Pre svega, da se zahvalim gospodinu Krstinu. Njegova izlaganja su uvek interesantna.
Hteo bih samo par stvari da prokomentarišem i naravno da dam odgovore na postavljena pitanja. Prva stvar je vezana, ako se ne varam, za leukozu goveda. Rekli ste da poljoprivrednici imaju velike troškove, jer moraju da kolju leukozne krave i da je to neizdrživ trošak za njih.
Samo sam hteo da vas upoznam da po ovogodišnjem planu rada Uprave za veterinu, Uprava za veterinu isplaćuje 100% troškova uklanjanja obolelih grla. Država pokriva sto posto troškova grla obolelih od leukoze. Vrlo jednostavno. Poljoprivrednik ima nula posto troškova, jer država pokriva sto posto troškova.
Sledeće je konstatacija da je budžet za 2010. godinu manji od 2009. Jednostavno, to nije istina, jer je u 2009. godini, i vi znate, pričali smo o tome, on iznosio 2,2%, ove godine je 3,1%. Veći je za nekih 25% cirka, uz sopstvene prihode koji su povećani, pre svega, onim što ste i vi rekli, ažurnijom naplatom izdavanje državnog poljoprivrednog zemljišta.
Hteo bih samo da podsetim da je od 2005. godine, kada je to počelo neorganizovano, kasnije organizovano izdavanje državnog zemljišta, pa do početka rada ove administracije, svega tri milijarde dinara je ušlo u budžet Srbije na osnovu izdavanja državnog zemljišta. Od početka rada ove administracije, samo za godinu dana, za 2009. godinu, to je bilo tri milijarde i 900 miliona.
Takođe, hteo bih da pomenem, da pre dolaska ove administracije nijedan sudski postupak nije pokrenut protiv nelegalnih držalaca državnog zemljišta. Ali, to je pitanje za neke druge organe.
Što se tiče finansiranja prolećne setve, znate da smo preko produktne berze ponudili tržištu 300.000 tona mineralnog đubriva, azotnog mineralnog đubriva – ana, kana, ju-er-em i to, na takav način da ko prvi proda 300.000 tona dok se ne ispuni, Ministarstvo finansira svaku tonu sa 5.000 dinara. Poljoprivrednici sami biraju od koga će da kupuju.
Prijavilo se tu više firmi, i državnih i privatnih, i uvoznika i proizvođača. Sve u svemu to je dovelo do toga da su svi požurili da skinu cene za nekih 15% i na kraju je oborena cena, da bi baš njihovo đubrivo ušlo u tih 15% i uz tih 5.000 dinara, to je, otprilike, sve iznosilo negde oko 20% niže cene đubriva i sa ponosom mogu da kažem da je u Srbiji ove godine cena mineralnog đubriva, a to i gospodin Krstin zna i potvrđuje, da je za 20% niža nego bilo gde u Evropi.
Sledeća stvar je vezana za cenu semena. Svi znate da je cena semena kukuruza ove godine značajno jeftinija. Imali smo jedan ozbiljan razgovor sa proizvođačima semena kukuruza i tražili smo od njih, pošto su to državne firme, da obore cenu i na to možemo da utičemo i oni su oborili cenu vrlo jasno, onda su i ostali distributeri, jer su se uplašili da neće prodati, krenuli i oni da obaraju cene. Zato je to jeftinije.
Što se tiče cene dizela, znate da apsolutno nemam nikakve nadležnosti nad tim, pa ne mogu o tome da pričam. Znate da NIS više nije u vlasništvu države. Nažalost, to se sada na neki drugi način kreira cena.
Što se tiče protivgradne zaštite, mislim da sam već jedno deset puta pričao u parlamentu. To nije u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede. Još jednom: to nije u nadležnosti Ministarstva poljoprivrede. Svi dobro znate da je to u nadležnosti RHMZ.
Moje lično mišljenje o protivgradnoj zaštiti je da bi to trebalo drugačije da se radi. Pre svega, bilo bi jeftinije za državu da ima dva aviona koji to zaprašuju i na takav način taj posao rešavali bacanjem srebrnih nitrata iz aviona. Ukoliko bude bilo razumevanja u nekom doglednom vremenu da to preuzme vojska bio bih veoma srećan, ali to je moje lično mišljenje i moj lični stav. Znači, Ministarstvo nije nadležno za to.
Ono za šta smo nadležni, to je za osiguranje protiv štete koje grad donosi. Ministarstvo finansira 40% premije, to znači da pola osiguranja Ministarstvo plati i zaista je jeftino. Još jednom bih pozvao sve poljoprivrednike da osiguraju svoju letinu od šteta koje nanosi grad, jer na takav način štite sebe i već na prvom gradu svaki dinar te premije se isplati.
Opet sada dolazimo do naše najdraže teme. Uvek kada gospodin Krstin i ja pričamo, pričamo o formiranju cena. Uvek mu kažem, kada mi on kaže – ti treba da dogovoriš cenu pre nego što bude otkup. Ja mu kažem – dragi gospodine Krstin, kada bih znao kolike će cene biti na otkupu, ne bih sedeo ovde i primao platu koliku primam, nego bih bio u Čikagu na berzi i zarađivao milijarde.
Nažalost, cene poljoprivrednih proizvoda, od kada je nestao istočni blok, formiraju se na svetskom tržištu, na svetskoj berzi. Nažalost, mi ne možemo na njih da utičemo.
Uzimajući u obzir da je trgovina poljoprivrednim proizvodima slobodna i da poljoprivredni proizvodi prolaze preko granice na takav način da se na njih ne naplaćuje neka carina, već se samo kontroliše kvalitet, samim tim ne možemo ni na to da utičemo, pa samim tim i uloga robnih rezervi se smanjuje. Kao što znate, u većini zemalja EU robne rezerve ne postoje kao takve, nego se zovu agencije za intervenciju na tržištu.
