Dame i gospodo narodni poslanici,  poštovani građani Srbije, danas raspravljamo o setu zakona. Imam čast da predstavim od ovog seta samo tri zakona zbog vremenskog perioda koji smo dobili, tako da ću početi sa zakonom o proizvodnji sorti poljoprivrednog bilja.
Zakoni iz 998. i 2002. godine ovu oblast nekada su regulisali, a zakonom od 2005. godine je došlo do promene tog prethodnog zakona, gde su voćke, vinove loze, hmelj, zakon o semenu, priznavanje sorti je bilo regulisano sa ova dva zakona. Donošenjem ovog zakona rešile bi se sve nesuglasice koje nisu mogle da se definišu prethodnim zakonima.
Još u doba našeg velikog naučnika Mihajla Pupina mi u Srbiji smo se bavili ovom delatnošću koja se zove kalemarstvo i voćarstvo i on je još iz tog belog sveta slao poruke Srbiji – gajite, kalemite i proizvodite najkvalitetnije voće i povrće, jer ovo podneblje i ovo sunce daje najkvalitetnije plodove na zemaljskoj kugli.
Danas svi naši instituti su devastirani. To je bio cilj aktuelne vlasti kojom upravlja strani kapital i struka. Tim strancima je bio osnovni cilj da unište našu struku, nauku i dovedu Srbiju u zavisnost, da Srbija mora da kupuje te strane sorte, odnosno njihov je cilj bio samo profit.
Mi danas moramo da uvozimo sva semena iz Amerike, Evrope i da to tržište naše seme i sve što je domaće mora da se ogadi proizvođačima na raznorazne stručne načine. Mi smo izvozili seme kukuruza, seme pšenice, seme suncokreta. Govorile su moje kolege o tome. Danas od tog izvoza nema ništa. Izvozili smo vinovu lozu. Danas smo glavni uvoznici loznih kalema.
Srbija je proizvodila 60-80 miliona kalemova vinove loze. Izvoz je bio u bivši Sovjetski Savez i prostor bivše SFRJ, Hrvatska, Makedonija.
U Sovjetski Savez smo izvozili 40 miliona loznih kalemova. Ako je današnja cena kalema na svetskoj pijaci od jedan do dva evra, izračunajte sami kolika je to bila korist za Srbiju. A danas uvozimo, "Raušedo" firma iz Italije, "Rihter" firma iz Francuske. Zamislite koliko bi radnika i porodica bilo zaposleno samo na tom poslu.
Znamo mi kada je to počelo i traje do današnjih dana. To je počelo dolaskom gospođe za ministra poljoprivrede, ona je sve učinila da napravi štetu našim proizvođačima i da sadni materijal dobije što crnji izgled.
Setićemo se tih instituta koji su se bavili ovim poslovima. To je Zaječar, to je Radmilovac, Sremski Karlovci, Čačak, Vučje i ostali. Prilikom uništavanja tih naših kuća imali su zadatak da unište i hemijsku industriju koja je pratila voćarstvo i vinogradarstvo. To su bili "Zorka" Šabac i "Župa" Kruševac.
Ako ovaj zakon bude mogao da revitalizuje ove ruševine o kojima sam govorio, to neće biti loše, ali smatram da je to nemoguća misija i da je za to potrebna ogromna količina novca i duži vremenski period da povratimo tehnološki niz iz ove oblasti. I danas kod mene u Sremu se sade novi zasadi, koji repromaterijal sadnog materijala se uvozi iz Italije i Francuske.
Da li neko zna koliko je njihova upotrebna vrednost? Ne zna. Da li će zakon, to što je cilj, omogućiti da se povećaju zasadi vinove loze i svih voćnjaka? Vreme je pred nama, videćemo.
Imao sam zadatak da podsetim Ministarstvo da oni znaju i da vezano za ovaj zakon obezbede dovoljnu količinu para kako bi povratili to što smo izgubili u prethodnom periodu.
Vode, zakon o vodama. Ovaj zakon o vodama je morao biti donet pre mnogo zakona koji je ovaj parlament usvojio iz nadležnosti zaštite životne sredine i poljoprivrede.
Zakon o vodama je morao da sagleda sve negativne uzroke i posledice koje su se dešavale u prošlom vremenu, na primer, poslednjih sto godina, i da na osnovu tih i takvih parametara donese nove metode upravljanja vodenim resursima.
