DRUGA SEDNICA, PRVOG REDOVNOG ZASEDANjA, 13.04.2010.

6. dan rada

OBRAĆANJA

...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Da li još neko od predsednika, ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Time smo završili deo sednice koji je poslovnički definisan za obraćanje predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: poslanička grupa Manjina, poslanička grupa Nova Srbija, poslanička grupa LDP, poslanička grupa DSS, poslanička grupa ZES i poslanička grupa SRS.
Prelazimo na raspravu na osnovu redosleda narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom i jedinstvenom pretresu o predlozima zakona iz tačka 15, 16, 17, 19, 20, 61. i 62. dnevnog reda.
Prvi prijavljeni govornik, narodni poslanik Riza Halimi, posle njega narodna poslanica Zlata Đerić.
Narodna poslanica Zlata Đerić ima reč, a posle nje narodna poslanica Judita Popović.
...
Nova Srbija

Zlata Đerić

Nova Srbija
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, retko imamo priliku da pred sobom imamo zakone oko kojih većina u ovoj sali razmišlja isto ili bar slično, a pre svega mislim na ove zakone koji se tiču kulture.
Ono što kao Narodna skupština možemo da uradimo jeste da pomognemo svako ozakonjavanje ili svako donošenje zakona koje će služiti na dobrobit naše kulture.
Kulturna baština svakako predstavlja nasleđe fizičkih artefakata i nematerijalnih atributa nekog društva koje čini ostavštinu prošlih generacija, čuva se u sadašnjosti, kako bi bilo ostavljeno budućim generacijama.
Tako sam doživela i upravo Predlog ovog zakona o retkoj knjizi, odnosno predlog da se još novih 310 naslova nađu pod zaštitom države i nadam se iskreno, znajući i stručno i lično kakvim kulturnim blagom raspolažemo kao narod, kakvo kulturno blago postoji pre svega u pisanoj kulturi ovog naroda i koliko dugo ono datira, da će se taj spisak i nadalje samo obogaćivati. Zato smatram da ovakav zakon treba, naravno, podržati sa strane i opozicije i pozicije.
Ono što takođe smatram, i složila bih se tu sa koleginicom Goricom Mojović, to je da treba pristupiti donošenju ili novog zakona o kulturnim dobrima ili postojeći značajno dopuniti, obogatiti, učiniti prilagodljivijim novim uslovima čuvanja kulturnog nasleđa.
Kultura je jedan segment koji je nedeljiv u onim svetskim razmerama, u evropskim razmerama gde mi postojimo i kada posmatramo svoju kulturnu baštinu onda vidimo koliko imamo zajedničkog sa celim svetom, zajedničkog sa celom Evropom i koliko smo ipak uspeli da budemo autentični, različiti i svoji.
To što smo uspeli da imamo različito, autentično i svoje, to nas obavezuje da svim sredstvima, svim svojim znanjem i umenjem, svim svojim potencijalima, pre svega ljudskim, i onim entuzijazmom koji se prvo u kulturi zamori, nastavimo da to čuvamo ili potrudimo se da to sačuvamo, potrudimo se da to obogatimo i da se, kako reče koleginica, na neki način izborimo da i neki drugi izdvoje sredstva koja su uvek u kulturi manjkava, da se očuva ono vredno, retko, izuzetno što mi imamo i što nas u svetu predstavlja i čini jedinstvenim.
Naravno, znamo, to je praksa svih vlada, da ne kažemo da je to i posledica svih kriza, kada krene negde da se štedi, onda svi pribegnu da prvo iseku kulturu, da tu smanje i svi se onda ponašaju kao da se najlakše toga odriču. Naprotiv, smatram da je to poslednje gde bi trebalo da zakinemo. Na toliko drugih mesta se može racionalno uštedeti da bi kultura ostala svojstvena i da bi nas činila izuzetnim, kakvi treba da budemo i kakvim se trudimo da se predstavimo svima.
Svakako postoje materijalna i nematerijalna kulturna dobra. Knjiga, retka knjiga, spada u naša izuzetna kulturna nasleđa na kojima treba da radimo, koja treba stalno da otkrivamo, koja treba stalno da čuvamo. Ne treba da zaboravimo one istorijske momente, one strašne tragedije istorijske kada smo izgubili značajne funduse našeg pisanog blaga, ali veličina jednog naroda se svakako meri prema veličini kulture i onoga što ima da prezentuje svetu u svom duhovnom nasleđu i svom duhovnom stvaralaštvu. Hvala bogu, zaista smo imali sreću da budemo jedan, bar na taj način, od izabranih naroda.
Očekujem svakako da će se dalje raditi i na zaštiti jezika i pisma, da je to jedno od kulturnih nasleđa na kome treba zaista ozbiljno poraditi, jer mi smo svedoci svakodnevnog urušavanja našeg jezičkog nasleđa raznim skrnavljenjem jezika, uvođenjem stranih nemuštih reči, ubacivanjem i gde treba i gde ne treba, naravno, i čuvanja našeg autentičnog nacionalnog pisma ćirilice.
Postoji čitav projekat na koji način treba da se ono očuva, a da bude svrsishodno, potrebno, jedinstveno, da nas obeležava kao što nas je uvek obeležavalo, kao što su to učinili i neki drugi narodi sa svojim autentičnim pismima, a da opet ne budemo žrtve tehnološkog razvoja civilizacije koja je, nažalost, postala i toliko potrebna u svakodnevnom životu, kompjuterizacije. Dakle, može sve to jedno sa drugim da ide i da naša kultura bude očuvana.
U ime toga svakako pozdravljam i podržavam donošenje svakog zakona koji će pomoći da kultura bude što bolja, što više očuvana, da se obogati, da se pomogne novom razvoju, da imamo da pokažemo da smo nasledili mnogo od svojih predaka, da smo spremni da to sačuvamo u sadašnjosti i da to proširimo, jer to smo dužni generacijama koje dolaze, mi smo to dužni svojim unucima.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Reč ima narodna poslanica Judita Popović, a posle nje narodna poslanica Svetlana Stojanović.
...
Liberalno demokratska partija

