Gospodin Arsen Đurić, replika i gospodin Munir Poturak, replika. Najpre Arsen Đurić.

Zaista ni jednom jedinom rečju nisam optužio Vladu da je malo uložila u opštinu Čajetina ili u Zlatibor. Ne znam odakle vam i gde ste to čuli, i kada sa to rekao.
Tačno je, Vlada je uložila dosta u ski-centar "Tornik". Zahvaljujući tim ulaganjima Zlatibor drži lidersku poziciju kada je turizam u pitanju. To uopšte nije tema današnjeg razgovora, niti sam rekao bilo šta na tu temu.
Ne možete me optužiti da širim versku mržnju. Mislim, to je vrlo teška kvalifikacija. Upravo sam govorio o tome, o interesima Srba i Bošnjaka koji žive na teritoriji Zlatiborskog okruga. Nama je neophodna decentralizacija vlasti u smislu fiskalne decentralizacije, u smislu većeg ulaganja u infrastrukturu.
Pročitao sam pismo predstavnika vladajuće koalicije Esada Džudževića koje je uputio predsedniku Vlade, u kome traži da se formira nekakva oblast po etničkim principima. To nisam radio ni ja, ni gospodin Stamatović, to je radio Esad Džudžević.
Reakcija građana Zlatiborskog okruga, naročito u opštinama Priboj, Prijepolje, Nova Varoš, jeste na ovakve izjave i na ovakve zahteve, i strah šta će se desiti nakon usvajanja ovog zakona, da li će Vlada prihvatiti ovakve zahteve i da li će podleći pritiscima ili tim zahtevima.
Ne znam zaista, tu je i letak koji se deli građanima uz potpisivanje peticije. Ne vidim ovde nikakvu versku, nacionalnu mržnju građana iz Zlatiborskog okruga.
Hoćemo ravnomerni razvoj i ekonomsku decentralizaciju. Bliska prošlost nas uči da etničke i verske podele ne donose prosperitet, već sukobe i nevolje. Raspad bivše Jugoslavije nas je uverio da je kratak put od formiranja etničkih teritorija, do zahteva za osamostaljenjem i otcepljenjem. Hoćemo jaku i prosperitetnu Srbiju, a ne Srbiju podeljenu na nahije i pocepanu po etničkom principu. Hoćemo investicije i integracije, a ne deobe i seobe. Hoćemo nova radna mesta, a ne nacionalne i verske robove. Hoćemo da živimo zajedno, a ne jedni protiv drugih.
Ovde zaista ne vidim nikakvu netrpeljivost versku ili nacionalnu.

Gospodin Mlađan Dinkić, ministar.

Postavio bih vam pitanje – zar nije bilo primerenije kada ste videli ovo pismo o kojem govorite da se postavili pitanje Vladi ili resornom ministarstvu, da li će ovo Vlada uraditi? Nego, krenuli ste u kampanju, u prikupljanje potpisa, u dizanje naroda na osnovu nečega što se nije ni dogodilo, niti će se dogoditi, niti iko ima nameru u Beogradu i u Vladi da se dogodi.
Formiranje oblasti po nacionalnom principu ne dolazi u obzir ma gde u Srbiji. To nije cilj ovog zakona. Zar nije bilo normalnije i prirodnije pitati mene kao ministra koji je nadležan ili bilo koga u Vladi – šta vi mislite o ovome, šta je vaš stav? Tek, eventualno, ako dobijete neki odgovor koji vam se ne dopada da onda organizujete narod i da dižete ljude da potpisuju peticije.
Mislim da korektan postupak, jer se radi o osetljivim pitanjima. Legitimno jeste, jer naravno možete prikupljati peticije za sve, ali ovo su osetljiva pitanja. Ne treba se igrati sa međunacionalnim odnosima.
Korektno je bilo pitati Vladu, sačekati raspravu o zakonu. Ovaj zakon uopšte ne govori o tim stvarima. Direktan odgovor od ministra koji je nadležan za ovo jeste da neće biti formirane nikakve oblasti u Srbiji, ne u Zlatiborskom okrugu, u Raškom, nego nigde po nacionalnom principu. Ovaj zakon ima isključivo za cilj da pospeši ravnomerniji regionalni razvoj. Nemojte da bunite narod na temi koja nije za bunjenje.

