Dame i gospodo narodni poslanici, uprkos činjenici da nisu prisutni svi ministri koju su nadležni za obrazlaganje ovih predloga zakona, ja ću se obraćati kolegama poslanicima i građanima Srbije i pokušaću da iznesem – koje su osnovne zamerke SRS Zakon o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku, a moje kolege iz poslaničke grupe će da kažu nešto više o drugim predlozima zakona, odnosno drugih akata, koji se danas nalaze na dnevnom redu.
Vlada Srbije, kada je reč o Zakonu o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku, očigledno je išla isključivo na jezičke, odnosno terminološke izmene u Zakonu o opštem upravnom postupku i očigledno je – da u Vladi Srbije ne postoji spremnost da se pristupi donošenju potpuno novog zakona, koji reguliše ovu važnu oblast društvenog života.
U svakoj demokratskoj državi procesni zakoni, dakle zakoni koji propisuju pravila po kojima se ostvaruju određena prava ili pravila, po kojima se građanima nameću neke obaveze, imaju veliku važnost.
Jugoslavija, a njen naslednik je naravno danas Republika Srbija, bila je četvrta država u svetu koja je izvršila kodifikaciju opšteg upravnog postupka. To je bilo 1930. godine. U međuvremenu donošeni su novi zakoni, odnosno novelirani postojeći. Konačno, zvanična verzija Zakona o opštem upravnom postupku usvojena je u leto 1997. godine.
Vlada Srbije, uprkos činjenici da od 2004. godine u fiokama verovatno Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu nalazi se potpuno novi nacrt zakona o opštem upravnom postupku koji ispravlja brojne nedostatke postojećeg zakona, nije se opredelila da taj nacrt zakona najpre na svojoj sednici pretvori u predlog zakona, a onda da taj predlog potpuno novog zakona o opštem upravnom postupku uputi u skupštinsku proceduru, nego se odlučila da vrši određene manje-više terminološke korekcije u postojećem Zakonu o opštem upravnom postupku.
Koje su naše osnovne zamerke? Prvo, u članu 6. očigledna je namera Vlade da u srpski pravni rečnik unese reči koje više odgovaraju ovom Tuđmanovom hrvatskom novogovoru nego srpskom književnom jeziku. Sticajem okolnosti danas je Vlada Srbije poslala ministra Nebojšu Bradića da on, između ostalog, obrazlaže ovaj set predloga zakona. Čovek koji je kada je počinjao obrazlaganje onog famoznog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju rekao: "Dame i gospodo zastupnici".
Ukoliko vi usvojite ove izmene Zakona o opštem upravnom postupku, onda će hranilac da bude pretvoren u hranitelja. Po toj logici tužilac će biti tužitelj, gledalac će biti gledatelj, slušalac će biti slušatelj, a možda će direktor biti ravnatelj, jer je to trend u tzv. hrvatskom književnom jeziku od 1999. godine, otkako je Hrvatska demokratska zajednica i Franjo Tuđman preuzeli vlast. Zaista ne razumem, SRS ne razume potrebu da se novogovor hrvatski unosi u zakone koje donosi Narodna skupština Republike Srbije.
Već u članu 7. vi odstupate od hrvatskog novogovora, ali se vraćate ne rečnik socijalističke samoupravne Jugoslavije. Tako u članu 7. kaže se ovako – član 35. menja se i glasi: "O izuzeću službenog lica u organu odlučuje rukovodilac organa". Još malo pa će se u našim zakonima ponovo pojaviti ouri, souri, radne organizacije, društveni dogovori, samoupravni sporazumi i ko zna šta sve još ne.
Moram da vas podsetim, gospodine Bradiću, a i vas gospodine Milosavljeviću, da je srpsku teoriju upravnog prava, između ostalog, obeležio čovek čije ime je iz zaborava prošlosti izvukao upravo Vojislav Šešelj, a to je Lazo M. Kostić. Čovek koji je tokom 30-tih godina prošlog veka u tri toma napisao čuveno delo "Administrativno pravo Kraljevine Jugoslavije". Taj Lazo M. Kostić, neprevaziđeni pisac Upravnog prava u Srba, rekao je da je reč "rukovodilac" na neki način besmisleno.
On se izrugivao vokabularu komunističke Jugoslavije, pa je između ostalog kao primer loše pravne i političke kovanice našao i tu reč, odnosno taj termin "rukovodilac". Kad se reč "rukovodilac" rastavi na sastavne delove, onda ispada da je rukovodilac onaj koji nekoga rukom vodi. To je besmisleno.
