Gospodin Saša Milenić. Da li ste reklamirali Poslovnik, Saša?

Učinilo mi se da, zbog pominjanja grada Kragujevca i zločina u Kragujevcu u kontekstu koji je relevantan za ovako važnu temu, treba preneti i javnosti određena iskustva koja su značajna.
Međunarodna javnost je upoznata sa zločinom u Šumaricama iz vremena fašističke okupacije, prvenstveno, zahvaljujući ogromnim naporima prijatelja grada Kragujevca iz Savezne Republike Nemačke, koji su finansirali istraživačke i izdavačke projekte koji su se bavili ovom temom. Na ''Velikom školskom času'' u Šumaricama, pokretane su brojne emocije kod mnogih prisutnih, ponekad su, čak, eksplicitne političke poruke izazivale i nezadovoljstva, ali nikad kod predstavnika nemačkog naroda i Republike Nemačke.
Prijateljstvo grada Kragujevca s lokalnim samoupravama u Nemačkoj uvek je iznenađivalo zvanične predstavnike grada, komunikacijom koja uvek počinje ličnim izvinjenjem zvaničnih predstavnika grada. Relativizacija broja žrtava u Kragujevcu, do koje je došla naša istoriografska nauka, nikada nije pominjana od strane Nemačke, nemačkog naroda i njihove kulture.
Najzad, nikada nije pomenuto ono do čega naši istraživači dolaze, da najznačajniji rukovodeći kadar odgovoran za zločin u Šumaricama uopšte nije nemačke nacionalnosti.

Gospođa Nada Kolundžija.

Veličina naroda meri se, između ostalog, i njegovim odnosom prema drugima. Veličina jednog naroda meri se njegovim odnosom prema žrtvama koje imaju drugi. Veličina srpskog naroda, bez obzira na to što je brojčano mali narod, nikada nije osporavana upravo zbog takvog odnosa prema drugima. Zato sam sigurna da usvajanje ove deklaracije, zapravo oni koji će glasati za nju, samo potvrđuje tu veličinu naroda kome pripadamo i samo ne izneveravamo ono što je njegova suštinska osobina koja ga čini tako velikim.

Narodni poslanik Vlajko Senić ima reč. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani članovi predsedništva, poštovani narodni poslanici, biću krajnje iskren, duboko sam uveren da ovu raspravu vodimo u trenutku kada javno mnjenje u Srbiji bolje razume argumente Miloša Aligrudića nego što razume argumente koje mi iznosimo danas ovde, predlažući ovu deklaraciju. Mislim da je zbog toga važno da vodimo jednu ovako otvorenu i hrabru raspravu, 15 godina nakon masakra koji se desio u Srebrenici, a koji je Međunarodni sud pravde, gospodine Aligrudiću, okvalifikovao kao genocid, a koji je najviši pravni organ UN-a i naše poslednje utočište da Kosovo više nećemo gledati samo na vremenskoj prognozi, nego da postoji možda neko međunarodno pravo na koje možemo da se pozivamo. Dakle, takvo je stanje danas u Srbiji.
Verovatno, većina građana smatra da ovu deklaraciju ne treba doneti, a nemali broj građana, kao vi, smatra da je to temeljno protiv naših nacionalnih i državnih interesa. Upravo mislim suprotno i drago mi je što će, nadam se, većina poslanika u Skupštini zaključiti suprotno, da je donošenje deklaracije, gde mi implicitno i eksplicitno priznajemo presudu Međunarodnog suda pravde o Srebrenici, najveća i najbolja moguća odbrana srpskih nacionalnih interesa, jer ono što se desilo u Srebrenici, gospodine Aligrudiću, trijumf je zla i predstavlja najsramniji događaj koji se vezuje za srpski narod u njegovoj istoriji i krajnje je vreme da se Srpska skupština od tog zla i te sramote ogradi.

Samo se nemojte obraćati gospodinu Aligrudiću, molim vas.

Moram da ga izazovem.

Zamolila bih vas da se, ipak, njemu ne obraćate.
Moraćete ponovo, uključite se. Izvinite.