Ipak, ono što mogu da kažem, to je da je Ministarstvo značajnu pažnju posvetilo jednoj drugoj problematici, a to je uvoz proizvoda koji su sumnjivog kvaliteta. Uvek, kada imate dobar kvalitet, onda je tu i visoka cena, svugde u svetu. Ako imate loš kvalitet, loša je i cena.
Najbolje se uloga Ministarstva tu vidi u cenama svinjskih tovljenika. Mi smo od početka rada ove administracije imali vrlo rigoroznu kontrolu uvoza i kvaliteta svinjskih tovljenika. Onda pre par meseci je ponovo krenula jedna akcija otkrivanja nelegalnog uvoza sa juga naše zemlje. Primetili smo da cena tovljenika pada, što znači da se nešto dešava. Vidimo da to nije u legalnim tokovima.
Onog trenutka kada su otkriveni ti tzv. pacovski kanali, kada je izvršen udar na te ljude, mi smo još pored toga i pooštrili uvoz, na taj način što smo zabranili uvoz mesa koje je zamrznuto duže od šest meseci. Cena tovljenika je ponovo otišla preko 120 dinara za živu vagu. Znači, na ono što možemo da utičemo – utičemo. Na ono što ne možemo jednostavno ne možemo i to je to.
Vezano za donošenje računa i te stvari za subvenciju po hektaru. Prošle godine da bi dobio regres od četiri hiljade dinara za dizel, morao si da doneseš šest hiljada dinara računa. Je li tako? Tako je. Ove godine, kada dobiješ šest hiljada, moraš da doneseš devet hiljada računa. To je isti odnos kao i prošle godine, ali je subvencija otišla gore, odnos je ostao isti. Vrlo jednostavno.
Zašto se to radi na takav način? Zato jer ja neću da teram poljoprivrednika da koristi manje đubriva da dobije više novca, nego hoću da ga nateram da koristi više đubriva, jer kada koristi više đubriva, kada koristi deklarisano seme, kada uradi sve agrotehničke mere, on samim tim i dobija veći prinos. Kad dobiješ veći prinos, veća ti je isplativost i samim tim više zaradiš novca, što nam je svima u interesu, da poljoprivrednik više zaradi. Je li tako?
Što se tiče računa za dizel, vi ste rekli jednu vrlo dobru stvar, šta su vam pumpaši rekli. Kaže - kako sad da prodajem poljoprivrednicima, od kada mi treba gotovinski? Upravo to je problem jer su pumpaši krenuli da trguju sa računima. Mislim da sam sa gospodinom Perom baš pričao o tome pre par meseci. Ako se sećate, gospodine Pero, imali smo da na nekim pumpama trguju sa računima, poljoprivrednicima prodaju za 10% vrednosti računa. Iz tog razloga smo uveli da mora i gotovinski račun.
Ali, da ne bi oštetili poljoprivrednike, rekli smo ovako, gotovinski račun moraš da priložiš uz fiskalni tek od onog trenutka kada je stupila ova uredba na snagu, znate da ove godine priznajemo prošlogodišnje fiskalne račune, za te ne treba, jer ne želimo da oštetimo poljoprivrednike. Ne možeš ti da tražiš nešto što oni nisu znali, pa za to da im tražiš.
Ali, kada su pročitali uredbu, kada je uredba donesena, ubuduće, molim lepo, morate da donesete gotovinski račun. Zašto? Zato što pumpaši, da tako kažem, nije im baš svejedno. Ovako, kada on proda fiskalni račun, on može da kaže – nisam mu ja prodao, poljoprivrednik je tamo iskopao iz kante za đubre na pumpi, našao napolju, na ulici račun, pa priložio.
Na fiskalnom računu ne piše ime, ali na gotovinskom piše ime, i piše i za kog je poljoprivrednika i piše ime pumpaša koji mu je to izdao, pa se više tako neće dešavati, jer sada se već imenom i prezimenom zna ko je izdao i ko je primio račun i na takav način sprečavamo manipulacije i malverzacije, jer svi znamo da je bilo trgovine sa računima. Naravno, da ne bi oštetili poljoprivrednike, nećemo ići unazad, nego samo od dana donošenja uredbe pa unapred.
Mislim da je to bio otprilike vrlo iscrpan odgovor. Hvala vam za svu podršku koju pružate našoj Upravi za zemljište oko državne zemlje. Kao što znate, u Zrenjaninu smo našli negde oko 8.000 hektara novih koji se izdaju na par mesta, svi znamo da smo pričali o tome. Trudimo se da taj posao radimo što više. Bilo bi verovatno još bolje i još jače da imamo više sredstava i da to opremimo sa novim računarima i da tu više ljudi radi. Koliko imamo, toliko radimo.
Mogu da vam kažem da ne postoji nijedan slučaj koji nije utužen na vreme, nijedan slučaj koji je na bilo koji način promašen i jednostavno to se mora da plaća. Hvala svim poslanicima koji su glasali prošle godine za izmene Zakona o poljoprivrednom zemljištu jer nam je to omogućilo da sada kada izdajemo državno zemljište prvo moraš da platiš, pa tek onda da potpisuješ ugovor i više tih problema neće biti.

Reč ima gospodin Pavel Marčok.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre, uvaženi članovi Ministarstva, uvažene kolege, poštovani građani Srbije, prvo bih hteo da uputim pozdrav ministru i njegovoj ekipi i da ne mogu da ne izrazim zadovoljstvo i radost marljivošću i uviđavnošću ovog tima koji je ovde. Nije samo deklarativno zalaganje i priča da se radi na terenu, nego možemo videti ogledalo rada i ovde, ovako veliki tim, a čujem od poljoprivrednika da takvi timovi i idu po Srbiji. Još jednom bih vam na tome zahvalio i podržao vas u vašoj marljivosti i radu sa poljoprivrednicima.