Na primer: šta uraditi sa klizištima? Kako pripremiti korita reka i rečica koje su činile ogromne štete poljoprivredi i naseljenim mestima? Sve to da bude sažeto u ovom novom Predlogu zakona, a Evropsku uniju ostaviti po strani, jer naša voda ne ide ka Evropskoj uniji, već njihove prljave vode i prljave tehnologije zagađuju naše reke i prostore.
U svetu značaj ovog resursa se menja. Ako znamo da je na zemaljskoj kugli živelo šest milijardi ljudi, a za 40-ak godina biće devet milijardi. Ako to predstavimo na primeru jednog kubnog metra vode, videćemo taj odnos zagađenosti i upotrebe tog kubnog metra vode.
Znači, ovaj resurs mora biti planiran i organizovan na jedan način, da mi kao sastavni deo tog sveta vodimo računa u našoj Srbiji, o tim i takvim vodenim resursima - a to je šumovitost naših prostora mora da se poveća od 27%, koji sada, pa na 43% koje planiramo i više. Na primer, u Vojvodini je sada 5% šumovitosti, težimo ka 14%.
Na primer, kanalska mreža u Vojvodini je posekla svu drvnu masu i na tim mestima su sada šikare, a te površine su oko 12 hiljada hektara koje imaju za cilj da obezbede i opšte koristi od šume, a ne samo da zaštite obalje i priobalje.
Kad znamo da jedan metar kvadratni šumskog zemljišta u toku godine zadrži 100 litara i više vode, šuma je rezervoar, ali i čuvar te i takve vode.
To je priča koja nije ušla još u uši ministarstva koja su zadužena za resurse vode. Zagađene aktivne materije nam dotiču sa Kosova i Metohije Ibrom, a tamo je Euleks kao reprezent Evrope. Šta on tamo čini da se ta zagađenost smanji? Ništa.
Zašto ovim zakonom o vodama nije sistemski rešen kanal Dunav – Tisa – Dunav, a vezano je za navodnjavanje i odvodnjavanje? Kaže ministar da će ovim zakonom podsticati navodnjavanje i da će se sistemi kojih danas ima od 6-7% se povećati na 10% poljoprivrednog zemljišta i da će ti poljoprivredni proizvođači dobiti umanjenu taksu vezano za odvodnjavanje i navodnjavanje, ako budu koristili ova sredstva iz budžeta.
Zašto ovim zakonom nismo predvideli da taj veliki talas Dunava u ulasku u našu zemlju prevedemo u neko novo korito koje može da sprovede taj visoki talas, odnosno da napravimo kanal Dunav – Sava, koji bi se prokopao na granici Hrvatske i Srbije kod sela Erdevika, pa da ide preko Vizića, pa do granice Save, odnosno Kuzmina.
Taj kanal bi se koristio kao plovna površina, a mogao bi ceo Srem da navodnjava. Cena i predračun kopanja tog kanala se meri kao što košta kilometar nekog asfaltnog puta, autoputa. To znači, milion – milion i po evra, a možda bi to bilo i nešto skuplje. To znači da ovaj zakon u odeljku 84, 85. i 86. to je trebalo da predvidi.
Kažete da u zakonu da voda ima ekonomsku vrednost koja se snažno reflektuje na razvoj svih segmenata privrede i društva? Kako to mislite da realizujete, a znate da smo kao privreda u kolapsu, da se ne vidi izlazak iz krize?
Koji korisnik da plaća kad nam je sve uništeno: kultura, nauka, prosveta, zdravstvo, privreda, vojska, policija, sudstvo, ko će biti taj korisnik da plaća, kad nema ni za hleb, a znamo da je voda uvek bila džabe?
Ovo je vrlo interesantna direktiva Saveta 80/68 EC i 2006/118/EC o zaštiti podzemnih voda od zagađenja. Ta ista Evropa vrši pritisak na vlast da se nuklearni otpad i opasni materijali deponuju baš u Srbiju, u napuštenim rudnicima i lokalitetima koje oni odrede. Koliko vremena treba da prođe da se očiste vodotoci koje je zagadio NATO kada su nas bombardovali? O tome u ovom predlogu ni reči.
Plaća zagađivač. Ko će od njih da naplati da li će to biti naš ulog pre ulaska u NATO alijansu, a napravili su nam štetu od 200 milijardi dolara? Upamtite, 200 milijardi dolara. Taj dobar status voda neko mora da plati, a mi u Srbiji nemamo takve građane, nisu oni danas sposobni da to plate.
