Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović. Molim vas, prijavite se.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je jasno da danas mnogo više govorimo o sebi nego o drugima. Zbog toga je valjda tako teško priznati istinu koja može biti samo jedna.
Petnaest godina posle Srebrenice mi i dalje imamo tako puno ličnih problema kao narod i društvo, ne samo u prihvatanju onoga što se u Srebrenici desilo, nego i svega onog što je Srebrenici prethodilo i što iz tih događaja proizilazi. Zbog toga je ova rasprava tako teška.
Zbog toga je sve ono što smo radili u prethodnih 15 godina tako mnogo podsećalo na greške ovog društva u prošlosti i voleo bih da grešim kada kažem da danas pokazujemo tako puno mana i slabosti koje i našu budućnost ugrožavaju, ukazujući na greške koje ćemo nastaviti da činimo.
Kada govorimo o ulozi svog naroda, onda smo unapred osuđeni na neuspeh ukoliko to radimo samo kao političari. Ne može o Srebrenici govoriti parlament, a ćutati crkva. Ne može o presudi Međunarodnog suda pravde govoriti ova deklaracija, a ćutati recimo naš univerzitet ili naša akademija.
Ne može Srbija sa sebe skinuti odgovornost kada Srbija tu odgovornost nikada nije ni preuzela. Predsednik ove zemlje je pre pet godina otišao u Srebrenicu i to je valjda za nas jednako simbolično kao i odlazak Vilija Branta u Varšavu i varšavski geto. Efekti nisu isti.
Šta je onda što mi još možemo da uradimo da bi ostvarili one ciljeve koji valjda nisu sporni i koji su za nas prihvatljivi u formi u kojoj je predstavnik predlagača inicijative ovde u Skupštini saopštio? Mi smo želeli drugačiju rezoluciju o Srebrenici, potpunu, ali ona očigledno nije moguća. Ne zbog toga što se naš narod njoj suprotstavlja, nego što nema unutrašnjih snaga u našem društvu koje bi tu istinu, koja nam je svima dobro poznata, učinili javnom.
Zbog toga je današnja rezolucija gest vladajuće većine, iznad njenih maksimuma, i unutrašnjih i spoljašnjih. Jasno je da vladajuća većina nije napravljena na toj vrsti konsenzusa nego na nekoj drugoj. Ali, kada se napravi prvi korak, onda se više ništa ne može zaustaviti.
Mi ćemo još dugo razgovarati i o onome što je Srebrenici prethodilo, i o samoj Srebrenici i o svemu onome što Srbija mora da uradi kako bi, ne stavila tačku na Srebrenicu, nego samu sebe promenila, i na takav način budućnost svojih građana i svih u okruženju činila drugačijom od te tragične prošlosti.
Mi se ubijamo vekovima i zbog toga smo tako puno apelovali tražeći razum u ovoj raspravi. Nadam se da će ga do kraja zasedanja biti. Nigde nećemo stići ukoliko kao parlament budemo pokazali tu želju da za svako oko nađemo neko drugo, ali moramo kao ljudi koji su odgovorni prvo za sebe, a potom i za ovo društvo koje je talac naših nesposobnosti i nemoći, imati hrabrosti da ovom društvu ponudimo istinu. Ako mi to danas ne uradimo, ko će to učiniti?
Amandmane koje smo predložili nismo predložili sa ambicijom da tu većinu koja je sastavljena oko teksta rezolucije optužimo za licemerstvo, i tačno je da je u ovoj prilici naizgled naša pozicija lagodnija, vi ste vlast, a mi smo opozicija. Mi smo te amandmane predložili sa željom da na takav način definišemo osnove na kojima ćemo morati dalje da radimo.
Ne možemo citirati presudu, ne možemo pominjati presudu Međunarodnog suda pravde, a ne pomenuti je u celosti. Ako želimo pravdu pred tim sudom u postupku koji vodimo, tražeći rešenje za Kosovo, onda nema razloga da ćutimo o onome što je taj sud rekao. Niko u svetu nije optužio srpski narod za genocid i niko u svetu nije rekao da je Srbija za genocid odgovorna. Međunarodni sud pravde je bio neumoljivo jasan.
U svojoj presudi, po tužbi BiH, Međunarodni sud pravde je sa 13:2 presudio da Srbija nije odgovorna za genocid koji je počinjen na teritoriji opštine Srebrenica, a da naša odgovornost proizilazi iz činjenice da nismo poštovali u potpunosti Konvenciju za sprečavanje i kažnjavanje genocida jer dugo nismo ništa učinili kako bi oni koji su genocid izvršili odgovarali.
Druga odgovornost koja je utvrđena proizilazi iz činjenice da nismo poštovali privremene mere tog suda iz aprila i septembra 93. godine. Zbog toga ne treba da ćutimo o toj presudi. Mi treba vrlo jasno da kažemo da je Međunarodni sud pravde utvrdio odgovornost Srbije, od koje i kada bi hteli da pobegnemo nećemo uspeti da pobegnemo. Od nas se traže hitne mere, to je bilo još 2007. godine. Tri godine posle toga mi počinjemo da razgovaramo o Srebrenici i dugo ćemo razgovarati, jer jedan gest ne može ništa promeniti.
U tim razgovorima moramo voditi računa o onima koje vređamo svojim odnosom prema Srebrenici. Valjda naš narod to može da razume. Mi smo narod koji je istorijska žrtva i sve one kosti koje nam se iz generacije u generaciju vraćaju u lice nas obavezuju da kažemo da se Srebrenica izdvaja u odnosu na sve druge monstruozne zločine iz ratova devedesetih. Izdvaja se po broju žrtava, izdvaja se po stradanju.
