Reč ima narodni poslanik Saša Milenić.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, poštovana gospodo ministri i službenici u Vladi RS, evo za nama je ostalo i prošlo ''vreme plača i setovanja, vreme glada i uvi vikanja, jednim slovom: vreme velikoga posta, kad pasulj carstvuje i njegova sestra sočivica, grah i kupus zemljom upravljaju''.
Mislim da sam dobro citirao početak znamenitog pisma ljubeznom Haralampiju, kojim otpočinjem ovu uvodnu skupštinsku raspravu u ime poslaničke grupe G 17 plus, ne tek zbog puke kalendarske koincidencije ovog programskog teksta Dimitrija Obradovića, u monaštvu narečenoga Dositeja, sa trenutkom kada i mi raspravljamo osenjeni svečanim znakom velikog praznika za nama.
Govorim u ime poslaničke grupe pre svega o setu zakona sa područja kulture, tačnije o zakonu o potvrđivanju Okvirne konvencije Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo, kao i o zakonu o potvrđivanju Konvencije o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa, Konvenciji Uneska, kao i o odluci o utvrđivanju stare i retke knjige, pre svega. Otuda ovo pozivanje na Dositeja Obradovića u kontekstu uvodne rasprave želi da poruči nešto šire nego što su sama predmetna akta opšteg pravnog određenja.
Ovo želi da izrazi jednu političku potrebu za novim prosvetiteljstvom. Pozivanje na Dositeja Obradovića, srpskog Lesinga, zapravo hoće da izrazi jednu političku ambiciju koja se da aktuelizovati, čak i u našem savremenom trenutku, a o kojoj će moja stranka "Zajedno za Šumadiju", koja je to već najavila, i u okviru konteksta formiranja unije stranaka posvećenih temi regionalizacije i modernizacije Srbije, upravo njegovo delo i njegov kulturni lik želeti posebno da zaštiti i aktuelizuje u savremenim tokovima u društvu.
Zašto kažem savremenim, zahtev za jednom kulturnom figurom koju poredimo sa figurama iz 18. veka. Lesing, pomenuti nemački pisac prosvećenosti, onaj koji kaže – ako moram da biram između jedne ruke u kojoj je gotova i cela istina i druge u kojoj je samo traganje za istinom, moram izabrati ovo drugo, jer je prvo Bogu dostupno, a čoveku tek traganje za istinom.
Zato što je ovo načelo prosvećenosti u osnovi sadržano u ambiciji da je politički i intelektualni angažman samoizgrađivanja pojedinca uslov njegove sreće i neodvojivo od traganja za srećom u njegovom ličnom životu, ali i u životu društva.
Kakve to veze ima sa ovim predmetnim zakonom? Ja ću o onom širem vrednosnom i značenjskom okviru koji oni izražavaju. Redom navođenja, Konvencija Saveta Evrope, pa potom Konvencija Uneskoa o nematerijalnoj baštini i na kraju odluka o staroj i retkoj knjizi imaju taj logički red od opšteg ka pojedinačnom, kao da izražavaju tu strukturu opšteg, posebnog, pojedinačnog na istu temu, na temu kulturnog nasleđa.
Politika kulturnog nasleđa kod nas je aktuelizovana u političkom životu uopšte, naročito kao segment jedne šire politike identiteta. Identitet je jedna tako univerzalna kategorija koja nema, kao što nam se u uobičajenoj upotrebi čini, ni prvenstveno etničko, pa čak ni psihološko poreklo. Ono izražava jednu logičku nužnost koja važi za sve stvari u univerzumu, jer sve mora biti upravo to što jeste, osim za čoveka.
Čovek je jedino mesto univerzuma koji, pored toga što jeste, mora biti i ono što treba da bude. Taj zahtev trebanja, u osnovi neidentičan, sastavni je deo ljudske kulture, ukoliko treba da je ljudska i u vezi sa temom traganja za istinom i srećom.
Međutim, jedan prezir prema kulturi slobode, kulturi neidentičnog, kulturi različitog i drugačijeg, nažalost, kod nas je sugerisan pod politikom identiteta na temu zaštite nasleđa. To je, u stvari, krajnje interesantno, kako tek ovaj set zakona pokazuje u normativnoj, skupštinskoj i političkoj praksi – kako upravo ta drugačijost, u odnosu na tradirani postav, mnogo više vodi brige i računa o naizgled privilegovanim temama politike identiteta. Da budem malo jasniji.
Kaže, recimo, jedna grana savremenog otvaranja ovog pitanja, koju predstavljaju Delez i Gatari, odnosno kultura posvećenosti neidentičnom, drugačijem, koju oni vide u samoj spisateljskoj praksi. Oni kažu – pisac, to je ono drugo.
Kulturu i politiku, integraciju i povezivanja, kod nas najčešće optužuju upravo sa stanovišta, kao da će se inficirati, uneti različitost u sveto i nesporno jezgro samoidentičnosti, kao da je to kultura relativizacije, raslabljivanja, ugrožavanja nacionalnog korena identiteta, razloga samopoštovanja i dostojanstva.
A upravo najveća razaranja – vojna, ekonomska, psihološka – kulturne baštine i nasleđa na ovom prostoru, koincidirala su sa najglasnijim zagovaranjem politike identiteta i otvaranja rovova, po osnovama različitosti i kulturnih neidentičnosti.
Zapravo, pokazuje se upravo suprotno, kako je neidentičnost isto toliko koliko i identitet suštinska priroda čoveka, jer to što se u ovoj apstraktnoj terminologiji koju koristim naziva "neidentičnošću", to je ono što se uobičajenije naziva – slobodom, duhom ili, političkim jezikom, građanskim društvom.
Upravo kultura integracija, politika integracija, osetljiva, otvorenog senzibiliteta za različito, drugačije, neidentično, između ostalog trijumfuje i u ovim zakonskim predlozima, jer pokazuje kako je zapravo tek ona spremna da uvažava značaj kulturnog nasleđa, i to sa stanovišta uvećanja humanog kapitala, sposobnosti, vrednosti, važnosti pojedinca, sa stanovišta uvećanja društvenog kapitala, snage zajednice, koja se na te vrednosti oslanja ili grupa, koje te vrednosti dele. To bi se zapravo imalo pokazati kao uslov stvarnog ekonomskog napredovanja jedne zajednice i uslov njene pragmatične racionalnosti i efikasnosti.
Najmanje zbog toga, a i iz mnogih drugih konkretnih razloga koji proizilaze iz predloženih rešenja, izražavam čak jednu zahvalnost Ministarstvu kulture i gospodinu Bradiću za spremnost – da ove zakone upravo aktuelizuju. Da se ipak podsetimo, problematika odluke o retkoj i staroj knjizi od izuzetnog značaja kod nas se aktuelizuje tek na svakih deset godina u proseku, a da to nije učinjeno ove godine, verovatno ne bi bilo primećeno ni u narednih nekoliko.