Nema više ničeg nejasnog. Nema više osnova za replike. Narodni poslanik Ivan Jovanović ima reč.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, ministarka, danas je pred nama zakon o izmenama i dopunama Zakona o regionalnom razvoju. Ovo je jedna dobra osnova da počnemo da se brinemo o ravnomernom razvoju Srbije. Ono što je godinama nedostajalo i ono što predstavlja veliku smetnju, to je odlazak građana iz rubnih delova Srbije i područja koja su devastirana neravnomernim regionalnim razvojem.
Regionalne razvojne agencije mogu uz pomoć ovog zakona dalje da razvijaju svoje delatnosti i potrebno je izvršiti i edukaciju i potrebno je izvršiti i tehničko opremanje tih regionalnih agencija ukoliko one ne zadovoljavaju potrebu stanovništva tih regija.
Ono što je najvažnije kod primene ovog zakona i što je najvažnije kod ravnomernog regionalnog razvoja je razvoj infrastrukture koja nije nikako ravnomerna u Srbiji i nemaju svi stanovnici Srbije isti uslov za život, kao što ni svi privrednici nemaju iste uslove za privređivanje.
Nije dovoljno samo opremiti industrijsku zonu, potrebno je obezbediti i put do te industrijske zone. Ono što tišti građane u selima u Srbiji to je loša infrastruktura, nemaju telefon, nemaju puteve. Navešću primer jednog sela na obroncima Golije, to je selo Rudno. Do Kraljeva se putuje dva sata, to je 40 kilometara. Od Kraljeva do Batočine još dva sata, to je 80 kilometara. Od Batočine do Beograda sat vremena i to je nekih 116 kilometara. Putuje se četiri puta duže od sela Rudno do Batočine, nego od Batočine do Beograda. To je ona stvar, prava stvar koja je za Srbiju.
Ono što je Vlada pokrenula, izgradnja autoputeva, izgradnja infrastrukture, izgradnja šumadijskog prstena, autoput Južni Jadran, autoput Pojate-Preljina i onda nastavak do Užica i do Bajine Bašte, kao i završetak Koridora 10.
To je ono što će omogućiti milionima građana Srbije da mogu da putuju, ono što će omogućiti privrednicima da imaju konkurentnije proizvode, ono što će omogućiti poljoprivrednicima da mogu u razumnom roku plasirati svoje proizvode.
Danas je jedan od narodnih poslanika opozicije pomenuo da nema vode u određenim delovima Srbije i pomenuo je grad Kraljevo da nedostaje voda. Želim da obavestim Narodnu skupštinu i tog poslanika da je proširenjem Žičkog polja podignut protok vode i da građani Kraljeva odskora imaju 450 litara vode u sekundi, toliko to izvorište proizvodi, i svi građani Kraljeva imaju pijaću vodu, što nije bio slučaj u prethodnih šest godina kada je pomenuti gospodin bio na vlasti. DS i stranke ZES su za 10 meseci, koliko su bile na vlasti u Kraljevu, obezbedile da svi građani imaju zdravu pijaću vodu.
Vodosnabdevanje nije osnovni problem regiona iz kog dolazim, postoje mnogi drugi problemi, neke sam pomenuo, 50% stanovništva živi na selu, mnoga od tih sela nemaju telefon, nemaju puteve, nemaju osvetljenje, ali mislim da pomoću ovog zakona, pomoću regionalnih razvojnih agencija, pomoću pravih projekata, bilo iz budžeta Republike Srbije, iz IPA fondova, sredstava Evropske komisije, može se unaprediti život tih ljudi i mislim da Srbija ide u dobrom pravcu. Poslanici DS će glasati za ovaj zakon.

Narodni poslanik Goran Mihajlović ili Nikola Žutić, ne znam kako ste se dogovorili. Gospodin Nikola Žutić.