Treba reći da nikada nije u poljoprivredi možda teklo med i mleko, ali ne može se ne pomenuti da danas poljoprivrednici, poljoprivredni proizvođači imaju jedan od najvećih, u stvari najveći budžet za poljoprivredu, imaju najveće subvencije za poljoprivredu. Moram da kažem da dolazim iz jedne urbane sredine, ali gde se živi i od poljoprivrede.
Ovim putem bih preneo i pozdrave kluba i skupova poljoprivrednika koji pozdravljaju Ministarstvo i mogu da kažem sa jednog takvog zadnjeg skupa da su izrazili veliko zadovoljstvo i veliku zainteresovanost za subvencije i podsticajne mere u poljoprivredi, i za kupovinu mehanizacije, i da imaju volje i želje da se vide s vama i ujedno vam sada i šaljem poziv da posetite i našu sredinu.
Ukratko bih da se osvrnem na jedan zakon koji je možda najmanje bio pominjan u današnjoj sednici, radi se o zakonu o pivu. Ovaj zakon se predlaže zbog važnosti regulisanja i značaja koji ova oblast ima u poljoprivredi. U Republici Srbiji do sada nije postojao zakon koji reguliše oblast proizvodnje piva, kvaliteta i kontrole kvaliteta sirovina koje se koriste u proizvodnji piva, i pakovanja, deklarisanja i stavljanja u promet.
Imajući u vidu da je po obimu proizvodnje i prometa pivo izjednačeno sa mineralnim vodama i osvežavajućim bezalkoholnim pićima, kao i da je zbog procenta alkohola u sebi, prisustva ugljen-dioksida, specifičnog osvežavajućeg ukusa, pivo proizvod koji se konzumira tokom cele godine, jasno je da je neophodno da njegova proizvodnja, kvalitet, pakovanje, deklarisanje i stavljanje u promet bude uređeno na sveobuhvatan i savremen način.
U Republici Srbiji postoji ukupno deset velikih proizvođača piva koji konstantno blago povećavaju proizvodnju od 500 miliona litara u 2002. godini do 650 miliona litara u 2008. godini. Uvoz piva iz drugih zemalja je oko 16,5 miliona litara godišnje, a takođe treba reći, što je interesantno, da je poslednjih godina uočeno povećanje broja tzv. mini pivara, preduzetnika koji se bave proizvodnjom piva.
Upravo zbog ovih razloga hteo bih da kažem o ovom zakonu i da se osvrnem na zakon o pivu i sa aspekta hmeljarstva. Moram da kažem da dolazim iz sredine i opštine koja u svom grbu ima dve peteljke hmelja. Kao što piše ovde u zakonu definicija hmelja, hmelj jesu proizvodi dobijeni od šišarki biljke humulus lupulus.
Moram da kažem da zahvaljujući humulusu lupulusu mogu ponosno da kažem da moja sredina i opština Bački Petrovac i okolina godine 1900. je imala više privatnih automobila od Beograda, 20-ih godina prošlog veka je imala izgradnju privatne termoelektrane i bila je jedan od evropskih centara proizvodnje hmelja.
Moram ovo da kažem kao dug prema sledećoj generaciji i kao dug prema onima koji nisu osećali dug prema sledećim generacijama i imajući u vidu da je sam proces proizvodnje piva u potpunosti nedefinisan i pravno neregulisan, kao i imajući u vidu da je pivo jedan od proizvoda čiji se obim proizvodnje postepeno povećava, jasni su razlozi za jedinstveno uređivanje kompletne ove oblasti.
Na osnovu navedenog činjeničnog stanja, u proizvodnji piva nametnula se potreba za donošenjem zakona o pivu, sa precizno definisanim uslovima proizvodnje i prometa u RS. Na taj način proizvođači piva, pravna lica i preduzetnici imaće propisana pravila proizvodnje piva, kvaliteta sirovina, gotovog proizvoda, prometa, pakovanja i deklarisanja, kao i definisan postupak kontrole, proizvodnje i prometa, sa težnjom da potrošači dobiju proizvod adekvatan deklaraciji.
Moram da pohvalim ovaj zakon koji je bio prepotreban i moram reći da su pre 15 ili 20 godina doneli slične zakone ovima i da su obezbedili subvencije kao što danas imamo subvencije za sadnice hmelja, možda bi hmeljarstvo i u mojoj sredini bilo na puno višem nivou. Ipak moram da kažem da ove dve polazne tačke, kao što su zakon i subvencija sadnica, predstavljaju dugo očekivani tračak nade za hmeljarstvo.
Hoću na kraju da kažem da će poslanička grupa ZES podržati i ovaj zakon, kao i sve ostale zakone koji su danas na dnevnom redu.
Još jednom da vam zahvalim na efikasnosti rada, pošto je poznato da je ovo ministarstvo u zadnje necele dve godine donelo preko 20 zakona i verujem i siguran sam u to da ćete nastaviti ovim putem uz našu podršku.

Osam minuta, uz opasku da zakone donosi Skupština. Ministarstvo i Vlada predlažu. Naravno, razumemo se. Reč ima gospodin Oto Kišmarton. Imate 16 minuta.

Poštovane kolege narodni poslanici, sada kada smo sve probleme u Srbiji rešili, izašli iz krize, krenuli sa masovnim zapošljavanjem, oporavili poljoprivredu, možemo preći na pivo.
Pivo je jedno od najstarijih pića poznatih čovečanstvu. Pivo je pratilo čovečanstvo kroz celu njegovu burnu istoriju. Proizvodnja i potrošnja piva u našoj zemlji izjednačena je sa potrošnjom mineralne vode i bezalkoholnog pića. Pivo se konzumira tokom cele godine, nešto više leti. Prisutno je skoro u svim domaćinstvima. Nažalost, prisutno je i na ulicama, na trgovima gde ga piju deca.