Konvencija Uneska, vezana za značaj nematerijalnog kulturnog nasleđa, čuli smo i u uvodnom izlaganju ministra, ratifikuje se kod nas tek nakon što je preko 120 zemalja na svetu to učinilo. Ne bi bilo primećeno da mi to još uvek nismo učinili.
Zato je izuzetno značajno, kao doprinos razumevanju ukupne politike Vlade, što se baš ovi zakoni, strateškog značaja i široke vrednosne i kulturne poruke, nalaze na dnevnom redu Parlamenta, jer to baca posebno dopunsko svetlo na osnovu značenja, odnosno potrebno je za potpunost razumevanja politike koju Vlada vodi.
Tome je zapravo služila i ova moja rasprava koja, uz dužno izvinjenje, potpuno sam toga svestan, i nije sasvim usaglašena sa retoričkim navikama i običajima našeg parlamenta. Ali, sapoštovanjem, nije toliko ni predstavljala potrebu za produžavanjem komunikacije kakva se ovde neguje, već je više bila - diktiranje jednog pisma u boci jednoj, recimo, prosvećenijoj, duhovno snažnijoj, perspektivnijoj, racionalnijom i efikasnijoj Srbiji budućnosti, kojoj politika, koju sam lično zagovarao, svim srcem i pripada.
Ovi poslovi su poslovi oprisutnjenja i osavremenjenja te politike, a ne tek neke grešno zaludne modernizacije Srbije koja, valjda smo se razumeli u tom smislu, jer to je bila poruka ove besede, ne beži od svog identiteta, kada želi u modernizaciju, kada želi u integracije, već samo u komunikativnoj avanturi saradnje, posredovanja, aktivnosti i kontakata – ima i priliku da bude nešto. Dok se, ušančena u sopstveni identitet, može strovaljivati samo u prazninu nerada, nepostojanja i ništavila.
Upravo zbog toga još jednom izražavam stav i sa pozicije politike kulturne unije, koja se gradi, i sa stanovišta aktuelnih politika, i moje stranke Zajedno za Šumadiju i Poslaničke grupe G17 plus integralno, prema ovim zakonima kao izuzetno značajnom doprinosu celini politike koju vodi ova vlada – na putu integracija Srbije, njene modernizacije, ali samo tim načinom snažnijeg ukorenjenja u sopstvenim vrednostima.

Četrnaest minuta i 50 sekundi iskorišćeno od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Dame i gospodo narodni poslanici, uprkos činjenici da nisu prisutni svi ministri koju su nadležni za obrazlaganje ovih predloga zakona, ja ću se obraćati kolegama poslanicima i građanima Srbije i pokušaću da iznesem – koje su osnovne zamerke SRS Zakon o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku, a moje kolege iz poslaničke grupe će da kažu nešto više o drugim predlozima zakona, odnosno drugih akata, koji se danas nalaze na dnevnom redu.
Vlada Srbije, kada je reč o Zakonu o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku, očigledno je išla isključivo na jezičke, odnosno terminološke izmene u Zakonu o opštem upravnom postupku i očigledno je – da u Vladi Srbije ne postoji spremnost da se pristupi donošenju potpuno novog zakona, koji reguliše ovu važnu oblast društvenog života.
U svakoj demokratskoj državi procesni zakoni, dakle zakoni koji propisuju pravila po kojima se ostvaruju određena prava ili pravila, po kojima se građanima nameću neke obaveze, imaju veliku važnost.
Jugoslavija, a njen naslednik je naravno danas Republika Srbija, bila je četvrta država u svetu koja je izvršila kodifikaciju opšteg upravnog postupka. To je bilo 1930. godine. U međuvremenu donošeni su novi zakoni, odnosno novelirani postojeći. Konačno, zvanična verzija Zakona o opštem upravnom postupku usvojena je u leto 1997. godine.
Vlada Srbije, uprkos činjenici da od 2004. godine u fiokama verovatno Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu nalazi se potpuno novi nacrt zakona o opštem upravnom postupku koji ispravlja brojne nedostatke postojećeg zakona, nije se opredelila da taj nacrt zakona najpre na svojoj sednici pretvori u predlog zakona, a onda da taj predlog potpuno novog zakona o opštem upravnom postupku uputi u skupštinsku proceduru, nego se odlučila da vrši određene manje-više terminološke korekcije u postojećem Zakonu o opštem upravnom postupku.
Koje su naše osnovne zamerke? Prvo, u članu 6. očigledna je namera Vlade da u srpski pravni rečnik unese reči koje više odgovaraju ovom Tuđmanovom hrvatskom novogovoru nego srpskom književnom jeziku. Sticajem okolnosti danas je Vlada Srbije poslala ministra Nebojšu Bradića da on, između ostalog, obrazlaže ovaj set predloga zakona. Čovek koji je kada je počinjao obrazlaganje onog famoznog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju rekao: "Dame i gospodo zastupnici".
Ukoliko vi usvojite ove izmene Zakona o opštem upravnom postupku, onda će hranilac da bude pretvoren u hranitelja. Po toj logici tužilac će biti tužitelj, gledalac će biti gledatelj, slušalac će biti slušatelj, a možda će direktor biti ravnatelj, jer je to trend u tzv. hrvatskom književnom jeziku od 1999. godine, otkako je Hrvatska demokratska zajednica i Franjo Tuđman preuzeli vlast. Zaista ne razumem, SRS ne razume potrebu da se novogovor hrvatski unosi u zakone koje donosi Narodna skupština Republike Srbije.
Već u članu 7. vi odstupate od hrvatskog novogovora, ali se vraćate ne rečnik socijalističke samoupravne Jugoslavije. Tako u članu 7. kaže se ovako – član 35. menja se i glasi: "O izuzeću službenog lica u organu odlučuje rukovodilac organa". Još malo pa će se u našim zakonima ponovo pojaviti ouri, souri, radne organizacije, društveni dogovori, samoupravni sporazumi i ko zna šta sve još ne.
Moram da vas podsetim, gospodine Bradiću, a i vas gospodine Milosavljeviću, da je srpsku teoriju upravnog prava, između ostalog, obeležio čovek čije ime je iz zaborava prošlosti izvukao upravo Vojislav Šešelj, a to je Lazo M. Kostić. Čovek koji je tokom 30-tih godina prošlog veka u tri toma napisao čuveno delo "Administrativno pravo Kraljevine Jugoslavije". Taj Lazo M. Kostić, neprevaziđeni pisac Upravnog prava u Srba, rekao je da je reč "rukovodilac" na neki način besmisleno.
On se izrugivao vokabularu komunističke Jugoslavije, pa je između ostalog kao primer loše pravne i političke kovanice našao i tu reč, odnosno taj termin "rukovodilac". Kad se reč "rukovodilac" rastavi na sastavne delove, onda ispada da je rukovodilac onaj koji nekoga rukom vodi. To je besmisleno.
