Gospođa Radeta bi imala pravo na repliku, ali ona nije tu. Nije pominjao SRS, nego koleginicu koja je prethodno govorila itd. Nema osnova za druge. Da je gospođa Radeta tu, dobila bi reč.

Narodni poslanik Jelena Travar-Miljević ima reč. Izvolite, gospođo Travar.

Zahvaljujem, predsednice Skupštine. Poštovani predstavnici predlagača, koleginice i kolege, kao i juče, i danas ću govoriti o potvrdi jedne konvencije za koju isto tako smatram da ne sme i ne može biti političkih neistomišljenja, jer govorim o potvrdi Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja.
Zašto sam rekla ovu prethodnu rečenicu? Zato što mi mnogo puta, i ja u ovom parlamentu, a verovatno i javnost, od svih mojih kolega zna da čuje kako su deca naša budućnost, ali onog dana kada dođemo do potvrđivanja konvencije ne pokaže se uvek tako.
Na samom početku, podsetila bih nas na opštu definiciju zloupotrebe deteta – zloupotreba ili zlostavljanje deteta obuhvata sve oblike fizičkog i ili emocionalnog zlostavljanja, seksualnu zloupotrebu, zanemarivanje ili nemaran postupak, kao i komercijalnu ili drugu eksploataciju, što dovodi do stvarnog ili potencijalnog narušavanja detetovog zdravlja, njegovog preživljavanja, razvoja ili dostojanstva u okviru odnosa koji uključuje odgovornost, poverenje i moć.
Ovo je definicija koju je dala Svetska zdravstvena organizacija, podsetiću vas da je svetski dan prevencije zlostavljanja dece, koji se obeležava 19. novembra, u stvari ustanovljen s ciljem da bi se podigao nivo svesti i povećala osetljivost javnosti na pojavu nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja dece.
Seksualna zloupotreba deteta se očituje kao aktivnost između deteta i neke odrasle osobe ili, nažalost, sve češće u našem društvu i drugog deteta, koje ima zbog svog uzrasta ili razvoja položaj koji mu daje odgovornost, poverenje ili moć, gde aktivnost ima za cilj da pruži uživanje ili zadovolji potrebe druge osobe.
Ovo može obuhvatiti, ali se ne ograničava samo na navođenje ili primoravanje deteta da se upusti u bilo kakvu nezakonitu seksualnu aktivnost, eksploatatorsko korišćenje deteta za prostituciju ili druge nezakonite seksualne radnje.
Prema Unicefu, oko dva miliona dece se svake godine koristi u tzv. seksualnoj industriji. Danas u Srbiji mnogo više govorimo o ovome i ne mogu stvarno da procenim da li uopšte razgovor o ovoj temi znači da je i povećano prisustvo seksualnog zlostavljanja dece ili sama mogućnost da otvoreno govorimo i prepoznajemo neke stvari, daje i nama mogućnost da uočimo određene zakonske norme i ustanovimo određene mehanizme kako bismo ovo sprečili.
Ono što je meni izuzetno zadovoljstvo jeste da u smislu ove konvencije nedvosmisleno definišemo pojam deteta i to podrazumeva svako lice mlađe od 18 godina. Verujem da će potvrđivanje ove konvencije znatno i institucionalno unaprediti mere zaštite dece i prava dece, a svakako i mogućnost da deca tokom osnovnog i srednjoškolskog obrazovanja dobiju informaciju o opasnostima od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, kao i sredstva kojima mogu sama da se zaštite, u skladu sa sopstvenim moćima koje se vremenom razvijaju. Naravno da sam svesna da sama potvrda ove konvencije neće znatno poboljšati stvari, ali svakako činimo još jedan korak ka poboljšanju stvari.
Moj konkretan i skroman doprinos danas bi se sastojao u sugestiji o promeni Krivičnog zakonika Republike Srbije, posebno aludiram na članove 183. i 184. i povećanje kaznenih odredbi, gde u članu 183. kaže – ko odvede maloletno lice radi vršenja obljube sa njom, izjednačenog čina ili druge polne radnje, kazniće se zatvorom od tri meseca do pet godina. Moj skroman doprinos se sastoji u sugestiji da tu odredbu povećamo u određenim rokovima, kroz određene skupštinske procedure.