Pivo je od pamtiveka bilo sredstvo za osveženje i uživanje, ali i hrana i lek za one koji znaju da ga konzumiraju.
U većini evropskih zemalja pivo se označava kao prehrambeni proizvod i često se naziva i tečnim hlebom. Kod nas se pivo svrstava u alkoholna pića. U Srbiji se popije preko 80 litara piva po glavi stanovnika, odnosno to je 160 flaša od pola litre. Pivo piju mladi i stari, piju ga bogati, piju ga siromašni.
Veoma je važno zbog velike i široke potrošnje piva zakonom regulisati, pre svega zbog zdravlja stanovništva, proizvodnju, kvalitet sirovine, kvalitet gotovog proizvoda, ambalažu, deklarisanje i uslove čuvanja sirovina i gotovih proizvoda, kao i uslove stavljanja u promet. Ako se puno troši pivo, a troši se, bar da je zdravstveno bezbedno za građane.
Srbija ima 10 velikih pivara i više malih tzv. mini pivara. Po meni je najbitnije za ovaj zakon o pivu da gotov proizvod, odnosno flaširano pivo koje ulazi u domove naših građana bude kvalitetno, sveže, jer je pivo dnevno piće i zdravstveno potpuno ispravno i tu nema kompromisa.
Iz svih ovih razloga važno je zakonom precizno definisati uslove proizvodnje i prometa piva, kvalitet sirovina i kvalitet gotovih proizvoda.
Poštovani poslanici, SNS je u cilju popravke ovog zakonskog predloga o pivu, a u interesu građana Srbije, podnela nekoliko predloga izmena pojedinih članova zakona.
Što se tiče proizvodnje i punjenja piva, tu smo pokušali da olakšamo preduzetnicima, odnosno mini pivarama da i dalje učestvuju u proizvodnji i punjenju piva i da ispunjavaju samo one uslove koji su im potrebni za njihovu proizvodnju. Treba omogućiti preduzetnicima da se mogu baviti samo proizvodnjom piva, a drugima samo flaširanjem uvoznog ili domaćeg piva.
Onaj ko se bavi flaširanjem piva ne mora ispunjavati uslove za proizvodnju i obratno, kao što stoji u Predlogu zakona. Ideja je da ne treba obavezati privrednike, odnosno preduzetnike da ispunjavaju uslove u pogledu prostorija koji nisu neophodni.
Dalje, mislim da mini pivarama nije potrebno da imaju zaposleno lice sa fakultetskom diplomom. Taj uslov najveći broj malih proizvođača, pre svega mini pivare, ne mogu ispuniti iz finansijskih razloga.
Male pivare koje otvaraju preduzetnici imaju malu i povremenu proizvodnju, pa im iz tehnoloških razloga nisu potrebni stalno zaposleni stručnjaci, već ih mogu angažovati po potrebi, kao imenovana i odgovorna lica, kako je praksa u svetu. Nametanje obaveze dovelo bi do zatvaranja mini pivara, što svakako nije cilj ove države, već možda je u interesu velikih pivara koje su u stranom vlasništvu.
Što se tiče flaširanja domaćeg i uvoznog piva, treba to omogućiti i preduzetnicima koji ispunjavaju uslove za punjenje i deklarisanje, i upisani su u sudski registar za obavljanje ovih poslova. Propisivanjem da punjenje u originalno pakovanje mogu vršiti samo proizvođači omogućuje se stvaranje monopola malog broja velikih proizvođača, koji poseduju kapacitete za punjenje piva drugih proizvođača i uvezenog piva. U isto vreme, to bi dovelo do zatvaranja već postojećih punioca piva.
Da ponovim, najbitnije je da pivo koje stiže do potrošača bude ekstra kvaliteta, zdravstveno ispravno, kako bi oni koji znaju da piju pivo mogli u njemu uživati.

Osam minuta i 10 sekundi. Hvala, gospodine Kišmarton. Reč ima gospodin Mihailo Purić.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, uvaženi predstavnici Ministarstva, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, pred nama je set izuzetno značajnih zakona iz oblasti Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.
U svom izlaganju ću pričati o predlogu tri zakona, pre svega o Predlogu zakona o šumama i pre svega želim da kažem da u član 1. Predloga zakona o šumama uređuje se očuvanje i zaštita, planiranje, gajenje i korišćenje šuma, raspolaganje šumama, šumskim zemljištem, nadzor nad sprovođenjem zakona, kao i druga pitanja koja su značajna za šume i šumsko zemljište.
Predlogom ovog zakona obezbeđuje se uslov za održivo gazdovanje šumama i šumskim zemljištem, kao dobrom od opšteg interesa, na način i u meri kojom se trajno održava i unapređuje njihova proizvodna sposobnost, biološka raznovrsnost, sposobnost obnavljanja šuma, kao i njihova vitalnost i povećani potencijal šuma, uz ublažavanje klimatskih promena.
Moramo da kažemo da šume imaju ogroman značaj, kako u ekološkom tako i u socijalnom smislu. Osnovni razlog za donošenje ovog zakona je nezadovoljavajuće stanje šumskog fonda, kao i neodložna potreba za stvaranjem zakonskih pretpostavki za njegovu bolju suštinsku zaštitu i unapređenje, a istovremeno višenamensko korišćenje i vrednovanje do sada omalovažavanih brojnih funkcija koje imaju šume.
Stanje u šumama karakteriše nedovoljan proizvodni fond, nedovoljna starosna struktura, nezadovoljavajuća obraslost i šumovitost, nepovoljno sastojinsko stanje, odnosno veliko učešće sastojina prekinutog sklopa i zakorovljenih površina, kao i nezadovoljavajuće zdravstveno stanje šuma.
Ako pođemo od trenutnog stanja šuma i šumarstva u Republici Srbiji videćemo da su neophodna predložena rešenja u zakonu o šumama.