Dakle, stara srpska reč koja je svima znana i čije je značenje opštepoznato jeste - starešina. Ovde je trebalo da piše - starešina organa, a ne - rukovodilac, jer taj koji je na čelu nekog organa nikoga ne vodi rukom, nego upravlja nekim državnim organom. Ovde je trebalo da bude upotrebljena reč "starešina", a ne reč "rukovodilac".
U članu 18. kažete ovako – u članu 208. stav 2. reči "pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi" brišu se. Za građane koji ispred sebe nemaju tekst Predloga zakona moram da pojasnim da se ovde radi o jednom institutu koji se u pravnoj teoriji naziva – ćutanje uprave. Nažalost, to ćutanje uprave se vrlo često dešava i kad su u pitanju naša ministarstva.
Dakle, radi se o tome da stranka podnese uredan zahtev za ostvarivanje nekog prava, a onda nadležni organ u roku od mesec dana ili u roku od dva meseca, u zavisnosti od toga da li se vodi tzv. skraćeni postupak ili poseban ispitni postupak, ne donese nikakvo rešenje povodom zahteva stranke.
Da stranka ne bi bila maksimalno diskriminisana, Zakon o opštem upravnom postupku predvideo je, odnosno uveo je jednu pretpostavku, bolje rečeno fikciju da se u slučaju da se povodom zahteva stranke ne donese nikakvo rešenje ima primeniti fikcija kao da je donet negativan upravni akt, odnosno kao da je zahtev stranke odbijen. Ta situacija naziva se – ćutanje uprave.
Zakon dozvoljava da u slučaju da nadležni organ u zakonom predviđenom roku ne donese prvostepeno rešenje, dakle kada ćuti, stranka ima pravo žalbe, a ako žalba nije dopuštena, odmah se može podneti tužba nadležnom sudu, danas je to Upravni sud Republike Srbije, za pokretanje upravnog spora zbog ćutanja uprave.
Zašto ovo sve govorim? SRS smatra da se ćutanje uprave u upravnom postupku ne može mehanički razdvojiti od tužbe kojom se pokreće upravni spor zbog ćutanja uprave pred nadležnim sudom. Dakle, tužba se podnosi zato što je uprava u upravnom postupku ćutala, odnosno nije u zakonom predviđenom roku donela prvostepeno rešenje.
Zato mi smatramo da ovaj član 18. treba brisati, odnosno da treba da ostane u Zakonu o opštem upravnom postupku formulacija da u slučaju da se ne donese prvostepeno rešenje stranka ima pravo žalbe nadležnom drugostepenom organu zbog ćutanja uprave, a ako žalba nije dopuštena ili drugostepenog organa nema, da se može neposredno podneti tužba nadležnom sudu, Upravnom sudu za pokretanje upravnog spora.
U članu 20. imate, gospodo iz Vlade, jednu krajnje problematičnu formulaciju koja, kao što je rekla i gospođa Vjerica Radeta, nije prihvatljiva, ne samo sa stanovišta SRS kao političke stranke, nego pre svega sa stanovišta Ustava RS. Dakle, u članu 36. u stavu 2. kaže se – svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Kao što vidite, Ustav tu ne predviđa bilo kakva ograničenja, svako ima pravo na žalbu, a u članu 20. zakona o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku Vlada potpuno suprotno stanovište zauzima, odnosno menja smisao ustavne norme i kaže – protiv prvostepenog rešenja ministarstva ili posebne organizacije, odnosno drugog državnog organa može se izjaviti žalba samo kada je to zakonom predviđeno.
SRS je podnela amandman i mi smatramo da žalba mora biti univerzalno dopuštena, osim, eventualno, ako je nekim posebnim zakonom predviđeno da se žalba ne može iz opravdanih razloga izjaviti, ali se u tom slučaju neposredno može voditi upravni spor.
To je smisao ustavne norme, da svako može da ostvari pravo na žalbu protiv neke odluke kojom je odlučeno o nekom njegovom pravu, obavezi ili pravnom interesu. Vlada Srbije to pravo građanima sada uskraćuje. Sada ćete imati pravo žalbe, ali samo ako je posebnim zakonom predviđeno da je žalba dopuštena. Inače, nećete imati to pravo.
Potpuno je nejasno zašto se Vlada opredelila za ovakvu formulaciju. Zato što, gospodo iz Vlade, morate da znate da u pravnoj teoriji postoji sintagma – remonstrativna pravna sredstva. To su ona pravna sredstva, uključujući i žalbu, koja se upotrebljavaju kada o tim pravnim sredstvima odlučuje organ koji je doneo rešenje protiv koga je žalba izjavljena.
