Poštovana potpredsednice, poštovano predsedništvo, uvaženi ministre, uvaženi predstavnici Ministarstva, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, govoriću o Predlogu zakona o šumama, kao jednom od najvažnijih zakona u ovom setu zakona koji je danas na dnevnom redu.
Pre nego što počnem da govorim o zakonu o šumama, pohvalio bih rad Ministarstva, s obzirom da je praktično Ministarstvo izradilo 31 zakon u prethodnom periodu, da je doneto nekoliko vrlo važnih uredbi koje su korisne za razvoj poljoprivredne proizvodnje. Po mom dubokom mišljenju, a s obzirom da sam šumarski inženjer i vrlo stručan da govorimo o ovom zakonu, smatram da je predlog zakona o šumama jako dobar.
Osnova za pisanje zakona o šumama jesu dve stvari. Prva je Nacionalna strategija o razvoju šumarstva, koja je doneta 2006. godine, a druga je Plan razvoja šumarstva ili Program razvoja šumarstva u narednih deset godina, pripremljen je nacrt tog programa.
Osnov za donošenje zakona o šumama je član 97. Ustava Republike Srbije, koji kaže da Republika Srbija obezbeđuje sistem zaštite i unapređenje životne sredine. Šume su na glavnom mestu u tom sistemu.
Poljoprivredne šume imaju i opštekorisne funkcije, koje spadaju u zaštitu životne sredine, očuvanje biodiverziteta, očuvanje genofonda, proizvodnja kiseonika, pročišćavanje zagađenog vazduha, sprečavanje bujica, zaštita izvorišta pijaće vode, zaštita zemljišta od erozije, stvaranje povoljnih uslova za zdravlje ljudi, povoljni uticaji na klimu, estetska funkcija, obezbeđenje prostora za rekreaciju, razvoj ekološkog i lovnog turizma i zaštitu od buke.
Koliko je važna proizvodnja kiseonika najbolje govori podatak da tokom 12 sati trajanja dnevne svetlosti lišće prosečno proizvede oko četiri litre kiseonika po kvadratnom metru lisne površine. Ako se zna da čovek potroši prosečno 300 litara kiseonika, potrebno je 80 metara kvadratnih lisne površine ili dva do tri stabla drveta za potrošnju kiseonika po jednom čoveku.
Značaj šuma kao prirodnog bogatstva tj. dela prirodnog obeležja jasno zahteva obavezujuće poznavanje njihovog stanja, što je neophodno i pri planiranju i gazdovanju šumama.
Šume u Srbiji se prostiru na površini od dva miliona i sedamsto hiljada hektara. Šumovitost je 29%. Najveću šumovitost ima severno-kučajsko i topličko šumsko privredno područje i iznosi 90%, što je optimalna šumovitost. Upravo dolazim iz opštine Kučevo koja pripada tom severno-kučajskom šumskom privrednom području. Najmanju ima golijsko područje.
Odnos državnih i privatnih šuma u užoj Srbiji je 50:50%, u Vojvodini samo 4% ima privatnih šuma, 96% je šuma u državnom vlasništvu.
Vredni šumari urade za godinu dana osnove gazdovanja za 39 gazdinskih jedinica. Novi zakon o šumama donosi, pre svega, jednu novu odgovornost - uvođenje licence za rad stručnih lica u privatnim šumama, što je vrlo bitno u sistemu gazdovanja šumama.
Šta opterećuje šumarstvo danas? Nedovoljna obraslost, u prvom redu, zatim veliki procenat zakorovljenih površina, nedovoljan obim pošumljenog zemljišta.
Novim programom predviđa se pošumljavanje na 90 hiljada hektara i ako se ostvari optimalan etat i povećanje proizvodnje u narednom periodu za 50 milina kubika drvne mase. Stvaranje komore kao jedne nove institucije i formiranje šumarskog budžetskog fonda ostvaruju se dodatni uslovi za unapređenje zakonskih pretpostavki za zaštitu unapređenja opštekorisnih funkcija šume.
Imao bih jednu sugestiju za Ministarstvo poljoprivrede, šumarstvo i vodoprivrede, a ona se upravo tiče sredstava koja se ostvare od naknade za korišćenje šuma i šumskog zemljišta. U smislu da jedan deo, a moj predlog bi bio da to bude 30% sredstava iz naknade, bude vraćen lokalnoj samoupravi i da se taj deo iskoristi za rekonstrukciju i održavanje lokalnih puteva.
Pre svega, zato što lokalni putevi dosta stradaju izvozom šumskih sortimenata u lokalne sredine i mislim da bi to bila jedna pretpostavka vraćanja lokalnoj samoupravi onog dela koji se praktično amortizuje radovima u šumi.
Ovo nije zakon na kome će se politički prepucavati pozicija i opozicija. Ovaj zakon obezbeđuje očuvanje šuma uspostavljanjem stalnog monitoringa stanja šuma i sprečava se promena namene šuma i šumskog zemljišta. Uspostavlja se jedinstvena stručna kontrola nad izvođenjem radova u šumama, kao jedinstveni informacioni sistem za šume Srbije.
Funkcionalni sistem finansiranja u šumarstvu, uspostavljanjem budžetskog fonda za šume, optimalni model organizovanja u privatnim šumama, uvođenje licenci za obavljanje stručnih poslova i osnivanje šumarske komore, bolje zdravstveno stanje šuma, smanjeni efekti tzv. staklene bašte, smanjenje negativnog efekta erozije itd. Kao poslanik poslaničke grupe ZES podržaću ovaj zakon.