Površina pod šumama u Republici Srbiji je 2.252.400 hektara, odnosno 29,1% teritorije Republike Srbije, od čega se 53% nalazi u vlasništvu države, a 47% u privatnom vlasništvu. Imali smo prilike danas kada je ministar rekao da čujemo da je stanje u EU oko 33% pošumljenosti zemalja.
Prostornim planom Republike Srbije zacrtana je šumovitost oko 41%, što je veoma značajno. Ono što bih hteo da istaknem, pre svega u članu 4. predloženog zakona definiše se očuvanje, zaštita i unapređenje stanja šuma, korišćenje svih potencijala šuma, kao i podizanje novih šuma u cilju postizanja optimalne šumovitosti, prostornog rasporeda i strukture šumskog fonda u Republici Srbiji, što jesu delatnosti od opšteg interesa.
U istom članu je definisan način ostvarenja opšteg interesa koji se obezbeđuje nizom mera koje su propisane zakonom o šumama. Promena namena šuma se vrši pod posebno propisanim uslovima, uz plaćanje nadoknade od strane pravnog lica na čiji se zahtev vrši promena namene šuma..
Ono što bih hteo da istaknem jeste veoma značajan deo Predloga zakona koji se tiče planiranja i izrade planskih dokumenata koji su pre svega definisani članom 19. predloženog zakona o šumama, gde se definiše program razvoja šumarstva na teritoriji Republike Srbije. Program razvoja je osnovni strateški dokument kojim se utvrđuju pravci razvoja šuma i šumarstva sa akcionim planom za njegovo sprovođenje.
Realizacijom projekcija iz programa razvoja šumarstva Republike Srbije iskazanih u Predlogu zakona u narednom desetogodišnjem periodu se mogu ostvariti značajni ekološki, ekonomski i socijalni efekti, a kao najznačajniji se mogu navesti sledeći efekti: veća biološka stabilnost i bolje zdravstveno stanje šuma, nove površine šuma ostvarene pošumljavanjem neobraslog zemljišta na oko 90.000 hektara, smanjenje efekta staklene bašte, smanjenje negativnih efekata erozije i klizišta, zasipanje vodnih akumulacija, kao i zaštita i povećanje prinosa u poljoprivredi.
Sledeći efekat koji je veoma značajan jeste smanjenje negativnih efekata zagađujućih imisionih dejstava štetnih gasova, vraćanje autohtonih vrsta drveća nekadašnjim njihovim prirodnim staništima, efikasnija zaštita životne sredine, očuvanje i povećanje diverziteta predela. Značajan je doprinos Predloga zakona odnosno programa razvoja kao sektorskog programa održivog razvoja šuma za sprovođenje nacionalne strategije održivog razvoja prirodnih i obnovljivih resursa.
Ponuđena rešenja u Predlogu zakona o šumama su veoma značajna i utiču na svakog građanina Republike Srbije, ali i omogućavaju potpunu transparentnost sektora u obavljanju delatnosti od javnog interesa u odnosu na javnost i njen interes u zadovoljavanju svih ovih funkcija koje šuma pruža.
U narednom periodu ćemo definisati akcioni program održivog razvoja šuma Srbije od 2011. do 2012. godine. Taj akcioni program je veoma značajan i on će u velikoj meri definisati kako i na koji način najbolje se može gazdovati šumama, jer je to jedan neiscrpan resurs za Republiku Srbiju, a pre svega je veoma značajan zbog održivog razvoja Republike Srbije.
Sledeće na šta bi hteo da obratimo pažnju jeste Predlog zakona o priznavanju sorti poljoprivrednog bilja. Predlogom zakona uređuju se uslovi i postupci za priznavanje sorti poljoprivrednog bilja, upis sorti poljoprivrednih bilja u registar sorti poljoprivrednog bilja, kao i održavanje sorti poljoprivrednog bilja. Svi dokumenti za sprovođenje ovog zakona biće jedinstveni, a celokupan postupak priznavanja sorti će se obavljati po jedinstvenim normama definisanim ovim zakonom.
Želim da napomenem da usvajanjem ovog zakona omogućava se proizvođačima da na jedinstven način ostvare svoja prava u postupku priznavanja sorte. Ovim zakonom obezbeđuje se da nakon upisa u registar sorti poljoprivrednog bilja u proizvodnji i prometu na teritoriji Republike Srbije se mogu naći samo sorte poljoprivrednog bilja čiji su proizvodne i upotrebne vrednosti ispitane.
Ovim se postiže da do proizvođača odnosno korisnika sorti mogu doći samo sorte za koje je ispitivanjem utvrđeno da imaju odgovarajuću upotrebnu i proizvodnu vrednost. To je veoma značajno.
U članu 4. predloženog zakona definisano je da se u postupku priznavanja sorte utvrđuje njen kvalitet i bitne proizvodne osobine, kao i različitosti, uniformnost i stabilnost sorte, na osnovu kojih se ta sorta može priznati, a seme i sadni materijal te sorte stavljati u promet kao sortni na teritoriji Republike Srbije, što je izuzetno značajno.
Usvojeni zakon će pre svega uticati na poljoprivredne proizvođače, jer će se donošenjem zakona omogućiti pristup velikom broju sorti poljoprivrednog bilja koje imaju bolja proizvodno-tehnološka svojstva, veće prinose i veću otpornost na bolesti i štetočine. Ovim bi se povećala konkurentnost domaćih proizvoda na svetskom tržištu, kao i prihodi proizvođača.
Zakon će podsticajno delovati na stvaraoce novih sorti jer će oni imati interesa da što veći broj sorti bude uključen u postupak priznavanja sorti kako bi se priznate sorte upisale u registar sorti, a samim tim bi se seme i sadni materijal sorti našao u proizvodnom prometu na teritoriji Republike Srbije.
