ne boli patnja svoga roda?!
Mora da vas boli. Neka nas boli sve što drugi pate zbog nekog Srbina, ali mora da nas boli kada Srbi pate. Moramo da budemo jednaki prema svima. Ne pokazujete mi da ste bolji ljudi time što ne pominjete svoj narod. To samo pokazuje da ispunjavate nešto, inače biste imali kuraži da kažete – hajde da sve to raščistimo odjednom, i naše zločince, i tuđe, i naš bol, i tuđi bol. Ali, ja u taj moralni aspekt, o kome bih još nešto da kažem, uopšte ne verujem, jer vi kažete – imaćemo koristi od toga što izražavamo saučešće i izvinjenje.
Ko još izražava saučešće i izvinjava se da bi imao neku korist? Valjda to radiš iz svoje unutrašnje potrebe, da pokažeš kako se osećaš i šta bi mogao da učiniš da to otkloniš, a ne – lakše ćemo u EU ako se izjasnimo o Srebrenici? Onda ćemo lakše da spavamo ako nosimo taj teret na duši. Nemojte da posumnjam u to da uopšte ima morala u podnošenju Predloga ove deklaracije, već da samo ima koristi. Nemojte da u to posumnjaju porodice žrtava iz Srebrenice, da uopšte niste iskreni, nego da očekujete neki benefit, pogodio sam tu vašu reč, neku korist.
Nije nama danas baš lako da vam o ovome govorimo. Neozbiljni političari optužuju nas da smo izdajnici. Mi smo isključeni iz jedne političke stranke zato što smo rekli da ta stranka može da bude u EU, ali samo sa KiM-om u svom sastavu. Danas to isto govore i ti isti političari, valjda pritisnuti rezultatima naše politike. Ovi drugi, prevejani političari, kažu da se uzalud borimo i da mi nikada nećemo da uvedemo Srbiju u EU, pošto tu već postoje pravi evropejci, koji znaju kako treba Srbija da uđe. Šta ćete vi naprednjaci? Do pre dve godine niste ni znali gde je Evropa.
Vi imate, kao, neko autorstvo na EU, na demokratiju, tako da i jedni i drugi zazirete od toga šta ćemo mi da kažemo. Bilo bi dobro da pažljivo slušate naše reči i da pažljivo razmišljate o tome šta govorimo. Naravno da razlog za naše izbacivanje iz te partije nije bilo to što smo bili za EU, ali danas bismo je i sami napustili, od kad je ta partija rekla da je Ratko Mladić heroj, a da Borislav Pelević nije heroj, samo zato što je Borislav Pelević živi srpski heroj i dostupan vlastima.
Danas su ti borci za srpstvo podneli krivičnu prijavu Specijalnom tužilaštvu za ratne zločine, produženoj ruci Haškog tribunala. Danas ta ekipa patriota sarađuje s Haškim tribunalom. Kažu da tamo nema pravičnog suđenja, a hoće da pošalju Borislava Pelevića.
Čime se to Borislav Pelević zamerio jednoj političkoj stranci koja vrlo dobro zna kako je boriti se protiv Haškog tribunala? Time što pripada SNS-u. Tako biste se obračunavali i s ljudima iz drugih stranaka, i s ljudima iz drugog naroda, jer vi niste krenuli dalje. Vi stojite i čekate. Čekate da se vrati vreme u kome ćete i tuđu decu moći da optužujete da nisu deca jer pripadaju narodu koji je činio zločine.
Znam da se komunistička vlast ogrešila najpre o Srbe, a potom i o Mađare, i o Muslimane, Albance i sve, 1944, 1945, 1946, 1947, 1948. godine. Gde su ''pasja groblja'' u Kragujevcu? Tamo nema Mađara koje su komunisti ubili. Gde su u Čačku? Pobili su Srbe. To je jedan režim koji je tada ubijao. Da se izvinimo sada ljudima koje su pobili komunisti, hajde, i to je lepo, ali onda nas terate da se podsećamo kada su drugi ljudi ubijali Srbe, jedni druge da podsećamo, dok ne počnemo da pucamo jedni na druge, jer tu ima i očeva i dedova.