Međunarodni sud pravde i Haški tribunal su utvrdili da je na prostoru Srebrenice izvršen genocid i mi o tome ne treba da ćutimo. U svojoj presudi generalu Krstiću sud je neumoljivo jasan. Sve činjenice su utvrđene, okolnosti i sankcije.
Ni u jednom od tih slučajeva se ne pominje naš narod kao odgovoran niti naša država, što naravno ne znači da imamo pravo na licemerno ponašanje, koje je tako izraženo bilo u prethodnih 15 godina kroz odnos Srbije prema srpskom narodu i u Bosni i u Hrvatskoj. Ova zemlja ih je gurnula u rat, a onda kada je odlučila da uradi ono što tako dobro oduvek radi, da pobegne od sopstvene odgovornosti, taj narod je žrtvovala.
Zbog toga smo u amandmanima tražili da se pomene Republika Srpska i iskaže naša spremnost ne samo na poštovanje integriteta i celovitosti Bosne i Hercegovine, nego i spremnost na očuvanje dejtonske Bosne, sve dok narodi u Bosni žele da žive u tim okvirima i na tim osnovama.
Previše smo ćutali o Ratku Mladiću. Krili smo ga godinama, potom ga godinama neuspešno tražili, a danas nemamo snage da kažemo zašto je optužen. Koga štitimo time? Mislim nikoga. Taj ustupak i tišina koju pravimo jedni drugima je velika greška.
Treba reći istinu, da je taj čovek kao komandant vojske Republike Srpske preuzeo od snaga Ujedinjenih nacija enklavu Srebrenica, zaštićenu zonu prethodnim sporazumima i odlukom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.
Garantovao je poštovanje Ženevske konvencije i mir, a potom je razdvojio muškarce od žena i sedam dana sistematski ubijao muškarce, dečake, sahranio ih u primarne grobnice, pa smo onda saznali da pored primarne grobnice postoji i sekundarna grobnica, prekopavao, vezivao, mešao kosti i sve to učinio na takav način da mi njemu danas ništa ne dugujemo, da svoje dugove ne možemo da vratimo porodicama ubijenih a da tako puno dugujemo svom narodu. Moramo napraviti jasnu razliku između nas i njega.
Zašto nam je tako teško u tom poslu? Zato što on u tome nije bio sam. Ne može se Srbija ratosiljati tog tereta tako što će generali odlaziti u svoju poslednju prekomandu u Haški tribunal. Neko je te generale odveo u rat, neko ih je blagoslovio, neko je pravdao to što su oni činili. Svi oni su danas prepreka na našem putu do normalnog života.
Ako smo se kandidovali za članstvo u EU, onda smo se valjda obavezali na poštovanje nekih novih vrednosti. Te vrednosti se naziru u tekstu ove rezolucije, ali nisu dovoljno jasne. Mislim da retko koji narod u ovom trenutku može poštovati i voleti život kao naš, zbog toga što smo tako puno stradali. Ali, kako možemo voleti svoj život, a biti bezobzirni prema nekom drugom? Onda smo neiskreni. Zbog toga treba da poštujemo 11. jul.
Ova zemlja je formirala pre 10 godina, voljom svog predsednika, Komisiju za istinu i pomirenje, koja nije učinila ništa. Prošle nedelje smo na trenutak stali obeležavajući godišnjicu bombardovanja iz 99. godine.
Ni danas ne znamo koliko je naših građana poginulo u tom ratu. Mi se ne sećamo svojih žrtava. Mi ne učimo na svom stradanju. Mi ne izvlačimo pametne zaključke iz grešaka i zbog toga valjda sve ovo o čemu danas govorimo treba da predstavlja prekretnicu.
Da li je ona dovoljno ubedljiva? Nije. Da li iz nje proizilazi neka šteta? Nadam se da smo je minimalizovali. Ne bi bilo dobro da na ovim temama ponovo delimo Srbiju.
Moramo razumeti svoje građane Bošnjake, oni su danas posebno osetljivi, one ljude koji su u zbegovima živeli u svojoj zemlji. Sjeverin, Štrpci, sve ono što su godinama slušali i čemu su bili izloženi je sramota za nas kao većinu Srbije. Zato valjda treba očekivati drugačiji odnos prema njima od onog koji je obeležio čak i rad na ovoj rezoluciji.
Ne možemo mi kao parlament sami u tome biti uspešni. Koliko znam, zbog istine je Isus razapet. Zašto naše vladike ćute o Srebrenici? Zašto nešto o tome ne kažu? Istorija je vrlo komplikovana, ali je najgore kada je političari tumače. To je tema za, recimo, našu Akademiju. Nije valjda da će ostati upamćena samo po Memorandumu? Šta god da su hteli njim da postignu, proizveli su štetu.
Kada smo tako sami u tom poslu, onda smo unapred osuđeni na neuspeh. To je iskustvo predsednika Republike. Otišao je u Srebrenicu, a Srbija se nije promenila. Uhapsio je sa socijalistima Karadžića, Srbija se nije promenila. Danas ćemo i usvojiti rezoluciju, a ona će minimalno uticati na život u Srbiji. Sva pitanja koja smo nasledili ostaće otvorena. Zato treba uspostaviti drugačije odnose.
Ovo je prvi korak. Bilo bi dobro da je on hrabriji i konkretniji, ali to nije realno i neće biti realno sve dok naš narod ne čuje punu istinu. Ta istina je naša obaveza. Ako drugi ćute, mi ne smemo. Zbog toga treba biti vrlo jasan. Presuda Međunarodnog suda pravde nas obavezuje da je u potpunosti ne samo prihvatimo, nego i primenimo. Da je prvo saopštimo građanima Srbije i potom kažemo kakve su naše obaveze.