Ono što je još značajno u setu ovih zakona koje imamo danas u raspravi u načelu jeste pre svega Predlog zakona o organskoj proizvodnji i želim da istaknem da se ovim zakonom uređuje proizvodnja poljoprivrednih i drugih proizvoda metodima organske proizvodnje, ciljevi i načela organske proizvodnje, sertifikacija, nadzor nad primenom zakona, prerada, obeležavanje, skladištenje, prevoz, promet, uvoz i izvoz organskih proizvoda.
Ovim zakonom se omogućava dobijanje proizvoda povećanog kvaliteta, kao i zaštita potrošača. Stvaraju se uslovi za pun zamah razvoja organske proizvodnje, sa velikim efektima na društvo i ekonomski razvoj sela, posebno u oblasti od interesa za zaštitu prirode, uz veliki doprinos smanjenju zagađenja iz poljoprivrede.
Zakonskim regulisanjem organske proizvodnje pomoći će se i razvoj turizma i ugostiteljstva zasnovanog na organskoj proizvodnji i upotreba organskih proizvoda. Organska poljoprivredna proizvodnja u osnovi predstavlja potpuni sistem upravljanja proizvodnjom koja unapređuje i povećava biodiverzitet, biološki ciklus i biološke aktivnosti zemlje.
U Srbiji se devedesetih godina pojavljuju zvanično prvi proizvođači organskih proizvoda. Od pomenutog vremena do danas trend proizvodnje organskih proizvoda hrane raste. Zbog rasta potražnje za organskim proizvodima, kako u svetu tako i kod nas, sve više proizvođača počinje da se bavi organskom proizvodnjom jer je moto organskog sistema proizvodnje proizvodnja hrane na nekontaminiranom zemljištu, zdravstveno bezbedna, a sve u interesu građana koji je koriste za ishranu.
Danas se kvalitet hrane meri njenim uticajem na zdravlje, a upotreba organski proizvedene hrane se definiše višim nivoom standarda življenja.
Zemljište Srbije upoređeno sa zemljištem EU je boljeg kvaliteta jer nije zagađeno teškim metalima i organskim zagađivačima. Sama činjenica da preko 80% zemljišta u Srbiji spada u nezagađena zemljišta dovoljno govori o potencijalima za ovu vrstu proizvodnje.
Potreba za donošenjem ovog zakona proističe iz činjenice da proizvodnja organskih proizvoda predstavlja veliku izvoznu šansu Republike Srbije. Zato se metode proizvodnje, pravila prerade u oblasti organske proizvodnje moraju prilagoditi zakonima EU.
U članu 4. predloženog zakona utvrđuju se podsticajne mere za razvoj i unapređenje organske proizvodnje. Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, nevladin sektor, privredne komore, lokalna samouprava će snažno podsticati poljoprivredne proizvođače da se uključe u organsku proizvodnju u što većoj meri.
Najznačajnija mera predstavlja odredba ovog zakona kojom se utvrđuju podsticajne mere za razvoj i unapređenje organske proizvodnje putem koje će se subvencionisati poljoprivredni proizvođači koji se nalaze u periodu konverzije, odnosno prelaska sa neorganske na organsku proizvodnju.
Poštovane kolege, poštovani predstavnici Ministarstva, DS će u danu za glasanje glasati o setu ovih zakona jer umnogome poboljšavaju stanje u poljoprivredi, jer je ovo osnova i baza da se usvajanjem zakona stanje u poljoprivredi još više poboljša i da se taj resurs, koji je prednost države Srbije, maksimalno iskoristi.

Iskorišćeno je 10 minuta od vremena poslaničke grupe. Reč ima gospođa Milica Vojić-Marković. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospodo koji ste došli da podržite zakon iz Ministarstva, moram da kažem da između 12 što konvencija, što sistemskih zakona, u trci sa dva i po minuta po tako velikom sistemskom zakonu zaista nisam htela da učestvujem i zbog toga sam se opredelila da govorim samo o jednom zakonu, koji danas vidim da nisu mnogi pominjali. Koliko sam pratila, ovo je prvi put da govorimo o njemu na ovaj način. To je zakon izmena i dopuna Zakona o veterinarstvu.
Ovaj novi zakon odnosno ove izmene i dopune, namerno kažem novi zakon jer sa 30 promena bi mogao da bude i novi zakon, zapravo nije bio dugo u proceduri, bio je na javnoj raspravi, ali je uspeo za tako kratko vreme da dobije nekoliko novih imena, kao što je recimo popis svega što nadležni ministar mora da odobri, propiše, uslovi i uredi ili izmene i dopune povećanja nadležnosti resornog ministra, koji je doduše jednom davno studirao veterinu, koju nije završio, ali samo u ovom delu ovih izmena on je dobio 33 nove nadležnosti. Mogu da vam izdiktiram koje su.
Dakle, od momenta kad je ovaj Krnjaićev zakon donet, to je 2005. godina, pokazalo se da je on umnogome loš. Zapravo to što je loš se pokazivalo u tome da je nedorečen i pokazalo se da je namerno nedorečen, jer lobi koji je stajao iza ovog zakona morao da profitira iz njega, što je svakako i učinio, ali nije profitirala ni struka, ni javno zdravlje građana Srbije.
Vrlo je jasno da je stručna javnost očekivala da će izmene i dopune zakona ići brzo i da će ići u sasvim drugom pravcu, zapravo u pravcu suštinskih promena zakona, ali sam zakon je zapravo izmene sveo na to da se, s jedne strane, usaglašava sa direktivama i regulativom EU, a s druge strane, sa našim zakonima koji su u međuvremenu doneti, kao što su – Zakon o bezbednosti hrane, Zakon o stočarstvu, Zakon o planiranju i izgradnji, Zakon o dobrobiti životinja.
Uz to, predlagač nudi i nekoliko jezičkih izmena za koje struka bar kaže da nisu doprineli razjašnjenju onih osnovnih pojmova, nego su još više zakomplikovali te izraze. Ja ću neke koristiti ovde.