Šest minuta i 50 sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Zoran Babić, posle njega narodni poslanik Petar Kuntić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, u skupštinskoj proceduri i raspravi, u ovoj šumi predloga zakona, našla su se i dva veoma važna i za građane Republike Srbije fundamentalno zakona, a to su Predlog zakona o šumama i Predlog zakona o vodama.
Prva i veoma bitna zamerka poslaničke grupe SNS se odnosi na sam naslov zakona o šumama, jer smatramo da naslov zakona mora biti zakon o upravljanju šumama. Razlog da prihvatite našu sugestiju, pretočenu kroz predloženi amandman, stoji u deklaraciji sa ministarske konferencije u Sankt Petersburgu, gde se govori o zakonu o šumama i upravljanju šumama. Istaknuto je da bi održiva eksploatacija resursa bila racionalna važno je obezbediti dugoročnu korist. Efikasno upravljanje resursima mora imati mehanizme za kontrolu uživanja prava.
U većini literature se dokazuje i sledeće, što u ovom predlogu zakona zaista nisam prepoznao, da bi se stvorila potrebna sigurnost i izvesnost da će resursi doneti dugoročnu korist, potrebno je da odgovornost za upravljanje resursima bude poverena onima kojima od tih resursa zavisi zarada sredstava za život.
Takođe smatramo da je ovaj predlog zakona trebao da ima jasniji stav i relaciju sa ekološkim, lovnim, rekreativnim i banjskim turizmom. U skladu sa strategijom prostornog razvoja Republike Srbije i delovi reka i jezera sa priobaljem, zemljište i predeli uređene prirode, izletišta, prostori visokih planina koji su pogodni za uređenje skijališta, ambijentalne, prostorne i kulturne istorijske celine, znamenita mesta, kao i manje prostorne celine sa izraženim rekreativnim atraktivnim i pejzažnim odlikama mogu se proglasiti za prostore od značaja za razvoj turizma, a sastavni deo su područja pod šumama.
Kako turizam nije u vašem resoru, gospodine ministre, ova činjenica ukazuje na slabu međuresornu saradnju u Vladi Republike Srbije. Ovaj predlog zakona, nažalost, ne prepoznaje i ne definiše banjske šume, kao ni način postupanja sa tim šumama. Banjske šume su šume koje u orografskom, hidrografskom i biološkom pogledu gravitiraju banjskom području i predstavljaju značajan faktor očuvanja i unapređenja banjskog područja.
Značajan deo turističke ponude Srbije čine banje. Međutim, banjski posetioci ne očekuju samo da probaju lekovite vode. Naprotiv, njihovi zahtevi su mnogo kompleksniji, što je razumljivo. Okolina banja, sa ostalim segmentima turističke ponude, kao što su šume, park šume, manastiri, izletišta, arheološka nalazišta su izuzetno značajna u tom pogledu i to ne samo za državu, već i za šumarstvo kao segment privrede.
Zaštitna funkcija banjskih šuma je višestruka i to kako zaštitno-regulativna, tako i socijalno-kulturna, s tim što se ne isključuje proizvodna funkcija. Naročito je značajna vodozaštitna funkcija, tj. zaštita mineralnih izvora i obezbeđivanje čiste pijaće vode.
Da bi sačuvali i obezbedili te zaštitne funkcije, a u isto vreme i omogućili ekonomski, i ekološki racionalno gazdovanje ovim šumama, banjske šume bi trebalo u okviru šumarskog zakonodavstva da dobiju posebno mesto. Korist u tom pogledu je višestruka za same banje što obogaćuju turističku ponudu, za šumarstvo i šumarsku struku što daju mogućnost i preuzimaju inicijativu u oblasti turizma, ali i u drugim oblastima, gde smo, nažalost, u zaostatku.
U članu 15. Predloga zakona o šumama, stav 2, predvideli ste da je za organizacije koje poslove monitoringa šuma obavljaju na teritoriji autonomne pokrajine nadležan organ autonomne pokrajine. SNS svoje zamerke na Zakon o prenosu nadležnosti na AP Vojvodine je iznosila javno, i na konferenciji za novinare i na raspravi ovde u Skupštini Republike Srbije.
Smatramo da je jedna od nadležnosti koja je nepotrebno preneta i monitoring šuma, koji mora biti objedinjen za celu teritoriju Republike Srbije, inače gubi svrhu, jer priznaćete biljne bolesti ne poznaju nikakve administrativne podele i granice.
Članom 44. definisali ste i izveštajno-dijagnozno-prognozne poslove u zaštiti šuma, za koje takođe smatramo da moraju da budu objedinjeni na nivou cele države sa jedinstvenom bazom podataka.
U članu 42, definisali ste da je sopstvenik i korisnik šuma dužan da prati uticaj biotičkih i abiotičkih činilaca na zdravstveno stanje šuma i blagovremeno preduzima mere zaštite šuma. Ako to ne uradi, Ministarstvo će obezbediti izvršenje te obaveze o trošku sopstvenika šuma.
Kada sa druge strane znamo da su većina sopstvenika privatnih šuma staračka domaćinstva, odnosno građani Srbije sa minimalnim primanjima i kada znamo koliko je selo osiromašeno pogubnom politikom Vlade Republike Srbije, hoće li primena ovog zakona biti samo novi namet i novi finansijski teret sopstvenicima šuma?
