Narodni poslanik Paja Momčilov ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, na početku svog izlaganja bio bih slobodan da se osvrnem na par konstatacija ovde o Odboru za zdravlje.
Neka mi bude dozvoljeno da kažem da smatram da je Odbor za zdravlje dobro radio, da ne mogu da se okvalifikuju članovi Odbora kao neradnici i kao ljudi koji loše rade svoj posao. Štaviše, mislim da je to jedan od odbora koji možda i prednjači u radu. Ne kažem ovo kao lični sud i ocenu, nego tako smo ocenjeni od izvesnih nevladinih organizacija na skupovima koji su održavani u Srbiji.
Mi smo raspravljali mnoge važne probleme iz zdravstvenog sistema i trudili smo se, a mislim da smo dobrim delom dosta i uspeli, da tu nadzornu ulogu promovišemo, eto, možda na jedan skroman način, ali bolje nismo mogli.
Prvo ću govoriti nešto o zakonu o duvanu. Rekao sam da je on nepotrebno donesen. Rekao sam da je to zakon koji je opet zakon kompromisa i da on ide u susret profitnom sektoru proizvodnje duvana i duvanskih proizvoda i nekih drugih institucija u ovom sistemu, kao što su kockarnice, igraonice itd, i da to opet sigurno nije nešto što je sasvim dobro.
Rekao sam da su neka rešenja nerealna i teško ostvariva, a rekao sam takođe i da imamo smešnih odredbi. Već imate kod same definicije – pušenje je posedovanje ili rukovanje upaljenim duvanskim proizvodom, bez obzira da li se dim aktivno udiše ili izdiše. Kako ga možeš izdisati bez udisanja, nije mi jasno. Ovo prvo – posedovanje, isključuje da onda i koristiš, znači, ako držiš u džepu, to je isto posedovanje, po meni.
Imate tu neke definicije – prostorija za pušenje mora biti zatvorena prostorija u celini, sa kliznim vratima koja se moraju samostalno zatvarati, s tim da se zatvoreni prozori i vrata smatraju kao deo zida te prostorije. Kako prozor može da se smatra delom zida? Ne može nikako po zakonima logike, ne treba takve stvari ovde ni pisati. Ovo bi učiteljica deci, kad bi tako nešto napisali u prvom razredu, popravljala.
Dalje se kaže – ako soba ima plafon. Pa, koja soba nema plafon? Vi kažete – ako soba ima plafon, i ako ima vrata i prozore, potpuno zatvorena sa svih strana tvrdim zidom od poda do plafona – znači, pa ne može da bude potpuno zatvorena ako ima prozor i vrata. Šta pišete ovde? Ovo ne razumem.
Sledeća besmislica – ako se vrata sobe u kojoj je pušenje dozvoljeno otvaraju u prostoriju u kojoj pušenje nije dozvoljeno, izuzev ako ta soba ima vrata koja se mehanički zatvaraju. Sva se vrata mehanički zatvaraju sem onih koja imaju elektronsku fotoćeliju. Što pišete ovo?
Zašto sam rekao da je nepotreban zakon? Rekao sam zato što taj zakon nije napredak u odnosu na prošli. Kad gledam prošli zakon, ne volim zakonske propise i nekako su mi suvoparni, i jezik kojim su ti zakoni u prošlosti pisani, ali ovaj prošli je cveće u odnosu na ovo što ste vi ovde sad napisali.
Biću slobodan da zbog građana Srbije pročitam prvi član prethodnog zakona, koji je vrlo kratak, koji nema mnogo članova, svega deset, i koji je praktično ono što ste vi ovde naširoko obrazlagali obuhvatio. On kaže: "Pušenje se zabranjuje u zatvorenim prostorijama u kojima se obavlja vaspitno-obrazovna delatnost, uključujući zbornice, i obezbeđuje smeštaj, boravak i ishrana dece, učenika i studenata; obavlja prijem, smeštaj, nega i lečenje korisnika zdravstvene zaštite i lica u stanju socijalne potrebe; obavlja proizvodnja, kontrola i promet lekova".
Neću dalje ići. Potpuno jasan govor. Bez suvišnih reči. Svako razume šta se kaže. Ima i liftova, a njih niste predvideli, a moglo bi da se podvede pod neku od vaših definicija. Ali, da se ostavimo toga.