Gospodine ministre, kod zakona o regionalnom razvoju prividno se radi samo o benignim tzv. statističkim regionima. Međutim, nemir i nespokoj kod građana Srbije stvara na primer protest bošnjačkih i muslimanskih političara i Muftije Zukorlića protiv statističkih regiona, jer je par teritorijalnih jedinica sa muslimanskim stanovništvom ostalo izvan jednog tzv. statističkog regiona, odnosno teritorije Raške ili Sandžačke jedinice nisu ostale u okviru jednog regiona. Nije mi jasno zašto toliko uzbuđenja ako se radi samo o benignom zakonu.
Inače, pojam regiona po današnjem evropskom tumačenju predstavlja veću teritorijalnu jedinicu čak i od same male Srbije. Evropski region predstavlja npr. teritorijalni pojam zapadnog Balkana. Preveliki regionalizam u jednoj državi predstavlja separatni partikularizam, odnosno regionalizam označava pokrajinsko rodoljublje, pokrajinski duh iz kojeg često proizilaze težnje za pokrajinskom samostalnošću.
Na primeru Srbije, prateći nesretnu istorijsku srpsku praksu u Jugoslaviji, regionalizam će sve više predstavljati podržavljenja ili multietatizaciju Srbije. Samim tim, stvaranje ovakvih regiona je opasan presedan u jednoj maloj državici, naročito prisutno ukrupnjavanje regiona, odnosno smanjivanje broja sa sedam propisanih regiona na pet regiona.
Ovakvo ukrupnjavanje regiona vodi ka neminovnoj federalizaciji Srbije. Proces će ipak biti postepen, prvo statistički regioni, ekonomski regioni, koji će sve više postajati politički regioni.
Upozoravam i na negativno jugoslavensko iskustvo po srpski narod. Nekad je Jugoslavija u monarhističkom periodu bila podeljena na pokrajine, kao istorijsko nasleđe, pa na 22 oblasti, pa na devet banovina i teritoriju uprave grada Beograda, potom u republikanskom periodu na šest republika. Dakle, smanjivao se broj teritorijalnih jedinica, jedino se u Srbiji povećavao, osnivanjem dvije samostalne pokrajine, Vojvodine i Kosmeta, koje su odmah posle ispostave socijalizama projektovane kao buduće države.
Danas, posle izglasavanja separatističkog vojvođanskog statuta, imamo jedan nakazni državni administrativni sklop u kojem je Vojvodina u poziciji korpus separatuma, odnosa izdvojenog tijela iz države Srbije.
Normalno je da novi oblasni gospodari iz ostalog dijela Srbije neće mirno gledati kako vojvođanska birokracija neometano o svom ćefu troši srpske državne pare na uštrb naroda Srbije i Vojvodine, kojem vrlo malo preostaje dok se na namiri umnožena vojvođanska birokracija. Oligarhija iz preostale Srbije, Šumadije, Moravske banovine, Sandžaka itd, hoće po istom principu da raspolaže državnim novcem.
Dakle, danas je stvorena jedna nakaradna, teritorijalno gledajući, asimetrična Srbija, koja u toj formi ne može opstati zbog teritorijalnih, a time i ekonomskih apetita nove oligarhije iz navedenih novih pokrajina. Podsetiću vas da su asimetrični državni i teritorijalni projekti zbog svoje neodrživosti samo donosili zlo stanovništvu Srbije, ali i bivšoj Jugoslaviji.
Posle izglasavanja asimetričnog malog vojvođanskog ustava, talas federalizacije Srbije se mora neminovno nastaviti. Savremeni oblasni gospodari nezajažljivo očekuju svoj teritorijalni plijen i svoju političku, pa samim tim i ekonomsku dominaciju u novim regionalnim feudima.
U više navrata u Skupštini sam govorio da je poslije svake srpskom narodu nametnute državne i teritorijalne asimetrije izbijalo zlo, rat 1941. godine i rat 1991. godine. Prateći istorijsku analogiju i krajnje negativna iskustva sa antisrpskim djelatnicima kroz istoriju 20. vijeka, ništa dobro se ne očekuje od novog statuta, koji opet projektuje asimetričnu državu Srbiju sa državom Vojvodinom, koji će po domino efektu stvoriti SFR Srbiju. U poslednjih godinu dana, novi srpski federalisti iz vladajuće koalicije otvoreno govore da će se poslije Vojvodine osnovati i nove pokrajine države, Šumadija, Sandžak, Moravska banovina i druge.