Mi puno dugujemo Bosni i Bošnjacima. Taj dug se ne vraća samo konstatacijom onog što je ostalo za nama, nego valjda i nekom perspektivom koju treba da stvorimo, tako što ćemo otvoriti mogućnost normalnog života. Bojim se da ovo nije dobar put za nešto tako.
To što oni danas ćute jer im je Turska zatvorila usta zbog toga što su nam se poklopili interese, pa i njima i nama ne odgovara genocid, njima nad Jermenima, a nama u Srebrenici, ne znači da je to pitanje zauvek rešeno. Usta će se otvoriti u nekom vremenu pred nama.
Kada govorimo o Srebrenici i o rezoluciji, pre svega mislimo na našu evropsku budućnost. Pola milijarde Evropljana je reklo šta je imalo da kaže o događajima u Srebrenici. Kako mi mislimo da dođemo do njihovog razumevanja ako i u ovom slučaju imamo neku svoju interpretaciju? Kako mislimo da budemo deo EU, koji će u svom kalendaru precrtati 11. jul ili ćemo ga otaljavati, onako kako smo to i do sada činili u nekim drugim prilikama? To je naše zajedničko prokletstvo. Mi smo 2001. godine u martu pomislili da pojedinci mogu da preuzmu na sebe odgovornost u ime čitavog naroda.
Posle 2000. smo poverovali da je moguće neka teška pitanja ostaviti tamo gde su ona i postavljena u prošlosti za nama, pa su nam se vratila vrlo brzo u lice. Danas, kada gledamo decu koja uzvikuju - nož, žica, Srebrenica – treba da shvatimo da su oni proizvod naše nesposobnosti, nemoći, odsustva hrabrosti.
Rođeni su posle rata, u Bosni nikad nisu bili, ali znaju šta je ono što treba da kažu, kako bi dokazali da su pravi Srbi. Beograd je rušen pre dve godine, jer je neko pomislio da se na takav način može dokazivati ljubav prema Kosovu. Nisu oni odgovorni nego mi, koji ih nismo vaspitali kako je bilo potrebno.
Predložili smo amandmane, ali je jasno da za te amandmane nema potrebne većine. Hteo bih još jedanput da ih ponovim, ne zbog medija, nego zbog ljudi koji nas valjda slušaju. Moramo uvažiti u potpunosti presudu Međunarodnog suda pravde i jasno je saopštiti, kroz konstataciju da je u Srebrenici izvršen genocid, jer je tamo sistematski ubijeno 8.000 ljudi, i kroz isticanje naše spremnosti da prihvatanjem rezolucije Evropskog parlamenta, koji je 11. juli definisao kao dan sećanja na Srebrenicu, pokažemo iskreno kajanje zbog onoga što su pripadnici našeg naroda učinili.
Da li to vređa srpske žrtve? To je najbezobzirnija manipulacija i laž. Ne mogu se srpske žrtve braniti tako što će se izjednačiti sa srpskim dželatima. Mi smo predložili da se u tekstu rezolucije obavezno izrazi poštovanje i iskreno žaljenje za sve žrtve u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije. Smatram da je to svakako bilo neophodno.
U rezoluciji, o kojoj ćemo razgovarati u četvrtak, samo ćemo ponavljati greške iz ovog današnjeg dana. Možemo puno vremena da provedemo u ovim diskusijama.
(Predsednik: Vreme, gospodine Jovanoviću.)
Meni je drago što je ipak ova tema otvorena i što ćemo napraviti da budemo čuvari vrednosti koje ćemo u vremenu pred nama sigurno podeliti makar sa delom današnje većine, koja nema dovoljno snage u ovom trenutku za to.

Reč ima narodni poslanik Branko Ružić.
(Negodovanje u sali.)

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo (predsednik: zvono), dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama naravno deklaracija koja je bespotrebno izazivala niz kontraverzi u javnosti.
Smatram ovaj sadržaj teksta ove deklaracije pravom merom u odnosu na sve sentimente onih koji bi se možda našli uvređeni. Kada o tome govorim, govorim o svima onima koji su pretrpeli velike porodične nesreće u vremenu ratova na prostoru bivše SFRJ.
Smatram da ova deklaracije odiše jednom ujednačenošću, odiše svim onim što jeste naša obaveza kao politički odgovornih ljudi, odiše time da je možda baš danas momenat da ovo bude vododelnica (žagor u sali) i većina predstavnika građana koji su nosioci suvereniteta ove zemlje možda po prvi put ne pokuša ili po prvi put imamo mogućnost da imamo tu većinu koja se neće baviti negacijom zločina.
Zločini koji su se dešavali i u Srebrenici, ali i na prostoru bivše SFRJ, jesu zločini koji su se desili. Kada govorimo i licitiramo o broju žrtava, mislim da grešimo. Svaka žrtva je veliki gubitak. Svako ljudsko pravo je univerzalno, kao što je i zločin univerzalan.
Oni koji pokušavaju da predstave ovu deklaraciju takvom – da je ona nihilistička, da se Srbija nije promenila, takođe smatram da greše. Srbija se umnogome promenila zbog podizanja nivoa svesti o tome šta se dešavalo na prostorima bivše SFRJ, za šta naravno snosimo i mi odgovornost, ali i svi oni koji su tada učestvovali u tome na prostoru bivše nam zajedničke države.