Pored pomenutog, želela bih da napomenem, statistički podaci, koji su nažalost skromni, kazuju da od četvoro dece koja su seksualno zlostavljana tri su devojčice i jedan dečak, da su počinioci nepoznata lica u 1,75% slučajeva, što ukazuje svakako na potrebu edukacije i roditelja i dece i svih onih ljudi koji rade sa decom da prepoznaju takve vidove zlostavljanja.
Naravno, ovo zlostavljanje je u 62,33% višegodišnje. Svakako ne mogu da govorim o ovome, a da ne spomenem pozitivne mere koje je preduzelo Ministarstvo za telekomunikacije i informaciono društvo i koje je prošlu godinu obeležilo takođe kao godinu bezbednijeg Interneta i akcijom "klikni bezbedno" potrudilo se da upozna i roditelje i decu sa mogućnostima zloupotrebe informatičke tehnologije.
U stvarnoj želji da neke stvari predupredimo i u stvarnoj želji da neke stvari radimo preventivno u ovoj državi, pozivam sve kolege da podrže potvrđivanje ove konvencije.

Gospođica Nataša Jovanović ima reč.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, ne samo da nije gospodin Šutanovac sada trenutno u sali, već je ostao jedan od njegovih saradnika i hoću da nastavim ovu vrlo ozbiljnu priču koju je započela koleginica Radeta, a pre toga gospodin Krasić, kao naš ovlašćeni predstavnik.
Molim vas, vi ste ozbiljna žena i političar koji je na čelu jedne od najvažnijih institucija u zemlji, da shvatite ozbiljno da ovo što ćemo sada da govorimo ovde u ovoj plenarnoj debati je jedini prozor u svet, jedina mogućnost da građani Srbije čuju mnoge stvari koje mi pokrećemo na sednicama skupštinskih odbora, konkretno na sednici Odbora za odbranu i bezbednost, koje mediji prilično korektno prenose, ali nema direktnog prenosa sednica Odbora.
Takva jedna je bila kada je većina u Odboru odlučila da izvrši smenu gospodina Todorovića sa mesta predsednika Odbora, a kada smo otpočeli, odnosno nastavili, iz ko zna koje etape, priču o organizovanom kriminalu, o tajkunima, o mafiji i o opasnosti i ugroženosti državnih funkcionera.
Pomenula je gospođa Radeta, a pre toga je govorio i gospodin Krasić, da ovo nije za SRS priča tek zbog marketinga, zato što je sada tobož država krenula u borbu sa organizovanim kriminalom, zato što je rat mafiji objavio predsednik države Boris Tadić, već je to zaista osnov našeg političkog delovanja u beskompromisnoj borbi protiv organizovanog kriminala od 5. oktobra do današnjeg dana.
Ako se setite, a seća se toga gospodin Šutanovac, jer smo malopre i u par rečenica i neformalno o tome pričali, godine 2002. je prof. dr Vojislav Šešelj čitavu političku kampanju, najpre za izbore kao kandidat za predsednika Srbije, a zatim i u parlamentu, kako ovde, tako i u Skupštini SRJ, posvetio borbi protiv organizovanog kriminala.
Ova knjiga koju smo pominjali, koju je kamera u jednom trenutku zabeležila, koju je on napisao, ''Stanko Subotić Cane Žabac, kralj duvanske mafije''', samo je jedan deo od tog materijala koji je on prikupio i u timu u kome su bili i gospodin Krasić, i gospođa Radeta i drugi pravni stručnjaci iz naše stranke, zato što smo mislili i on je smatrao tada, kao što i sada smatra, a čuli ste da je pre mesec dana na jednoj statusnoj konferenciji poručio iz Haškog tribunala, iz kojeg očekujemo da se uskoro vrati u otadžbinu, da on još nije u mogućnosti, da nije krenuo po Srbiji da hapsi, ali kada bude bio u mogućnosti, biće veoma opasno za mnoge pojedince.