Mi danas imamo obavezu, dakle, jednu moralnu obavezu i ovde se govorilo o tome da se kao ljudi ogradimo od toga i da kažemo da su to činili pojedinci, koji su to činili u svoje ime, a lažno se zaklanjajući iza patriotizma. Vi, gospodine Aligrudiću, to dobro znate i bili ste stranka koja se, takođe, borila protiv Miloševića.
Dakle, da dok su pojedinci ginuli i gubili živote i dok su porodice ostajale bez svoje dece, pojedinci s ove i s one strane Drine su normalno trgovali, normalno se bogatili, bavili se švercom duvana, kokaina i ko zna čega sve ne. Od te i takve politike, lažnog patriotizma, mi se danas u Skupštini Srbije ograđujemo i ograđujemo se od toga da bilo kada u budućnosti političke i društvene prilike budu takve da se jedna takva politika ponovi.
Mi danas upućujemo izraze najdubljeg saučešća porodicama žrtava i shvatamo da su taj bol i žrtve neizbrisivi i nenadoknadivi, ali činimo ono što možemo u ovom trenutku, da kažemo da razumemo njihov bol i da razumemo da, kao država, tada, bez obzira na to ko je bio na vlasti, nismo učinili sve što smo mogli da sprečimo taj događaj. Zbog toga danas, 15 godina nakon julskog masakra u Srebrenici, evo i danas, otvorite sajt CNN-a, pre sat vremena, ne ova rasprava, neka druga stvar vezana za Srebrenicu je tema svetskih medija. Ukucajte, bilo ko od naših građana, na Guglu, ili veb pretraživaču, ili search images, pa ćete videti kakve se slike pojavljuju.
Mi ne damo da to budu slike Srbije, srpskog naroda, jer istorija ne pamti nikada da su to bile slike ni Srbije, ni srpskog naroda, jer smo mi bili narod koji se kroz istoriju borio pravedno, za svoje nacionalne ciljeve, i ne samo za svoje nacionalne ciljeve, nego i za nacionalne ciljeve nekih naših sunarodnika iz regiona, i uvek smo bili na pravoj strani, uvek smo bili na strani principa pravde i slobode, i baš zbog toga što su oni koji su pojedinačno činili zločine u Srebrenici hteli da se sakriju iza istorije i tradicije srpskog naroda, mi danas kažemo – ne, gospodo, to su pojedinci, činili su zločin u svoje ime.
Žao nam je što Srbija tada nije učinila maksimalni napor da taj zločin spreči, ali oni nemaju veze ni sa prošlošću Srbije, ni sa sadašnjošću Srbije, a najmanje imaju pravo da ugrožavaju budućnost ove države i dece koja se rađaju i koja će se tek roditi u Srbiji. Mislim da je to pravi patriotizam i dobro znamo svi da se takve patriote, i pre i posle 2000. godine, i pre i posle Srebrenice, nisu libile da ubijaju, i u Srbiji i van Srbije, pripadnike srpskog naroda, ako su to bili neki hrabri i razumni ljudi, koji su hteli i imali snage i spremnosti da dignu glas protiv takve politike.
Bez obzira, kao što sam rekao, na možda bolnu raspravu danas i na strašne stvari koje su se čule, sami treba da se zapitamo – da li je normalno bilo da se tako nešto dešava kada mi danas, 2010. godine, ovde u Skupštini Srbije prebrojavamo da li je bilo ovoliko vezanih žrtava ili onoliko, da li je dete bilo pečeno ili nije bilo pečeno, da li je bilo žena ili nije bilo žena? Je li to politika iza koje mi treba da stanemo? Zar zbog toga što su neki pojedinci, koristeći rat i najgore stvari koje rat sa sobom nosi, učinili zločin koji se kvalifikuje u toj presudi kao genocid, zato što su neki pojedinci optuženi, neki su na listi da su ratni zločinci, mi, zbog nekog lažnog solidarisanja s njima, samo zato što pripadaju srpskom narodu kome i mi pripadamo, treba da ćutimo, da pognemo glavu i da 15 godina i narednih 15 godina ova država trpi zbog takvih pojedinaca?
Mislim da ne treba. Uveren sam da su i vaše namere slične, ne vaše kao DSS-a, nego svih drugih stranaka koje možda danas neće podržati ovu deklaraciju, ali moramo da budemo svesni da je od svih zločina koji su se desili tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji zločin u Srebrenici izdvojen i da je drugačiji i zbog toga je ova deklaracija, ova rasprava, potrebna za našu zemlju i za ovu skupštinu.
Mogu da kažem da je dobro što se ovako raspravlja u Skupštini. Prvi put posle dužeg vremena govorimo o nekim stvarima koje su važne za ovu državu, ne govorimo samo o nekim pojedinačnim zakonima, i na ovaj način i građanima Srbije na neki način šaljemo poruku koji su razlozi bili što je ova zemlja patila do 2000. godine i zašto mi danas, pod teretom takvih zločina, ne možemo normalno i dovoljno brzo da se razvijamo, kao što bi bilo da toga nije bilo, ili da smo imali hrabrosti da već 2001, 2002. ili 2003. godine donesemo ovakvu ili sličnu deklaraciju.
Moram da vam kažem da sam danas ponosan što će Skupština doneti ovakvu deklaraciju, da će verovatno većina nas koji budemo glasali za ovo, i naših stranaka, izaći s nekim nižim procentom podrške kod građana Srbije nego što je bio pre ove skupštine, ali ćemo izaći podignute glave, jer smo prvi put, što je važno, iako je vlast promenjena pre deset godina, povukli istorijsku paralelu između ratnih zločina, kriminalaca, ratnih profitera, koji su bili manjina u vreme rata, i ogromne većine građana Srbije, koji su uvek bili, jesu i biće veliki narod i pripadaće velikom narodu, pre svega, zahvaljujući našoj spremnosti da se na ovaj način suočimo sa stvarima koje su se dešavale tada, koje je neko činio pozivajući se da čini u naše ime.
U moje ime nije činio, nije činio u ime većinske Srbije. I tada je to bilo strašno, strašno je i sada, i zbog toga je podrška ovoj deklaraciji, gospodo, odbrana srpskih nacionalnih interesa i patriotizam prve vrste. Hvala vam.