Takođe, smatram da oni koji govore o presudi Međunarodnog suda pravde, pored toga što to naravno jeste najviša pravna institucija UN, to jeste institucija pred kojom očekujemo savetodavno mišljenje o protivzakonitom samoproglašenju nezavisnosti KiM, dakle, pored toga što govore, naravno, i o toj činjenici, moramo imati u vidu da je i taj Međunarodni sud pravde doneo jednu presudu. Međunarodni sud pravde je u stvari meritorna i referentna institucija koja može da donosi presudu i da utvrđuje nivo zločina koji se dogodio na određenom prostoru.
Smatram da je zato veoma važan i zahtev poslaničke grupe SPS – JS da se ne bavimo pravnim definicijama nivoa zločina, već da smognemo snage da dosegnemo što širi konsenzus u sveobuhvatnoj političkoj osudi zločina koji se desio i u Srebrenici, a naravno i protiv pripadnika srpskog naroda na prostorima bivše SFRJ, što će naravno uslediti, kao što je danas i najavljeno ovde, praktično biti inicirano na Kolegijumu u četvrtak, a siguran sam vrlo brzo i biti usvojeno u ovom domu.
Žrtve ne možemo deliti, prema zločinima se moramo odnositi na jedan istovetan način. Samo tako pokazujemo visok nivo odgovornosti prema ljudskim pravima, koja, ponavljam, jesu univerzalna. Mi na taj način štitimo i dignitet i moralni autoritet naše države i naših građana.
Legitimna inicijativa predsednika Republike, gospodina Tadića, naravno da je naišla i na kontroverzne stavove, ali siguran sam i na većinsku podršku kada je pokrenuo ovu inicijativu. Mi u regionu moramo i treba da budemo lideri i inicijatori ovakvih aktivnosti i ovakvih tendencija, iz prostog razloga što jesmo najveći i smatram da moramo time da pokušamo da iniciramo, praktično da porodimo i kod onih drugih, dakle kod naših partnera, jedan istovetan odnos prema zločinima koji su se dešavali.
Niko ovom deklaracijom nije želeo da utiče na negativan način na sentiment srpskog naroda, jer naša poslanička grupa za takvu ili takav sadržaj deklaracije nikada ne bi glasala. Niko dakle neće zaboraviti ni Kravicu, ni Skelane, ni Sarajevo, ni Tuzlu, ni "Bljesak", ni "Oluju", ali ako se budemo konstantno osvrtali u prošlost – mi nećemo imati svetliju budućnost, nećemo imati mogućnost uspešnije regionalne saradnje, nećemo doći do nivoa poverenja i pomirenja, koje je preko potrebno. Zato smatram da ova deklaracija predstavlja zaista pravu meru za one koji su kritičari zbog jednog ekstremnog stava, kao i za one koji su kritičari zbog drugo ekstremnog stava.
Mi ovde ne možemo praktikovati neki nacionalizam koji nam nije preko potreban. Smatram da je mnogo važnije da stvari nazovemo pravim imenom i da osudimo ono što se zaista dogodilo – bilo u Srebrenici, bilo na svim ovim stratištima srpskog naroda koje sam pomenuo.
Smatram da ovo jeste praktično civilizacijski iskorak i nas kao države i naših građana, a ono što je prethodilo i presudi Međunarodnog suda pravde, koja je usledila 2007. godine, 26. februara, jeste i nalaz Komisije o počinjenim zločinima i broju žrtava upravo u Srebrenici, koji je praktično tada u to vreme potpisao tadašnji aktuelni predsednik Republike Srpske, gospodin Čavić.
Tako da ni sentimenti naših sunarodnika preko Drine, kako ih je neko nazvao ovde danas, prosto ne mogu biti ugroženi ovom činjenicom, jer je ovo bilo mnogo ranije. To je bilo nešto što je prethodilo ovakvoj presudi, na osnovu tog nalaza koji je i Vlada Republike Srpske, kojom je tada predsedavao gospodin Mikerević, ako se ne varam, usvojila 28. februara 2004. godine.
Sada je pomalo paradoksalno da neke stranke koje su u to vreme, za vreme predsednikovanja gospodina Čavića, imali vrlo korektne odnose upravo s njim i s njegovom strankom, on napominjem sada predvodi Demokratsku stranku u Republici Srpskoj koja je opoziciona, sada govore nešto sasvim suprotno.
U svakom slučaju smatram da jedan ovakav čin predstavlja hrabar čin, jedan težak čin, ali mislim preko potreban čin da svi ovde zajedno pokažemo da li smo za osudu zločina ili smo za to da i dalje zločine kompariramo i dajemo im neki nacionalni prefiks.
Smatram da to nije potrebno. Smatram da ovakva deklaracija ne može da bude rezultat pritisaka međunarodne zajednice. Kada bi to tako bilo, onda bi mi bili politički infantilni i politički neodgovorni, tako da spočitavanje da je međunarodna zajednica uzročnik jedne ovakve deklaracije prosto nije utemeljeno u činjenicama.
Možda su neki drugi bili zastrašeni ili navikli da ih neko sa strane pritiska. To se nama, barem iz Socijalističke partije Srbije, ne može spočitavati.
Ono što u svakom slučaju treba da bude proizvod ove deklaracije i donošenja ove deklaracije jeste jedna jasna poruka. Smatram da i oni koji žele da na blagonaklon i dobronameran način pročitaju sadržaj same deklaracije mogu da vide da se tu osuđuju i zločini protiv srpskog naroda, da se očekuje jedan identičan tretman od strane parlamenata u regionu, ali takođe najvažnija poruka je poruka pomirenja, ali naravno da se svi zločini od strane svih aktera na prostoru bivše Jugoslavije osude.