Dakle, stara srpska reč koja je svima znana i čije je značenje opštepoznato jeste - starešina. Ovde je trebalo da piše - starešina organa, a ne - rukovodilac, jer taj koji je na čelu nekog organa nikoga ne vodi rukom, nego upravlja nekim državnim organom. Ovde je trebalo da bude upotrebljena reč "starešina", a ne reč "rukovodilac".
U članu 18. kažete ovako – u članu 208. stav 2. reči "pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi" brišu se. Za građane koji ispred sebe nemaju tekst Predloga zakona moram da pojasnim da se ovde radi o jednom institutu koji se u pravnoj teoriji naziva – ćutanje uprave. Nažalost, to ćutanje uprave se vrlo često dešava i kad su u pitanju naša ministarstva.
Dakle, radi se o tome da stranka podnese uredan zahtev za ostvarivanje nekog prava, a onda nadležni organ u roku od mesec dana ili u roku od dva meseca, u zavisnosti od toga da li se vodi tzv. skraćeni postupak ili poseban ispitni postupak, ne donese nikakvo rešenje povodom zahteva stranke.
Da stranka ne bi bila maksimalno diskriminisana, Zakon o opštem upravnom postupku predvideo je, odnosno uveo je jednu pretpostavku, bolje rečeno fikciju da se u slučaju da se povodom zahteva stranke ne donese nikakvo rešenje ima primeniti fikcija kao da je donet negativan upravni akt, odnosno kao da je zahtev stranke odbijen. Ta situacija naziva se – ćutanje uprave.
Zakon dozvoljava da u slučaju da nadležni organ u zakonom predviđenom roku ne donese prvostepeno rešenje, dakle kada ćuti, stranka ima pravo žalbe, a ako žalba nije dopuštena, odmah se može podneti tužba nadležnom sudu, danas je to Upravni sud Republike Srbije, za pokretanje upravnog spora zbog ćutanja uprave.
Zašto ovo sve govorim? SRS smatra da se ćutanje uprave u upravnom postupku ne može mehanički razdvojiti od tužbe kojom se pokreće upravni spor zbog ćutanja uprave pred nadležnim sudom. Dakle, tužba se podnosi zato što je uprava u upravnom postupku ćutala, odnosno nije u zakonom predviđenom roku donela prvostepeno rešenje.
Zato mi smatramo da ovaj član 18. treba brisati, odnosno da treba da ostane u Zakonu o opštem upravnom postupku formulacija da u slučaju da se ne donese prvostepeno rešenje stranka ima pravo žalbe nadležnom drugostepenom organu zbog ćutanja uprave, a ako žalba nije dopuštena ili drugostepenog organa nema, da se može neposredno podneti tužba nadležnom sudu, Upravnom sudu za pokretanje upravnog spora.
U članu 20. imate, gospodo iz Vlade, jednu krajnje problematičnu formulaciju koja, kao što je rekla i gospođa Vjerica Radeta, nije prihvatljiva, ne samo sa stanovišta SRS kao političke stranke, nego pre svega sa stanovišta Ustava RS. Dakle, u članu 36. u stavu 2. kaže se – svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Kao što vidite, Ustav tu ne predviđa bilo kakva ograničenja, svako ima pravo na žalbu, a u članu 20. zakona o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku Vlada potpuno suprotno stanovište zauzima, odnosno menja smisao ustavne norme i kaže – protiv prvostepenog rešenja ministarstva ili posebne organizacije, odnosno drugog državnog organa može se izjaviti žalba samo kada je to zakonom predviđeno.
SRS je podnela amandman i mi smatramo da žalba mora biti univerzalno dopuštena, osim, eventualno, ako je nekim posebnim zakonom predviđeno da se žalba ne može iz opravdanih razloga izjaviti, ali se u tom slučaju neposredno može voditi upravni spor.
To je smisao ustavne norme, da svako može da ostvari pravo na žalbu protiv neke odluke kojom je odlučeno o nekom njegovom pravu, obavezi ili pravnom interesu. Vlada Srbije to pravo građanima sada uskraćuje. Sada ćete imati pravo žalbe, ali samo ako je posebnim zakonom predviđeno da je žalba dopuštena. Inače, nećete imati to pravo.
Potpuno je nejasno zašto se Vlada opredelila za ovakvu formulaciju. Zato što, gospodo iz Vlade, morate da znate da u pravnoj teoriji postoji sintagma – remonstrativna pravna sredstva. To su ona pravna sredstva, uključujući i žalbu, koja se upotrebljavaju kada o tim pravnim sredstvima odlučuje organ koji je doneo rešenje protiv koga je žalba izjavljena.
To je i te kako moguće. To je moguće i u sudskom postupku, parničnom i krivičnom, a moguće je i u upravnom postupku. Niste imali razloga da onemogućavate građane da izjavljuju žalbu samo zato što je u pitanju organ koji treba da odlučuje o žalbi, a doneo je prvostepeno rešenje. Tako nešto je moguće.
Na kraju krajeva, moguće je da organ koji je doneo prvostepeno rešenje naknadno shvati da je pogrešio, ali vi ne možete da mu date, nećete mu dati mogućnost da ispravi svoju grešku, jer građanima uskraćujete pravo na žalbu protiv takvih prvostepenih rešenja ministarstava i posebnih organizacija.
Ovo je kratak zakon, naravno, i o njemu ne može mnogo toga da se kaže, ali postoji nešto što je jako važno, a što Vlada Srbije nije htela da nam objasni o čemu se radi.
Dakle, rekao sam da je 2004. godine urađen nacrt zakona o opštem upravnom postupku. Dakle, nacrt potpuno novog zakona. Taj nacrt zakona ispravlja mnoge nedostatke postojećeg Zakona o opštem upravnom postupku iz 1997. godine, a sami ti nedostaci potiču od nekih ranijih vremena.
Svi ti nedostaci su ispravljeni ovim novim nacrtom zakona o opštem upravnom postupku, koji je napisao još 2004. godine prof. dr Dragan Milkov, šef katedre za javno pravo na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i, bez sumnje, jedan od naših najvećih živih teoretičara upravnog prava.
Sada ću vam pročitati neke prednosti nacrta o opštem upravnom postupku, iz kojih jasno proizlazi koji su nedostaci postojećeg zakona, koje Vlada ne želi da ispravi.
Dakle, u svim odredbama nacrta zakona izvršeno je terminološko usklađivanje sa normativnim promenama koje su nastupile u periodu od 1997. godine pa kasnije. Za razliku od prethodnih zakona o opštem upravnom postupku, u ovom zakonu je po prvi put data definicija upravne stvari.
Da vas podsetim, upravna stvar je izuzetno važan pojam srpskog upravnog prava, jer bez definicije upravne stvari ne možete da definišete ni pojam upravnog akta, a upravni akt je, u stvari, akt koji se donosi po pravilima zakona o opštem upravnom postupku.