Načelo jedinstva vodnog sistema, upravljanje vodama u okviru jedinstvenog vodnog prostora mora se odvijati u skladu sa regionalnim razvojem Srbije. Kako? Zar mislite da to rešite Zakonom o regionalnom razvoju, jer voda je čudna, ona ne može da se zaustavi i da sačeka da se tamo neka dva predsednika opštine dogovore o količini i brzini, kakvoći, hemijskom sastavu i svim ostalim faktorima.
O šumama imam nešto vremena da upotrebim i za taj zakon. Taj zakon su moje kolege komentarisale, a bilo je i dosta kolega iz pozicije koje su uglavnom hvalile zakon, što je logično da hvale. Daću jedan presek, odnosno koliko mi vreme dozvoljava, možda neću stići sve zbog vremena, ali koliko stignem, to ću upotrebiti.
Zakon o šumama ima za cilj da ustavno-pravni sistem uskladi sa faktičkim stanjem šuma na terenu. Šuma je uvek činila ogromnu materijalnu sigurnosti i državi i vlasnicima šuma. Danas je po nekim procenama stanje šuma u vlasničkom smislu - 47% privatne šume, a 53% državne šume.
Ima i podataka da se taj odnos promenio i da on iznosi 52 privatne šume i 48 – državne. To će tek biti veliki zadatak Ministarstva i svim subjektima da se to raščlani onako kako treba da bude.
Zakon propisuje mere radi stalnog postojanja šuma, a mi kao narod i država moramo stalno imati na umu da je šumovitost u Srbiji 27, a da naš zadati cilj treba da bude 41%. Da bi taj cilj postigli, država mora da obezbedi veliku količinu para putem budžeta i ostalim donacijama i prilozima, i da se te pare ulože namenski u podizanje novih, mladih i kvalitetnih šuma.
Taj danas ulog u šume sutra za 80 ili 100 godina će omogućiti novim generacijama da kvalitetno žive sa tim šumama i da imaju mogućnost da stalno održavaju taj fond i taj procenat od 41% šumovitosti i povećaju za njima realne mogućnosti.
Malo smo tu komentarisali i polemisali oko tog procenta šumovitosti. Ministar kaže – nismo mi tu daleko od Evrope. Ali, ovim mojim komentarima stalno njima dajem do znanja da mi moramo imati veći procenat od tih koji nama daju zadatke. Znači, mi smo, konkretno Šumadija je bila nekad pokrivena šumom i ta šumovitost je bila vrlo visoka.
Da bi ispunili sve te pretpostavke koje nudi zakon, moraju se i kadrovi šumarske struke pripremiti za taj posao. Kako? Tu mora Ministarstvo i prosvete, i Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo zaštite životne sredine da naprave operacioni plan kako bi došli do tih novih kadrova koji će voditi brigu o šumama. Ali, potrebna su i finansijska sredstva da bi to sve bilo učinjeno, a budžet za upravu šuma je mali i taj problem mora da se reši. Tu smo komentarisali oko tih para koje su bile namenjene vezano za šume.
Reći ću par rečenica o šumama Vojvodine i šumovitosti tog regiona. On danas iznosi 5%, a zacrtani cilj je 12%. Povećanje šumovitosti u Vojvodini je izvodljivo, pošto postoje površine, i o tome su govorile kolege, koje su uglavnom šumska zemljišta i te površine treba privesti nameni. To su kanali obalja i priobalja. Tih kanala ima oko 12.000 hektara koji su sada obrasli šikarama i te šikare treba prevesti u kvalitetne ekonomske šume.
Član 7. ovog zakona ima obavezujući karakter i on glasi: "Sopstvenik, odnosno korisnik šuma dužan je da sprovedi mere zaštite šuma". Kako on to može da učini kad imovinsko-pravni odnosi nisu još rešeni? Mislim na Zakon o restituciji. Ili, kad se vrate ta dobra starim vlasnicima, a oni nisu učestvovali 50 i 60 godina u akumulaciji sredstava od tih šuma, oni su sada nemoćni da se pridržavaju tog člana 7. ovog zakona.