Vi navodite da je razlog za donošenje ovog zakona briga o zdravlju građana Srbije. Čovek bi mogao da kaže da ste delom i u pravu, ali ako malo dublje promislimo, videćemo da i te kako niste. Vi kažete da se oslanjate na Okvirnu konvenciju o kontroli duvana, koju smo 9. februara 2006. godine ratifikovali i koja je u obavezi za nas da važi od 9. maja.
Mene interesuje, evo baš vi gospodine ministre, vi ste i funkcioner Svetske zdravstvene organizacije, evropskog ogranka, verovatno ćete se složiti sa mnom, najvažniji dokument je "21 cilj za 21. vek".
Cilj 12 glasi ovako: "Redukcija štetnosti alkohola, droge i pušenja. Do 2015. godine efekti po zdravlje zbog upotrebe psihoaktivnih supstanci, kao što su duvan, alkohol i droge, treba da budu značajno sniženi u svim zemljama regiona. U svim zemljama bi udeo nepušača trebalo da bude bar 80% među starijima od 15 godina, a blizu 100% kod osoba mlađih od 15 godina". Zašto niste pošli od toga? To je obavezujući dokument za nas. Mi smo članica evropskog ogranka Svetske zdravstvene organizacije. Za vas to ne postoji.
Pozivate se na Okvirnu konvenciju, zbog te Okvirne konvencije je jedna od bivših predsednika, Norvežanka, morala da ode i da se povuče u vilu u Francuskoj, zbog sukoba sa duvanskom industrijom. To je dobro poznata stvar.
Znači, ako se pozivate na to, krstite se vi, ovo nije crkva, gospodine ministre, a i vaše upadice su nepristojne i nekulturne. Ne branim vam da se tako ponašate, stvarno nemam ništa protiv. Vi imate pravo i na to. Što se vi krstite, znači, iščitao sam vam jedan od ciljeva na koji se niste pozvali a na koji ste dužni.
Doduše, kada ste plan o zdravstvenoj zaštiti organizacija dostavili našem odboru i kada smo mi razmatrali, pa smo kazali kako se plan zdravstvene zaštite za Srbiju, petogodišnji, budući, ne oslanja na dokumente, upravo na ovaj koji sam sada citirao, dobili smo objašnjenje da nismo dužni. Bogami, nešto tu nije u redu sa tumačenjima vašim i vaših saradnika.
Elem, da se opet vratimo ovom zakonu. Pošto je dosadašnji zakon bolji, apsolutno jasniji, kraći i precizniji, šta je problem? Verovatno je problem što edukacija i prosvećivanje nisu dali dobre rezultate. Za to nije krivo Ministarstvo zdravlja, to je kriva čitava društvena zajednica, na čelu sa izvršnom vlašću.
S druge strane, nadzor i inspekcija takođe su pali i nisu odradili svoj posao. Notorna je činjenica da dve inspekcije, koje su po ovom zakonu bile zadužene da se brinu o njegovom sprovođenju, nisu uspele da odgovore svom zadatku i da nisu sankcionisale ono što su bile dužne.
Gde je problem kod Ministarstva? Hajde sad dolazimo do problema. Ne može se licemerno donositi jedan kompromisan zakon na ovakav način, a u isto vreme štititi lobi proizvođački i duvanske industrije, na čelu sa stranim firmama, a vi dobro znate koje su to firme – Filip Moris, Britiš Ameriken Tobako i Japan Tobako, sa jednom našom fabrikom koja takođe postoji i koja je dobila licencu. Šta je radila Amerika?
Amerika je, ministarstvo pandan Ministarstvu zdravlja, tužila fabrike i velike lance proizvođača duvana i tražilo milionske odštete zbog narušavanja zdravlja građana Amerike. Dobijali su na sudovima velike milionske odštete.
Ako se borite za zdravlje građana Srbije, zašto vi, zašto fond ne pokrene isto ono što je pokrenuto u Americi, i ne samo u Americi nego i u drugim razvijenim zemljama Evrope? Ne. Vi ste ovde prodali fabrikama koje moraju da nađu novo tržište, pošto su proterane iz Amerike, a kad se američka fabrika protera, kad jednog pušača izgube u svojoj zemlji, oni moraju da nađu dva do tri u drugoj siromašnijoj, da bi mogli da imaju i dalje svoje profite.