Velike zamerke imamo i na čl. 111, 112. i 113, koji definišu privredni prestup i sankcije. Novčanom kaznom od 100.000 dinara do 1.000.000 dinara kazniće se pravno lice za privredni prestup ukoliko ne održava brojnost i vrste divljači na takvom nivou da se ne narušava biološka ravnoteža.
Međutim, nemeće se pitanje – šta će se desiti, odnosno ko će biti odgovoran ako je na istom području ustanovljeno lovište kojim ne gazduje korisnik šuma, već je korisnik lovišta drugo pravno lice, a dešava se ono što je navedeno u tački 21? Ko je odgovorniji – korisnik šuma ili korisnik lovišta?
Takođe, isto pitanje je i za tačku 22), odnosno čija je odgovornost ukoliko se donesu planski dokumenti u lovstvu koji nisu u skladu sa planom razvoja. Dalje, ponovo isto pitanje – ko je odgovorniji, korisnik šuma ili korisnik lovišta, ukoliko su to dva različita pravna lica?
Nelogičnosti se vide i u članu 113, gde po našem mišljenju fizičko lice ne može biti odgovorno jer nije kompetentno da prati zdravstveno stanje šuma i njihovu ugroženost, kao ni da prati uticaj biotičkih i abiotičkih činilaca na zdravstveno stanje šuma.
Kažnjavanje fizičkog lica po ovim tačkama je krajnje diskutabilno, jer on ne mora i ne može da zna recimo ko odlaže smeće u njegovoj šumi. Smatram da je apsurdan princip koji ste ovim predlogom zakona uveli, a to je da je vlasnik šume odgovoran za štetu koju mu nanosi treće lice jer nije sprečio da u šumi koja je njegovo vlasništvo, na šumskom zemljištu i na udaljenosti manjoj od 200 metara treće lice neovlašćeno izvrši odlaganje smeća, otrovnih supstanci i ostalog opasnog otpada.
Što se tiče Predloga zakona o vodama, voleo bih da ukažem na jednu veliku ekološku crnu tačku koja se, na moju veliku žalost, nalazi u opštini iz koje dolazim, a to je Vrnjačka Banja, kraljica banjskog kontinentalnog turizma, površinski sjaj i šarm tradicije aktivnog bavljenja turizmom dugim 142 godine.
Međutim, malo ko zna da u Vrnjačkoj Banji postoji 7.000 priključaka na kanalizacionu mrežu, da laguna, odnosno taložnik već godinama nije u funkciji i da se godišnje u Zapadnu Moravu, bez ikakvog predtretmana, izlije više od milion i 200.000 kubnih metara fekalnih voda.
Zapadna Morava, iz koje samo pet kilometara nizvodno naše komšije iz Trstenika piju vodu, pripada "A" klasi vodotoka, iako posle uliva otpadnih voda, odnosno fekalija iz Vrnjačke Banje, rečna voda u Zapadnoj Moravi ne odgovara normama propisanim za rečne vode druge "A" klase, a sve zato što nema nikakvog predtretmana, odnosno prečišćavanja otpadnih voda, pa je mnogostruko povećana i hemijska i bakteriološka potrošnja kiseonika.
Moje pitanje za vas, gospodine ministre, i za Vladu Republike Srbije je – hoće li Vrnjačka Banja biti samo mesto gde se povremeno održi glavni odbor ili proslavi krsna slava stranke na vlasti? Ministri dođu, obećaju i odu, a problemi ostaju mojim sugrađanima u Vrnjačkoj Banji i komšijama u Trsteniku.

Iskorišćeno je devet minuta i 20 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Petar Kuntić, a posle njega narodna poslanica Milica Radović.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre sa saradnicima, poštovani narodni poslanici, pred nama je set od sedam važnih zakona za našu poljoprivredu i šumarstvo: Predlog zakona o vodama, Predlog zakona o šumama, Predlog zakona o veterini, zatim zakon o organskoj proizvodnji, zakon o pivu, zakon o priznavanju sorti i zakon o obavljanju savetodavne delatnosti.
Mi smo u toku današnje rasprave uglavnom slušali o prvih pet, a da se ne bi ponavljali, ja ću sada govoriti o poslednja dva predloga zakona o priznavanju sorti i obavljanju savetodavne delatnosti.
Što se tiče prvog zakona, smatram da oplemenjivanje biljaka, stvaranja sorti kao sastavni dio i u konačnici semenarstvo je velika perspektiva naše poljoprivrede. Mi u našoj državi imamo izvanredne naučnoistraživačke institute koji, bez obzira na ulazak velikih kuća na ove prostore, još uvek su na istom nivou, ako ne i bolji u određenim segmentima.
Predlog zakona o priznavanju sorti u suštini menja dva postojeća zakona koja regulišu ovu oblast, to je Zakon o sadnom materijalu i Zakon o semenu od 2005. godine, i kada usvojimo ovaj zakon za nekoliko dana, videćemo da smo dobili jedan jedinstveni zakon umesto ova dva, da je ovaj zakon usaglašen sa evropskim standardima, zatim, imaćemo veću mogućnost izbora domaćih i stranih sorti ovde kod nas i imaćemo regulisanje proizvodnje i prometa ovih sorti.