Judita Popović

Liberalno demokratska partija
Poštovana predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zakoni koji su danas na dnevnom redu Skupštine upravo su dokaz tome da opozicija u ovoj skupštini mora pre svega da vodi računa o tome koliko su zakoni kvalitetni i koliko zakoni koji su na dnevnom redu poboljšavaju život građana i unapređuju celokupno društvo.
Vodeći računa o svemu tome, LDP uvek je na stanovištu da, ukoliko zakoni utvrđuju ove kvalitete, u tom slučaju bez obzira što je LDP u opoziciji ona te zakone mora podržati upravo u cilju koji sam malopre i napomenula.
Kada pođemo od prva tri zakona, ta prva tri zakona u stvari predstavljaju jednu zakonsku obavezu usklađivanja postojećih zakona sa Ustavom. Dakle, zašto ne glasati za te zakone, ukoliko je to već jedna zakonska obaveza? Mi zaista poštujemo zakone i smatramo da celokupna zajednica mora pre svega uvek da ima u vidu da su zakoni oni koji uređuju i određuju život u jednoj državi.
Kada idemo redom dalje po ovim zakonima, možemo takođe potvrditi da nemamo razloga da ne podržimo zakon o obeležavanju dana žalosti na teritoriji Republike Srbije, odnosno njegove izmene. Nemamo razloga da ne podržimo odluku o utvrđivanju stare i retke knjige od izuzetnog značaja.
Takođe moramo podržati Konvenciju o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa, a takođe ćemo podržati i Predlog zakona o potvrđivanju Okvirne konvencije Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo.
Dakle, nakon što sam se izjasnila o tome da LDP ima pozitivan stav o zakonima koji su na današnjem dnevnom redu, moram se izjasniti i o tome da zaista ne možemo da podržimo recimo činjenicu da su ove prve tri tačke dnevnog reda, odnosno ti zakoni o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku, Zakona o službenoj upotrebi jezika i izmene Zakona o objavljivanju zakona, drugih propisa i opštih akata i o izdavanju Službenog glasnika Republike Srbije uvršteni u skupštinsku proceduru još 16. januara 2009. godine, 26. decembra 2008. godine, kao i 12. decembra 2008. godine.
Dakle, previše je vremena prošlo od momenta kada su ti zaista važni zakonski predlozi stigli u Skupštinu i kada su stigli na dnevni red, pogotovo što su sva tri predloga zakona predata sa predlogom da se uvrste u hitnu proceduru, a pogotovo što je 31. decembra 2008. godine istekao taj rok usklađivanja zakona i propisa sa Ustavom iz 2006. godine.
Dakle, već sama Skupština očigledno na neki način nije postupala po zakonskim obavezama, nije poštovala ustavni zakon koji je obavezao da određene zakonske propise uskladi, odnosno izglasa i donese u Skupštini radi usklađivanja sa Ustavom.
Kada govorimo o zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisama, posebno pozdravljamo ovaj zakon i to njegov član 4, kojim se faktički unose određene novine i menja se član 11. postojećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika, pogotovo stav 4. koji, pored već postojećih prava nacionalnih manjina o upotrebi njihovog jezika službeno, ujedno predviđa i da se na teritorijama iz stava 2. ovog člana imena organa koji vrše javna ovlašćenja, nazivi jedinica lokalne samouprave i naseljenih mesta, trgova i ulica i drugi toponimi ispisuju i na jeziku dotične nacionalne manjine prema njenoj tradiciji i pravopisu.