Budite sigurni da mi ne samo da smo taj put koji je trasiran tada nastavili, već hoćemo do kraja sve da isteramo na čistac i da građani Srbije vide da li zaista država ima nameru da krene u oštri obračun sa organizovanim kriminalnim grupama, jer ne bi nijedan, da ga ne reklamiram, ali, evo, to je naslov u jednom od čitanijih i poznatih nedeljnika u Srbiji objavljen danas i ovakav naslov "Mafija ponovo ugrožava državu" i ovde se vidi kako predsednik Republike ulazi u onaj stari, a sada će verovatno, po odluci državnih organa, koristiti bezbedniji automobil.
Prošle godine u ovo vreme, Narodna skupština Republike Srbije je usvojila Zakon o međunarodnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i jedan od ovih ugovora, na koji ću da se osvrnem u toku diskusije, potpisan je 29. maja, nekoliko dana pre održavanja parlamentarnih izbora u Crnoj Gori, to je u ime Vlade Republike Srbije i ministarstva uradila gospođa Snežana Malović, koju smo takođe očekivali da danas dođe ovde.
Još tada sam razmišljala kada će uopšte taj, kao i ovaj drugi ugovor koji se tiče pomoći u izvršenju sudskih presuda, da dođe na dnevni red Narodne skupštine Republike Srbije.
Uverena sam, gospođo Đukić-Dejanović i prisutna gospodo, da se to ne bi desilo možda do redovnog jesenjeg zasedanja da nije bilo ove ne afere Šarić, već čitave uznemirenosti i političkog, državnog vrha zbog činjenice da organizovani kriminal preti, počev od predsednika Republike pa, čuli smo od gospodina Homena koji je danas pozvan, a nažalost nije na sednici, i gospođi Malović, gospodinu Radisavljeviću, specijalnom tužiocu i svim ostalima koji su, kako su sami rekli, deklarativno, a videćemo šta će uraditi do kraja, odlučili da krenu u obračun protiv organizovanog kriminala.
Međutim, šta se desilo u međuvremenu dok ovo nije došlo na dnevni red? Srbija je, a malopre se zapitao gospodin Krasić - pa ko je taj čovek, po izjavi gospođe Maje Kovačević, Darko Šarić je čak jedno vreme bio prijavljen kao konobar u kafiću, odnosno u ugostiteljskom objektu "Kazino" u Kragujevcu, kasnije menjao adrese.
Ipak ću više govoriti o ovom drugom u Srbiji od devedesetih godina poznatom kriminalcu Stanku Subotiću Canetu, kojeg je gospodin Šešelj opisao u ovoj knjizi, odnosno prikupio dovoljno podataka da još tada državni organi Republike Srbije nastave ono što je stopirano pre ulaska SRS u onu zajedničku našu vladu državnog jedinstva.
Vidim da su vam od jutros spočitavali ovde i gospođa Kolundžija i mnogi drugi taj period i kada su govorili o nama iz tog vremena onda su se naravno obraćali vama, a to je bilo vreme kada je neko odlučio da se ukine Interpolova poternica 98. godine za Stankom Subotićem, odnosno ona je kasnije ponovo raspisana, ali je ukinuta kada je DOS došao na vlast.
Sada se suočavamo ovde sa jednom situacijom koja je zabrinjavajuća. Stanko Subotić Cane se pre mesec dana uključio u jednu televizijsku emisiju, na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, dosta bahato, rekla bih i osiono, gotovo preteći državi čije je državljanstvo ima, a uvereni smo, a to treba da istraže državni organi da ima i državljanstvo Švajcarske, da će on, dakle, poručivši da je tajkunima Miškoviću i Beku dao 56.000.000 evra za privatizaciju "Večernjih novosti" i Luke "Beograd", tek moći dalje da govori obraćajući se jednom od aktera političke scene Crne Gore.
Sve dok se to nije desilo mi smo mesecima pre toga pokušali kroz institucije sistema, kroz Narodnu skupštinu Republike Srbije da pokrenemo to pitanje. Kap u prepunoj čaši je posle toga bila Šarićeva grupa, odnosno borba sa kokainskom mafijom, jer da je država radila svoj posao na vreme i da nije dopustila da tek tako Subotić pobegne odavde, najpre u Hrvatsku, pa zatim u Moskvu, pa odatle u Crnu Goru, pa u Švajcarsku i da ima mogućnost da se tako osion i bahat javlja, i da je uradila sve ono što je tražio naš predsednik i naša stranka posle 5. oktobra, mi bi se našli u mnogo boljoj situaciji kao država i društvo, jer ako mislite da ovakve pretnje uznemiravaju samo čelnike državne vlasti, a ne i obične građane, onda se varate.