Da zaključim, svi stanovnici Srbije, narod Srbije treba da budu zabrinuti opasnostima kojima će biti izloženi pošto se sa izglasavanjem novog statuta stvara stanje još veće neravnopravnosti između lokalnih regiona, koji će vremenom izazivati konfliktne situacije.
Dakle, državnim konstituisanjem ovog nakazno izdvojenog tijela u liku Vojvodine, koje se vrši od tzv. demokratskih promena 2000. godine, stvara se državno-pravna asimetrična Srbija, koja će s protokom vremena postati asimetrična Socijalistička federativna republika Srbija, sa brojnim glavnim gradovima regiona i polisom gradom državom Beogradom, koji takođe gradonačelnik Đilas izdvaja u previše samostalnu upravnu oblast.
Aktuelno formiranje novih regionalnih stranaka upravo potvrđuje takve tendencije. Izbori u Aranđelovcu će pokazati da li će narod nasesti na opasne priče o ovakvoj regionalizaciji Srbije. Trenutno su se iz strateških razloga umirili poklonici preostale potpune pokrajinske regionalizacije, odnosno regionalnog podržavljenja srpskih teritorija.
Karavan regionalnih separatizama, koji su jesenas predvodili predsednici Skupština Srbije, Vojvodine, kao i lokalni regionalni političari Kragujevca i Niša, a koji se bore za tobožnju demetropolizaciju Srbije, takođe doprinosi daljem razbijanju Srbije kao države, urušavanju državnih republičkih institucija i jačanju od EU propisanog antisrpskog koncepta podržavljene regionalizacije Srbije. Naknadno se u taj projekat ubacio i Rasim Ljajić, osnivanjem nove regionalne stranke u Srbiji.
Neshvatljivo je da ideje regionalnog separatizma sprovode upravo pripadnici vladajuće koalicije Čanak, Kostreš, Pajtić u Vojvodini, Veroljub Stevanović u Šumadiji, Boško Ristić i drugovi iz SPS-a u Nišu i u najnovije vreme Rasim Ljajić preko svoje pomenute regionalne stranke u Novom Pazaru.
Mi iz SRS se slažemo da je decentralizacija Srbije potrebna i to preko jačanja lokalne samouprave, opština i okruga, bez regiona. Time bi se obnovila i stara tradicionalna samouprava socijalista i radikala Pere Todorovića i Nikole Pašića u Kneževini Srbiji.
Pitamo se o čemu pokrajinski ili regionalni posrednici između osnovne teritorijalne jedinice opštine, okruga i Beograda, kao centra republičkih organa. U komplikovanom upravno-teritorijalnom sistemu najlakše se prisvajaju novci i time samo povećavaju državni troškovi. Normalno je da će se potom stanovnici Srbije pitati, kao i u Vojvodini – di su naši novci i dodatno osiromašiti.
Dakle, upravna decentralizacija je neophodna, ali je vrlo opasna politička federalizacija koja će neminovno potom uslijediti.
Gospodine ministre, nije tačna vaša današnja procjena da je u Hrvatskoj sprovedena regionalizacija. U Hrvatskoj postoje županije koje su nekadašnji kotari. To su male regionalne administrativne jedinice. Statistička regionalizacija po srpskom uzoru u Hrvatskoj bi se sprovela kada bi se ona podelila na istorijske regione Istre, Dalmacije, Slavonije, Banske hrvatske Krajine. Što mislite kako bi u Hrvatskom Saboru prošao jedan ovakav zakon o regionima? Pa, mislim da bi autori takvih zakona verovatno bili linčovani od hrvatskih nacionalista.

Narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, evo prolazi 20 godina od trenutka kada je donet prvi Zakon o privatizaciji. U istom ovom domu pre 20 godina donet je prvi Zakon o privatizaciji koji je postavio temelje privatizacije, 20 godina je mnogo. Znači, mi smo svetski rekorderi u postupku privatizacije u svetu. Ajde, nek budemo u nečemu prvi.