Ovim članom se u stvari maksimalno poštuje Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina.
Međutim, ovaj zakon ujedno i dokazuje i potvrđuje da je zaista potrebno da se vrše određene izmene u postojećem Ustavu, koji kao službeni jezik i upotrebu jezika i pisama predviđa srpski jezik i ćirilično pismo, a ovaj zakon, odnosno ove izmene i dopune, shvatajući da je realnost mnogo bitnija, samo napominju da je u RS u službenoj upotrebi srpski jezik.
Zaista je šteta što se srpski jezik lišava i tog drugog svog pisma, a to je latinično pismo, a sve u ime nečijeg patriotizma potpuno nepotrebnog. Možemo da se složimo oko toga da je vreme, ako ni zbog čega drugog onda zbog ovog zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, da razmislimo o tome koliko je potrebno da se i Ustav u međuvremenu menja.
Kada krenemo na zakon o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata i izdavanju "Službenog glasnika RS", posebno bih podvukla i podržala to što ovaj zakon, u stvari ove izmene postojećeg zakona predviđaju da se besplatno objavljuju u "Službenom glasniku" zakoni i propisi koji su obavezni da se objave u tom "Službenom glasniku". Zaista je besmisleno da jedno javno preduzeće zarađuje na konto toga što će objavljivati zakone i propise koje donosi ova država.
Kada bismo rekli nešto o zakonu o obeležavanju dana žalosti na teritoriji RS, ne možemo a da ne podržimo činjenicu da je zaista dobro što će RRA da preuzme nadležnosti nadležnog ministarstva zaduženog za oblast informisanja u pogledu sprovođenja odredaba zakona o obeležavanju dana žalosti, u pogledu poštovanja tih odredaba od strane emitora.
Zašto je to dobro? Htela bih da vas podsetim na to da je prošle godine prilikom smrti i sahrane patrijarha Pavla isključeno i onemogućeno emitovanje hrvatske televizije "1" i "2", sve sa obrazloženjem da je navodno na taj način onemogućeno da se u danima žalosti peva i igra, odnosno da se emituju filmovi koji bi na neki način ugrozili dostojanstvo ove države i sahranu i smrt patrijarha Pavla. Mislim da je to nedopušteno i dobro je da se uvede red i u ovoj oblasti.
Zaista podržavamo ove predloge zakona u pogledu očuvanja nematerijalnog kulturnog nasleđa ili predlog odluke o utvrđivanju stare i retke knjige od izuzetnog značaja, kao i Predlog zakona o potvrđivanju Okvirne konvencije Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa. Mislim da su ovo veoma kvalitetni predlozi zakona, odnosno konvencije, kojih država Srbija zaista treba da se drži baš iz tog razloga da bi unapredila kulturni prostor ove države.
Sve u svemu, kada uporedimo ove zakone sa politikom LDP, onda možemo da zaključimo to da smo mi i u obavezi, ne samo što ćemo glasati za predloge ovih zakona, da to činimo upravo radi ljudi koji glasaju za LDP, kao i uostalom za sve građane Srbije, jer ovi zakoni su takvi zakoni koji unapređuju život u Srbiji.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Iskorišćeno je 10 minuta i 40 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Svetlana Stojanović, posle nje narodni poslanik Dragoljub Mićunović.