Ovo je situacija u kojoj je politika i te kako dovedena u spregu sa organizovanim kriminalom. Gospodin Homen i da je sada prisutan ovde, po Poslovniku, ne bi mogao da nam odgovori na ovu izjavu koju prenosi ovaj nedeljnik, da će tek da bude reči o tome i da nadležni organi rade na ispitivanju veza i Šarićeve i Subotićeve grupe sa poznatim političarima u zemlji, ali ovo je prilika da iznesemo neka naša saznanja.
Koristili smo se svedočenjem jednog čoveka. Mnogi mogu to da osporavaju i da mu daju pridev "kontroverzan", ovakav ili onakav, ali dozvolite da je to čovek koji je bio zvanični predstavnik Crne Gore kada smo bili u zajednici SRJ, u pitanju je Ratko Knežević, koji je bio predstavnik Crne Gore u Vašingtonu, a kasnije i neko ko je odlučio da iz svojih bezbednosnih razloga, zato što je bio blizak Ivi Pukaniću, čije je ubistvo na neki način nagovestio dr Vojislav Šešelj u ovoj knjizi, jer je Pukanić kao vlasnik zagrebačkog "Nacionala" krenuo u oštri obračun sa Stankom Subotićem i njegovim duvanskim kartelom.
Sada se jasno vidi ta celokupna veza ondašnje vlasti i nekih političara iz DOS i iz DS da štite Subotića, a kasnije Subotić kada je izgubio tu podršku i kada je došlo do promena i na čelu DS i kada se sastavila neka druga vlada, utočište potražio u inostranstvu i opredelio se za druge političke aktere i igrače. Za koga se opredelio? Za Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.
Ratko Knežević, kao bivši bliski saradnik premijera Mila Đukanovića i kao njegovo kum, optužio je i Đukanovića i srpskog biznismena Stanka Subotića Caneta da su bili organizatori duvanske mafije i objavio je mnoge intervjue i postavio je jedno logično pitanje koje sada postavljam ovde – čiji je Subotić sve državljanin?
Pošto se ovaj ugovor odnosi na dve ugovorne strane, Srbiju i Crnu Goru, a pošto svi znamo, znaju i organi državne bezbednosti da Stanko Subotić ima srpsko državljanstvo, on je podložan ovom ugovoru.
Posle glasanja o ratifikaciji ovog ugovora država Srbija bi trebalo odmah da zatraži od Vlade Republike Crne Gore da se izruči Stanko Subotić kao državljanin Srbije, tako ovde piše, postoje svi elementi, postoji optužnica, zapravo je taj postupak pred Specijalnim sudom, pre 15 dana je bilo ročište, postoje krivična dela za koje se dozvoljava izručenje.
Za takvo krivično delo se dozvoljava izručenje, ne dozvoljava se iz Švajcarske, pa je zato njegovo trajnije utočište tamo zato što je, kao što je rekla gospođa Radeta, ta međunarodna Interpolova poternica pogrešno formulisana, pa se on tereti za zloupotrebu službenog položaja, to vam je neko krivično delo iz onog sockomunističkog vremena, koje i vi neki ovde pamtite ili delo prevare, ali nikako za organizovanu kriminalnu grupu koja ubija, koja je naredila određena ubistva.
Jer, kao što smo citirali onda, a to je, na kraju krajeva, i dostupno BIA, jer postoji zaključak vlade Republike Srbije, one vlade u kojoj smo zajedno bili, iz 1999. godine, čini mi se januara, zvanični zaključak kada je ministar policije bio iz SPS, da je nedvosmisleno dokazano da je Stanko Subotić Cane, pored ovih drugih, naručio ubistvo zamenika ministra policije Radovana Stojčića-Badže i nikom ništa.