Kada budemo dostigli taj nivo, a mi smo praktično narodski rečeno povukli nogu, mislim da će biti moguće pomirenje i jedna blagotvorna regionalna saradnja.
Mislim da je veoma važno da smo mi ti koji smo povukli nogu, a mislim da će istorija pokazati da sam bio u pravu.

Reč ima narodni poslanik Suzana Grubješić.

Dame i gospodo poštovani narodni poslanici, donela sam ovde jedno kapitalno delo. To je Enciklopedija srpskog naroda. Izdavač je "Zavod za udžbenike". Glavni i odgovorni urednik je naš poznati istoričar i zamalo akademik Radoš Ljušić, 2008. godina. Otvorite stranu 1064, dođete do odrednice pod slovom "S" i pročitajte šta se kaže u Enciklopediji o Srebrenici.
''Gradsko naselje i centar opštine, 293 kilometara kvadratnih u Republici Srpskoj. Locirana je na dolinskim stranama Crvene reke, s obe strane regionalnog puta prema Bratuncu. Prostire se u visinskom pojasu od 420 do 480 metara nadmorske visine. Objedinjuje više urbanih celina – centar, grad, Crvenu rijeku, Bratovo, Karanfil, Skender, Petriču i druge. Od davnina je poznata po razvijenom rudarstvu, proizvodnja srebra, po kojem dobija ime, i olova. Prvi put se pominje 1376. godine.
U Srebrenici je do početka devedesetih godina 20. veka živelo pretežno muslimansko (64%) i srpsko (29%) stanovništvo, kao i na teritoriji istoimene opštine, gde je 1991. godine živelo 37.211 stanovnika.
Tokom ratnih događaja od 1991. do 1995. godine došlo je do velikog pomeranja stanovništva. Reklo bi se da je u tih nekoliko julskih dana 1995. godine pomereno 8.000 Bošnjaka muslimana i to pomereno dva metra ispod zemlje i da se tada desio najveći zločin u Evropi posle Drugog svetskog rata.
Ko je hteo da zna za Srebrenicu, taj je znao još 1995. godine šta se tamo dogodilo, a ko nije hteo da zna, taj i danas obezvređuje i relativizuje ovaj događaj, ne samo na način kako je to urađeno u Enciklopediji srpskog naroda, već i kroz gomilu pamfleta, od kojih smo neke i danas dobili, kvazinaučnih radova, skupova, tribina nacionalističke desnice, na kojima se dokazuje i pokazuje šta se to zaista desilo u Srebrenici.
Narodna skupština Republike Srbije 15 godina nakon Srebrenice mora da donese ovu deklaraciju i da osudi zločin u Srebrenici upravo zbog sebe i zbog svojih građana, i onih koji znaju i onih koji ne znaju, a naročito onih koji znaju, a negiraju, i za koje je Srebrenica samo varoš u istočnoj Bosni u kojoj se dogodio navodni zločin.
Donošenje ove deklaracije mora da bude apsolutno iskreno. Ona ne treba da ima ikakve veze ni sa EU, ni sa tranzicijom, ni sa politikom uopšte. Ona treba da ima veze sa onim da li možemo da odgovorimo na pitanje da li smo uopšte ljudi.
Nisu samo Srbi i nisu svi Srbi činili ratne zločine, ali oni Srbi koji to jesu činili moraju da budu jasno i nedvosmisleno osuđeni, kako krivica za to ne bi pala na generacije koje dolaze posle nas.
Samo ako smo spremni na katarzično suočavanje sa razmerama i monstruoznošću srebreničkog masakra, mi kao građani Srbije i kao Srbi možemo da zahtevamo i od drugih naroda iz bivše zajedničke nam države da osude zločine počinjene nad Srbima tokom krvavog raspada bivše nam Jugoslavije.
Za one Srbe koji su vernici, neka pročitaju šta kaže vladika Nikolaj Velimirović: "Ne žuri se da govoriš o tuđem grehu dok se ne setiš svoga".
Mi ne možemo da utičemo na to da li će i kada Hrvati i Bošnjaci osuditi ubistva Srba u "Oluji", "Bljesku", Kravicama, Bratuncu, Skelanima i mnogim drugim srpskim stratištima, ali ono što možemo i što moramo jeste da se na najiskreniji i jedini mogući način izvinimo porodicama, prijateljima pobijenih Bošnjaka u Srebrenici, jer Srebrenica jeste mera naše čovečnosti i našeg mirnog sna, ali i mera odnosa zvanične Srbije prema simbolu stradanja u ratovima devedesetih godina.
Prepoznatljivi ideolozi ratne i nacionalističke politike s kraja osamdesetih i tokom devedesetih godina donošenjem deklaracije gube bitku sa normalnom, humanom, tolerantnom i ljudskom Srbijom, onom Srbijom koja se toliko puta povlačila pred teškom nacionalističkom artiljerijskom paljbom i onom Srbijom koja i danas ćuti kada se u prvim borbenim redovima pojavljuju praktično svi oni koji su nas unesrećivali svih ovih prethodnih godina, ne samo nas, već i naše okruženje, one koji su negiranjem Srebrenice opravdavali svoje postojanje.
Među njima su i otac nacije, najbogatiji levičar i urednik jednog upečatljivog časopisa, nekakvi samozvani evroamerički antiglobalistički intelektualci kojima je Srbija prilika da izađu iz anonimnosti i svi oni koji na našim stadionima i u našim halama uzvikuju onaj jezivi poklič "nož, žica, Srebrenica".