Svetlana Stojanović

Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica
Poštovani narodni poslanici, osvrnuću se na osnovni tekst Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisma. Na predložene izmene i dopune poslanici DSS podneli su amandmane, o kojima ćemo posebno govoriti.
"Jezik jednog naroda predstavlja temelj njegove individualnosti i kulturnu baštinu." Po slovu našeg Ustava, srpski jezik i ćirilično pismu su u zvaničnoj upotrebi na čitavoj teritoriji RS, ali Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma ni u jednom svom članu ne propisuje kada je ta službena upotreba jezika i pisma obavezna, ni kaznene odredbe ovog zakona ne odnose se na posledice kršenja takve obaveze, jer je i nema.
Upotreba srpskog jezika i ćiriličnog pisma ipak je obavezna na celoj teritoriji RS, i to: u radu svih državnih organa i javnih službi; u procesu obrazovanja, udžbenici i diplome, kako na državnim tako i na privatnim fakultetima, moraju biti na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu; obavezna je u trgovini, natpisi na prodavnicama, restoranima, frizerskim radnjama, knjižarama moraju biti na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu, kao i sve fakture, računi i ugovori; obavezna je u saobraćaju, natpisi na autobuskim železničkim stanicama, aerodromima i putevima, tačnije na svim javnim prostorima moraju biti na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu. Obavezna je na televiziji, u TV emisijama i reklamnim porukama. Posebno državno telo Savet RRA mora da prati eventualno kršenje ove obaveze i prijavljuje nadležnim organima.
Pre nego što zakleti Evropejci, za koje Evropa nema alternativu, za mene samo Srbija nema alternativu, ovo moje izlaganje proglase nacionalističkim, unitarističkim ili nepoštovanjem prava nacionalnih manjina, odmah ću reći, sve što sam navela kao obavezno za službenu upotrebu jezika preuzela sam iz zakona o francuskom jeziku i cirkularnog pisma premijera francuske vlade.
Moja originalnost sastojala se jedino u tome što sam umesto reči – francuski jezik, zamenila rečima – srpski jezik i ćirilično pismo i što za potrebe današnje rasprave nisam navela baš sve situacije u kojima je francuski jezik obavezan. Francuski zakon je znatno precizniji od mog kratkog izlaganja.
Za razliku od francuskog zakona o jeziku koji predviđa "obaveznu, ali ne isključivu upotrebu francuskog jezika", ali tu obavezu precizno utvrđuje, kao i kaznene odredbe za njeno eventualno kršenje, naš Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma umesto reči – obavezno, koristi formulacije kao što su – službeni jezik se naročito koristi tada i tada ili službeni jezik se može koristiti tada i tada, ako se ne koristi sankcija nema.
Citat koji sam koristila na početku svog izlaganja preuzela sam iz cirkularnog pisma francuskog premijera, tako da se za naš Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma može reći - da predstavlja samo jedan od mnogih primera koji pokazuju da nas nepoštovanje vlastite individualnosti i kulturne baštine neće odvesti brže u Evropu - naprotiv.
Na dnevnom redu današnje objedinjene rasprave nalazi se i Predlog odluke o utvrđivanju stare i retke knjige od izuzetnog značaja. Možemo biti izuzetno ponosni što posedujemo preko dve hiljade starih i retkih knjiga. Knjige koje ćemo na ovoj sednici proglasiti za kulturno dobro od izuzetnog značaja, čuvaju se na tri mesta - u Narodnoj biblioteci Srbije, za čitaoce godinama zatvorenoj, u Biblioteci Pećke patrijaršije i Biblioteci manastira Visoki Dečani. Devedeset devet odsto knjiga sa ove liste tematski je vezano za pravoslavnu tradiciju, što rečito govori o tome gde su nam koreni.
Pitanje koje se povodom usvajanja ove odluke ne može zaobići jeste, kako se retke i stare knjige od izuzetnog značaja kod nas čuvaju? Odlično mi je poznato da se ne čuvaju po evropskim standardima. Konvenciju o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa, usvojenu na Generalnoj konferenciji Uneska u Parizu oktobra 2003. godine, takođe treba da ratifikujemo na ovoj sednici.
Nematerijalno kulturno nasleđe obuhvata - usmenu tradiciju, verovanje, lokalne jezičke izraze i dijalekte, stare zanate, umeća, običaje, praznovanja itd. Nema nikakve sumnje da je njihovo očuvanje od ogromnog značaja za svaku, pa i našu kulturu.
Za nas će se problem javiti kad bude trebalo da izvršimo obaveze koje budemo preuzeli potpisivanjem ove konvencije. Jedna od obaveza je da sačinimo popis sopstvenog nematerijalnog kulturnog nasleđa. Ništa ne daje osnova za nadu - da ćemo mi takav popis valjano i na vreme sačiniti. Za taj posao su, osim dobre volje, a ni za nju nisam sigurna da je ima, potrebna sredstva, stručnjaci, naučna istraživanja, rad na terenu. Hoće li toga biti u situaciji kada u budžetu nema novca? Ne verujem i žao mi je zbog toga.
Još samo nekoliko reči o Zakonu o potvrđivanju Okvirne konvencije Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo. Nema nikakve sumnje da je kulturno nasleđe od neprocenjive vrednosti i da ima ogroman potencijal za unapređenje održivog ekonomskog razvoja i kvaliteta života jednog društva.
Da li to Srbija prepoznaje i neguje – ne! Nama je potrebna Konvencija Saveta Evrope da uvidimo nešto što nam je moralo biti očigledno, kada smo usvajala tzv. krovni Zakon o kulturi, a toga u ovom praznom, deklarativnom i štetnom zakonu nema. Kada ova konvencija bude usvojena, a treba da bude usvojena, ostaće mrtvo slovo na papiru, kao, nažalost, većina zakona koje preuzimamo od Evrope. Naše potrebe da ličimo na Evropu ne idu dalje od usvajanje mrtvorođenih i prepisanih zakona.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Sedam minuta iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Dragoljub Mićunović, a posle njega narodni poslanik Zoran Krasić.
...
Demokratska stranka