Posle 2000. godine krene dr Vojislav Šešelj, krene SRS da se razračunava sa tim i u međuvremenu vidite šta se dešava. Ovi tajkuni poprimaju sve veće dimenzije. Uvećavaju svoj kapital, Mišković, Beko, Đunić i ostali kupuju krvavim i kriminalnim parama preduzeća po Srbiji. Niko ništa ne preduzima. Neko je kriminalcima koji su ovoj kokainskoj mafiji, sa kojom je država krenula u obračun i pohvaljena i od Amerikanaca i od ne znam koga, izdavao državljanstva.
U ovom trenutku ne znamo čiji je sve državljanin Darko Šarić. Milo Đukanović je izdavanje državljanstva njemu pravdao jednostavnom stvari. Kaže da je podneo pre nego što je protiv njega bila podignuta srpska optužnica i raspisana poternica Interpola, citiram Mila Đukanovića, nema ni bezuslovnu osudu, zamislite, kaže Milo Đukanović, više od godinu dana, tako tvrdi, pa kako stoje stvari zašto da mu ne da?
Uostalom, Crna Gora kao država koja je stecište za beg svih kriminalaca sa čitave planete, ali Subotića pre svega, izdala je i državljanstvo Taksinu Šinavatri, eks premijeru Tajlanda, koji je u svojoj domovini pravosnažno osuđen na robiju.
Mi sada dolazimo do jedne ozbiljne situacije. Da li će ova pokrenuta akcija od strane i Borisa Tadića, i Snežane Malović, i Homena i svih ostalih i Radisavljevića, koga smo pozivali takođe da dođe na sednicu Odbora za bezbednost, a njegova bezbednost je sada, kao što čujemo lično ugrožena, da li će oni smoći snage i čija pomoć im je potrebna u tome, ako oni to sami ne mogu?
Pa vrha Demokratske stranke, jer sve dok Demokratska stranka ne bude odlučna u tome da poveže organizovani kriminal sa politikom, mi ćemo imati i veće političke tenzije u zemlji, kao što su u Aranđelovcu ovih dana, pa će oni koje finansira Stanko Subotić Cane i Šarićeva grupa i tajkuni u Srbiji, a to je ova SNS, da idu tako slobodno i nesmetano po gradu, kao što to rade ovih dana i noću u Aranđelovcu i da tuku ljude.
Gospođo Đukić-Dejanović, i vi i ja smo Kragujevčanke, vi znate da je ta grupa tih ljudi osionih i koje plaća mafija, a to država treba da ispita do kraja i pre svega Agencija za borbu protiv korupcije, da je ta grupa, samo što je njihov vođa u našem gradu stariji sin Tomislava Nikolića, Radomir Nikolić, kako su i rekli članovi porodice Novaka Đokovića, zaslužna za to što je Kragujevac izgubio investiciju vrednu 14 miliona evra i što je "Femili sport", čiji je vlasnik Srđan Đoković, otac Novaka Đokovića, odustao od investicije u Kragujevcu.
Evo, vidite, znači, to je bila uvertira. U Kragujevcu su organizovano izvršili hajku na drugi reket sveta, na Novaka Đokovića. I ne samo to, nego sa antiustavnom diskriminatorskom i antisrpskom konstatacijom - da je on, zamislite, Šiptar sa KiM, pa šta ima da traži u Kragujevcu.
To je strašno. Da se čoveku podigne kosa na glavi. Takvi isti sada učestvuju u jednom gradu u Šumadiji, u koji odlazimo i vi i ja u kampanju, kao i mnoge druge kolege, koje nisu iz našeg kraja, vrše atak na aktiviste i vaše, i SRS i DS, pa zamislite da im se da vlast, a finansira ih mafija? Evo ove grupe, Canetova grupa, koja je naručila sva ova ubistva - i Baje Sekulića, i Bokana i ostalih?
Ja sam samo ovo Badžino spomenula, zato što je postojao i dalje postoji i dan-danas u arhivi zvanični zaključak Vlade. Oni bi onda bili u stanju, gospođo Đukić-Dejanović, onako osioni i bahati, izobličeni da kažem, u svojoj mržnji i u svemu onome i u cilju da opravdaju sredstva koja su im dodeljena, da najpre izvrše puč u SRS, a onda - da kroz sistem pokušaju da dovedu kriminalce na vlast i da to opravdaju.