Vi ste ugrađeni u taj profitni sektor i vi ih branite kao ministar zdravlja. Vi imate dinar zdravstveni, to je malo, to je ništa. Radite ono što rade razvijene zemlje sveta i Evrope, i što su uradile, u istinskoj borbi proganjanja i iskorenjivanja pušenja i duvana.
Šta ste uradili sa proizvođačima duvana? Namamili ih premijama i premiranjem. Sada kada hoćete da im ukinete, oni prete štrajkovima. Zašto ih niste preusmerili na druge kulture i druga dobra da proizvode, pa da se onda stimulacijama, naravno, smanjuje ta proizvodnja duvana.
Na kraju krajeva, kako izgleda bilans proizvodnje i potrošnje duvana u našoj zemlji? Ako je verovati Privrednoj komori Srbije, najnovijim podacima, kaže se ovako – u 2008. godini u Srbiji je 133,8 miliona dolara spoljnotrgovinska razmena duvana i duvanskih proizvoda. Na izvoz otpada 45 miliona dolara, a na uvoz 88,7 miliona dolara, što znači 43,5 miliona dolara smo u deficitu. Evo šta štićenje profitnog sektora donosi Srbiji – donosi deficit i donosi je l' tako nepotreban uvoz, a sigurno ćete se i vi složiti da je duvan apsolutno štetan.
Vi to ne radite, to treba da radite, a ne ovako kompromisne loše zakone da donosite. To da ste uradili, imali biste našu podršku. Srpski radikali bi rekli – stvarno vodite brigu o zdravlju građana Srbije.
Ono što samo još hoću da kažem, kako vi to mislite da uvedete tu novu kontrolu tih kontrolora? To je nerealno. Vi ne sprovodite ni sad kontrolu od lica ovlašćenih, kojima je to profesionalna dužnost, a očekujete da ćete od nekih volontera imati sankcionisanje. Neće moći.
Na kraju krajeva, ako govorimo o duvanu, kao lekar nemam dilemu da je on štetan. Kao nepušač kome duvan smeta, apsolutno bih bio za sveobuhvatnu primenu zabrane pušenja. Ako vi govorite o Evropi, onda kažite 11 zemalja Evrope ima sveobuhvatne zakone o zabrani pušenja.
Ako ste smogli snage da dotle dođete, nije to samo Evropa, to su i Amerika i druge zemlje, onda ima smisla menjati ovaj bolji zakon od ovog nakaradnog vašeg. Onda ima smisla. Ali, ako niste dotle došli i nemate snage ni da uradite onaj prethodni važniji korak, da proizvodnju i distribuciju u našoj zemlji na štetu naših građana smanjujete, nemojte se ni ovim papirima igrati.
Mnogo ste se zaigrali, a zdravlje građana Srbije nije dobro. To ću vam isto pokazati u kasnijem izlaganju. Ono što sam rekao, da kao lekaru bi mi se činilo opravdano i da se primene sveobuhvatne mere, koje vi niste ovim zakonom primenili. S druge strane, ako poznajem i poštujem principe medicinske etike, stvarno sam u dilemi da li je u redu ograničavati ljudska prava pušačima i zabranjivati im da u odvojenim prostorijama posebnim mogu da i na štetu svog zdravlja koriste duvan?
Hipokratova etika više ne važi. Možete da se prekrstite opet ministre, sad je momenat možda. Nov princip medicinske etike uključuje informisani konsenzus i pristanak. Kao lekar, ako mi dođe Jehovin svedok, krvari i potpiše da ne želi da primi transfuziju, moram da prihvatim to.
Ako je princip medicinske etike takav i svaka metoda za lečenje i dijagnostička mora da bude propraćena danas informisanim pristankom, onda mi sada dolazimo stvarno u jedan apsurd. Kako možemo tim ljudima, čak i da se bavimo na neki način ''eutanazijom'', gospodine ministre, kako onda da branimo ljudima u nekom ograničenom prostoru uz jednu pravu kontrolu da upražnjavaju i ovako nešto?
To je ono što sam imao da kažem u vezi sa ovim zakonom i mislim da je to dovoljno. Voleo bih vaše odgovore, sem kršćenja. Pogrešili ste instituciju, izgleda ste i praznike i datume pobrkali, prošao je Uskrs. Da sam znao, poneo bih jaja pa bi se možda i potucali, ko zna, ali nisam znao da ste religiozan i da se krstite u parlamentu.