U okviru načela u pravu na žalbu dodate su načelne odredbe o nemogućnosti izjavljivanja žalbe ako nema drugostepenog organa, kao i o načelnom pravu na žalbu u slučaju ćutanja uprave. U okviru načela o pravosnažnosti po prvi put je normirano da se u slučaju odbijanja zahteva takođe ne može doneti novi akt sa drugačijom sadržinom, osim ako dođe do promene u činjeničnom ili pravnom stanju.
Vanbračna zajednica je izjednačena sa bračnom u pogledu razloga za izuzeće službenog lica. U zakon su unete odredbe koje predviđaju savremene načine uspostavljanja kontakta organa sa strankama preko elektronskih računara, kao i korišćenje drugih elektronskih uređaja.
Tako su predviđeni elektronski podnesci, zapisnik se može sačiniti i snimanjem, dostavljanje se može vršiti i elektronskim putem, blagovremenost predaje elektronskog podneska i definiše se pojam elektronskog potpisa.
U zakon je uneta nova odredba kojom je predviđeno da se ne može uskratiti razgledanje delova spisa koji se vode kao poverljivi, ako su upotrebljeni kao osnov za odlučivanje. U odredbe o dostavljanju su unete brojne novine koje treba da omoguće efikasniji postupak dostavljanja i spreče eventualno izbegavanje stranke da primi pismeno koje joj je upućeno.
Dosadašnje odredbe zakona da stranka može ostvarivati pravo na nadoknadu troškova postupka samo ako su oni bili opravdani, ta odredba je izostavljena.
Po prvi put je izričito normirano kada se smatra da ne postoje uslovi za pokretanje postupka. To je izuzetno važna norma. Po prvi put je izričito normirano u kojim slučajevima se upravni postupak prekida. Takođe važna norma.
Po prvi put je predviđena zaštita podataka o ličnosti, tako što je regulisano da se podaci o ličnosti mogu pribaviti samo ako je to dozvoljeno zakonom, ili ako se stranka sama saglasi, odnosno lice na koje se podaci odnose.
Poboljšan je položaj trećih zainteresovanih lica, tzv. pravnih interesenata, tako što je predviđena obaveza organa da ih pozovu da učestvuju u postupku, kao i rok za žalbu u roku od 90 dana od dostavljanja stranci, ako im nije priznato svojstvo zainteresovanih lica.
Po prvi put je normirano da javne isprave imaju vremensku neograničenu dokaznu snagu, ako se odnose na činjenice i okolnosti koje su po prirodi nepromenjive, čime je onemogućeno da organi svaki put prilikom podnošenja istovetnog zahteva stranke traže ponovo podnošenje već ranije podnetih javnih isprava. Imajući u vidu, gospodo iz Vlade, tešku ekonomsku i socijalnu situaciju, ovo je izuzetno važna novina.
Preciziran je postupak u slučaju donošenja složenih upravnih akata. Po prvi put je izričito normirano da se dodaci upravnom aktu, uslov, rok i nalog smeju unositi u rešenje samo ako je to izričito predviđeno zakonom.
Precizirano je da rok za donošenje rešenja važi samo u onim slučajevima kada se rešenje donosi po zahtevu stranke, za razliku od postojećeg zakona, a rokovi su određeni na dane, pri čemu je za prvostepeno rešenje predviđen rok od 30 dana u skraćenom postupku i 90 dana ako se vodi ispitni postupak.
U važećem zakonu rok je određen na mesec dana, odnosno dva meseca, što u praksi ponekad može da bude smešno, jer mesec dana nekad može da bude 28 dana, nekad 29 dana, nekad 30 dana, a nekad 31 dan, u zavisnosti od toga koliko mesec ima dana.
Izričito je navedeno da se žalba može izjaviti zbog bilo koje povrede materijalnog zakona, povrede procesnog karaktera ili povrede nadležnosti. U pogledu vanrednih pravnih sredstava, predviđeno je da povreda pravila o pravu na upotrebu jezika nije automatski razlog za ponavljanje postupka, nego samo ako je to bilo od bitnog uticaja na odlučivanje.
Zatim, usklađene su odredbe o zahtevu za zaštitu zakonitosti, precizirano je, u okviru poništavanja po pravu nadzora, da je reč o krivičnom delu prinude, iznude ili ucene i predviđeno je, kod oglašavanja rešenja ništavim, da je naknadni pristanak stranke moguć samo ako su inače bili ispunjeni uslovi da postupak bude pokrenut po njenim zahtevu.
Za razliku od postojećeg zakona, sada je precizirano da izvršenje rešenja sprovodi organ lokalne samouprave, u slučajevima kada nije moguće da to učini prvostepeni organ, a nije određeno ko je nadležan.
U postojećem Zakonu o opštem upravnom postupku imate jednu veliku falinku kod izvršenja. Nije predviđeno ko izvršava rešenje u slučajevima kada nije moguće da to učini prvostepeni organ, a nije određeno ko je nadležan. Ovim nacrtom zakona se kaže da je u takvim slučajevima nadležan organ lokalne samouprave.
Konačno, u pogledu izvršenja novčanih kazni, predviđeno je da to čine organi nadležni za izvršenje prekršajnih novčanih kazni, kao i da organi lokalne samouprave sprovode prinudne mere za potrebe nedržavnih subjekata koji vode upravni postupak.
Dakle, to su sve novine, važne, kvalitativne novine koje su sadržane u nacrtu zakona o opštem upravnom postupku i to tako šest godina čami po raznim fiokama ministarstava.
Umesto da ste taj nacrt zakona stavili u skupštinsku proceduru, da Republika Srbija konačno ima nov, demokratski i, ako baš hoćete, evropski zakon o opštem upravnom postupku, vi ste se opredelili za neke jezičke izmene koje su čak mnogo gore od postojećih jezičkih, a i pravnih rešenja koja postoje u Zakonu o opštem upravnom postupku iz 1997. godine.
Takođe, moram da vas podsetim, gospodo iz Vlade, da je na ovaj nacrt zakona o opštem upravnom postupku iz 2004. godine svoju saglasnost, ako vam to nešto znači, vama Evropejcima, dala Misija OEBS-a u Srbiji, jasno je naglasila da su sva rešenja iz ovog nacrta zakona potpuno usklađena sa evropskim pravnim standardima u oblasti upravnog postupka i da nema nikakvih smetnji da se taj zakon izglasa u Narodnoj skupštini, ali, nažalost, očigledno postoje smetnje u Vladi Srbije.
Umesto da Republika Srbija dobije nov zakon o opštem upravnom postupku, imaćemo neke izmene i dopune koje su mnogo gore i po jezičkom i po pravnom kvalitetu od rešenja koja već sada postoje u Zakonu o opštem upravnom postupku i baš zbog toga SRS za ovaj zakon i za druge zakone koji su danas na dnevnom redu neće da glasa.

Reč ima poslanica Gorica Mojović.

Poštovana predsedavajuća, gospodo ministri, predstavnici ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, predmet mog obraćanja biće tri tačke iz oblasti kulture, Okvirna konvencija Saveta Evrope o vrednostima kulturnog nasleđa za društvo, Konvencija o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa i odluka o utvrđivanju stare i retke knjige od izuzetnog značaja.