Ovo rešenje ovim zakonom uticaće i na poljoprivredne proizvođače jer će imati veći izbor sorti sa većim prinosom, boljim kvalitetom i sve one standarde koji će njih zadovoljiti, zatim, povećaće se konkurentnost domaćih proizvoda i ovde i u svetu i isto tako ovaj zakon jednim delom će stimulisati i stvaraoce sorti.
Što se tiče Predloga zakona o obavljanju savetodavnih delatnosti, tj. savetodavnih službi, treba da znamo da se do sada savetodavna aktivnost obavljala kroz poljoprivredne službe, bilo da je reč o institutima, zavodima, poljoprivrednim centrima itd, neposredno kroz razne seminare, kroz razna savetovanja i druge aktivnosti, i posredno, to su kroz razne brošure, letke itd.
Dešavalo se u praksi da ista lica pola radnog vremena provedu u naučnoistraživačkom institutu, a drugu polovinu obavljaju kao savetodavnu delatnost i to se negde pokazalo dobro, negde nije. Sada će se ovim zakonom to promeniti, s obzirom da je evidentno da u zadnje vreme ima mnogo pojedinaca, nevladinih organizacija itd, koji su uključeni u ovu problematiku.
Koji su ciljevi ovog zakona o obavljanju savetodavne službe? Prvi i osnovni je da se jasno definišu savetodavni poslovi, zatim, lica koja mogu da obavljaju tu savetodavnu službu. Uspostaviće se i centar za savetodavne poslove u poljoprivredi i to kao podrška ministarstvu u planiranju, kao i o oceni rada savetodavaca.
Veoma bitno za naše poljoprivredne proizvođače je da se obrazuje savet za savetodavne poslove koji će faktički usmeravati rad tih savetodavnih službi, imaće i tu mogućnost. Uvodi se licenca i uvodi se registar savetodavaca. Znači, pravi se konačno jedan red u toj oblasti.
Kome će doneti korist ovaj zakon, pošto se danas ceo dan govori o nekim koristima? Naravno, najveću korist će imati sami poljoprivredni proizvođači, jer moramo priznati da naši poljoprivredni proizvođači vrlo dobro znaju tehnologiju proizvodnje, sada već i hemiju i sve ono što jedno od drugog vide.
Ali, kada posmatramo njihova poljoprivredna gazdinstva, kada posmatramo njihove pokazatelje uspešnosti proizvodnje, prvenstveno tu mislim na ekonomičnost i produktivnost njihove proizvodnje, zatim na kvalitet njihovih proizvoda i u krajnjem slučaju na finansijske efekte njihovog poljoprivrednog gazdinstva, zatim na proizvodnju koja će biti usaglašena sa zakonom o okolini, mislimo da tu postoji jako puno poslova za ove savetodavne službe i da će konačno i poljoprivrednici u našoj državi, kao i u nekim susednim državama, imati mogućnost da koriste te usluge.
Na kraju, obzirom da je ovde bilo dosta govora danas o velikom broju zakona koji izlaze iz Ministarstva poljoprivrede, podsetio bih narodne poslanike na činjenicu da preko 80% domaćeg zakonodavstva, koje treba da se uskladi sa evropskim zakonodavstvom i evropskim standardima na našem putu ka Evropi, zapravo je rešenje problema u poljoprivredi. Za veliku je pohvalu što je ovako aktivno Ministarstvo poljoprivrede i što drži ovakav tempo i taj korak.
U svakom slučaju, naša koalicija ZES u danu za glasanje podržaće sve ove zakone.

Sedam minuta vremena poslaničke grupe je iskorišćeno. Reč ima narodna poslanica Milica Radović, a posle nje narodni poslanik Srđan Milivojević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo potpredsednik, dosadašnja diskusija govori u prilog tezi da su zakoni koji su danas na dnevnom redu trebalo da budu podeljeni u najmanje nekoliko grupa, ukoliko želimo da se svakom od ovih zakona na jedan ozbiljan način posvetimo.
Poljoprivreda je jedna vrlo važna oblast koja je, da je sreće, mudrosti i, rekla bih, pameti, trebalo da bude proglašena za stratešku granu, ali pošto već nije, onda je bar neophodno da mi ovoj temi u parlamentu damo jedan poseban značaj i da na jedan ozbiljan način pristupimo samoj raspravi o ovim zakonima.
Naime, pošto sam već rekla da vreme koje mi stoji na raspolaganju mi onemogućava da se svakom ovom zakonu posvetim, ja ću se u svojoj raspravi ograničiti na zakon o organskoj proizvodnji.
Dobro je što danas raspravljamo o ovom izuzetno važnom zakonu, čiji osnovni cilj treba da bude kako da dođemo do zdravije i kvalitetnije hrane, hrane visokog kvaliteta. U krajnjem slučaju, to je i cilj ovog zakona, pored samog razvoja održive poljoprivrede i očuvanja eko sistema.
Nažalost, ovaj predlog zakona o kojem mi danas raspravljamo i koji imamo priliku da vidimo ispred sebe nije najsrećnije rešenje i ne predstavlja dobar pravni okvir za regulisanje organske proizvodnje. Pored njegove nedorečenosti, govorim, naravno, o samom predlogu zakona, postoje određena mesta gde on i te kako odstupa od samih principa organske proizvodnje, ali o tome ću nešto kasnije reći, kada se budem bavila samim zakonom.