To je i te kako moguće. To je moguće i u sudskom postupku, parničnom i krivičnom, a moguće je i u upravnom postupku. Niste imali razloga da onemogućavate građane da izjavljuju žalbu samo zato što je u pitanju organ koji treba da odlučuje o žalbi, a doneo je prvostepeno rešenje. Tako nešto je moguće.
Na kraju krajeva, moguće je da organ koji je doneo prvostepeno rešenje naknadno shvati da je pogrešio, ali vi ne možete da mu date, nećete mu dati mogućnost da ispravi svoju grešku, jer građanima uskraćujete pravo na žalbu protiv takvih prvostepenih rešenja ministarstava i posebnih organizacija.
Ovo je kratak zakon, naravno, i o njemu ne može mnogo toga da se kaže, ali postoji nešto što je jako važno, a što Vlada Srbije nije htela da nam objasni o čemu se radi.
Dakle, rekao sam da je 2004. godine urađen nacrt zakona o opštem upravnom postupku. Dakle, nacrt potpuno novog zakona. Taj nacrt zakona ispravlja mnoge nedostatke postojećeg Zakona o opštem upravnom postupku iz 1997. godine, a sami ti nedostaci potiču od nekih ranijih vremena.
Svi ti nedostaci su ispravljeni ovim novim nacrtom zakona o opštem upravnom postupku, koji je napisao još 2004. godine prof. dr Dragan Milkov, šef katedre za javno pravo na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i, bez sumnje, jedan od naših najvećih živih teoretičara upravnog prava.
Sada ću vam pročitati neke prednosti nacrta o opštem upravnom postupku, iz kojih jasno proizlazi koji su nedostaci postojećeg zakona, koje Vlada ne želi da ispravi.
Dakle, u svim odredbama nacrta zakona izvršeno je terminološko usklađivanje sa normativnim promenama koje su nastupile u periodu od 1997. godine pa kasnije. Za razliku od prethodnih zakona o opštem upravnom postupku, u ovom zakonu je po prvi put data definicija upravne stvari.
Da vas podsetim, upravna stvar je izuzetno važan pojam srpskog upravnog prava, jer bez definicije upravne stvari ne možete da definišete ni pojam upravnog akta, a upravni akt je, u stvari, akt koji se donosi po pravilima zakona o opštem upravnom postupku.
U okviru načela u pravu na žalbu dodate su načelne odredbe o nemogućnosti izjavljivanja žalbe ako nema drugostepenog organa, kao i o načelnom pravu na žalbu u slučaju ćutanja uprave. U okviru načela o pravosnažnosti po prvi put je normirano da se u slučaju odbijanja zahteva takođe ne može doneti novi akt sa drugačijom sadržinom, osim ako dođe do promene u činjeničnom ili pravnom stanju.
Vanbračna zajednica je izjednačena sa bračnom u pogledu razloga za izuzeće službenog lica. U zakon su unete odredbe koje predviđaju savremene načine uspostavljanja kontakta organa sa strankama preko elektronskih računara, kao i korišćenje drugih elektronskih uređaja.
Tako su predviđeni elektronski podnesci, zapisnik se može sačiniti i snimanjem, dostavljanje se može vršiti i elektronskim putem, blagovremenost predaje elektronskog podneska i definiše se pojam elektronskog potpisa.
U zakon je uneta nova odredba kojom je predviđeno da se ne može uskratiti razgledanje delova spisa koji se vode kao poverljivi, ako su upotrebljeni kao osnov za odlučivanje. U odredbe o dostavljanju su unete brojne novine koje treba da omoguće efikasniji postupak dostavljanja i spreče eventualno izbegavanje stranke da primi pismeno koje joj je upućeno.
Dosadašnje odredbe zakona da stranka može ostvarivati pravo na nadoknadu troškova postupka samo ako su oni bili opravdani, ta odredba je izostavljena.
Po prvi put je izričito normirano kada se smatra da ne postoje uslovi za pokretanje postupka. To je izuzetno važna norma. Po prvi put je izričito normirano u kojim slučajevima se upravni postupak prekida. Takođe važna norma.
Po prvi put je predviđena zaštita podataka o ličnosti, tako što je regulisano da se podaci o ličnosti mogu pribaviti samo ako je to dozvoljeno zakonom, ili ako se stranka sama saglasi, odnosno lice na koje se podaci odnose.
Poboljšan je položaj trećih zainteresovanih lica, tzv. pravnih interesenata, tako što je predviđena obaveza organa da ih pozovu da učestvuju u postupku, kao i rok za žalbu u roku od 90 dana od dostavljanja stranci, ako im nije priznato svojstvo zainteresovanih lica.