Dakle, Uprava za veterinu čini se da je izgubila uvid i kontrolu nad veterinarskom strukom. Upravo ovog momenta ona struku gura negde u kraj, a javno zdravlje građana Srbije dovodi u pitanje. Primer za to je, recimo, što je privatizovano negde oko 95%, pa i više, dosadašnjih veterinarskih stanica. Po mom broju je to negde 260.
Uglavnom, konzorcijumi koji su kupili ove veterinarske stanice guraju veterinare, odnosno struku i s druge strane veterinarske stanice u pravcu lake dobiti, brze zarade, oplođenja kapitala, ali nikako u pravcu kvalitetnije struke, niti u pravcu javnog zdravlja građana Srbije, koje treba da bude podignuto na viši nivo.
Vi u članu 53. navodite da postoje neke javne veterinarske stanice, pa vas molim da mi odgovorite – koliko takvih javnih veterinarskih stanica imamo trenutno u Srbiji, koje su to veterinarske stanice i kako su one ostale, a da nisu privatizovane? Prosto zato što znam za jednu. Iza nje stoji moćan čovek, kum moćnog čoveka da budem preciznija, ali volela bih da mi kažete da li sam u pravu da postoje i još neke druge.
Ovog trenutka razni lobiji haraju oblašću veterine. Neki su i u Upravi veterine. Molim ministra da me prozove da kažem koji su to ljudi, zato što se neću, poput mog kolege Zorana Nikolića, ustručavati da to kažem. Ako sam uspela njega godinu dana da prozivam za komarce, krpelje i ambroziju, biću spremna da me javni tužilac pozove da mu kažem imena ovih ljudi.
Da sam u pravu, da je stočarski lobi stajao iza ovog zakona, Krnjaićevog i ovog danas, jeste to da je recimo sama takva zakonska odredba – da farme mogu da osnivaju svoje veterinarske službe u kojima će da radi jedan veterinar sa licencom, plus tehničari, kojima ste dali mogućnost da obavljaju celokupnu veterinarsku praksu maltene.
Oni će sami sebe da kontrolišu, sami sebi će da izdaju rešenja. To je potpuno neprimereno i dovodi u pitanje javno zdravlje Srbije, javno zdravlje građana Srbije, a s druge strane dovodi u pitanje izvoz – jer posle ovakvih stvari niko neće biti u situaciji da kupuje naše proizvode. Jer, izvinite, proizvodnja hrane je deo organizovanog svetskog sistema i takve stvari se ne tolerišu.
Kako to izgleda u praksi gospodo? Recimo Delta Agrar, u koju veterinari ne zalaze, ima 700 grla u tovu, ali za pet godina nije prijavljeno ni jedno jedino uginuće. To je čudo za Ginisa i bilo bi dobro – da se malo pozabavimo i time, pa da mi odgovorite da li je to moguće, jer nauka kaže da je 1,5% uginuća nešto što je sasvim normalno?
Ministarstvo poljoprivrede, očigledno, Upravu za veterinu gleda kao strano telo i ne vidi vrlo specifičnu poziciju ove uprave, koja treba da korespondira između Ministarstva poljoprivrede, Ministarstva zdravlja i Ministarstva ekologije. To je nešto što je dragocenost i treba na to obratiti pažnju, a ne gurati struku na margine.
Isto tako je vrlo važno komentarisati – da je stručna javnost očekivala da će izmene ići u pravcu poboljšanja položaja Veterinarske komore Srbije. Zapravo, kada imate s jedne strane jednu ovakvu situaciju u praksi, onda imate samo Veterinarsku komoru u koju možete da gledate kao u nekoga ko će odbraniti profesionalna načela i ko će na kraju krajeva odbraniti struku.
Najpre Krnjaićev zakon tu Veterinarsku komoru stavlja u potpuno podređeni položaj, zapravo pod patronat države, a vi sada umesto da to popravite, tu stvar do kraja na isti način rešenu, kažete – da komora zapravo treba da bude partner i državni organ.
Ona niti je paradržavni niti je državni organ. Ona je strukovno udruženje. Molim, pošto ste po struci gospodine Mićoviću upravo veterinar, da pogledate da li je moguće da Veterinarska komora popravi svoj položaj ili treba da ostane pod patronatom države?
Vi ste smatrali da treba ostaviti Komoru u tom položaju, što mi je razumljivo, jer to državi odgovara, ali ste zato srpsku reč "praćenje" zamenili nepostojećom rečju u srpskom jeziku "sledljivost". U srpskom jeziku postoji glagol slediti i pratiti nekoga, ali ne postoji imenica "sledljivost". Molim vas proverite, pa prihvatite amandman koji smo mi ovde podneli.
Šta još bode oči? To je program preventivnih mera za zaštitu zdravlja životinja. Ugovorene obaveze za sprovođenje ovog programa kažu – da se usluga naplaćuje, sam program mera se ne naplaćuje, dok se usluga naplaćuje.
Šta je usluga u ovom delu posla – to su vam štalski listovi, to su vam markice, to su vam slične stvari. Veterinarska inspekcija pak veterinarskim stanicama, koje sprovode ovaj program mera, brani da svoje usluge naplaćuju. Ucenjuje ih time da neće moći da dobiju da sprovode program mera ukoliko naplaćuju ovu uslugu. To uopšte nije u redu, jer je ovo preventiva, obavezno je i to mora da bude tako kako jeste – znači ono mora da se sprovodi preventivno.
Šta onda mislite, da mi odgovorite – da li i u čijem interesu onda veterinarska inspekcija radi ovaj posao na ovaj način? Pa, naravno, sive zone, jer posao praćenja, odnosno posao programa preventivnih mera treba da dobije neko iz nekog lobija ko će se polukriminalno baviti tim poslom. Gde je tu interes struke – nema ga? Gde je tu interes građana Srbije – nema ga, gospodo?