Smatram da ove tačke dnevnog reda Skupštini Srbije daju jedan svečani ton i upućuju nas da se na odgovoran način i s poštovanjem odnosima prema njihovom sadržaju.
Zašto, objasniću u nekoliko rečenica. Najpre, da pođem od odluke o utvrđivanju stare i retke knjige od izuzetnog značaja. Prema zakonu, kulturno nasleđe razvrstava se u tri kategorije: kulturna dobra, kulturna dobra od velikog značaja i kulturna dobra od izuzetnog značaja. U zavisnosti da li je reč o pokretnim ili nepokretnim kulturnim dobrima, kulturna dobra, kao i kulturna dobra od velikog značaja, utvrđuju matične ustanove ili Vlada Republike Srbije. Kulturna dobra od izuzetnog značaja utvrđuje ili, ako hoćete, proglašava Narodna skupština Republike Srbije.
To je ovo što mi danas činimo razmatrajući odluku o utvrđivanju starih i retkih knjiga od izuzetnog značaja.
Zašto je to i u ovom trenutku po meni najiskrenije i svečani čin? Zato što je poslednji put u Skupštini Srbije utvrđen izuzetni kulturni značaj pre 10 godina. Za kuću Miloša Obrenovića u selu Gornja Crnuća i memorijalni kompleks Takovski ustanak, zato što je kada je reč o nepokretnim kulturnim dobrima stare i retke knjige su poslednji put takođe utvrđene za izuzetno kulturno dobro daleke 1999. godine.
Zašto je svečano? Zato što ćemo mi od dana za glasanje listi od 1.958 retkih i starih knjiga priključiti novih 310 naslova. Kako je zakonom predviđeno da u stare i retke knjige spadaju rukopisi, knjige i druga bibliotečka građa nastala do 1867. godine, verujem da treba da budemo ponosni što smo bogati za tih 2.268 izvanrednih izdanja.
Ima ih još i više. Narodna biblioteka predano radi na njihovoj obradi i predlozima za utvrđivanje za kulturno dobro od izuzetnog značaja. Samo se nadam da mi kao Skupština nećemo čekati narednih 10 godina da potvrdimo njihov izuzetni značaj.
Okvirna konvencija Saveta Evrope o vrednosti kulturnog nasleđa za društvo, koju je da sada potpisalo osam zemalja, na najbolji način nas podseća šta su temeljne evropske vrednosti, jer se potpisnice ove konvencije obavezuju da unapređuju ideale i principe zasnovane na poštovanju ljudskih prava, demokratiji, vladavini prava, poštujući ova načela kao zajedničko nasleđe evropskih zemalja.
Potpisivanjem ove konvencije Srbija se obavezuje da učini mnogo više za sopstveno kulturno nasleđe od onoga što inače sama čini tako što će unapređivati zaštitu kulturnog nasleđa kao centralnog faktora u međusobno povezanim ciljevima održivog razvoja, kulturne raznolikosti i savremenog stvaralaštva koji se međusobno dopunjuju.
Ova konvencija bi značajno trebalo da doprinese i unapređenju pravne regulative, ali i politike upravljanja kulturnim nasleđem. U članu 5. pomenute konvencije piše da se strane potpisnice obavezuju da će ''unapređivati vrednost kulturnog nasleđa njenom identifikacijom, proučavanjem, tumačenjem, zaštitom, očuvanjem i predstavljanjem''.
Upravo nas ovaj stav upućuje na sledeću Konvenciju o očuvanju nematerijalnog kulturnog nasleđa. Ova konvencija proširuje polje kulturnog nasleđa na dobre i proizvode duhovne i socijalne kulture naroda i procese proizvodnje materijalnih dobara.
U kulturi srpskog naroda nematerijalno nasleđe zauzima izuzetno važno mesto. Svi se mi često pozivamo na tradiciju, na običaje, ponosni smo na narodnu umetnost, na igre, na sviranje, na gradnju muzičkih instrumenata, na veštine tkanja, ćilimarstva, grnčarstva, trudimo se da održimo običaje životnih ciklusa prilikom rađanja, venčanja, sahrana, imamo tradicije i rituale kod proslavljanja Božića, Uskrsa, krsne slave.
U Srbiji žive nacionalne manjine i etničke grupe kojima je nematerijalno nasleđe osnovni izvor identiteta. Jesmo bogati, ali smo siromašni jer ne zaustavljamo propadanje nematerijalne kulture. Nemamo čak ni definiciju nematerijalnog nasleđa, nikakvu pravnu regulativu, a Etnografski muzej ili etnografska odeljenja po drugim muzejima u Srbiji odavno su prestala i odustala od prakse sakupljanja, snimanja, arhiviranja, publikovanja nematerijalne kulture, kao žive tradicije dostupne širokoj javnosti. Muzeji se uglavnom bave prezentacijom materijalnih predmeta.
Ova konvencija nam pruža šansu, ali nas i obavezuje. Ona nas upozorava da proces globalizacije, osim što obnavlja dijalog među zajednicama, takođe dovodi u ozbiljnu opasnost od uništenja kulturnog nasleđa.
Konvencija je doneta u Parizu 2003. godine, a neke zemlje su već uspele da na listu Uneska stave niz svojih kulturnih dobara, učinili su to i BiH i Hrvatska, pa se tako na ovoj listi nalazi npr. čipkarstvo u Hrvatskoj, festival svetog Vlaha, zaštitnika Dubrovnika, neke posebne pesme koje oni neguju.
Možemo li mi da se nađemo na toj listi, da naše jedinstvene običaje vezane za krsnu slavu, način na koji se preko 200 godina peče grnčarija u selu Zlakusi, da se pobrinemo za naše zdravičare, za one vešte majstore i talentovane izvođače koji od vrbovog pruta naprave sviralu i na njoj izvode čudesnu muziku, da se pobrinemo da se na toj listi nađe duhoviti i raspevani bećarac ili razigrani moravac, a što da ne?
U oktobru prošle godine na listi Uneksa ubeležen je argentinski tango, a Maroko je na listu stavi jednu specifičnu pijacu. Zašto ne i mi naše Homolje, Timočku krajinu, Rađevinu, Guču, Golubince?
Šta treba da uradimo? Da što pre u skladu sa ovom konvencijom i odmah nakon njenog usvajanja pristupimo donošenju novog zakona o kulturnim dobrima ili bar postojeći upotpunimo, da utvrdimo etnografski muzej za matičnu ustanovu koja će verifikovati nematerijalno kulturno nasleđe, da povežemo Etnografski i Balkanološki institut Srpske akademije nauka i umetnosti i Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta, Muzej Staro selo u Sirogojnu, nevladine organizacije koje se bave nematerijalnim nasleđem, obnovimo sistematska istraživanja i identifikaciju i evidentiranje nematerijalnog nasleđa i uradimo nacionalni inventar kulturnog nasleđa i da sa tog inventara predložimo ono najautentičnije što imamo za listu Uneska.