Sad nešto u vezi sa zakonom o lekovima. Samo bih nešto rekao zašto mi nismo za ovaj zakon. Ako pročitate, recimo, dnevnu štampu, čoveka zainteresuje šta piše dnevna štampa, šta nam je doneo novi zakon o lekovima. Čitam – 20. februar, list "Blic" - "Moguće poskupljenje lekova", to je naslov.
Onda, sažeto na osnovu intervjua sa osobom koja sedi pored vas, gospođom Pavlović, šta predviđa novi zakon – usaglašavanje sa direktivama EU, usaglašavanje sa zadacima Svetske trgovinske organizacije, stvaranje uslova za domaće proizvođače za izvoz lekova, proizvođači formiraju slobodne cene lekova koji se ne izdaju na recept, jednostavnije izdavanje dozvole, uvažavanje stranih sertifikata, skraćuje se vreme, jednostavniji uvoz i izvoz lekova.
Ako pročitamo šta ste napisali u vašem obrazloženju za razloge, vi kao ministar zdravlja, a napisali ste tri stvari. Kazali ste ovakve razloge: broj jedan - usaglašavanje sa direktivama i drugim propisima EU iz oblasti lekova i medicinskih sredstava; broj dva – usaglašavanje sa zahtevima Svetske trgovinske organizacije; i tri – stvaranje uslova za domaće proizvođače lekova i medicinskih sredstava za plasman njihovih proizvoda u zemlje EU i druge zemlje sveta.
Gospodine ministre, osnovni razlog zašto je trebalo da menjate i donosite ovaj zakon je da obezbedite građanima Srbije kvalitetne, bezbedne, jeftine i dostupne lekove. Nigde to niste napisali. Stavili ste se potpuno u kola profitne farmaceutske industrije, a građani Srbije vas uopšte ne interesuju. To ću vam dokazivati i u kasnijem izlaganju. Gde su vam ovi principi? Nigde ih niste naveli. Ovo su razlozi zašto ste vi ovo doneli.
Kada predstavnici farmaceutskog sektora, nevladine organizacije nama kao Odboru i svim članovima pošalju pisma koja ću vam pročitati, molim vas da date i odgovore, odbranite se, ne krštenjem, rečima, da li vi niste neko ko je u lancu profitnih farmaceutskih firmi?

Zaista nije u redu, ne možete tako sa ministrom razgovarati, postavljajući mu, pre svega, pitanja koja degradiraju ličnost ministra, Vlade i ovog doma.

Ako vi dopuštate njemu da se tu krsti, da se kezi, nemam ništa protiv, i da je to u redu, a ja ničim njega nisam uvredio. Pročitaću vam to pismo, ja sam samo citirao pismo.

Molim vas, držite se dnevnog reda.

Apsolutno se držim.

Držite se dnevnog reda, zakoni su na dnevnom redu, a ne pismo koje vi dobijate. Molim vas, dajte da imamo malo dostojanstva, kolega.

Hoću, nisam protiv toga, samo sam rekao da ono što je napisala farmaceutska struka, što je nama prosleđeno i što ću pročitati, traži odgovor. Ako sam nekoga time uvredio, izvinite.
Pošto je 20. minut, prekinuću sad, pa ću nastaviti kasnije.

Narodni poslanik, potpredsednica Skupštine, gospođa Gordana Čomić.

Zahvaljujem, predsednice. Dame i gospodo, u dva zakona koja su pred nama, zakon o zaštiti od duvanskog dima i zakon o lekovima i medicinskim sredstvima, pokušaću da dam doprinos kontekstom, našom ili mojom percepcijom konteksta u kojem se zakoni donose, jer ih smatram važnim, jer ih smatram paradigmom, kako za skupštinski rad, tako i za mnogo budućih stvari koje ćemo raditi, bez obzira ko bio u opoziciji, ko bio vladajuća većina u Narodnoj skupštini ili u Vladi.
Šta je kontekst? Kontekst je da, u slučaju prvog zakona, dakle zakona o zaštiti stanovništva od štetnosti duvanskog dima, mi imamo pred sobom problem koji pokušavamo da rešimo regulacijom. Problem je kako da odbranite slobodu jednih i da istovremeno obezbedite zaštitu prava nekih drugih. To je ključni problem za mnogo zakona koje ćemo mi donositi i koje smo već donosili u ovoj skupštini.