Prioritetna opštekorisna funkcija šuma – član 14. ovog zakona, kazuje da se opštekorisne funkcije obezbeđuju, osim finansiranja. Kako će to da se finansira? Zakon kaže da predlog zainteresovanog pravnog lica, to je neobavezujuće. To vam je isto kao kad stavite pod zaštitu neki objekat od istorijskog značaja i na kraju on padne jer nije bilo para u toj instituciji, odnosno nije moglo, znate to već kako se dešava.
Vezano za planiranje, šumsko područje. Kod ovih područja moralo se zakonom utvrditi globalno stanje sa merama i ciljevima ka povećanju šumovitosti, tipovima šuma i globalnom drvnom masom, a krajnjim ciljem da se konkretno područje, sad ja komentarišem, može da bude i sremsko, banatsko ili bilo koje banatsko područje, obeleži njegova šumovitost, na primer od procenta, a težimo tamo opet procentu, da to stoji u zakonu. Tada bi inspektori nezavisno od politike pratili zakon i time činili dobro šumi, što bi im bio postavljen cilj, a do cilja se stiže planom ili zakonom.
Planovi razvoja šume nacionalnih parkova - to smo već pominjali kod opštekorisnih funkcija šuma. Kako je to zakonom regulisano, kad znamo da u tim šumama ne može da se vrši proizvodnja po ekonomskim principima drvnih sortimenata na osnovu stanja prirasta, ophodnje i ostalih parametara, već tu funkciju mora neko da plati? Ko je to neko? Mi smo do sada bili socijalističko društvo, a danas naš ustavnopravni sistem je kapitalistički, a narod navikao da šeta slobodno po nacionalnim parkovima, šumama. Kako to sistemski rešiti, a da ne ogradimo površine ogradama? Kojom metodom ili tehnologijom? Finansiranje tih i takvih nacionalnih parkova se svodi i svodilo se 95% na sopstvene prihode.
Član 31 - Izvođački planovi. U zakonu nema mesta za detaljisanje, ali struka sa terena poručuje ministru da obrazac 19 po starom zakonu treba pojednostaviti. Službe u ministarstvu znaju o čemu se radi, da ne detaljišem.
Član 58 - vršenje doznake. Bilo je i tih komentara. Ministar bliže propisuje način i vreme doznake, doznačne knjige i sve to što je vezano, odnosno doznačne knjige nisu praktične za rad na terenu. Rubrike za evidenciju stabala premale za rad na terenu, te ih treba uskladiti sa novim potrebama.
Član 71 - Gazdovanje šumama sopstvenika. Sredstva su obezbeđena iz budžeta. To znači da će sopstvenici moći da se udružuju u udruženja. Ovaj član zakona bi morao da reguliše i onaj procenat privatnih šuma u Srbiji 52% i time da taj procenat reši pitanja vezano za organizovanje vlasnika privatnih šuma u zemljama zapadnog Balkana: Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Srbija. To je dobrovoljno organizovanje vlasnika privatnih šuma u Srbiji.
Ko je taj ko predstavlja vlasnike šuma u šumarskoj politici Srbije? Pitanje je da li po ovom novom zakonu vlasnici privatnih šuma mogu gazdovati svojim šumama na održiv način? Koje su razlike i sličnosti između šumarstva privatnog i državnog sektora? Kako bi trebalo da izgleda privatna šuma, veličina poseda, struktura i sve ostalo? Kakav je tretman vlasnika šuma u postojećem, a kakav u Predlogu ovog novog zakona o šumama?
Statistika kaže: prosečna površina privatnog šumskog poseda u Srbiji je oko 4 hektara, a prosečna drvna masa i zapreminski prirast su manji nego u državnim šumama. Smatramo da je vlasnicima šuma potrebna javna i materijalna podrška države u održivom gazdovanju njihovim šumskim posedima - subvencije.
Mora se stvoriti jak lobi koji će savetovanjem i drugim stručno-pravnim aktivnostima poboljšati sadašnje stanje privatnih šuma. Vi verovatno mislite da će saveti ili komore moći da reše ovo delikatno pitanje, ići čak i do te mere da se za privatne šume u Srbiji organizuje ministarstvo za privatne šume ili neki niži oblik kojem neću sada da dajem ime.
Do sada u Srbiji je formirano 10 lokalnih udruženja i ne postoje regionalna i nacionalna udruženja. U susednoj Austriji postoji interesna organizacija vlasnika šuma sa obaveznim članstvom. To znači da je svaki vlasnik šume po zakonu ujedno i član interesne organizacije vlasnika šume - komore.