Samo ćemo tako osigurati stvaralačku prisutnost kolektivnog pamćenja, samo ćemo tako prepoznati sopstveni identitet po kome smo jednaki sa svima i različiti od drugih, samo ćemo tako biti i deo evropskog kulturnog nasleđa. Usvajanjem ove konvencije napravićemo prvi korak.
Zato pozivam sve poslanike da glasamo za ove tačke dnevnog reda, bez obzira na pripadnost političkim strankama, jer tako pokazujemo da nam je uistinu stalo do tradicije, istorije, kulture, da se s pažnjom odnosimo prema sopstvenom identitetu kao delu jedinstvenog evropskog kulturnog nasleđa.

Iskorišćeno je 10 minuta i 10 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Pastor Balint.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih samo da kažem ministru Bradiću da ćemo mi vrlo rado glasati za ove predloge propisa iz sfere kulture, a preostali deo bih želeo da posvetim Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama.
Ovaj predlog zakona se nalazi u skupštinskoj proceduri još od 26. decembra 2008. godine, ali je Zakon o službenoj upotrebi jezika donet 1991. godine, u vreme kada su vladali sasvim drugačiji politički i društveni procesi u zemlji. Zbog toga smatramo da su određena mnogobrojna rešenja iz Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama veoma anahrona. Zbog toga smatramo da nije trebalo predložiti izmene i dopune ovog zakona, nego je trebalo raditi novi zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama.
Ovim predloženim izmenama se na neki način otklanja kolizija između Zakona o službenoj upotrebi jezika i Ustava, sa jedne strane, Zakona o službenoj upotrebi jezika i Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine, sa druge strane, i predloženog, odnosno važećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika i Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope. To je dobro jer će se pravna rešenja, postojeća rešenja, ujednačiti.
Nije mi jasno zašto u obrazloženju nije navedena još jedna konvencija, koju je Narodna skupština ratifikovala 2007. godine. Radi se o Povelji o regionalnim i manjinskim jezicima Saveta Evrope?
Smatramo da je trebalo pogledati određena rešenja iz te povelje, koju je naš parlament ratifikovao, i polazeći od tih rešenja izraditi ove izmene i dopune zakona o službenoj upotrebi jezika.
Govori se u obrazloženju i o terminološkoj korekciji koju želimo postići, odnosno koju predlagač želi postići ovim predloženim izmenama. Istina je da će se reč "narodnosti" zameniti rečima "nacionalne manjine", ali ima tu nekih pravno-tehničkih nedostataka i nedoslednosti koje, iz nama nepoznatih razloga, nisu otklonjene. Na primer, negde se govori o opštinama, negde se govori o jedinicama lokalne samouprave.
Ostaće poglavlja u zakonu koja će imati svega jedan član. Mislimo da je to nomotehnički pogrešno i nedopustivo da imamo poglavlje u zakonu koje ima svega jedan član. Trebalo bi uraditi prenumeraciju i izmenu cele strukture zakona i uraditi to na način da tekst zakona bude logičan što se tiče i strukture.
Na neki dosta nespretan način se briše i službena upotreba latiničkog pisma, ali je i to učinjeno delimično, pošto će u članu 1. stav 2. Zakona i dalje pisati da je u Republici Srbiji u službenoj upotrebi ćiriličko pismo, a latinično pismo na način utvrđen ovim zakonom.
Dalje će pisati u zakonu, posle usvajanja ovih izmena i dopuna, u članu 10, da kad se u skladu sa odredbama ovog zakona tekst ispisuje i latiničkim pismom, tekst na latiničkom pismu ispisuje se posle teksta na ćiriličkom pismu ispod ili desno od njega. Ta jedna rečenica će ostati, a naslov je – službena upotreba latiničkog pisma.
To poglavlje je među onima koje će imati jedan član, to je jedan problem, a drugi problem je što se na neki način uređuje kako se tretiraju natpisi latiničkim pismom, ali se nigde u zakonu ne definiše pod kojim uslovima i kako jeste, odnosno kakvo će biti latiničko pismo u službeno upotrebi.
Zbog toga kažem da je samo delimično brisana mogućnost korišćenja latiničkog pisma na srpskom jeziku. Ostavljena je mogućnost, ali to neće biti moguće u primeni. Onda je trebalo da izbrišete i tu odredbu i da bude jasno da nema mogućnosti za korišćenje latiničkog pisma srpskog jezika.
Protiv tog rešenja smo i smatramo da treba ostaviti latiničko pismo, ali ako ostavljamo latiničko pismo, onda to treba uraditi na način da to i u praksi bude primenjivo. Ovim izmenama zakona to neće biti na takav način regulisano.
Vrlo je dobro u predloženim izmenama što će se određena rešenja iz Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina inkorporirati u Zakon o službenoj upotrebi jezika. Određena rešenja će se prepisati. Na primer, precizira se kada treba uvesti u službenu upotrebu jezik određene nacionalne manjine. To su one opštine u kojima već jeste u službenoj upotrebi jezik određene manjine ili na teritoriji koje opštine pripadnici određene nacionalne manjine čine najmanje 15% stanovništva.
U dosadašnjem članu 11. Zakona o službenoj upotrebi jezika je pisalo da opštine u kojima žive pripadnici narodnosti utvrđuju kada su jezici narodnosti u službenoj upotrebi na njihovoj teritoriji. Ovo rešenje je omogućavalo samovolju određenih lokalnih samouprava i to nije bilo dobro. Veoma je dobro i pozdravljamo što će sada to biti precizno regulisano.
Isto tako nije predviđena jedna mogućnost, koja inače postoji u pokrajinskoj skupštinskoj odluci o bližem uređivanju pojedinih pitanja službene upotrebe jezika i pisama nacionalnih manjina na teritoriji APV. To rešenje postoji u Vojvodini.
Smatramo da bi bilo dobro da to rešenje sadrži i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisama, da se u službenu upotrebu mogu uvesti jezici nacionalnih manjina i na teritoriji određenih mesnih zajednica unutar opština ili gradova, ukoliko je srazmera pripadnika nacionalne manjine najmanje 25%.
Ima jako puno sela ili mesnih zajednica na teritoriji Srbije koja pripadaju određenim opštinama na teritoriji, odnosno u kojima na teritoriji čitave opštine nije u službenoj upotrebi jezik nacionalne manjine, pošto ne dostižu 15%, ali ukoliko u jednom selu pripadnici nacionalne manjine dostižu 25%, zašto ne uvesti u službenu upotrebu njihov jezik na teritoriji te mesne zajednice, odnosno sela unutar određene opštine?
Pozdravljamo i rešenje prema kojem će se zakoni i propisi objavljivati na jezicima nacionalnih manjina, u skladu sa posebnim zakonom. Ovo rešenje je postojalo u malopre spomenutom Zakonu o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina iz 2002. godine. U odnosu na nekadašnje savezne zakone dobro je što je to rešenje sada predviđeno i za republičke zakone i zakone i propise.