Znate, neće Milo Đukanović, jer najpre Stanko Subotić Cane je njegov igrač, Milo Đukanović neće tek tako da puca na prazno. Kada su se on i Nikolić i Vučić sastali u hotelu "Ric" u Parizu, u oktobru 2007. godine, a kasnije je Nikolić izjavio da je to bio sasvim slučajan susret, eto on se tu zadesio, išao je sa nekim da ugovara posao oko izgradnje jednog projekta u Novom Sadu, što je takođe jedan mafijaški projekat i lopovski, pre svega, jer prevarili su određene partnere iz Rusije, i tako slučajno je sedeo Milo i pita ga – gde si ti Tomo, nisam te video odavno. Ovaj priđe i rukuje se sa njim. Vi verujete u to? Ne verujete, pa ne veruje ni srpska javnost.
Ratko Knežević tvrdi, i to je tvrdio pred zvaničnim organima, dakle, dao je izjavu za specijalno tužilaštvo Srbije, dao je izjavu pred sudom u Zagrebu, gde se vodi proces za ubistvo Iva Pukanića, da su se ti ljudi, koji se nalaze, jedan od njih u parlamentu ovde, suprotno volji građana i ovaj drugi koji harači po Aranđelovcu, gde šalje 60 svojih mafijaša, sa automobilima, audijima i džipovima - da noću idu i tuku aktiviste stranaka u izbornoj kampanji, ti isti ljudi sada nesmetano zagovaraju neki bolji život i, kako oni kažu, promene.
Jer vi kada uđete u Aranđelovac od orašačkog puta vi iz Kragujevca vidite da su izlepljene sve te slike. Pa danas je jedna dnevna novina objavila da su štampali 50 hiljada plakata. Ma, kakvi! Sto hiljada! Jer para imaju koliko hoće. Nije samo od onih pet miliona, koje je Cane dao za taj projekat u "Ricu", nego kasnije ko zna koje tranše su stizale, i ko će to da ispita, gospođo Đukić-Dejanović?
Ne možemo mi da čekamo da se Stanko Subotić uključi ponovo u neku emisiju i da kaže, ako bude video da je taj projekat propao, a na kraju će morati, ako državni organi budu radili svoj posao i hapsili - dao sam im tad pet miliona, a posle toga su mu tražili više. Ko će još da govori o tome? Zašto nije pozvan pred nadležne organe, da ovde u Srbiji, da iskaz Ratko Knežević, preko koga smo i na osnovu čijih izjava sve to saznali.
Prema tome, mi mislimo da ovaj ugovor u pravom smislu reči neće da znači ništa. Znate zbog čega? Zbog toga što se ispunjavaju, dakle, po ugovoru i sa naše strane, države koje je zamolila, ako to bude uradila, a pre toga bi morali da nam objasne opet, a nije tu gospođa Malović, ni gospodin Homen, da li je izvršena izmena optužnice za Subotićem, dakle, ova ovakva, kakva jeste, validna po ovom ugovoru - da se on onog trenutka kada kroči na Sveti Stefan izruči u Srbiju.
Gospodine Šutanovac, država ako želi, vi to vrlo dobro znate, i kao odgovoran čovek i valjda ozbiljan političar koji je na vlasti, je li tako, ministar ste odbrane, država ako hoće, tj. ako vi hoćete iz DS, za 24 sata može da se obračuna sa onima koji su povezani sa mafijom.
Tako da, evo sada mi ovde, kolege i završavamo time, daju i onu informaciju koju čak i mediji objavljuju – da će ta imperija i ta porodična takva slika o moći i o bogatstvu, ne samo od strane Nikolića i Vučića, nego i svih onih koji su im bliski, da se širi sve do trenutka dok vi ne budete krenuli da radite ozbiljno svoj posao.
Same izjave, pismo Borisa Tadića, nemogućnost da donesemo prave zaključke, zbog čega je gospodin Todorović i smenjen na sednici Odbora za odbranu i bezbednost, koče nas da isteramo tu stvar do kraja.