Privatne šume u Srbiji čine 1,2 miliona hektara i tu veličinu šumskih poseda treba ozbiljno shvatiti i o njima povesti računa da se ne dozvoli da taj 1,2 miliona hektara postane neprijatna površina u Srbiji, a može pametnom tehnologijom i zakonskom regulativom da se privede ekonomskoj funkciji, uz višestruke koristi.
Član 75 - Savet za šume. To je radna stručna grupa koja mora biti sačinjena od eminentnih, sa referencama, šumarskih stručnjaka. Nemojte da taj savet sačinjavaju nestručna, politikom odabrana lica, kao što danas to činite sa direktorima javnih preduzeća, bilo je govora prethodnih kolega. Bitno vam je da je gospodin član vaše stranke, ostalo vas se ne tiče. E, tada teško i šumama i narodu. Zakon nije doneo mnogo radikalnih promena u odnosu na stari zakon. I o tome su kolege govorile.
Struka se nije mnogo mešala i davala neke posebne specijalitete. Znači, uglavnom ovaj zakon će nastaviti u nekom kontinuitetu, na šumarima je da ovaj zakon privedu nameni i da ta šumovitost u datom trenutku sa novim generacijama da kvalitetan rezultat. O etatima, o prirastima i o svim onim ostalim segmentima nisam hteo da vas zamaram, ali uglavnom evo to je deo našeg izlaganja.

 Iskorišćeno je 23.20 od vremena poslaničke grupe. Reč ima gospodin Kenan Hajdarević.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predstavnici Ministarstva, kojih ima očigledno više nego nas narodnih poslanika, želim da iskoristim priliku da iskažem privrženost Liberalno-demokratske partije putu Srbije ka Evropskoj uniji, koji se između ostalog pokazuje i harmonizacijom zakonskih propisa u oblasti poljoprivrede sa zakonodavstvom Evropske unije, kao i primenjivanjem dobre prakse iz onih zemalja Evropske unije koje su prošle kroz tranzicioni period, kao što je Srbija, u naše zakonodavstvo.
Međutim, pored zakonodavstva koje je potrebno da usaglasimo sa Evropskom unijom, da bi naši poljoprivrednici imali istu korist, kao i poljoprivrednici iz drugih zemalja koji su prošli ovaj period treba da imamo i dobru praksu na terenu. I mi moramo da iskoristimo ovu priliku da kažemo da poljoprivrednici, odnosno poljoprivredni proizvođači koji su u svojim zemljama preživeli proces tranzicije, postali su najveći dobitnici pridruživanja svojih zemalja Evropskoj uniji, odnosno da su se njihovi prihodi povećali u proseku za 200%, što samo pokazuje da je ispravnost puta Srbije ka Evropskoj uniji s jedne strane, a s druge strane pokazuje i opravdanost da i mi kao država ulažemo u naše poljoprivredne proizvođače.
Da bi mogli da ulažemo u poljoprivredne proizvođače to ne smemo samo da radimo kao Ministarstvo poljoprivrede, jer pored onoga što radi Ministarstvo poljoprivrede izuzetno je važno da proces poljoprivredne proizvodnje prate i druga ministarstva i druge agencije Vlade RS.
Tu prevashodno mislim na Ministarstvo infrastrukture. Tu prevashodno mislim na poljoprivredne proizvođače iz brdsko-planinskih područja, odnosno iz područja odakle dolazim, područja Sandžaka, jer je nemoguće da imamo jako poljoprivredno gazdinstvo na tim područjima ako imamo izuzetno lošu infrastrukturu, s jedne strane. S druge strane, ne možemo da imamo jakog poljoprivrednog proizvođača ako se samo orijentišemo na subvencije od strane Ministarstva poljoprivrede, a da naše lokalne samouprave to isto ne rade.
Imamo primere nekih lokalnih samouprava gde se te subvencije poljoprivrednih proizvođača ne rade na transparentan način, s jedne strane, a s druge strane to koriste one političke stranke koje danas propisuju jednu demagošku priču, a na lokalnom nivou gde su na vlasti pokazuju kako su vladali prethodnih godina i kako bi vladali da imaju i dalje priliku da vladaju Republikom Srbijom.
Želim da kažem i da obavestim ministra o dva primera, odnosno dva pitanja koja su uputili građani sa područja Sandžaka, a vezana su i za rad njegovog ministarstva, odnosno to je neka vrsta upozorenja.