Srbiji je potreban dobar zakon o organskoj proizvodnji, kako bi se ova grana unapredila jer, kao što su svi do sada rekli, u njemu upravo leži izvozna šansa Srbije. Naime, Srbija ima visoke potencijale da se bavi organskom proizvodnjom, i kada je u pitanju sam kvalitet zemljišta, i kada je upotreba zaštitnih sredstava koja se koriste u poljoprivredi, i kada su, u krajnjem slučaju, u pitanju klimatski uslovi.
Mislim da je vrlo važno istaći da se kod nas već proizvode organske jabuke, organske kupine, maline, borovnice, sušeno voće, ali procenat njihove proizvodnje je toliko mali da je skoro zanemarljiv.
Prema podacima Privredne komore Srbije, od 4,1 milion hektara obradive površine u Srbiji samo je 15 hiljada hektara namenjeno organskoj proizvodnji. Ako to sada izrazimo u procentima, onda je to 0,37% ukupnog zemljišta u Srbiji, što morate da priznate da se radi o izuzetno malom broju.
Da li treba posebno da spominjem oblasti koje Srbija, hvala bogu, ima, a to su oblasti iznad 400 metara nadmorske visine? Da li posebno treba da govorim o Pešteru, Vlasini, o delu Kopaonika, o Javoru, o svim onim geografskim tačkama Srbije koje su više nego pogodne za samu organsku proizvodnju.
Moram da kažem da kod nas postoje stare sorte voća koje su toliko imune i otporne na biljne bolesti da ne zaslužuju i faktički nije neophodno da se uopšte na bilo koji način tretiraju, a donose prinose. Konkretno govorim o jabuci kolačari, koje ima u istočnoj i zapadnoj Srbiji, a koja je izuzetno važna i tražena roba na tržištima zapadne Evrope. Ovo sve govorim zbog toga što hoću da kažem koliko je Srbija pogodna za ovakvu jednu proizvodnju.
Organski proizvodi zauzimaju svega 1% ukupnog svetskog tržišta hrane. Nije ni čudo što su sve traženija roba u svetu. Uslovi za organsku proizvodnju jesu strogi i upravo u tome i leži osnovni razlog zbog čega je jaz između ponude i potražnje organskih proizvoda toliko veliki.
Pomenuću samo primer jedne Nemačke, koja se organskom proizvodnjom bavi od 1990. godine i od tada do sada oni su uspeli da svega 3% svog obradivog zemljišta privedu i prevedu u organsku proizvodnju. A koliko su imali koristi od tog malog procenta na kome su se bavili organskom kulturom govori najbolje činjenica da je potražnja za organskim proizvodima porasla za 30%.
Da bi zemljište dobilo sertifikat za proizvodnju organske hrane, neophodno je da ispuni niz strogih uslova. Prvenstveno, govorim o evropskim standardima, najmanje tri godine je neophodno da ne bude tretirano hemikalijama, da bude potpuno izolovano od izvora zagađenja i da bude navodnjavano vodom koja je prvog i drugog kvaliteta.
Naravno, kada govorimo o ovim uslovima i kada pogledamo tekst zakona koji se nalazi pred nama, od ovih uslova kod nas nema ništa. Zakon je nedorečen kada su u pitanju sami uslovi za organsku proizvodnju.
Zakon je nedorečen i u drugim oblastima koje se odnose na uslove obavljanja poslove kontrole i sertifikacije, što je izuzetno važna oblast ovog zakona. Zakon je loš i iz tog razloga što se ministru daju ogromna ovlašćenja. Ne morate da se toliko podrobno bavite suštinom ovog zakona da biste videli da skoro iza svakog člana piše – ministru se daje ovlašćenje da bliže uredi uslove, da bliže odredi i reguliše metode, da odredi trajanje vremena konverzije za prelazak sa konvencionalne na organsku proizvodnju itd. Ako se ovako piše zakon, onda se on piše ili sa malo znanja ili sa lošim namerama.
Moram da kažem da posebnu zamerku imam na član 6. ovog predloga zakona, koji govori o načelima organske proizvodnje, posebno treće načelo, gde se kaže – načelo strogog ograničenja upotrebe hemijskih sintetizovanih inputa. Znači, ne govori se o zabrani nego se govori o strogom ograničenju.
Gospodo, ukoliko mi dozvolimo da hemijski i sintetički inputi budu zastupljeni u najmanjoj mogućoj meri, onda od same organske proizvodnje nema ništa. Ovom odredbom se uništava bit ovog zakona.
Ukoliko sada ovaj tekst zakona pogledamo u kontekstu onoga o čemu je moja cenjena koleginica Aleksandra Janković pričala, a to je o najavljenim izmenama Zakona o genetski modifikovanim organizmima, onda je jasno da će dometi ovog zakona biti mali odnosno da neće pozitivni efekti njegove primene faktički ni postojati.
Srbija je mala zemlja. Ukoliko dozvolimo da mali broj proizvođača zaseje genetski modifikovano seme, vrlo je verovatno i izvesno da će u nekom najkraćem mogućem vremenu, putem oprašivanja, putem vetra, možda čak i zlonamerno, da se proširi na celokupnu teritoriju Srbije i onda se postavlja pitanje – o čemu mi danas ovde govorimo?