Dragoljub Mićunović

Za evropsku Srbiju
Ovde imamo jedan set konvencija koje treba da usvojimo. To je jedan postupak sa kojim ćemo se sretati jako mnogo i u narednom zakonodavnom postupku. Mi ćemo morati da naše zakonodavstvo saobrazimo sa zakonima Saveta Evrope, Uneskoa, i UN i naravno kasnije i EU.
To će uneti neke standarde u naš život, kako ekonomski tako i politički, tako i kulturni. To je veoma važno i verujem da neće biti mnogo sporova oko toga da li ćemo mi usvojiti ove konvencije. Usvojićemo ih naravno, jer smo članovi Uneska i Saveta Evrope, dakle svih tih tela, čiji smo članovi, moramo da se pokažemo kao ljudi koji stvarno tu i pripadaju - pa ćemo ih i usvojiti.
Hteo sam nešto da kažem povodom onoga što se zove realnost, to je jedan opšti odnos prema kulturi i naravno prema kulturnom nasleđu. Ima jedan paradoks, a taj je da ima jako mnogo deklarativnog nacionalizma, jako mnogo pozivanja na samobitnost itd, a užasno malo brige da se ti dokumenti, da se ti spomenici, dakle, i sve ono što spada u kulturno nasleđe, i održavaju.
Ne mogu da zaboravim da, na primer, u Kruševcu, gradu koji je bio i prestonica Kneza Lazara i srpske države, postojao je Lazarev grad, u kojem kao što znate kamen ne gori, i on je bio dobrim delom očuvan. Kada je pao u srpske ruke i tamo brat Miloša Obrenovića, Jevrem, odlučio, da se najveći deo kule razgradi da bi se kaldrmisala kruševačka čaršija, da ne bi oni gacali po blatu. Dakle, odnos prema kulturi i kulturnim spomenicima pokazuje da tu nema neke jasne komunikacije između tih stvari.
Imao sam prilike, na primer, da u Crnoj Gori, a to je ipak, ma ko šta mislio, barem isti kulturni korpus, vidim na Njegušima, gde je mala crkva, u kojoj su sahranjeni otac i majka Njegoševa, i prvi onaj koji je začetnik te porodice, crkva 50 godina nije otvarana. To je sve zarđalo, te brave, a u unutra raste trava. Spolja je takođe bila zarasla u granje.
Dosta sam se zamerio ondašnjim vlastima, kada sam tamo došao i rekao – dajte mi jedan kosir, da makar jedan zid ostružem, što sam i uradio. Tom potomku porodice Petrovića rekao sam – sada, ako ovde prolaze arhimandrit, neka on ovaj drugi zid, a treći ministar kulture, očiste, kako bi taj spomenik mogao da se vidi.
U toj isposnici Petra Cetinjskog, na koga se poziva svaki crnogorski nacionalista, ko dobro jutro kad kaže, tamo je bila u to vreme oprema "Adidas" patika i raznih drugih stvari, gde su to sklanjali naslednici ove kuće.
Dakle, nema nekog dubokog duhovnog kontinuiteta između kulturnog dobra, te kulturne ostavštine i naravno njegovih poslenika. Moglo bi se navesti milion primera, počev od Nebojšine kule usred Beograda, pa da ne pričam šta sve. Zašto je to tako? Rekao bih da se to radilo i o opštem nekom kulturnom nivou i vlasti i onih koji su se time bavili.
Mi sada usvajamo ove konvencije, ali tu, kako reče prethodnica, ne bi bilo dobro da to ostane samo mrtvo slovo na papiru. Užasno je to važno. Ako se mi prisetimo, kao jedna usmena kultura, odnosno govorim sada o ovoj konvenciji o nematerijalnim kulturnim dobrima – šta bi se o nama mislilo ili znalo da Vuk Karadžić nije pokupio pesme, slušajući ove guslare i to odneo u Beč.
Time je svedočio – da jedan narod, koji će tako dugo biti u turskom ropstvu ugnjetavan, čuvajući usmenu kulturu, sačuvao svoj duh, svoje vrednosti i sve ostalo. Tako su nastale i sačuvane te prve zbirke narodnih pesama, a onda naravno se radi o jednom ogromnom radu, koji je opet započeo Vuk Karadžić, a to je etnografski rad, koji je sa jednom dobrom tradicijom, na Filozofskom fakultetu, na našem Univerzitetu, uspeo da prikupi ogromnu etnografsku građu.