Sadašnji direktor Uprave za veterinu, gospodin Mićović, koji upravo ćaska dok ovo govorim, o ovome je vrlo često govorio dok nije došao na ovo mesto. Sećam se njegovih izjava koje su se odnosile na promet veterinarskih lekova, a pored stočarskog lobija i ovaj farmaceutski lobi veterinarskih lekova je vrlo moćan i vrlo jak. Volela bih da i on ima mogućnosti da mi odgovori, pa makar da i privatno o tome porazgovaramo. Hajmo da se vratimo na sam komentar zakona.
Član 2. stav 2. tačka 1, a više još u članu 6 – uvodi se pojam "preduzetnik". Ma šta to značilo, jer ja sam 12 različitih tumačenja našla u Enciklopediji, taj preduzetnik dobija pravo da se bavi veterinarskom delatnošću, uz napomenu da naše zakonodavstvo dozvoljava preduzetnički status i licima u radnom odnosu, što može biti vrlo opasan presedan, ali vi se uopšte igrate – ova Vlada se uopšte igra presedanima te vrste i uvodi takve opasne stvari.
Dalje, članom 6. se vrši priprema za brisanje članova koji su do sada regulisali veterinarsku delatnost, uz obavezu – da svako ko se bavi veterinarskom delatnošću može da zaposli jednog veterinara sa licencom i da završi na tome, e sada naravno taj će biti odgovorno lice.
Do čega će to da dovede? To možemo da komentarišemo sa više aspekata – veterinarske ambulante će se preregistrovati u veterinarske stanice. To možemo da komentarišemo sa različitih gledišta i to samo po sebi nije loše, ali se otvara prostor za otpuštanje veterinara, po privatizovanim veterinarskim stanicama gde ih je najviše, a zatim – bave se stočarskom proizvodnjom, klanicama, centrima za veštačko osemenjavanje i dalje. Praktično, na mala vrata se uvodi – da veterinarski tehničari i obučena lica, kojima veterinar odgovorno lice dozvoli da se obuče, oni rade punu veterinarsku praksu.
Komentarisala bih još jednu stvar koja je vrlo značajna, a to je u članu 16, sada član 9. tačka 6 – ostavlja se praksa da se vakcinacija pasa i mačaka protiv besnila može obavljati u veterinarskim ambulantama. U izmenama vi kažete – može se obavljati u izdvojenom poslovnom prostoru, koji ispunjava uslove u pogledu objekta, struke, opreme, uređaja.
To naravno može da se odnosi na gradsku sredinu i na poznate vlasnike pasa i mačaka, ali ne može da se odnosi na prigradska naselja i ne može da se odnosi na seosku sredinu i vi to znate. To je ono prepisivanje, koje vi radite kao usklađivanje sa EU. Tamo to jeste moguće, kod nas to nije moguće. Tamo su moguće različite stvari, različite regulative, prakse i svega ostalog, a kod nas to nije moguće.
Zbog toga je kod nas realna situacija da ostavite mogućnost da se zapravo besnilo tretira kao i ostale zarazne bolesti, gde se kao preventiva za njihovo sprečavanje i širenje koristi sistematska vakcinacija na terenu. Drugim rečima, to znači da se ne sme uvoditi ograničenje veterinarskim ambulantama da redovnu godišnju prevenciju protiv besnila pasa i mačaka obavljaju na terenu. To je nešto što je nužno.
Dalje, vi kažete i prilično kozmetički menjate dosadašnji delokrug rada laboratorija, kažete da će se sada tražiti akreditacija laboratorija, uvodite novi član koji definiše referentnu laboratoriju i njen delokrug, ali postoje neke neusaglašenosti između ovoga što ste vi rekli i mešanja u delokrug drugih zakonom predviđenih organizacija. Pre svega Akreditacionog tela Srbije, ali očekuje se da se o tome oni, pre svega, izjasne i fakulteti koji su za to nadležni.
Uvodite upravljanje otpadom. To je dobro. Donet je set zakona o ekologiji. Jako je dobro da se te dve stvari dotaknu. To je ona priča o Upravi veterine s jedne strane kao delu poljoprivrede, delu kao ekologije, ali u članu 119. u stavu 4. vi malo mešate materiju jer u drugim zakonima o ekologiji se kaže da ne može biti ministar poljoprivrede nadležan da određuje uslove, nego ministar ekologije.
Ono što još moram da prokomentarišem, to je ta čuvena centralna baza podataka. To je dobro zamišljeno, ali u praksi ne funkcioniše. Bar 5-6 puta godišnje vama pada potpuno sistem i u tom slučaju se sve zaustavlja. Promet životinja ne funkcioniše, veterinari imaju komplikovane situacije da kao u Valjevu stradaju vrhunski veterinari zbog toga što nisu na vreme uneli neke podatke, pa se posle toga naknadno nisu setili, jer je inspekcija tu vrlo rigorozna, a nisu krivi veterinari nego vi koji taj sistem treba da održavate.
Uz to, ovo vam isto tako garantujem, stočarski lobi vam je provalio šifre i radi mahinacije sa ovom bazom podataka. Imam podatke i o tome, možemo da ih razmenimo, a možemo i kod tužioca direktno.
Sve u svemu, posle usvajanja ovog zakona, bez obzira na amandmane koje ćete prihvatiti, oni će verovatno biti tehničke prirode, veterina više neće pripadati veterinarima, javno zdravlje će biti potpuno nešto o čemu nećemo razgovarati, nego ćemo u pola glasa govoriti, još će se suziti delokrug rada veterinarskoj struci, ali će zato ministar imati pune ruke posla. Hvala vam.

Hvala, gospođo Vojić-Marković.
U elektronskom sistemu vidim da je vreme poslaničke grupe iskorišćeno i imam gospodina Milivojevića. Po kom osnovu?