Danas pred tom družinom nema uzmicanja i nema pravdanja za one koji su u naše ime pobili Bošnjake iz Srebrenice i koji su činili najekstremniji deo fatalne sprege nacionalističke politike etničkog čišćenja, laži i mržnje.
Postoji jasna većina u Narodnoj skupštini koja će glasati za ovu deklaraciju. Nema konsenzusa, ali i ne treba da ga bude s onima koji svakog 12. marta prelepljuju Bulevar dr Zoran Đinđića, prvog ubijenog srpskog premijera, bulevarom jednog dželata iz Srebrenice, a izgleda da neće biti ni konsenzusa sa onima koji su to pre dve godine prestali da rade, ali ne znam da li danas imaju hrabrosti da potvrde u praksi svoje samoproklamovano evropejstvo.
Glasajući za ovu deklaraciju, mi osuđujemo fabriku smrti u Srebrenici i mi odavde možemo da poručimo svima da se nikada nikome ne ponovi Srebrenica.

Na osnovu člana 37. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, obaveštavam da će ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe ZES, po tački dnevnog reda, biti gospodin Dragoljub Mićunović.
Reč ima narodni poslanik Tomislav Nikolić.

U ime SNS najoštrije osuđujem sve zločine počinjene u građanskom ratu na teritoriji bivše Jugoslavije, kako zločine prema srpskom narodu, tako i zločine koje su pripadnici srpskog naroda počinili nad pripadnicima drugih naroda, a posebno zločin koji je izvršen nad muslimanima Srebrenice u julu 1995. godine i naveden u presudi Međunarodnog suda pravde.
U ime SNS izražavam saučešće porodicama žrtava u Srebrenici, imajući u vidu da je Međunarodni sud pravde utvrdio da su tadašnja vlast i međunarodna zajednica boljom saradnjom mogle da učine da se posledice ove tragedije izbegnu ili znatno umanje.
Negde početkom ove godine saznali smo od predsednika Republike Srbije da će Narodna skupština da donese deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici. Pretpostavljam da je to nekakav ultimatum, pošto smo ovde već čuli, kada smo već istakli kandidaturu za članstvo u EU, onda moramo da istaknemo i kandidaturu za pakao i da sve što nam ovde predstavite kao vaš ultimatum Srbiji u stvari je uslov bez koga mi ne možemo da uđemo u EU.
Mi smo saznali za tekst deklaracije, koji je vama predočen, vama poslanicima vladajuće većine koji ćete da glasate za ovo, neki ste iz Beograda, neki s KiM, neki iz Republike Srpske, i pokušali smo da postignemo dogovor da dođemo do nekog zajedničkog teksta. Vi ćete taj tekst videti.
Mi smo danas, kada se ustanovilo da više ništa ne može sa vama da se dogovori, da izuzev prihvatanja da na zahtev SPS iz teksta izađe osuda bivšeg režima, da izuzev toga više ništa ne može da bude promenjeno, ni tačka, ni zapeta, podneli Narodnoj skupštini predlog teksta deklaracije kakav bismo bili spremni da prihvatimo i za njega da glasamo.
Molim sekretara Narodne skupštine, kad može tako promptno da vaše akte dostavlja u roku od 15 minuta, da upozna poslanike i sa tekstom koji je predložila SNS. Mislim da je to tekst koji ne bi odbio nijedan poslanik ovde i za koga bi glasala Narodna skupština Republike Srbije.
Ali, vi niste hteli tekst Narodne skupštine Republike Srbije, vi ste hteli svoj tekst, tekst koji ste svi vi dobili u gotovom obliku, tekst na čijem izvorniku je bio datum 2009. godina, tekst koji treba da predstavite ovde kao katarzu, kako reče ovde jedan od poslanika, kao nešto što je normalno, da svi mi ustanemo i da osudimo zločin. Da, svi mi stojimo mirno, osuđujemo zločin i izražavamo saučešće. Ali, i mi smo narod.
Znači, želeli biste da sami sebe proglasimo isključivim krivcima za sve što se desilo i da svoj narod osudimo kao jedini narod koji je počinio zločin. Narodi ne čine zločine, čine ih pojedinci. Nemojte da se narod izvinjava za zločine pojedinaca.
Onda na teritoriji bivše Jugoslavije ne bi bilo nijednog naroda koji nije zločinački ni zlikovački, jer su pojedinci svih naroda činili zločine. U svetu ne biste imali nevin narod, jer nema pripadnika svetskog naroda koji nije počinio zločin. Da vam ne govorim o državnim politikama zločina koje su postojale u svetu, pa nigde ne pročitah da su se ti narodi javno izvinjavali za ono što je čak njihova državna politika učinila.
Mnogo toga smeta u ovom tekstu deklaracije, mnogo toga što je moglo da bude popravljeno, kada biste imali hrabrosti da nabrojite tuđe i svoje žrtve, da nabrojite svoje i tuđe zločine. Mislim da za to nije potrebna nikakva hrabrost. Veća hrabrost je potrebna da nabrojite samo svoje žrtve, a graniči se sa bezumljem da apostrofirate samo zločine koje su počinili pripadnici vašeg naroda, jer ovde se i danas rađaju deca u čije se vi sad ime, kažete, izvinjavate.
Nemojte ni u moje ime da se izvinjavate, nemojte u ime bilo koga ko nije počinio nijedan zločin, nemojte da se izvinjavate. Ko ste vi da se izvinjavate u ime nevinih? Niste valjda nenormalni, pa da se izvinjavate u ime krivih? Krive pred sud, krive da kaznimo i da osudimo, a nevine da pustimo na miru, slučajno rođeni u srpskoj kolevci, slučajno u pravoslavnoj kolevci.