Bolje bi bilo da smo mirni ovu sednicu dočekali i da mirni i pomireni s ove sednice izađemo, a ne podeljeni. Da li vidite da smo na 50%, za i protiv, odnosno za i oni ostali? Kakva je to država u kojoj je sve podeljeno na 50%? Koliko joj treba do sukoba? Vi samo znate da imate 126 glasova, aplaudirate kada ima 126. Meni bi srce zeblo da predstavljam neku vladajuću koaliciju koju podržava polovina plus jedan narodni poslanik. Čime li kupujete da vas ima 126, te ozbiljne i normalne ljude koji znaju da je ovo propast, da se bliži kraj ove vladavine?
Vidim, penzioneri pobegli u šumu, oni su navikli na to, ilegalci. "Srbijašume" je baš dobro sklonište za PUPS, odlično. Svaka vam čast, pokazali ste, penzioneri, da za vas glasaju da biste vi bili u javnim preduzećima. Od penzija se umire koliko su visoke, ali za vas ima. To je moralni prag. Isto tako, i vi što sedite ispod njih, sve optužbe na vaš račun. Vaš predsednik je pokojni, ne može da se odbrani. Sedite s njima, tu pored vas, sve na vaš račun. Hajde, ovi ''žuti'', oni imaju svoju politiku, baš njih briga što se vi koškate između sebe. Oni vas pomire u četvrtak, posle šest sati rasprave, svađaćete se ponovo, jer se sad držite, ne smete na izbore, ni vi koji ste jaki, ni vi kojih uopšte nema u narodu. Ima vas samo u Parlamentu.
Pogledajte koliko stranaka ima u Parlamentu, a nema ih u narodu. Kažu da su jaki. Gde su jaki? Kad stanu pred ogledalo? Dete da stoji preko puta njih, ne bi smeli da kažu da su jaki, ali kad sam stoji preko puta sebe, on je jak.
Ovo bi bila dobra prilika za pomirenje, a posvađaćete nas još više, dobra prilika da osudimo zločine, da pomenemo svoj narod, da pomislimo na narod u Republici Srpskoj. Šta mu činimo ovim? Hoće da se izbori.
Pogledajte to naše divno i lepo Sarajevo. Koliko procenat Hrvata i Srba još živi u Sarajevu? Sveo se na enklave. O tome niko neće da govori. Šta god da uradi neko drugi, mi se stidimo, nas je sramota, šta god da nam urade.
Zbog toga vas molim, razmislite još jedanput, ako postoji bilo kakav način da vas ubedimo u to da treba zajednički da radimo na ovome, i oni koji će glasati protiv, i oni koji će biti uzdržani, sigurno da postoji neki tekst na kome bismo se našli.
Danas niko nije negirao zločin u Srebrenici. Zar to nije bila osnova da napravimo dobru deklaraciju? Popustili bi ovi što bi da piše ''genocid'', popustili bi oni što bi da ne piše ništa, našli bismo neki zadovoljavajući tekst. Onaj ko je pisao ovaj tekst, mislio je isključivo na Zapadne sile. Čuo sam izjavu vašeg predsednika od pre neki dan, ponovo, da Evropa nema alternativu. Pomislite malo i na narod. Kazniće vas za ovo ozbiljnije nego što može EU. Ako još možete da razmislite o tome kako sebi činite zlo, a ne drugima.