Posledice upotrebe genetski modifikovane hrane ili kako je mnogi nazivaju – Frankeštajn hrane, više su nego opasne. Rađena je jedna studija američke akademije za medicinu koja je pokazala da postoji izvestan rizik po zdravlje, naravno, studija je rađena na životinjama koje su tretirane genetski modifikovanom hranom, znači, hranjene su, i postoji ogroman rizik po zdravlje tih životinja a on se prvenstveno ogleda u neplodnosti, ogleda se u promenama na glavnim organima, u probavnom traktu, u problemima sa imunitetom i ubrzanom starošću.
O ovome danas govorim jer smatram da je izuzetno važno da se pre nego što ovaj zakon uđe u skupštinsku proceduru, a više je nego izvesno da će on da uđe, i ja ovom prilikom izražavam opravdanu bojazan da će, ukoliko se desi ovo o čemu ja pričam, Srbija će se susresti sa vrlo lošim efektima onoga što će tada uslediti.
Faktički sami efekti primene organskog zakona o organskoj proizvodnji biće nevidljivi. O ovome govorim ozbiljno zato što smo imali priliku na sajtu Ministarstva poljoprivrede SAD da vidimo jedan dokument u kojem se jasno kaže da su nakon više pritisaka američke vlasti ipak uspele da ubede srpske vlasti, prvenstveno mislim na Ministarstvo poljoprivrede, da izmene zakon o GMO i na taj način otklone svaku prepreku za ulazak Srbije u STO.
Ovo je vrlo proverljiva informacija. Vi možete da odete i da se sami uverite u ovo što pričam. Naravno, volela bih da grešim, ali mislim da ćemo u najskorije vreme biti suočeni sa ovim što danas govorim.
Na samom kraju moram da kažem da će poslanici DSS podržati svaku dobru ideju koja ide u pravcu poboljšanja svakog zakonskog teksta, pa i zakona o organskoj proizvodnji, ali ovaj zakon koji sada imamo ispred sebe ne vidimo kao dobru nameru vlasti i ne vidimo kao mogućnost da se živi u najboljem svom vidu. Hvala vam.

Iskorišćeno je 11 minuta i 20 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici i poštovani građani Srbije, diplomirani sam inženjer poljoprivrede za stočarstvo i sa puno prava mogu da govorim o ovoj temi, i sa aspekta struke, ali i kao narodni poslanik da dam neka politička razjašnjenja i odgovore na neke dileme koje smo čuli u ovoj sali tokom diskusija.
Obraćam se direktno poljoprivrednim proizvođačima, hlebotvorcima zemlje Srbije koje neki ljudi uporno plaše i pokušavaju da kažu da DS i vladajuća većina donosi zakone da bi upropastila poljoprivredu i da bi ne znam šta uradila.
Danas donosimo set zakona iz oblasti poljoprivrede koji će već 2011. godine završiti zakonsku regulativu vezanu za oblast poljoprivredu.
Sada ću da napravim jednu paralelu sa nekim drugim zakonima koje smo donosili u Skupštini a za koje smo optuživani na najstrašnije i najmonstruoznije načine.
Kada smo kazali da će se ukinuti vize do 2010. godine, neki su nam kazali – da, ali ćete dati Kosovo zbog toga i šta će moći i kada će da nametnu vize i koje će to godine biti, ma neće to biti 2010. godine, šta imamo mi od toga.
Danas kada vam kažem kada donosimo ove zakone, te zakone pre svega donosimo da bi građani zemlje Srbije, a pre svega najvredniji njen deo, poljoprivredni proizvođači, mogli svoje poljoprivredne proizvode da izvoze u svet i Evropu, neki uporno nam spočitavaju da to ne radimo baš iz najčasnijih i najboljih namera.
Samo ću da podsetim da je država Srbija dobila dozvolu za izvoz goveđeg i svinjskog mesa posle 18 godina. Ako neko misli da smo mi preko noći oslobođeni viza i da to nije jedan mukotrpan put koji je trajao 10 godina, grdno se vara. Ako neko misli da je neko preko noći ukinuo zabranu za izvoz svinjskog mesa iz Srbije, takođe se grdno vara.
Mi smo u oblasti poljoprivrede napravili veliki iskorak, bez obzira na to što poljoprivredni proizvođači danas teško žive, ali Uprava za veterinu Republike Srbije nije taj posao odradila preko noći. Pre nego što je gospodin Zoran Mićović, koji ovde sedi i koji odlično rukovodi ovom upravom, a ne rukovodi tako što se njemu to javi u toku noći da treba da uradi, nego ima dosta privatne prakse jer je prvi privatni veterinar ne zemlje Srbije nego bivše SFRJ.
Pre nego što je on preuzeo da vodi tu upravu tom upravom je rukovodio Miša Marinković. Miša Marinković je naš kolega, doktor veterinarskih nauka, a bio je doktor veterinarskih nauka u Institutu za osemenjavanje i veštačku reprodukciju goveda u Velikoj Plani i od te institucije je napravio reprezentativnu svetsku ustanovu.
Oni su kreatori većine ovih dobrih zakona koji su Srbiji omogućili da posle 18 godina može da izveze i svinjsko meso, i goveđe, i pileće i ribu. Neko kaže – pa, da, seljaci tove bika do 1.000 kilograma jer nemaju kome da ga prodaju. Pa, uskoro će moći da ga izvezu na svetsko tržište i da naprave ugovore sa otkupljivačima i da sa srpskim proizvodima konkurišu na svetskom tržištu u jednom fer utakmici.