Po prvi put je normirano da javne isprave imaju vremensku neograničenu dokaznu snagu, ako se odnose na činjenice i okolnosti koje su po prirodi nepromenjive, čime je onemogućeno da organi svaki put prilikom podnošenja istovetnog zahteva stranke traže ponovo podnošenje već ranije podnetih javnih isprava. Imajući u vidu, gospodo iz Vlade, tešku ekonomsku i socijalnu situaciju, ovo je izuzetno važna novina.
Preciziran je postupak u slučaju donošenja složenih upravnih akata. Po prvi put je izričito normirano da se dodaci upravnom aktu, uslov, rok i nalog smeju unositi u rešenje samo ako je to izričito predviđeno zakonom.
Precizirano je da rok za donošenje rešenja važi samo u onim slučajevima kada se rešenje donosi po zahtevu stranke, za razliku od postojećeg zakona, a rokovi su određeni na dane, pri čemu je za prvostepeno rešenje predviđen rok od 30 dana u skraćenom postupku i 90 dana ako se vodi ispitni postupak.
U važećem zakonu rok je određen na mesec dana, odnosno dva meseca, što u praksi ponekad može da bude smešno, jer mesec dana nekad može da bude 28 dana, nekad 29 dana, nekad 30 dana, a nekad 31 dan, u zavisnosti od toga koliko mesec ima dana.
Izričito je navedeno da se žalba može izjaviti zbog bilo koje povrede materijalnog zakona, povrede procesnog karaktera ili povrede nadležnosti. U pogledu vanrednih pravnih sredstava, predviđeno je da povreda pravila o pravu na upotrebu jezika nije automatski razlog za ponavljanje postupka, nego samo ako je to bilo od bitnog uticaja na odlučivanje.
Zatim, usklađene su odredbe o zahtevu za zaštitu zakonitosti, precizirano je, u okviru poništavanja po pravu nadzora, da je reč o krivičnom delu prinude, iznude ili ucene i predviđeno je, kod oglašavanja rešenja ništavim, da je naknadni pristanak stranke moguć samo ako su inače bili ispunjeni uslovi da postupak bude pokrenut po njenim zahtevu.
Za razliku od postojećeg zakona, sada je precizirano da izvršenje rešenja sprovodi organ lokalne samouprave, u slučajevima kada nije moguće da to učini prvostepeni organ, a nije određeno ko je nadležan.
U postojećem Zakonu o opštem upravnom postupku imate jednu veliku falinku kod izvršenja. Nije predviđeno ko izvršava rešenje u slučajevima kada nije moguće da to učini prvostepeni organ, a nije određeno ko je nadležan. Ovim nacrtom zakona se kaže da je u takvim slučajevima nadležan organ lokalne samouprave.
Konačno, u pogledu izvršenja novčanih kazni, predviđeno je da to čine organi nadležni za izvršenje prekršajnih novčanih kazni, kao i da organi lokalne samouprave sprovode prinudne mere za potrebe nedržavnih subjekata koji vode upravni postupak.
Dakle, to su sve novine, važne, kvalitativne novine koje su sadržane u nacrtu zakona o opštem upravnom postupku i to tako šest godina čami po raznim fiokama ministarstava.
Umesto da ste taj nacrt zakona stavili u skupštinsku proceduru, da Republika Srbija konačno ima nov, demokratski i, ako baš hoćete, evropski zakon o opštem upravnom postupku, vi ste se opredelili za neke jezičke izmene koje su čak mnogo gore od postojećih jezičkih, a i pravnih rešenja koja postoje u Zakonu o opštem upravnom postupku iz 1997. godine.
Takođe, moram da vas podsetim, gospodo iz Vlade, da je na ovaj nacrt zakona o opštem upravnom postupku iz 2004. godine svoju saglasnost, ako vam to nešto znači, vama Evropejcima, dala Misija OEBS-a u Srbiji, jasno je naglasila da su sva rešenja iz ovog nacrta zakona potpuno usklađena sa evropskim pravnim standardima u oblasti upravnog postupka i da nema nikakvih smetnji da se taj zakon izglasa u Narodnoj skupštini, ali, nažalost, očigledno postoje smetnje u Vladi Srbije.
Umesto da Republika Srbija dobije nov zakon o opštem upravnom postupku, imaćemo neke izmene i dopune koje su mnogo gore i po jezičkom i po pravnom kvalitetu od rešenja koja već sada postoje u Zakonu o opštem upravnom postupku i baš zbog toga SRS za ovaj zakon i za druge zakone koji su danas na dnevnom redu neće da glasa.