Prvo pitanje se tiče građana sa teritorije opštine Tutin koji žive na granici ka KiM, gde dolazi do nelegalne seče šume sa strane KiM. Šta se tu dešava? Dešava se da šumari nisu u mogućnosti da reaguju zbog straha za sopstveni život. Mislim da tu državni organi RS moraju malo da više obrate pažnju.
Drugi primer jeste sugestija građana iz opštine Prijepolje, mjesna zajednica Brodarevo, tiče se vodoprivrede, odnosno tiče se projekta izgradnje dvije hidroelektrane na području opštine Prijepolje, odnosno dvije hidroelektrane koje treba da obuhvate mjesnu zajednicu Brodarevo, odnosno da se Brodarevo nalazi između dvije hidroelektrane, između dva jezera, odnosno da se Brodarevo sažme na prostoru šest kilometara između te dvije hidroelektrane.
Građani, odnosno nevladine organizacije, udruženja građana su se obratili našoj poslaničkoj grupi tražeći odgovor i od nadležnih ministarstava, a samim tim i od vašeg ministarstva, da l' to utiče na život građana, da l' to utiče na život poljoprivrednih proizvođača, odnosno da l' to utiče na prinose koji će oni da ostvare i koje će ostvarivati onoga trenutka kada te hidroelektrane postanu realnost u njihovom životu?
Na kraju, želim da iskažem jedan primer kako ne može samo jedan segment poljoprivrede da razvija poljoprivredu. To najbolje pokazuje, za razliku od gospodina Poturka, primer Sandžaka, jer ne možemo da imamo jakog poljoprivrednog proizvođača koji može normalno da prodaje svoje proizvode ako imamo loše odnose sa državama u susedstvu.
Jer, gdje mogu poljoprivredni proizvođači Pazara, Sjenice, Tutina, Priboja, Prijepolja da prodaju svoje proizvode ako to neće da prodaju u CG, BiH ili na području Kosova. Ako mi kao država imamo loš odnos i tražimo protivnike u CG, u BiH, ne uspostavljamo normalne odnose sa kosovskim Albancima, džaba nam i subvencije, džaba nam i pospešivanje proizvodnje, jer ti poljoprivredni proizvođači neće imati kome da prodaju svoje proizvode.

Reč ima narodni poslanik gospodin Milan Škrbić.

Nije teško. Ceo dan smo ovde, pa ćemo izdržati.
Da ponovim, ako se nije čulo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva i poštovani građani Srbije, osnovna primedba i na ovu sednicu, kao i na mnoge prethodne jeste ova i ovakva objedinjena rasprava, i to moram da kažem zbog građana koji negoduju i zbog struke koja se u toku dana javlja i sa kojima smo u kontaktu, jer pričamo o sedam zakona i sedam ratifikacija, a obuhvatili smo, čini mi se, dve-tri teme ili nijednu do kraja definitivno i konačno ili detaljno.
Bezbroj je razloga za ovakvu primedbu i ne samo iz poslaničke grupe SRS, nego i kompletne opozicije, pa i mnogih poslanika iz vladajuće koalicije sa kojima van sednice razgovaramo. Ispada da je ovo takmičenje između ove vladajuće koalicije i prethodnih vlada i koalicija – ko je više zakona za svog mandata usvojio, a kada dođe vreme izbora onda počinju hvalospevi o tome.
Kasnije dolazimo, zbog brzine i načina donošenja brzinskih zakona, kako ih neko naziva, u situaciju da ih dorađujemo, dopunjujemo izmenama i dopunama zakona i tako u stvari gubimo dragoceno vreme za brzi put ka EU, ka kojoj tako žurno težimo od 2000. godine naovamo, znači deset godina, a još uvek ništa.
Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, pretpostavljajući da će biti malo onih koji će u gomili ovih zakona, konvencija i ratifikacija govoriti o novom zakonu o pivu, a eto i bio sam u pravu kada sam rekao danas niko nije govorio o tom zakonu. Malo ću da se našalim, trebalo bi ovu suvoparnu raspravu da malo zalijemo pa da se oraspoložimo. Petak je popodne, je li tako? Govorim o ovom zakonu za koji smatram da je morao biti donesen. Međutim, smatram isto tako da je nedorečen.