Podsetiću da smo u ne tako davnoj prošlosti imali ljude koji sada sede u ovoj sali kao poslanici, a bili su na rukovodećim mestima u ovoj državi u Vladi Republike Srbije i tada Srbija nije išla u susret događajima nego je gegucala i za Evropom i za tim događajima. Stalno smo se ponašali kao usnuli putnik na železničkoj stanici koji sa četiri kofera, onako srpski izlepljenih selotejpom, spava na železničkoj stanici, pa voz dođe i krene, a mi trčimo da stignemo voz koji ide 250 kilometara na sat. Tako se taj voz ne ulazi. U taj voz se ulazi tako što se donose zakoni koji se pre svega primenjuju u praksi.
Mi ćemo do 2011. godine završiti i podzakonsku regulativu, pa će ljudi koji žive od poljoprivrede i bave se poljoprivredom moći da se takmiče na svetskoj tržišnoj utakmici po tržišnim uslovima.
Šta je važno još kazati za ovaj zakon? Od ovih zakona koje danas donosimo, a tiču se šumarstva i vodoprivrede, zavisi da li smo savladali civilizacijski zadatak da na jedan civilizovan način upravljamo resursima koje imamo i koji su nam dati i da li smo spremni da te resurse ostavimo u službu naših pokolenja ili ćemo ih potrošiti za našeg života.
Kada govorimo o organskoj hrani i GMO, gde čujem brojna spočitavanja, pa nisu ni Amerikanci, ni Nemci broj jedan u svetu ovog trenutka po genetski modifikovanoj hrani, nego Kinezi. Ima ih milijardu i po i ništa im ne hvali, iako jedu to malo genetski modifikovane hrane.
Ali, vrlo sam oprezan kada je reč o genetski modifikovanoj hrani i neću se pozivati na iskustva Kine, ni Indije, ni drugih zemalja koje su suočene sa potrebom da tehnološki unapređuju znanje u oblasti poljoprivrede na takav način da postižu što veći prinos.
Međutim, ako govorimo o društvu znanja, bez znanja u poljoprivredi nema napretka. To važi i za ovu oblast savetodavne aktivnosti u oblasti poljoprivrede. Nema napretka, nema trke sa Evropom i sa svetom bez države i društva znanja.
Moramo mnogo učiniti da naše poljoprivredne proizvođače svakoga dana edukujemo, ali ne samo njih, već i ljude koji se bave strukom. I njima moramo obezbediti uslove za tržišnu utakmicu. Samo stalnim usavršavanjem možemo da učestvujemo u toj utakmici. To je kao da trenirate. Mesi svakoga dana trenira pa je najbolji fudbaler sveta. Ako treniramo barem kao deo najboljih u svetu možemo da se takmičimo sa njima. Ako ne treniramo, tu nemamo šta da tražimo.
Izolovana zemlja, zemlja koja ima vize ne može da trenira. Naši poljoprivredni proizvođači mogu da idu na najveće svetske sajmove ne da bi videli svet i metropole, već da bi videli gde je nauka ovog trenutka, gde su dometi nauke u oblasti poljoprivredne proizvodnje.
Kada govorimo o zakonu o pivu, samo jedna anegdota iz srpske istorije. Kada su pitali Nikolu Pašića, a inače, zarad građana Srbije, zaječarska pivara je proizvodila i pivo Nikola Pašić, kada su pitali Pašića što ne donosi zakon o pivu, kazao je – pa, valjda zato što ga ne pijem.
Takođe ne pijem pivo, ali smatram da je dobro da se ta oblast uredi zakonom i da bude uređena na jedan temeljan i organizovan način u skladu sa evropskim iskustvima, jer pivo je naš veliki izvozni potencijal. Šta god ko govorio o privatizacija pivara, sve te pivare i dan-danas rade punim kapacitetom i te svoje proizvode odlično izvoze u države u regionu.
Imali smo i kritike opozicije gde smo se neki pozivali na argumente iz "Nedeljnog telegrafa", "Trećeg oka", tarot karata i ne znam čega još. Mnogo više čitam karte ovde na laptopu, pa me snima kamera, ali to je loše zbog parlamenta, loše zbog mene, ali mnogo više čitam zakon.
Zakon kaže sledeće. U Zakonu o genetski modifikovanoj hrani nigde se ne kaže da je Srbija svoje tržište ustupila proizvođačima genetski modifikovane hrane za eksperimente na stanovništvu. Nemojte plašiti građane da će se to desiti.
Srbija nije zamorče, niti je eksperimentalni kunić na kome će se neko učiti. Vlada Republike Srbije vrlo odgovorno sprovodi agrarnu politiku, vrlo odgovorno pristupa svim novinama iz oblasti genetski oplemenjene hrane i tu nema nikakve bojazni po stanovništvo da ćemo mi unakaziti i unazaditi naše autohtone sorte – proizvodiće Kopaonik i dalje jabuku "kožaru", proizvodiće se jabuka "kolačara"; proizvodiće se "mangulica", naša autohtona rasa svinja, ali prihvatićemo ipak sve ono što je u svetu dobro i što se u svetu pokazalo kao dobar primer i što se pokazalo korisnim za njihove građane.
Nismo mala zemlja sa marionetskim rukovodstvom, kako neko kaže. Mi smo mala zemlja, sa velikim naporima da sustignemo svet, jer smo zbog nekog drugog nesposobnog rukovodstva mnogo zaostali za tim svetom.