Što se nas tiče, nama je savest potpuno mirna. Bio sam u zatvoru kada se to dešavalo. Pazite čoveka kome je mirna savest što je bio u zatvoru. Kako li će da bude nekima koji će da budu u zatvoru, mogu samo da pretpostavim. Mi nismo učestvovali u zločinima, mi ih ne opravdavamo, mi ih ne podržavamo, mi ih osuđujemo, ali nismo bezdušni i nismo licemerni. Ne mogu da kažem da razumem tuđi bol, a da ne razumem svoj. Neću da učestvujem u tome. Dajte nam priliku da osećamo i tuđi i svoj bol, da osudimo i tuđi i svoj zločin, i glasaćemo za deklaraciju. Ako nam tu priliku ne date, niste dali priliku našoj deci da žive normalno.
Jednog dana bićemo kažnjavani zato što je Srbija odlučila da prihvati zločin u kome nije učestvovala. Ko je počinio zločin, neka za njega odgovara. Ko nije, može mirno i ponosno da ide podignute glave. Da li je vlast ili opozicija, kakve to veze ima?
Uz svu sramotu koju vam ministri koji troše bezobzirno državni budžet donose, hoćete i ovo da natovarite na sebe. Pozvao bih tu predsednika Vlade, pa bih rekao – hajde, ti predloži ovde, što nas 114 da to predlaže?
Ne možete da se otrgnete tome, a mandat se, bogami, primakao polovini. Pogledajte kako to brzo ide, kako brzo trči. Šta god da uradite od danas do izbora, ne možete da zaustavite snagu SNS-a. Vi sebe više nemate čime da podignete. Da prodate Đerdap, da prodate Telekom, šta još imate da prodate? Hajde sve to za dve godine, šta posle? Ima li još vremena, šta posle? Hoće li nešto da ostane deci?
Njive po Vojvodini otišle u ruke bandita, kriminalaca, građana iz drugih država, koji vam kupe jednu fabričicu i s njom 10 hiljada hektara zemlje. Fabrike otišle u vetar, ni stakla nemaju više. Šta je ostalo u Srbiji? Da se ovako peremo i izvinjavamo, računajući da ćemo dobiti milostinju. Besplatnog sira ima samo u mišolovci.
Ako mi ovo ne zaradimo, ako svojim ponašanjem ne zaslužimo da uđemo u EU, ako ovo ne bude uređena zemlja, ako ovde bezbednost, pravo i pravda ne budu važniji od svega, možemo da pišemo deklaraciju za deklaracijom. Deklaracijama se ne ulazi u EU, nego radom, mukom, trudom, odricanjem, poštenjem i čestitošću. U EU se možda i pokvarimo, ali ne možemo da se pokvarimo pre nego što uđemo tamo. Hajde da zapamtimo onda smo ušli čestiti, pa se neki tamo pokvarili.
Zbog toga apelujem na vašu savest. Poznaju vas komšije, ljudi, prijatelji, pitaće vas. Poznaju vas ljudi koji su se iselili, izbegli, među vama ima njihovih potomaka, pitaće vas – što naše žrtve zaboraviste? Niko neće da vas osudi što spominjete Srebrenicu, ali će da vas osudi što samo nju spominjete. Ko ne ceni sebe, ni drugi neće da ga cene.
Imali ste prethodnu vlast koja nije cenila sebe i videli ste kako je to izgledalo. Mora da se ceni, mora da se ide kroz život uspravno. Uvreda, poniženje, udarac, i ideš dalje. Imate na koga da se ugledate, možda se i oporavite. Što se nas tiče, mi nismo za ovu deklaraciju i nismo protiv osude zločina, a učestvovaćemo u glasanju.

Replika, gospodin Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista moram da se osvrnem na izlaganje gospodina Nikolića. Da ne bi bilo nikakve zabune, tekst deklaracije koji je podneo gospodin Tomislav Nikolić suštinski se ne razlikuje od teksta deklaracije DS-a.