Nažalost, tu se negde zastalo i jednostavno zaključili su da smo postali civilizovani, da neke stare običaje, navike, predanja itd. možemo i da zaboravimo. Ali, kultura napreduje na jedan jedini način, a to je susret sa drugim kulturama. Autohtono je samo varvarstvo.
Prema tome, ova konvencija hoće da podstakne svaku kulturu i da nas podseti da istovremeno pripadamo čovečanstvu kao jedan jedinstveni korpus i da tako napredujemo kao ljudi. Ova konvencija govori još nešto, a to je da ti kulturni tragovi pripadaju svima. Mi ih na neki način internacionalizujemo u tom smislu što želimo da budu dostupni svima.
Što se tiče materijalne kulture, imamo posebne probleme sa očuvanjem nekih naših starih spomenika, dvostrukih nadležnosti za mnoge stvari, ne bih sada tu temu otvarao, tu sigurno postoje problemi. Da ne pominjem i Narodni muzej, takođe, kao jednu važnu temu, gde se skuplja naše kulturno blago i kada jedan turista, putnik ili namernik dođe u jednu državu, u jedan grad, ako je kulturni poslenik, on će prvo otići u muzej, jer tu se nalazi upravo ono što je naša kultura i to svedočanstvo o nama samima.
Ovde oko nematerijalne kulture postojalo je jedno vreme jako razvijeno, nešto što se zvalo i amaterski rad, a naročito folklor i neki drugi oblici, koji su takođe proslavili deo naše nematerijalne kulture i mnoga umetnička društva su širom sveta pronela lepotu tih igara, dakle, jedan deo opet naše kulture. Bojim se da za njih sve manje ima prostora u finansiranju kulture. Neki su postali profesionalna društva, neki su prosto nestali.
Tu je još jedan problem, gde treba to nekako čuvati? To je amaterski kulturni rad koji je zamro jer nema sredstava, a on je onaj izvor koji u stvari priprema tu nematerijalnu kulturu koju ćete izneti sutra u svet.
Mi kao narod možemo da se takmičimo, rekao bih, pre svega da probamo u toj našoj kulturnoj baštini i u kulturi. U ekonomiji, u nekim drugim elementima, izuzev sporta, takođe nemamo neku veliku popularnost ili uspehe u svetu. Ono što je bitno da sačuvamo što se sačuvati može, to znači treba finansirati istraživanja, treba omogućiti komunikaciju, pogotovo sada kada postoje mogućnosti korišćenja Interneta i pošto postoje globalne komunikacije to je lakše i jednostavnije da te svoje vrednosti afirmišemo.
Ovo pitanje starih knjiga je takođe važno. Tu imamo opet jedan problem. Postoji veliki broj knjiga koje su nažalost tokom 19. veka, a mnogi i ranije, u 17. veku, otišle iz Srbije. Neke su se nalazile po raznim crkvama po Austriji, Nemačkoj, pa sve do Francuske. Znam da su neki kolekcionari, a neki korisnici svoje državne funkcije, pravili privatne zbirke starih knjiga, šaljući razne emisare po tim evropskim crkvama, pravoslavnim srpskim i odatle uzimali te knjige. Treba sada videti koji su to kolekcionari. Ako ništa drugo, neka prodaju to, ako neće da poklone zemlji, ali da taj spisak jeste veliki.
Zatim, postoji u mnogim muzejima i arhivama veliki deo originalnih srpskih knjiga koji se nalaze u svetskim velikim bibliotekama. Treba videti da li je moguće nešto vratiti ili makar napraviti repliku. To takođe mora da se prikupi.
Predstoji nam jedan veliki posao u oblasti kulture i bilo bi važno da u celoj ovoj našoj dugoj muci shvatimo da je to jedan način na koji ćemo mnogo uspešnije braniti svoj identitet i braniti svoju naciju i moći da učestvujemo i u konzumiranju drugih kultura.
...
Demokratska stranka

Gordana Čomić

Za evropsku Srbiju | Predsedava
Iskorišćeno je 10 minuta i 15 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a posle njega narodni poslanik Nebojša Ranđelović.
...
Srpska radikalna stranka