Za kraj, ako neko misli da su moje reči demagogija i da nema mnogo prakse, pa se pita šta sam ja uradio u poljoprivredi? Ja sam imao jednu od najvećih farmi za proizvodnju prasadi, sa svojim pokojnim ocem. Često mi moje kolege iz opozicije spočitavaju da ništa nisam radio u oblasti poljoprivrede.
Ja sam mnogo više radio ne za slavu, nagrade, priznanja, nego za novac, kao što svi poljoprivredni proizvođači u Srbiji rade. Nisam nešto trčao na sajmove, a kada sam išao pobeđivao sam, zajedno sa izloženim grlima. Tako se to kaže stručnim jezikom – pobedio odgajivač taj i taj, sa svojim izloženim grlom, koje je bilo u odličnoj izložbenoj kondiciji.
Moram da vam kažem još nešto. Ako neko smatra da je ovo demagogija, ja ga pozivam da dođe u dolinu Ribarske reke u Kruševcu, gde se nalazi 14.000 goveda na 20 kvadratnih kilometara – to je najviše u Evropi. Hajde malo da vratimo taj entuzijazam i da kažemo da nije sve propalo i da nije sve najgore – da kažemo da nešto negde jeste i najbolje.
Evo u dolini Ribarske reke je najbolje, ali nije najbolje zato što se to preko noći desilo, nego tamo postoje ljudi koji su se udružili u Udruženje odgajivača simentalske rase goveda, postoji proizvođač mleka koji se zove Perica Janković, vlasnik firme "Ekomlek", koji plaća mleko ovog trenutka 25 dinara, a najbolje proizvođače plaća 29 dinara. Tamo ljudi svakog dana imaju mogućnost da prodaju svoje mleko po najvišim cenama u Srbiji i da imaju 14.000 goveda, koja pobeđuju takođe na sajmu u Novom Sadu, i da žive od mlekarstva i mlečne proizvodnje. Šta hoću još da kažem?
Kada govorimo o govedarskoj proizvodnji u Srbiji i proizvodnji mleka, ovde često izađu ljudi koji se ponašaju kao da smo mi ovde oboleli od kokošijeg slepila i da imamo pamćenje kao ta živina, koja pamti samo prethodni dan. Pamtim i ljude koji su bili u Vladi u nekom drugom vremenu. Pamtim da je tada litar mleka bio jeftiniji od litra kisele vode, a pamtim da je takođe gorivo bilo tada skupo. Ne samo što je bilo skup, nego nije moglo da se kupi redovno.
Ne pamtim da je neko davao subvencije od ne znam koliko hiljada dinara, sada 14.000 po hektaru poljoprivredne obradive površine, niti pamtim da je ikada seljak, a moji su seljaci po majčinoj liniji svi i svi žive na selu, i po dedinoj su svi sa planine ovčari i bave se poljoprivredom, i prvi put su za tri hektara dobili 42.000 dinara na ruke i mogli su da ih investiraju u poljoprivrednu proizvodnju. Prvi put su dobili subvencije u svom životu za utovljenog bika i prvi put su te subvencije naplatili. To nije mrtvo slovo na papiru i nije demagogija. To je realan život koji postoji u Srbiji.
Realan život je i da je poljoprivreda u krizi i da je zastarela mehanizacija.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Hrane bikove do 1.000 kila, a nema kome da prodaju.)
Tačno je gospodine Nikoliću da hrane bikove do 1.000 kila i nema kome da prodaju, ali ćemo stvoriti uslove da ti bikovi mogu da izađu na tržišnu utakmicu onoga trenutka kada ukinemo zabranu izvoza goveđeg mesa, a nju smo ukinuli.
Za kraj, ja sam juče više puta upozoravao, kao i danas gospodin Dragin, da svaka reč u ovom parlamentu mora da bude odmerena, jer neodmerene reči, teške reči, pogotovo kada je reč o poljoprivredi i proizvodnji hrane, proizvode negativne konsekvence po život ljudi u Srbiji.
Bili smo svedoci jedne teške i neprijatne situacije, da je na stranci mog prijatelja Petra Kuntića, Demokratski savez Hrvata u Vojvodini, osvanuo grafit – marš iz Srbije. Moram da vas obavestim, posle one žučne rasprave biranim rečima, koje su neki ovde primenjivali, da je policija te napadače uhvatila i uhapsila, i to je dobra vest i za Srbiju, i za Petra Kuntića, ali i za buduća pokolenja.
Ovaj zakon je takođe dobar zakon za Srbiju i za buduća pokolenja, i ja ću za njega glasati. Zato hajde da vratimo optimizam u Srbiju, da ne kažemo da je sve crno, propalo, da ne kažemo – hajde da ne sejemo, da ne kopamo, ne oremo, da ne žanjemo, ništa da ne radimo, samo da kukamo.
I da uzmemo Cecinu pesmu "Kukavica" kao himnu, pa da stavimo kukavicu kao stranački simbol i ništa da ne radimo. Ko hoće da kuka, kući neka kuka. Ko hoće da radi, na njivu neka ore i žanje. Ko zna da radi, mandat od građana Srbije, neka vodi ovu zemlju napred.

Iskorišćeno je 13 minuta i 50 sekundi vremena poslaničke grupe. Narodni poslanik Tomislav Nikolić, pravo na repliku.