U proseku je to u istočnoj Evropi, tamo gde je postojalo društveno vlasništvo i državna svojina, postupak je završen u periodu od četiri do sedam godina. Kada su kreatori Zakona o privatizaciji iz 2001. godine izašli sa predlogom i bili promoteri nove privatizacije i novih uslova i postupaka privatizacije, to je bio tada predsednik Vlade Đinđić, Đelić, Vlahović i ostali, išli su sa određenim projekcijama o visini imovine koja će biti privatizovana.
Tada je iskazana svota od 45 do 55 milijardi nemačkih maraka. Što bi danas, ako bi to pretvorili u evre, bilo oko 30 milijardi evra. Znamo da smo u periodu od 2001. godine do danas inkasirali oko tri milijarde evra za društvena preduzeća.
Šta se desi sa preostalim iznosom? Trideset milijardi, a mi znamo da danas u postupku privatizacije imamo svotu od tri milijarde. Ko to pogreši? Koje su to analize bile koje su pokazivale da se radi o iznosu u tadašnjim deviznim sredstvima, nemačkim markama, 45 do 55 milijardi maraka? To je promašaj deset puta, hiljadu posto, ili je neko poklonio bivšu društvenu svojinu.
Nadalje, kada govorimo o postupku privatizacije, onda moramo reći da je postupak po Zakonu iz 2001. godine prolongiran dva puta i aktuelnim Zakonom o privatizaciji privatizacija je završena sa 31. decembrom 2008. godine, ali to samo na papiru. Postupak privatizacije nije završen. On i dalje teče.
Dan-danas imamo Agenciju za privatizaciju koja zakazuje postupke privatizacije. Dan-danas provodimo postupak raskida ugovora, sklapanje novih ugovora i postupak se i dalje nastavlja. Do kada? Da li je to ozbiljno, 20 godina, da li je ozbiljno od jedne vlasti da postupak teče toliko dugo? Da li ga možemo obustaviti i moramo? Moramo. To je imperativ.
To je zadatak ove vlasti, ali šta vredi, ona je sama sebi dva puta zadavala taj zadatak, prolongirala rokove i rekla da je to 31. decembar i nije to bio 31. decembar 2008. godine, i ni danas ne možemo znati kada će to biti završeno. Možda za godinu dana, možda za tri, možda za pet, ne znamo koliko.
Šta bi sa sredstvima koja su inkasirana u periodu od 2001. godine, od tih tri milijarde, mislim na društvena preduzeća, od 6,5 milijardi ukupno u postupku privatizacije do sada? Govorim o tri milijarde.
Zakonom o privatizaciji u članu 61. je jasno i imperativno naloženo da se 50% uloži u razvoj i restruktuiranje društvenih preduzeća. Da li je to učinjeno? Nije. Samo promili od tih sredstava su uloženi u razvoj i restrukturiranje preduzeća.
Zakon o Fondu za razvoj, koji je morao da prima sva ta sredstva, obavezao je aktuelnu vlast da 1,5% društvenog proizvoda putem budžeta prebaci u Fond za razvoj i da se ta sredstva ulože, između ostalog, i za regionalni razvoj, ali uglavnom u razvoj. Koliko je uloženo? Vrlo malo. Opet poneki procenat.
To nam najbolje pokazuju bilansi i finansijski planovi Fonda za razvoj. Deset ili jedanaest milijardi dinara, što je vrlo mali procenat od onoga što je trebalo da se uloži u razvoj. Zato smo u privatizaciji imali, prema vašim podacima, oko 250 hiljada ljudi koji su izgubili posao u privatizaciji.
Zašto su oni ostali bez posla? Zašto tu država nije učinila napor da privatizaciona sredstva putem Fonda za razvoj, putem određenih drugih fondova, pa i bankarskog sistema, putem kreditnih linija vrati radnu snagu koja je ostala bez posla? Kada govorimo o 250 hiljada ljudi koji su izgubili posao, to su zvanične statistike, pred sobom imam vaše podatke koje možemo naći na više sajtova Vlade i ministarstava, međutim, stvarni podaci su daleko pogubniji.