U ovom predlogu zakona koji je tema, sloboda jednih su oni koji duvan koriste i s obzirom da koristiti duvan nije kriminalna aktivnost, onda smo rešili da donesemo regulaciju kojom ćemo obezbediti slobodu onih koji duvan koriste.
Pravo na zaštitu, na zdrav vazduh, na čist vazduh, moramo obezbediti onima koji duvan ne koriste i iz tako, naizgled, prvog jednostavnog problema koji je pred nama vidimo da, u suštini, imamo jedan komplikovan sistem. Zašto komplikovan sistem?
Zbog toga što u nemogućnosti da to ljudi prirodno reše, dakle da oni koji imaju slobodu da koriste duvan ne ugrožavaju one koji traže pravo da žive u sredini bez duvanskog dima, dakle oni to ne umeju sami da reše, kao i inače što ljudi ne umeju sami da reše mnogo problema i zbog toga nam treba regulacija.
Šta je naš zadatak? Da vidimo da li ćemo previše regulacije uneti u jednu oblast koja se tiče odbrane slobode jednih i zaštite prava drugih. U tom kontekstu ću da gledam zakon koji je pred nama. Da li je prava mera?
I u reakcijama i kolega iz mog poslaničkog kluba iz vladajuće većine i kolega i koleginica iz opozicije, videćete da su reakcije potpuno različite. Oni koji su skloniji zaštiti prava, oni koji traže vazduh bez duvanskog dima, tražeći rigoroznije mere u zakonu, oni koji su skloniji da zagovaraju slobodu izbora, dakle slobodu da se koristi duvan, tražiće smanjenje rigoroznosti mera.
Naš zadatak je, i slažem se tu potpuno sa kolegom narodnim poslanikom Čedomirom Jovanovićem, da ovo nisu teme opozicije i vladajuće većine, na kojima bi moglo da se stiču poeni ili da se razlikuje politika opozicije i vladajuće većine, da nađemo šta je prava mera.
Moj doprinos biće možda karikiran unekoliko, ali namerno, zbog toga što je, ponavljam, kontekst odbrana slobode jednih i zaštita prava drugih, kontekst koji ćemo kroz mnogo zakona imati priliku da sretnemo i možda je prilika ova dva zakona pred nama da mi kao Skupština napredujemo, kao narodni poslanici u celini, bez obzira da li smo vladajuća većina ili opozicija.
Dakle, ako smo zagovornici slobode izbora, onda ćemo se braniti slobodom izbora i tražiti da se nama koji želimo da koristimo duvan poštuje sloboda izbora.
Dva važna argumenta su kod onih koji zagovaraju slobodu izbora. Prvi je, niko od nas ne traži da prestanemo da kupujemo cigarete, mi smo dobrodošli da kupujemo cigarete, a to gde će taj duvan i cigarete biti trošeni, to smo zamoljeni da nas niko ne vidi. Tu je jedna nota licemerja koja se ponavlja uvek u problemima kad imate odbranu slobode jednih i zaštitu prava drugih.
Zašto smo zamoljeni da kupujemo cigarete? Zato što akcize, dakle porez na potrošnju i porez na cigarete kao akciznu robu pune budžet Republike Srbije iznosom negde oko 60 miliona evra.
Dakle, nećemo da zabranimo prodaju cigareta zato što znamo da će to proizvesti crno tržište i da će država ostati bez prihoda, ali ne želimo ni da damo bilo kakva uputstva onima koji kupuju cigarete da to prestanu da čine, pošto je lepo imati u budžetu prihod koji ulazi od akciza, odnosno od poreza koji se vezuju za duvan.
Drugi argument koji imaju ovi koji brane slobodu izbora, jeste da smo svedoci i učesnici kampanja koje idu ka prevenciji pušenja, ka objašnjavanju da je korišćenje duvana štetno, ka svim medicinskim analizama i studijama koje govore u prilog i onda je argument, saglasni sa štetnošću, ne dovodeći u pitanje štetnost, tražimo kraj.
Dakle, ako u neki petak Narodna skupština ili sve skupštine u EU ili na planeti donesu zakone kojima zabranjuju pušenje i ako svi ostavimo duvan, mi koji ga koristimo, šta će biti sa proizvođačima duvana, sa zaposlenima u duvanskoj industriji, sa onima koji imaju objekte u duvanskoj industriji?