Zaista me čudi da gospodinu Nikoliću toliko smeta Haški tribunal, a pogledajte šta stoji u preambuli teksta deklaracije koji je on podneo: "Imajući u vidu presudu Međunarodnog suda pravde, glavnog pravosudnog organa UN, donetu u sporu po tužbi BiH protiv Srbije i Crne Gore, 26. februara 2007. godine, prema kojoj je Srbija dužna da preduzme delotvorne korake radi obezbeđenja punog poštovanja svojih međunarodnih obaveza, uključujući i punu saradnju s Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju". U članu 1. te deklaracije stoji: "Narodna skupština Republike Srbije, između ostalog, najoštrije osuđuje zločin, odnosno posebno osuđuje zločin koji je izvršen nad bošnjačkim stanovništvom Srebrenice u julu 1995. godine i naveden u presudi Međunarodnog suda pravde".
Dakle, gospodine Nikoliću, vi ne morate da glasate za deklaraciju DS-a, vaša deklaracija je istovetna kao njihova, nikakve suštinske razlike nema, sem u stilu pisanja. Zaista je onda smešno da vi nekome kažete da je produžena ruka Haškog tribunala.
Šta je hteo SRS? Ako makar postoji sumnja da je neko učestvovao u ubistvima civila u BiH, neka se protiv njega vodi krivični postupak, protiv Pelevića, protiv mene, protiv bilo koga, ali nemojmo da tovarimo krivicu na leđa srpskog naroda.
Tu krivicu tovare svojom deklaracijom i DS i gospodin Tomislav Nikolić. U tome između ove dve partije nikakve suštinske razlike nema. Uzmite ispred sebe tekst deklaracije čiji je predlagač gospođa Nada Kolundžija, uzmite tekst deklaracije gospodina Tomislava Nikolića i nađite mi jednu suštinsku razliku između ova dva teksta. Ta razlika ne postoji.
Dakle, i jedni i drugi hoće da krivicu za ono što se dešavalo u BiH natovare Srbiji i srpskom narodu, a SRS hoće upravo suprotno, da se protiv pojedinaca vodi krivični postupak, pa ako su krivi, neka odgovaraju, a ako nisu krivi, neka žive kao slobodni građani.

Gospodin Momo Čolaković ima reč.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, pre svega, želim da u ime Poslaničke grupe PUPS-a izrazim žaljenje i saučešće svim porodicama nastradalih nevinih žrtava u Srebrenici. Isto tako, izražavam saučešće i žaljenje u ime penzionera i Poslaničke grupe za sve žrtve na prostorima bivše Jugoslavije, posebno srpske žrtve.
Tražili smo da se rezolucija, odnosno deklaracija razmotri u Parlamentu i dali smo svoju saglasnost. Tražili smo i tražimo da se i druga deklaracija nađe na dnevnom redu Parlamenta i ona će se uskoro naći. Mi ćemo glasati i za jednu i za drugu deklaraciju.
Ono što želim da kažem prethodnom govorniku jeste to da je danas već drugi put zloupotrebio govornicu da govori o penzionerima, da govori o nečemu s čim nemamo nikakve veze. Hoću da kažem da marketing koji koristi taj govornik u Parlamentu neće, siguran sam u to, pokolebati penzionere da daju glas onim svojim partijama koje štite materijalni i socijalni položaj i stečena prava.
Preduzeće o kojem je bilo ovde reči nema nikakve veze s nama, niti mi imamo bilo kakvog predstavnika ili direktora u toj firmi. To u ovom trenutku, u ovako ozbiljnom trenutku, kada Parlament raspravlja o ovako osetljivom pitanju, nema nikakve veze i nije ni korektno ni pošteno. Zbog toga molim da se o ovoj temi razgovara ozbiljno, da se ne šamaraju, usput, pojedine poslaničke grupe i pojedini poslanici, nego da se vratimo na temu. Molim gospodina koji je o tome govorio da nas ostavi na miru da radimo svoj posao. Zahvaljujem na pažnji.

Zahvaljujem. Gospođa Nada Kolundžija.