Taj broj se kreće čak do 500 hiljada ljudi koji su izgubili posao, izgubili perspektivu, izgubili svoju budućnost, samo zbog nemarnog rada, protuzakonitog i protivustavnog rada ove i prethodnih vlada.
Kada govorimo o drugom zakonu, Zakonu o besplatnoj podeli akcija, moramo reći da je kreator toga zakona bilo Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, ali ne možemo reći i ograničiti se samo na Ministarstvo. To je aktuelna vlast koja je izašla sa projekcijom besplatne podele akcija, što je u skladu sa zakonom ispravno. Međutim, finansijski pokazatelji koje ste prikazali u tome zakonu nisu vam davali za pravo. Vi ste u predizbornim aktivnostima 2008. godine obećali građanima hiljadu evra kao vid naknade, odnosno besplatne akcije.
Šta je to finansijski značilo? Značilo je 15% od nekih 25 milijardi evra od prodaje šest javnih preduzeća. Za sada je prodato jedno preduzeće. Menjamo ovaj zakon. Uskoro ćemo imati prodaju "Telekoma", drugog preduzeća iz tog kompleta.
Da li možemo očekivati, da li ova vlast, ministre postavljam vama pitanje, sa kojom kalkulacijom ste izlazili kada ste obećavali 1000 evra? Vama treba iz privatizacije sada najmanje 32 ili 33 milijarde evra da bi mogli nedomestiti ono što ste obećali u predizbornoj kampanji, ne samo vi nego celokupna sadašnja koaliciona vlast, sem SPS-a, koji su malo namigivali tamo i vamo. Vama treba ovog trenutka 33 milijarde evra da bi mogli isplatiti hiljadu evra svakome ko je dobio besplatnu akciju.
Koliko je to realno? To je krajnje nerealno? Zašto? Zato što imamo gotovo u svim javim preduzećima gubitke. Imamo veliku prezaduženost. Kumulativni dug javnih i javno-komunalnih preduzeća, ovoga trenutka, sa obračunom od 2009. godine je četiri milijarde evra. Zaduženja tih preduzeća i ustanova je četiri i po milijarde evra.
Njihova imovina se istopila, oni su u gubicima. Kako unovčiti nešto što je propalo, što nema stvarnu vrednost? Kako doći do iznosa od 33 milijardi evra? Ministre, to je magla koju, između ostalog, širite i ovim zakonom.
Kada govorimo o izmenama i dopunama Zakona o regionalnom razvoju, vi ste na desetine puta ovde rekli da se radi o statističkim regionima. Zakon ne može nositi naziv regionalni razvoj zato što nema nijedan atribut razvoja, ni finansijski, ni ekonomski, ni privredni, ni demografski, ni bilo koji drugi.
Ovaj zakon treba da nosi naziv zakon o statističkim regionima. Stvarni naziv je trebalo da bude takav. Da stvarno želite razvijati regione, onda bi to učinili putem Fonda za razvoj jer jedna od prioritetnih aktivnosti Fonda za razvoj pomoć nerazvijenim područjima i opštinama.
Mi držimo, kad kažem mi, mislim na Republiku Srbiju, rekord u Evropi po rasponu razvijenosti i nerazvijenosti opština, to je 1:15, oblasti 1:7. U Evropi je to 1:3. U našem regionu je 1:5. Mi smo rekorderi tu. Zašto?
Zato što nema adekvatne finansijske politike prema nerazvijenim područjima. Umesto da danas razgovaramo o merama i aktivnostima da vadimo one koji su potonuli, a mnogi su potonuli, sem nekoliko regiona, Novi Sad, Beograd i Niš, koji stvaraju 81% BDP, šta drugi očekuju?
Evo još jedan podatak. U periodu 2000. godine Beograd je davao 28% BDP, a danas daje 38. Vojvodina je davala 2000. godine 30, danas daje 32%. Niš je davao 10, a danas daje 11. Govorim za 2008. godinu. Šta drugi da očekuju? Kada će oni povećati učešće u BDP bez adekvatne strateške politike? Niste napravili strateški plan privatizacije, nemate ga. Nemate strateški plan razvoja nerazvijenog područja. Šta da očekuje narod? Ništa. Da očekuje samo jad i čemer.