Imamo u osnovnim odredbama ovog zakona, u članu 1, 2. i 3, u kojima se govori o sledećem: gde se uređuju uslovi proizvodnje piva, kvalitet i kontrola kvaliteta sirovina koje se koriste u proizvodnji piva, kvalitet, kontrola kvaliteta, pakovanje, deklarisanje i stavljanje u promet piva, kao i nadzor nad sprovođenjem ovog zakona.
U članu 2. sirovine koje se koriste u proizvodnji piva moraju da ispunjavaju propisane norme kvaliteta utvrđene ovim zakonom i propisima kojima se uređuje njihov kvalitet.
Pivo mora da ispunjava propisane norme kvaliteta i uslove u pogledu pakovanja, deklarisanja, utvrđene ovim zakonom i propisima kojima se uređuje njegov kvalitet, pakovanje, deklarisanje itd.
U članu 3. se kaže da pivo jeste fermentisano piće dobijeno tehnološkim postupkom od ječmenog slada, nesladovanih sirovina, hmelja, vode i kvasca.
Pokušaću da vama iz Ministarstva skrenem pažnju na veoma važnu stvari koje su po nama propuštene prilikom izrade ovog zakona.
Prilikom izrade ovog zakona moralo se voditi računa i jasno staviti u zakon neke definicije kako bi sami proizvođači imali na uvid i bili unapred spremni na napore, rekao bih višegodišnje napore, da dobiju od EU tzv. zaštitni znak, a niko ga ne spominje u zakonu, a to je veoma bitna stvar. Bitna je stvar u pripremi proizvodnje i izvoza finalnog proizvoda u EU.
Trebalo je, po nama, jasno navesti da su to piva izrađena po posebnom postupku. Toga nema u zakonu, da su to piva sa sadržajem alkohola između 2,6% i 6%.
Znak ''srpsko pivo'' neće imati svako pivo proizvedeno u Srbiji, jer EU razlikuje tri vrste registracije: zaštićena oznaka izvornosti, zaštićeno geografsko poreklo i garantovano tradicionalni specijalitet. Dok prve dve zaštitne oznake potvrđuju da se proizvod delimično ili potpuno proizvodi u određenoj geografskoj oblasti, u trećoj kategoriji su specijaliteti koji mogu da dokažu tradicionalnu proizvodnju i sastav.
Znam da imamo Zakon o geografskom poreklu i baš zbog toga smo ga morali uneti u nekim članovima, da bi bilo jasnije i da bi kroz sam zakon proizvođačima jasno stavili na uvid da EU razlikuje te tri vrste registracije, a jednu od njih i imamo i to je Zakon o zaštićenom geografskom poreklu.
Ono što je u zakonu trebalo navesti a nije navedeno, a bitno je, kao što ste i sami u svom uvodnom kratkom izlaganju izneli, jeste sam izvoz ovog proizvoda, a Srbija je veliki proizvođač piva.
Higijena, kao osnovni faktor nečega što se proizvodi, a spada po mnogima u prehrambeni proizvod. Mnoge zemlje ga svrstavaju u prehrambeni proizvod, higijena kao imperativ i uslov dobrog proizvoda.
Obzirom da je pivo tečna hrana kako ga mnogi nazivaju, proizvođači piva moraju da se potrude da u samom startu obezbede najviši nivo uslova higijene i zajedno sa najsavremenijim metodama finog kuvanja piva daju primer dobre proizvođačke prakse, a sve u cilju bezbednosti proizvoda i zaštite naših potrošača.
Dokaz za to su internacionalni sertifikati… ISO 9001, 2000, kao i sertifikat za ekologiju ISO 14001, koji definitivno potvrđuju kvalitet celog procesa proizvodnje, od porekla sirovina do gotovog proizvoda. Sve ovo što sada navodim nisam pronašao u ovom zakonu o pivu o kome danas jedini govorim.
Ovim navodima, koji bi morali stajati u zakonu, dalo bi se u startu definicija šta sve treba za uspešnu proizvodnju. Ti proizvođači piva, kojih nažalost ima sve manje u ovoj državi zbog loše privatizacije, dalo bi se do znanja pivarskoj industriji da postanu vlasnici tih standarda, bez kojih se danas u Evropi proizvod ne može staviti u promet.
Siguran sam da se i vi slažete sa mnom, gospodine ministre, ali zbog kratkog vremena koje imam na raspolaganju navešću samo neke po nama nedefinisane članove ovog zakona, naravno dobronamerno.