Zoran Krasić

Srpska radikalna stranka
U ovoj našoj internoj raspodeli unutar SRS mene su zadužili da nešto kažem o ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata i o izdavanju Službenog glasnika Republike Srbije.
Pre nego što krenem sa obrazlaganjem stavova SRS povodom tog predloga zakona, a povodom ovih prethodnih diskusija, prosto moram da kažem da kada imamo situaciju da pre nekoliko dana u ovoj sali ovde najveći kritičari zakona o pušačkom dimu su bili pušači, kada imamo mesecima kampanju gde ministar za rad i socijalnu politiku kritikuje vlast zbog velikog otpuštanja, pa onda obećava velika zapošljavanja, onda nešto nije u redu.
Nije u redu ni kada se priča o ovome što se naziva kultura, duhovnost, ipak neka naša specifičnost koja treba da se očuva. Sve civilizacije da bi bile stabilne počivaju na nečemu što se zove tronožac. Da bi nešto bilo stabilno u prostoru treba da ima tri tačke oslonca. To je onaj naš tronožac seljački. Svaka civilizacija se zasniva na tom tronošcu. Prva noga je ekonomija, druga noga politika, a treća je umetnost.
Da bi tronožac bio stabilan sve tri noge treba da budu iste dužine. Znači, ako ekonomija poklekne, onda ni politika ni umetnost ne mogu da budu u istoj ravni. Slično je i ako politika doživi brodolom, onda one druge dve oblasti takođe nisu u vodoravnom položaju, nema skladnosti.
Zamolio bih kada se priča o ovoj temi, kada su u pitanju knjige i uopšte naš jezika i potreba da se sačuva neka samobitnost, Balkan je verovatno najprometnije područje gde se susreću različite kulture, a ja bih rekao čak i civilizacije, pa valjda mi to najbolje i osećamo i znamo.
Naravno, sve što predstavlja našu kulturnu baštinu treba čuvati i treba se time ponositi. To ne sme da se uništava, kao što ne sme ni neka stara interesantna zgrada od pre nekoliko stotina godina da se sruši da bi se napravio tajkunski oblakoder ili poslovni prostor.
Nas sad uče da taj tajkunski poslovni prostor predstavlja poslednji domet privrženosti evropskim vrednostima, ali to uopšte nije evropska vrednost. I Evropa ceni samobitnost. Amerika čak podstiče kulturno stvaralaštvo pripadnika različitih naroda koji žive tamo na tom prostoru, koji se ipak kolokvijalno naziva lonac za topljenje. Jednostavno, različitosti treba da postoje, treba da se neguju.
Da smanjimo sa ovim velikim rečima, prošetajte se Knez Mihailovom pa mi kažite gde je ćirilica? Gde je srpska reč? Nema je. Boj, Džo, Džordž, Po-Po, Blu-Blu. Uradite nešto na tom polju. Evo prvi zadatak koji treba da uradite. Pogledajte ove bilborde, da biste razumeli šta piše treba da znate najmanje tri svetska jezika. Tu ćutite. Zašto ćutite? Što tu ne branite jezik? Što tu ne branite pismo?
Judita je u pravu, koliko je naša ćirilica, toliko je naša i latinica. Nema vas, tu ćutite zato što se tu vrte pare. Što niste uveli neku taksu da onaj ko koristi strane reči, a osnivač je iz Srbije, domaće lice, plaća 25 puta veću taksu za istaknutu firmu?
"Blu – blu" u srpskom ništa ne znači. "Džigi – migi" ništa ne znači. "Tera komerc" šta to znači? Odite tamo u Siriju, Egipat, pa ćete da vidite tamo na njihovom jeziku, eventualnom na ruskom. Odete u Moskvu i "Koka kola" je na ćirilici, ne može na latinici. Zna se ko je suverena vlast. Kod nas može sve. Onda kažete da se borite za jezik, borite se za tradiciju.
Evo, samo što me Mićunović nije rasplakao. Ko deset godina drži institucije kulture? Ministre, uradite nešto, napravite taj naš kulturni pokret, koji nije u sukobu sa drugim kulturnim pokretima. U tradiciji svakog naroda postoji nešto što je univerzalno, prihvatljivo. Dajte našu samobitnost, po čemu smo karakteristični, po čemu se prepoznajemo, ono što nama godi. Onda se čudite što su deca podilkanila, što deca od 11 godina čine krivična dela, jer gledaju neke filmove i smatraju da je to in. Velika tema.
Da se vratim na ovo što su me surovo zadužili ovi moji iz stranke. Podneli smo nekoliko amandmana. Naravno, prisutni ministar nije iz ove oblasti. Ovo je verovatno u nadležnosti Ministarstva pravde i Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