Dakle, niko ni ne pretpostavlja da će to biti rezultat kampanje o prevenciji pušenja, da će se završiti tako da će zaista oni koji koriste svoju slobodu izbora kazati – neću da koristim svoju slobodu izbora, te tako više prometa duvana po planeti neće biti i to je ljudski.
Kada pređemo na ovu drugu stranu, dakle, onih koji su za zaštitu svojih prava da žive u sredini koja je oslobođena duvanskog dima, imaćemo argumentaciju koja će se sastojati u listingu svega onoga što je nepobitno dokazano, proveravano, menjano, biće verovatno i novih dokaza o tome koliko je duvan štetan za zdravlje korisnika duvana i za one u njegovoj neposrednoj okolini, počevši od toga kako reaguje na organizam, do studija o plodnosti, preko studija koje pokazuju na koji način se umanjuje radni efekat, na primer, ili produktivnost kada imate nepušače ili pušače u radnom okruženju.
Kada govore o svojoj argumentaciji oni koji su za zaštitu prava, tu se javlja jedan argument koji sam sklona da kritikujem i da izložim kritici, nadajući se podršci nas narodnih poslanika, bez obzira da li smo opozicija ili ne, dakle, u kampanjama za prevenciju pušenja, u kampanjama koje govore o štetnosti javlja se jedan ton netrpeljivosti prema korisnicima duvana. To je opasan teren.
Dakle, dokle god ne klasifikujemo korišćenje duvana kao kriminalnu aktivnost, onda je istovremeno i odbrana slobode da se napravi izbor da se duvan koristi ili ne i obaveza da štitite prava onih koji hoće zdravu sredinu, zajedno imamo jedan najmanji zajednički činilac, a to je da ne smemo dopustiti netrpeljivost prema ljudima koji, poštujući zabrane o korišćenju duvana, ovog zakona, još rigoroznijeg ili manje rigoroznog, dakle, atmosfera netrpeljivosti i diskvalifikacije samo zato što je neko odlučio da koristi slobodu i da koristi duvan, to je stvar oko koje se moramo složiti da je nedopustiva.
Onog trenutka kada naša Srbija ili bilo ko odluči da je konzumiranje duvana kriminalna delatnost, onog trenutka možete da imate diskvalifikacije po toj osnovi, kao što su u sferu kriminalnog stavljene bolesti zavisnosti drugih vrsta, kao što su droge ili supstance koje se tretiraju kriminalno, bez obzira da li ih konzumirate privatno ili na zakonom propisanom mestu, ako uopšte imate zakonom propisana mesta za kriminalne aktivnosti i konzumacije narkotika.
Dakle, ovaj kontekst govorim zbog toga što mislim da je važno da se setimo konteksta, ovako kako ga slikam, i u drugim slučajevima, kada budu slični zakoni, kada budemo imali zajednički problem regulacije kako odbraniti slobodu jednih i kako obezbediti zaštitu prava nekih drugih.
Ponoviću zašto to moraju da rade skupštine? Zato što ljudi ne umeju spontano da urede svoje odnose, zato što moraju da imaju nekakvu regulaciju koja će im zajedničkim dogovorom manjine ili većine ili samo odlukama većine propisati koje su regulacije takve da proizvode društveno poželjno ponašanje.
Volela bih da vidim u onom delu zakona koji se bavi kancelarijom za prevenciju pušenja, koji se bavi saradnjom sa drugim ministarstvima, koji se bavi idejom da o zdravstvenom obrazovanju zajedničkim naporom radimo sa decom u predškolskom ili još nižem uzrastu, ne samo upoznajući ih sa štetnostima duvana, nego upoznajući ih i igrajući se sa njima u dogovoru oko toga šta je sve ono što nam čini zdrav život, na koji način možemo da koristimo resurse oko sebe da bi zdravo živeli.
Dakle, ako to bude akcenat ovog zakona, onda će zakon biti dobar i biće primenjen. Ako bude samo ideja da smo eto ponekad neskloni proveri koliko dobro primenjujemo zakon, a ponekad još neskloniji našoj obavezi da zaista razgovaramo o tome kakav problem imamo kada je primena zakona o zaštiti izloženosti duvanskog dima u pitanju, onda neće valjati.
To je drugi kontekst na koji hoću da uputim kada je u pitanju ovaj predlog zakona, a to je da se između raznih nas ovde u sali čulo – ma šta, nema veze, ionako neće biti primenjen.