Mi smo danas ovde sa svih strana napadani što smo pravoslavni, što naši sveštenici nisu osudili zločin. Ne kažnjavaju sveštenici, ne osuđuju sveštenici. Mi smo ovde saznali da to moramo zbog neke presude Međunarodnog suda pravde, a kroz svetsku istoriju se provlači mnogo presuda koje je kasnije razvoj čovečanstva oborio.
Zar mi ne rehabilitujemo sada ljude koje su komunisti proglasili ratnim zločincima? Šta ćemo sa žrtvama inkvizicije? Da li su to bili nevini ljudi, oni koji su spaljeni? Da li postoji nešto univerzalno za sva vremena? Gde nas ovo odvodi, u iščekivanje da nam predložite i drugu deklaraciju po kojoj ćete valjda da ustanovite da smo i mi Srbi pretrpeli nekakva stradanja?
Što razdvajate narode? Što prvo da govorimo o tome šta se desilo u Srebrenici, a potom ćete da nas pitate – hajde da se dogovorimo koje srpsko stratište da navedemo? Što navodimo stratišta uopšte? Zar nije zločin sam po sebi težak? Zar nisu tamo plakale muslimanske majke? Zar nisu ovamo srpske, zar nisu tamo hrvatske?
Niste bili sposobni da ubedite parlamente drugih država da donesu ovakve deklaracije o svojim narodima. Niste bili sposobni da naše žrtve podignete na taj nivo na kome su tuđe žrtve. Koga ste u svetu ubedili da Evropski parlament treba da donese i jednu deklaraciju o osudi srpskih žrtava? Vi biste samo da poslušamo Evropski parlament. Ko je tamo bio da zastupa naše interese? Ko je uložio neki prigovor? Ko je uložio amandman?
Zašto se vezujete u toj svojoj preambuli isključivo za Pakt o građanskim i političkim pravima, Evropsku konvenciju itd, što se vezujete za Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju genocida ako nije bilo genocida u Srebrenici?
Da li znate da muslimanski svet ne priznaje ove izvore, već Kairsku deklaraciju iz 90. godine, po kojoj je Šerijatsko pravo važnije od svih drugih međunarodnih obaveza? Nismo li mi u Srbiji sastavljeni od više vera i nacija? Ima nacija koje ne priznaju ono što mi priznajemo. Ima nacija koje se po drugačijoj bogomolji mole svom bogu, i na njih treba da mislite i njihovo pravo da ovde spomenite.
Šta bismo mogli da vam promenimo u ovome što ste napisali, a da bude prihvatljivo za sve građane? Šta kad svaka tobože opšta mesta vode isključivo na Srbiju kao na krivca? Šta kad kažete da se garantuje integritet i suverenitet svih država članica UN, a onda dodajete uključujući i BiH. Kakav je to presedan? Garantuje se svima ili će možda jednog dana da piše – garantuje se svima, ali se ne garantuje Srbiji, jer kad napravite izuzetak u jednom pravcu, možete napraviti i u drugom, i tu mislim na KiM.
Što izdvajate BiH, kada je to već garantovano? Zato što će neko nama da izdvoji KiM, pošto nam to izgleda nije garantovano. Ako poštujemo presudu Međunarodnog suda pravde, ako tamo bude utvrdio da je došlo do nezakonitog otcepljenja KiM, hoće li to da bude razlog da druge države koje su priznale nezavisnost odustanu od priznavanja nezavisnosti? Neće, sada vam kažem. Mi smo mala država, veliki su narodi u ovoj državi.
Veliku istoriju imaju, mada vi u ovom udžbeniku za sedmi razred, kada već pominjete udžbenike, jeste li gledali da vaša deca više nemaju predmet istorija, zove se – mozaik prošlosti. Hoćemo da obeležavamo neke događaje iz mozaika prošlosti srpskog naroda, hrvatskog. Tako vi nama polako menjate svest. Mislite li da to ne vidimo? Mislite da to mora. Ne mora, i u toj velikoj zajednici evropskih naroda ne mora da se prihvati sve, inače bi se utopile države, utopili bi se narodi, jezici.
Zašto donosite deklaraciju koja nije odraz volje većine? Što se brojite do 126? Šta kada bude nekih drugih 126 da vam ponište ovu deklaraciju, kao što ste poništavali deklaracije Narodne skupštine do 2000. godine, rezolucije, zakone, sudske odluke? Šta ako doživite istu sudbinu koju je doživeo prethodni režim kada ste vi došli na vlast? Hoćemo li nešto za sva vremena da donesemo, da stanemo svi iza toga.
Kakav smo dogovor danas imali kod predsednika Narodne skupštine: da bude mirni i tolerantni ton? Da li je to dogovor o tekstu deklaracije? Da li ste svi saglasni sa ovim tekstom? Niste, dobili ste ga, morate da dignete ruku, prebrojaće vas. Što i da ne podignete ruku?
Vi iz PUPS-a dobili ste direktora "Srbijašuma". Da li se vi borite za javna preduzeća ili za prava penzionera? Koji je taj penzioner što je postao direktor "Srbijašuma"? Vi ostali se borite za prodaju "Telekoma", G17 600 miliona evra da podeli svojim aktivistima da formiraju stranku regionalnu, 600 miliona evra dobijate od prodaje "Telekoma". Mene bi bilo sramota, oborio bih glavu.