Mi smo podneli 20 amandmana i uglavnom su smisleni, da bi poboljšali zakon i da bi proizvođačima dali mogućnost da se bolje pripreme za eventualni sutrašnji izvoz i samu proizvodnju koja je osetljiva.
Definisali bi u pogledu ispunjavanja propisanih normi i uslova, a sve u skladu sa ovim zakonima, dodavanjem nekih reči ili stavova, preciznije bi se definisao sam pojam piva, a sve u skladu sa ovim zakonom o pivu.
Preciznije bi morali definisati ko sve može u skladu sa zakonom da se bavi proizvodnjom piva i da se upiše u registar proizvođača piva.
Spomenuli smo tu i laboratorije. Danas pričamo o zakonu o vodama. Voda je najveći sastav u proizvodnji piva i te vode svakodnevno su sve zagađenije. Zato su potrebne te laboratorije, kojih opet u zakonu nema. Naveli smo tu svakodnevnu kontrolu tih tehničkih voda ili pijaćih voda, ili iz tih bunara, kako koja pivara se snabdeva, neko iz bunara, neko sa izvora ili na neki drugi način. Bez obzira na sve, svaka voda koja dolazi u tehnologiju proizvodnje piva mora proći laboratorijski nalaz.
Zbog mnogih nejasnoća, a ističe mi vreme jer smo se tako dogovorili, moraćete izraditi izmene i dopune ovog zakona ili izraditi novi pravilnik o kvalitetu piva u kome se svi ovi detalji biti jasno definisani.
Na kraju, gospodine ministre, podneli smo 20-ak amandmana na predlog ovog zakona, sa željom da ga bolje definišemo, poboljšamo na način da ne kvarimo i ne rušimo osnovnu zamisao ovog predloga.
Nadam se da ćete usvojiti veliki broja amandmana koji je podnela poslaničke grupa SRS i njeni poslanici.
Gospodine ministre, budite prvi koji će prihvatiti kvalitetne amandmana, bez obzira iz koje poslaničke grupe dolaze. Hvala vam na pažnji.

Iskorišćeno je 10 minuta i 40 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar Saša Dragin.

Pre svega bih se zahvalio gospodinu Škrbiću na uvek kvalitetnoj diskusiji.
Ono što bih hteo da napomenem je da je zakon napisan na takav način što su korišćenja iskustva svih evropskih zemalja koje imaju takve zakone i oni su nas pratili u pisanju ovog zakona. U izradu zakona je učestvovala i industrija proizvodnje piva, što je bilo značajno, jer pre svega njih interesuje zbog definisanja kvaliteta i zbog njihovih izvoznih potencijala da je ova oblast proizvodnje, kako ste rekli tečne hrane, daleko bolje uređena u našoj zemlji.
Ako pažljivo proučite zakon videćete da se svugde ističe potreba za uvođenje najrigoroznijih kriterijuma što se tiče kvaliteta sastojaka koji ulaze, kao i uvažavanje najosnovnijih i najzahtevnijih standarda vezanih za higijensko-sanitarnu, bakteriološku i svaku drugu ispravnost ovog pića.
Ono što moram da pomenem, to je da je i zakonom o bezbednosti hrane vrlo jasno definisano koji su to standardi koje proizvođači moraju da imaju i iz tog razloga mislim da će ovaj zakon umnogome doprineti većem razvoju ove grane koja kod nas predstavlja izuzetno važnu granu, jer industrija piva u Srbiji je najjača u celom regionu, ako ne i u jugoistočnoj Evropi, i ostvaruje velike prihode koji su važni za našu zemlju.
Naravno da sve što se predloži mora da bude i razmotreno i da ćemo mi, kao što ste i sami rekli, svaki dobar amandman usvojiti, bez obzira iz koje političke opcije dolazi.

Hvala ministre. U televizijskom prenosu smo do pola osam i ako budemo efikasni završićemo pre. (Milan Škrbić, sa mesta: Samo pola minuta bih govorio.) Nećemo biti efikasni. Izvolite, naravno.

Samo da dopunim. Hvala vam najlepše. Samo da dopunim ono što nisam naveo u mom izlaganju.
Ja sam iz Apatina. Znači, sve vam je jasno, Apatinska pivara lider prodaje piva na Balkanu i zato je bila dobra namera naša iz SRS da dopunimo ovaj zakon. Hvala lepo.

Hvala. Dobra namera je i ministra.
Reč ima dr Zoran Mašić.