Želeo bih da podsetim sve vas, pre svega narodne poslanike, da su određeni zakoni prevođeni jedno vreme na jezike nacionalnih manjina, npr. na mađarski jezik, 2007. godine, ali smanjenjem budžeta Narodne skupštine te mogućnosti sada nemamo.
Nadamo se, s obzirom na činjenicu da je Skupština dobila svoj budžet, da će od sledeće godine sredstva za prevođenje određenih zakona na jezike nacionalnih manjina biti predviđene budžetom za narednu godinu, parlamentarnim budžetom, jer je to dobro za pripadnike nacionalnih manjina, ne zbog toga što pripadnici nacionalnih manjina ne mogu da savladaju tekst određenog zakona na srpskom jeziku, nego zbog toga što je Srbija jedna multietnička država i dobro bi bilo da se važniji zakoni prevode na jezike nacionalnih manjina.
Predviđeno je i rešenje prema kojem će se pripadnicima nacionalnih manjina omogućiti da komuniciraju sa republičkim organima i da se obraćaju Skupštini na maternjem jeziku. To je isto rešenje koje je prepisano iz Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina.
Koliko mi je poznato, postoji i jedan amandman koji bi trebalo da prihvati nadležni odbor Narodne skupštine, da se ova mogućnost ne daje samo onim nacionalnim manjinama koje dostižu najmanje 2% u stanovništvu Srbije, nego svim nacionalnim zajednicama, bez obzira da li dostižu 2% ili ne. To bi bilo veoma značajno za one nacionalne manjine koje su malobrojnije. Mi kao pripadnici mađarske nacionalne manjine podržavamo ovo rešenje da i brojčano manje nacionalne zajednice imaju tu mogućnost.
Dobro je što se briše odredba iz sada još važećeg zakona, prema kojem se geografski nazivi i vlastita imena sadržana u javnim natpisima ne mogu zamenjivati drugim nazivima, odnosno imenima, jer bi to značilo da se nazivi naseljenih mesta mogu koristi isključivo na srpskom jeziku, što je u direktnoj suprotnosti sa mnogim konvencijama koje je Narodna skupština ratifikovala u prethodnom periodu.
Sada bih želeo da ukažem na neke probleme i da obavestim ministra Markovića ili da ga zamolim da nam saopšti svoj stav kao ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu vezano za određena rešenja koja postoje u važećem Zakonu o službenoj upotrebi jezika i pisama i koja, zbog za mene ne poznatih razloga, nisu predložena da budu izmenjena.
Radi se o tome da prema članu 12. važećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika prvostepeni upravni, krivični, parnični ili drugi postupak u kome se rešava o pravima i dužnostima građana vodi se na srpskom jeziku, i to je stav 1. i apsolutno nema nikakvih problema, što je to definisano.
Drugi stav kaže da se postupak iz stava 1. ovog člana može voditi na jeziku narodnosti koji je u službenoj upotrebi u organu, odnosno u organizaciji koja vodi postupak. Ali, u članu 15. se kaže da se drugostepeni postupak vodi na srpskom jeziku i tačka. Jednostavno, nema mogućnosti da se drugostepeni upravni, krivični, parnični ili drugi postupak vodi na jeziku nacionalne manjine.
Rekao sam na početku da je ovaj zakon donet 1991. godine u jednoj drugačijoj atmosferi i zbog toga je najverovatnije razlog što su pripadnici nacionalnih manjina tada onemogućeni da koriste svoj jezik u drugostepenim postupcima, ali smatramo da bi to trebalo promeniti i meni nije jasno zašto Vlada nije predložila da se ovo rešenje izmeni.
Naravno da se ne radi o tome da se koristi, na primer, mađarski jezik u drugostepenim postupcima u Beogradu, ali zašto ne, recimo, u parničnom postupku na drugom stepenu pred sudom u Subotici, Novom Sadu, ako govorimo o pripadnicima mađarske nacionalne manjine, ili u Dimitrovgradu, ako govorimo o bugarskoj nacionalnoj manjini, ili u Novom Pazaru kada govorimo o Bošnjacima, ili u Vranju kada govorimo o pripadnicima albanske nacionalne zajednice? Znači, ovo je rešenje koje bi se svakako moralo promeniti, ovo ne može jednostavno da opstaje 2010. godine.
Još jedno rešenje je apsolutno negativno koje je na neki način u vezi sa ovim malopre spomenutim rešenjem. Član 14. zakona kaže da se zapisnik i odluke u prvostepenom postupku i u vezi sa tim postupkom izrađuju kao autentični tekstovi na srpskom jeziku i na jeziku narodnosti, ako je na jeziku narodnosti vođen postupak.
Naravno, nemam ništa protiv toga da se zapisnik sačini na srpskom jeziku, ali je problem u tome što ovakva odredba na najdirektniji način praktično onemogućava vođenje postupka na jezicima nacionalnih manjina, zbog toga što država očekuje od sudije da uradi dupli posao, a da za to ne bude plaćen, jer nijednim propisom nije predviđena nikakva naknada za sudiju koji vodi spor za izradu zapisnika i sudskih spisa na srpskom jeziku i jeziku nacionalne manjine, ako se na tom jeziku vodi postupak. I jednostavno to rešenje ne može da se održi, jer ovo na najdirektniji način umanjuje i mogućnost vođenja postupka, odnosno vođenje postupka i na prvom stepenu na jeziku nacionalne manjine.
U vezi sa ovim uopšte nam nije jasno zašto nisu predviđena dodatna sredstva jedinicama lokalne samouprave u kojima je neki jezik nacionalne manjine u službenoj upotrebi? Ovo se ne odnosi isključivo na ovo rešenje o kome sam malopre govorio, nego inače, generalno. Ako želimo da se jezici nacionalnih manjina koriste u ravnopravnoj službenoj upotrebi, a taj termin se koristi od usvajanja izmena i dopuna, radi se o ravnopravnoj službenoj upotrebi jezika nacionalnih manjina, onda treba predvideti sredstva u budžetu kojima bismo finansirali te aktivnosti.
Još jedno pitanje – zašto u predloženim izmenama i dopunama zakona nema poglavlja ili barem dve rečenice jednog člana, dva člana o nadležnostima AP Vojvodine u odnosu na službenu upotrebu jezika? Statutom AP Vojvodine je pokrajina dobila nadležnosti u vezi prava utvrđivanja službenih jezika na njenoj teritoriji sa jedne strane i u vezi bližeg uređivanja službene upotrebe jezika nacionalnih manjina sa druge strane. Trebalo bi ove nadležnosti predvideti ovim zakonom, pa brisati tu odredbu iz Zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti AP Vojvodine.
To su te neke naše dileme, naše sugestije. Očekujemo vrlo brzo donošenje novog zakona o službenoj upotrebi jezika.
Na kraju, samo još dve rečenice. Ne mogu da ne pitam nešto kada je gospodin Marković tu. Radi se naravno o upravnim okruzima – kada će Vlada početi da razmišlja o promeni Uredbe o upravnim okruzima iz 1992. godine?