On je paradigma za zemlje koje grade demokratiju, paradigma je za institucije koje pokušavaju da osvoje svoje mesto u društvu, paradigma je za slabost i za moguće prednosti institucije. Ako mi ovde kažemo da ćemo doneti zakon koji se verovatno neće primenjivati, onda treba da čujemo sebe šta govorimo i da shvatimo koliko je to besmisleno.
Ako nemamo snage da zajedno kao institucija, dakle ponavljam, i opozicija i vladajuća većina, kontrolišemo izvršnu vlast da li primenjuje zakon koji donosimo, onda ćemo pre pričati o nekakvoj volji za normativnim optimizmom, dakle, ne samo da donosimo zakone, nego što ćemo imati prava da kažemo - želimo da donesemo zakon o zabrani izloženosti stanovništva duvanskom dimu zato što imamo institucije koje će pratiti i kontrolisati primenu, imamo svest o tome koja dobra će to doneti svim sektorima na koje se zakon odnosi i imamo svest o kontekstu u kojem se zakon donosi. Tek onda i taj i svaki drugi zakon će imati svoj puni smisao.
Normativni optimizam je karakteristika za društva koja su slična našem, dakle za zemlje koje tek utvrđuju svoje institucije i nije to greh ni priznati ni razumeti, greh je ništa ne učiniti da se to promeni. Dakle, bilo bi po mojoj proceni dobro da smo raspravu o ovom predlogu zakona imali sa analizom razloga zašto primena prethodnog zakona nije uspela.
Pošto se meni čini da nije uspela, moguće da nemam informacije, rado ću povući tvrdnju, ali koliko znam samo je dvoje poslanika i jedna službenica Narodne skupštine kažnjena sa 5.000 dinara zbog korišćenja duvana na prostoru koji nije propisan. Da li će biti dovoljna reč ministra da će ovaj zakon biti primenjen do poslednjeg? Meni neće, zbog toga što mislim da je to prva posledica koju treba zajedno da izvučemo iz konteksta koji pokušavam da prikažem.
Nije dovoljna samo reč, neophodni su dokazi koji podrazumevaju zajednički rad nas koji pokušavamo, nekad uspevamo da kontrolišemo izvršnu vlast, nekad ne.
Zašto o tome govorim u prilog, recimo, trećeg opisa konteksta oba zakona koje donosimo? Zato što je politika po svojoj strukturi idejna i delatna i po idejama se razlikujemo, ove poslaničke grupe, parlamentarne grupe i odlično se razlikujemo. Borila sam se 20 godina da imamo jednake šanse pri takmičenju za svoje političke ideje i uvek mi je smešno kad mi neko preti da ćemo izgubiti izbore.
Mi smo se borili za to, jedni da dobiju izbore, pa drugi da dobiju izbore. Takmičenje za to ko će biti bolji je suština političke konkurencije u onom smislu koji još uvek gradimo. To je idejna. Delatna je – da li imate instrumente, program da ideje te politike sprovedete u delo, to je ono što je delatno i to je zadatak ove skupštine.
Imamo neke ideje šta znači zakon o zabrani izloženosti stanovništva duvanskom dimu. Da li će biti delatno, to jednako od nas zavisi, kao što zavisi i od Vlade Republike Srbije, odnosno od ministarstava, i prostor u kome jedni druge kontrolišemo je uvek takav da će onaj koji primeti da je jedan pasivan zauzeti taj prostor.
Vlada ne voli sama od sebe da se kontroliše. Niko ne voli sam od sebe da se kontroliše. Svaka je moć preveliko iskušenje da bi neko dobrovoljno pristao da svoju moć postavi na kontrolu. Tu Narodna skupština, svi poslanici unekoliko vode.
Zašto spominjem politiku koja je idejna i delatna? Zbog toga što svaka politika može, ne da može, nego i nema, samo dva dela ima svaka politika. Jedno su intervencije u prostoru i promene u prostoru, a drugo su promene u socijalnim vezama. Nema treće politike: ili menjate prostor, to su juče spomenut i ovde debatovani zakon o ravnomernom regionalnom razvoju, zakon o planiranju, šta god hoćete, crpivost prirodnih resursa, promene, akcidenti, zagađenje životne sredine, šta god hoćete, donosite neke zakone kojima menjate prostor u kome živite, gde vas je neko poslao da tim prostorom upravljate na dobro svih.