Vi, gospodine Ivanji, što ste rekli da sam učestvovao u prodaji kada je Milošević prodao "Poštu", kako vas nije sramota? Bili smo u opoziciji kada je prodata i bolje je prodao nego vi.

Molim vas, nemojte se obraćati poslanicima takvim tonom.

Izvinite, ali gospodin je slagao na državnoj televiziji, na kojoj nema pristup, da sam učestvovao u prodaji kada je vaš Milošević prodao "Poštu". Moram da mu kažem da nisam učestvovao u tome, bio sam u opoziciji. Izvinite, molim vas, što branim ono što ste vi radili kao glavnu srpsku ideologiju.
Idemo dalje, upućujemo reči izvinjenja. Tu treba biti obazriv. Dovedite onoga ko je počinio zločine, pre kazne neka se izvini. Zašto bismo se mi ovde izvinjavali? Kako da se izvinim za nešto što nisam učinio? Da se izvinjavam u tuđe ime, to je cinično.
Otklonite posledice zločina, a ne da se izvinjavate. Od izvinjenja se ništa ne dobija.
Kada ćemo neki reciprocitet da ostvarimo u odnosima sa drugim državama i drugim narodima, kada ćemo reći – hajde da svi jednog dana donesemo zajedno odluku o tome da se samo opominjuće sećamo na ono što smo radili pre 10, 15 godina, hajde da izbrišemo iz sećanja zločine koje smo jedni drugima počinili, a da nam ostane opomena da to više ne činimo?
Kada će Slovenija da donese ovakvu deklaraciju, kada će Hrvatska, kada će entiteti u BiH, kada će BiH, kada će Albanija da nam se izvini za ono što nam je učinila? Dokle ćemo mi, neko reče ovde, da povlačimo nogu. Kakvu smo to nogu povukli? Ko je to sad u koloni za nama ko će da se izvini nama?
Težak je korak priznati da je neko počinio zločin, priznati - Srbin je počinio zločin. Meni je to teško, evo priznajem Srbi su počinili zločin, ali je još teži korak kad niko neće da kaže – počinio sam zločin nad Srbima i nema nikakvu sankciju.
Danas imate zločin genocida u Hrvatskoj. Danas niko ne može da ode tamo da se vrati da živi na svojoj imovini, danas će da bude proteran, kao što je proteran u "Bljesku" i "Oluji". Jeste li nekad pitali Hrvatsku zašto to radi, da li ste nekad bilo kakav uslov postavili za dalju saradnju, da bar to prestane? Niste.
Lepo ste izgledali u Opatiji, i jedni i drugi. I ono što najviše boli, ovo je posao za Vladu Srbije. Dugo se bavim politikom, ali me nije toliko pojela da ne razmišljam kao čovek. Ne znam šta se to vama desilo, niko od vas nije stariji u politici od mene, osim gospodina Mićunovića. Gde ste to izgubili tu nit? Sutra morate na ulicu da izađete. U kojoj državi – u Srbiji, koju ćete da ubeđujete da ćete da je odbranite, da će da bude ravnopravna sa svima.
Svedok sam ovde da su se razni predsednici zaklanjali iza parlamenta. Sporazum Ahtisari – Černomirdin doneo je jedan parlament, parlament u kome su glasali SPS, SPO, JUL. Nije pripisan Miloševiću. Uopšte nije potpisao ništa u vezi toga.
Ovo naše posipanje ne tiče se ni Tadića, ni onog direktora Agencije za privatizaciju, nego parlamenta.
Ko vodi unutrašnju i spoljnu politiku u Srbiji? Vlada Republike Srbije. Ko je kontroliše? Parlament. Šta je trebalo da uradi Vlada? Ako joj nije bilo dovoljno ono što je uradio Savet ministara kada je uputio saučešće i osudio zločin u Srebrenici, a ne pričate o tome da nam je ovo već drugi put, onda je bar mogla Vlada da donese svoju odluku, ovakav tekst, a mi ovde da diskutujemo da li to prihvatamo ili ne. Jer, ko smo mi, zakonodavna vlast, da mi osuđujemo zločin?
Hoćete li možda i sudskoj vlasti da kažete donese ovakvu deklaraciju, onaj Visoki savet sudstva u kome sede puleni ovih vaših advokata iz poslaničkih klupa? Što predsednik Republike ne da ovakvu izjavu pred zastavama i s rukom na Ustavu Srbije? Ne, najbolje na poslanike.
Kada kažem da smo mi Skupština narod, vi kažete mi nismo narod. Danas kažete – ovo mi radimo kao narod Srbije. Mi smo narod Srbije. Počastvovani da nas ima 250. Odgovorni što nas ima samo ovoliko i dobro razmislite u čije ime vi ovo danas govorite – u ime političkih stranaka, u ime svojih komšija, prijatelja, u ime svoje dece, u ime svojih bližnjih, u ime nepoznatih koji žive u ovoj zemlji, kojima danas kažete – dok ne uradite ovo, ne možete u EU, dok ne uradite ono, ne možete u EU.
Što mi vama ne možemo da kažemo, dok ne počnu fabrike da rade, ne možemo u EU? Dok seljak ne počne da ostvaruje profit na svojoj njivi, ne možemo u EU? Što nas zamajavate da nam je ovo uslov za EU? Dok kradu državni činovnici, dok Vlada troši naš novac neograničeno i nekontrolisano, ne možemo u EU?
Dok imate ljude koji imaju po četiri prekookeanska broda kojima švercuju narkotike, ne možete u EU, jer su imali zaštitu ovde, ne u ovom parlamentu, nego od ljudi koji vode vaše stranke, jer su s njima sedeli i terevenčili, jeli i pili.