Da li može neko od predstavnika vlasti i predstavnika većine u Narodnoj skupštini da kaže šta bi ovaj zakon o izmenama i dopunama izgubio ukoliko bi se usvojili amandmani SRS? Ništa. Zakon bi postao još precizniji i još bolji. U kom smislu? Što stvarno treba prilagoditi jedan arhaični propis od pre nekoliko desetina godina. Kako ga prilagoditi? Pa, tačno da se zna ko šta radi.
Šta to znači "i drugi akti predsednika Republike se objavljuju u Službenom glasniku"? U Zakonu o predsedniku Republike je tačno propisano šta, u Ustavu tačno propisano. Van toga nema potrebe nijedna druga odluka da se objavi.
Sledeća velika primedba koju smo podneli odnosi se na vojni list. Šta se objavljuje u vojnom listu? Valjda samo neke stvari koje se tiču statusa pripadnika Vojske i nečega što se tiče službe. Ovako kako ste vi napisali ispalo bi da može sve i svašta da se objavi.
Na kraju nešto što mi apsolutno nije jasno. Mi smo predložili brisanje jednog člana koji postoji u zakonu, koji već 14 ili 17 godina ne može da postoji po odluci Ustavnog suda i ovi odgovaraju – neka ostane, ionako se ne primenjuje, pošto je stavljen van snage odlukom Ustavnog suda.
Da li ste vi rešili da sredite ovaj zakon ili ste rešili da demonstrirate neku upornost u odbijanju svega što dolazi iz SRS? Šta god smo vam predložili vi ste odbijali, pa prođe nekoliko meseci i onda kažete – što ih nismo poslušali na vreme? To će vam biti i s ovim zakonom.
Delovaće vam malo čudno, stvarno sam veliki protivnik da se u "Službenom glasniku RS" objavljuju pojedinačne odluke Evropskog suda za ljudska prava. Da budemo načisto, nisam isključiv, niti SRS. Verovatno neke temeljne odluke i treba da se objave, ali odluke Evropskog suda za prava, presude, ne mogu da budu u istom rangu sa odlukama Ustavnog suda Republike Srbije. To da bude načisto.
Kao argumentacija što se ne prihvata amandman navodi se neka uredba o agentu Republike Srbije koji zastupa interese Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava. Zamislite, podzakonski akt je osnov za zakon.
To me podseća na onog Gašu Kneževića koji je nacrt zakona primenio kada je donosio jedno rešenje, pa kaže – da, donosi se takvo rešenje, jeste da nema osnova u zakonu, ali u nacrtu zakona koji će da se donese, ako se donese, tako smo zamislili da bude, to nam je osnov da donesemo jedno rešenje. To je univerzitetski profesor prava i on treba da uči decu šta je zakon, šta je Ustav, šta je propis.
To isto Vlada kaže u ovom odgovoru. Kaže da se amandman odbija zato što smo mi, kaže, uredbom regulisali da treba da se objavljuje. Kako je to moguće?
Veliki nedostatak ovog propisa je što ne ulazi nešto što se zove status tog javnog preduzeća. Pošto vi tu temu niste zahvatili, ne želim o toj temi da pričam, ali "Službeni glasnik RS" je značajna institucija, ne samo kao institucija preko čijih izdanja se objavljuju propisi i omogućava se objavljivanjem da oni stupe na snagu u nekom roku, nego što ona postaje i kulturna, i naučna i u svakom pogledu respektabilna izdavačka kuća od značaja za Republiku Srbiju, pogotovo kada su u pitanju stručne publikacije eminentnih autora.
Ali, prosto se plašim da ne dolazimo u situaciju u kojoj je bio Martinović malopre. On, čovek, kao neko ko radi na fakultetu, ko treba uskoro da doktorira, pred kojim treba deca da polažu ispite, održa predavanje o Zakonu o opštem upravnom postupku i konkretno reče zbog čega bi deca pala na ispitu, a sve to je Vlada ugradila u zakon. Vlada ne zna osnovna načela, Vlada ne zna Ustav.
Onda se postavlja pitanje – ljudi, kako mislite sa 126 glasova da taj problem rešite? To je veliki problem. Znate, 126 ne znači da je logično, 126 ne znači da je moguće. U ovoj sali 1993-1994. godine je bilo sa 70, pa je Radoman Božović rekao – šta hoćete vi iz opozicije, a sedeo sam i pre 17 godina ovom mestu, sa 70 glasova mogu da proglasim da je zemljina kugla četvrtasta. Bežite od toga, ljudi.
Pogledajte te amandmane i kažite šta bi zakon izgubio ukoliko se usvoje amandmani SRS? Svi su podneti sa ciljem da ovaj zakon bude što precizniji, što jasniji, tim pre što nijedan amandman nema za cilj da zasmeta nečemu što je regularno.