Drugi deo politike je promena socijalnih veza. To je ovaj zakon. Zakon šalje jasnu poruku da je korišćenje duvana nepoželjno. Ako poruka ostane na tome, nemam ništa protiv. Zakon je regulisao da je nepoželjno na tim i tim mestima.
Ako zakon pošalje poruku da su nepoželjni ljudi koji koriste duvan, onda imam protiv, zato što su to elementi diskriminacije koji su nedopustivi za promene socijalnih veza, jer su to promene socijalnih veza nagore, a ne nabolje, a ja bih da menjamo nabolje.
Poslednjih pet minuta, zakon o lekovima i medicinskim sredstvima. On u suštini takođe spada u zakone kojima menjate socijalne veze. Možda ne izgleda tako, ali jeste. Od svih članova zakona koji su pred nama, od svih propusta ili dobrih strana primene prethodnog zakona za poslednjih sedam ili šest godina, znamo zato što smo tražili te podatke, bez obzira da li smo opozicija ili vladajuća većina. Stanovništvo ne zna.
To nije odgovornost samo Vlade Republike Srbije i nadležnog ministarstva, to je odgovornost i nas koji sedimo u Narodnoj skupštini, jer se socijalne veze među ljudima menjaju tako što razmenjujete informacije.
Srbija ima jednu ponekad smešnu, meni ponekad vrlo simpatičnu, ali vrlo teško iskorenjivu osobinu, a to je da često ne slušamo jedni druge kada govorimo, da vodimo dva monologa, retko dijalog i dobra je vest da je u ovoj skupštini počeo dijalog, a drugo da zadržavamo informacije, smatrajući da je informacija dragocenost i da te informacije ne širimo. Obe navike su loše po društvo. Informacija služi da se prosledi. Dvoje ljudi u susretu služi da bude u dijalogu i da slušaju jedno drugo, a ne da vodimo monolog.
Zašto ovo vezujem za Predlog zakona o lekovima i medicinskim sredstvima? Zbog toga što, već je ovde rečeno, tačno je da je taj zakon u odnosu na prethodni izmenjen samo uvođenjem agencije, nadležnosti agencije i u nekoliko različitih članova, malo izmenjenih u odnosu na prethodni zakon. To je kontekst na koji hoću da se osvrnem i da ga oslikam.
Bila sam, jesam i biću zagovornik regulatornih tela, smatrajući da je to veći prostor da ljudi kontrolišu šta rade neki drugi ljudi koji za javni budžetski novac obavljaju javne poslove. Ostaću zagovornik regulatornih tela, jer smatram da je ta vrsta posla dobra. Šta onda ne valja? Moguće je da neće valjati ni kada je u pitanju agencija koja se uvodi ovim zakonom.
Znamo šta rade regulatorna tela, ali nažalost Skupština još nema mehanizme kako da kontroliše da li oni stvarno rade to što rade. Imate jedan ponekad smešan rezultat da hoćete kao Skupština da kroz regulatorna tela omogućite transparentnost, javnost, kontrolu nekoga ko se bavi javnim poslovima, ali da nemate sredstava kojim ćete da kontrolišete ako to ne rade, nisu krivi oni, nego vi.
Spremna sam da Narodna skupština bude odgovorna, bez obzira da li smo vladajuća većina ili opozicija, za sve ono za čega jesmo odgovorni. Za sve ono za čega nismo odgovorni, mislim da Skupština treba da smogne snage i kaže – ovi su odgovorni za to i to. To je jedini razlog zašto spominjem agenciju, ne govoreći unapred da će to biti slučaj, ali imamo iskustva sa nezavisnim telima takve vrste.
Daću samo poslednji primer, da je državni revizor, koji je po zakonu trebalo da dođe na Odbor za finansije, otišao na konferenciju za štampu. Nemam ništa protiv, ali je Narodna skupština ispala neodgovorna, kriva i sve ostalo, za postupak koji apsolutno nema veze sa Narodnom skupštinom. Naravno da se ne odnosi na agenciju.
Želeći da ovaj zakon ministar pažljivo pročita, u saradnji sa podnosiocima amandmana i sa nama, zahvaljujem se na pažnji i na podršci poslanika koji s pažnjom slušaju ovako dugačak govor.