Sigurno pratite, gospodine ministre, da imamo određene uspehe na tom polju. Uspeli smo da izdejstvujemo izmene Zakona o privrednim komorama, pa je u odnosu na to stanje dovedeno u skladu sa normalnom ljudskom logikom. To je učinjeno u vezi područja sudova i javnih tužilaštava. Sve je u redu i u vezi telekomunikacionih područja.
Pre nekoliko dana je gospodin Dinkić prihvatio naš amandman u vezi nomenklature statističkih teritorijalnih jedinica, pa će bačke opštine posle 18 godina biti u severnobačkoj oblasti što se tiče statističkih regiona i oblasti, a ne u severnobanatskoj gde u ovim opštinama uopšte nije mesto.
Očekujemo da krene razmišljanje na tom planu i u vezi upravnih okruga. Ovo nije nacionalno pitanje, nije političko pitanje, ovo je jedno praktično pitanje i želimo da olakšamo život stanovnicima te tri bačke opštine, bez obzira na nacionalnu pripadnost. Nadam se da je gospodin ministar Marković partner u tome.

Da li još neko od predsednika, ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne.)
Time smo završili deo sednice koji je poslovnički definisan za obraćanje predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa.
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele sledeće poslaničke grupe: poslanička grupa Manjina, poslanička grupa Nova Srbija, poslanička grupa LDP, poslanička grupa DSS, poslanička grupa ZES i poslanička grupa SRS.
Prelazimo na raspravu na osnovu redosleda narodnih poslanika prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom i jedinstvenom pretresu o predlozima zakona iz tačka 15, 16, 17, 19, 20, 61. i 62. dnevnog reda.
Prvi prijavljeni govornik, narodni poslanik Riza Halimi, posle njega narodna poslanica Zlata Đerić.
Narodna poslanica Zlata Đerić ima reč, a posle nje narodna poslanica Judita Popović.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, retko imamo priliku da pred sobom imamo zakone oko kojih većina u ovoj sali razmišlja isto ili bar slično, a pre svega mislim na ove zakone koji se tiču kulture.
Ono što kao Narodna skupština možemo da uradimo jeste da pomognemo svako ozakonjavanje ili svako donošenje zakona koje će služiti na dobrobit naše kulture.
Kulturna baština svakako predstavlja nasleđe fizičkih artefakata i nematerijalnih atributa nekog društva koje čini ostavštinu prošlih generacija, čuva se u sadašnjosti, kako bi bilo ostavljeno budućim generacijama.
Tako sam doživela i upravo Predlog ovog zakona o retkoj knjizi, odnosno predlog da se još novih 310 naslova nađu pod zaštitom države i nadam se iskreno, znajući i stručno i lično kakvim kulturnim blagom raspolažemo kao narod, kakvo kulturno blago postoji pre svega u pisanoj kulturi ovog naroda i koliko dugo ono datira, da će se taj spisak i nadalje samo obogaćivati. Zato smatram da ovakav zakon treba, naravno, podržati sa strane i opozicije i pozicije.
Ono što takođe smatram, i složila bih se tu sa koleginicom Goricom Mojović, to je da treba pristupiti donošenju ili novog zakona o kulturnim dobrima ili postojeći značajno dopuniti, obogatiti, učiniti prilagodljivijim novim uslovima čuvanja kulturnog nasleđa.
Kultura je jedan segment koji je nedeljiv u onim svetskim razmerama, u evropskim razmerama gde mi postojimo i kada posmatramo svoju kulturnu baštinu onda vidimo koliko imamo zajedničkog sa celim svetom, zajedničkog sa celom Evropom i koliko smo ipak uspeli da budemo autentični, različiti i svoji.
To što smo uspeli da imamo različito, autentično i svoje, to nas obavezuje da svim sredstvima, svim svojim znanjem i umenjem, svim svojim potencijalima, pre svega ljudskim, i onim entuzijazmom koji se prvo u kulturi zamori, nastavimo da to čuvamo ili potrudimo se da to sačuvamo, potrudimo se da to obogatimo i da se, kako reče koleginica, na neki način izborimo da i neki drugi izdvoje sredstva koja su uvek u kulturi manjkava, da se očuva ono vredno, retko, izuzetno što mi imamo i što nas u svetu predstavlja i čini jedinstvenim.
Naravno, znamo, to je praksa svih vlada, da ne kažemo da je to i posledica svih kriza, kada krene negde da se štedi, onda svi pribegnu da prvo iseku kulturu, da tu smanje i svi se onda ponašaju kao da se najlakše toga odriču. Naprotiv, smatram da je to poslednje gde bi trebalo da zakinemo. Na toliko drugih mesta se može racionalno uštedeti da bi kultura ostala svojstvena i da bi nas činila izuzetnim, kakvi treba da budemo i kakvim se trudimo da se predstavimo svima.
Svakako postoje materijalna i nematerijalna kulturna dobra. Knjiga, retka knjiga, spada u naša izuzetna kulturna nasleđa na kojima treba da radimo, koja treba stalno da otkrivamo, koja treba stalno da čuvamo. Ne treba da zaboravimo one istorijske momente, one strašne tragedije istorijske kada smo izgubili značajne funduse našeg pisanog blaga, ali veličina jednog naroda se svakako meri prema veličini kulture i onoga što ima da prezentuje svetu u svom duhovnom nasleđu i svom duhovnom stvaralaštvu. Hvala bogu, zaista smo imali sreću da budemo jedan, bar na taj način, od izabranih naroda.
Očekujem svakako da će se dalje raditi i na zaštiti jezika i pisma, da je to jedno od kulturnih nasleđa na kome treba zaista ozbiljno poraditi, jer mi smo svedoci svakodnevnog urušavanja našeg jezičkog nasleđa raznim skrnavljenjem jezika, uvođenjem stranih nemuštih reči, ubacivanjem i gde treba i gde ne treba, naravno, i čuvanja našeg autentičnog nacionalnog pisma ćirilice.
Postoji čitav projekat na koji način treba da se ono očuva, a da bude svrsishodno, potrebno, jedinstveno, da nas obeležava kao što nas je uvek obeležavalo, kao što su to učinili i neki drugi narodi sa svojim autentičnim pismima, a da opet ne budemo žrtve tehnološkog razvoja civilizacije koja je, nažalost, postala i toliko potrebna u svakodnevnom životu, kompjuterizacije. Dakle, može sve to jedno sa drugim da ide i da naša kultura bude očuvana.
U ime toga svakako pozdravljam i podržavam donošenje svakog zakona koji će pomoći da kultura bude što bolja, što više očuvana, da se obogati, da se pomogne novom razvoju, da imamo da pokažemo da smo nasledili mnogo od svojih predaka, da smo spremni da to sačuvamo u sadašnjosti i da to proširimo, jer to smo dužni generacijama koje dolaze, mi smo to dužni svojim unucima.