Jer, gospođo Đukić-Dejanović, kada ste bili u Aranđelovcu, kao i ja mogli ste čuti i svojim očima videti, pa na kraju išli su juče i gospoda Martinović, Todorović i Krasić, dakle, ta dvojica obećavaju svakom poljoprivredniku kome unuk ostane na selu - da će da mu kupe po dve krave, ne znam koliko ovaca itd. To neće da urade svojim novcem. Ovaj neće sigurno na povocu iz Bajčetine da dovede kravu u Aranđelovac. Neko to mora da plati, a platiće mafija, jer on drugih para nema. Nije ih zaradio odavde iz parlamenta.
Zato, gospodine Šutanovac, poručite Borisu Tadiću odavde sa ovog mesta i vašima iz DS da krenu da onda ovaj posao rade do kraja. Ako ga budete tako uradili i dakle to je u interesu i političkih prilika u zemlji i stabilnosti ove države i, pre svega, što je to naša obaveza, uradite taj posao - imaćete podršku SRS.
Jer da nije tako, mi ne bismo kao ljudi koji idemo normalni ulicom, koje niko ne štiti, pokretali ovakva pitanja i, što se kaže, stavljali mafiji prst u oko. Vi, ako ste spremni to da uradite, onda će to biti spas za ovu državu. Ako toga ne bude, nama spasa i pomoći nema.

Narodna  poslanica Snežana Stojanović-Plavšić ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, sedeći u ovim klupama jako dugo, ponekad se zaista osećam kao da sam ponavljala razred i ne bih više da slušam iste priče i da govorim o istim temama.
Za mene su, moram da kažem, prevaziđene teme - da li ćemo biti prijatelji ili neprijatelji sa drugim zemljama, da li će se naša deca igrati srpskih dobrovoljaca i da li će Srbija ikad dovoditi sebe ponovo u situaciju da se pita kako treba da se odnosi prema svetu i prema sebi samoj.
Zato želim da govorim o onoj poslednjoj konvenciji koja je danas na dnevnom redu, a to je Konvencija o zabrani seksualne zloupotrebe dece. Zašto? Zato što je za mene u Srbiji danas mnogo veće pitanje - šta se dešava sa ljudima i šta se dešava sa decom? Šta se dešava sa njihovim ličnim životima? I šta se dešava sa vrednostima koje mi kao društvo negujemo i koje prenosimo svojoj deci.
Za mene je mnogo važnije pitanje, recimo, da li će maturanti u Leskovcu igrati menuet sa Evropom, ne zato što je to tradicija Evrope, nego zato što su to nekada radile i njihove prabake, negujući građansku tradiciju, ili će nasuprot tome razdrljeni i polupijani cepati knjige i igrati sa trubačima gradskim ulicama?
Za mene je, recimo, mnogo važnije pitanje da li će deca malu maturu slaviti u kafanama, gde će piti pivo zajedno sa svojim nastavnicima, naravno, obučeni u tradiciji modernih folk zvezda?
Da li će, recimo, jedino mesto za izlazak u mom gradu za decu uzrasta od 13 godina i odrasle starosti od 50 godina biti jedan noćni klub? Da li će idoli naših devojaka biti kriminalizovane folk pevačice, srećno udate za ratne zločince ili kriminalce?
Zašto ovo govorim? Zato što mislim da je to naša tema koja je vezana za Konvenciju o zaštiti dece od seksualne zloupotrebe, jer ova konvencija, koju ćemo danas ratifikovati, ne govori samo o tome da je naša obaveza da zaštitimo decu od toga da neko izvrši obljubu nad njima, nego govori o tome da moramo da razvijamo svest čitavog našeg društva o tome šta je neprihvatljivo, a šta je prihvatljivo u seksualnom ponašanju dece i mladih.
Naša država jeste napravila neke pomake na ovom planu i kada su deca inače u pitanju, i kada je u pitanju ova tema. Pre svega, počela je da se u većoj meri primenjuje Konvencija UN o dečijim pravima i ona je ugrađena u neke naše zakone. Koleginice pre mene već su govorite o tome da su mnoge njene odredbe postale i sastavni deo Porodičnog zakona, koji smo doneli 2005. godine. Takođe, napravljen je Nacionalni plan akcije za decu i u nekim opštinama sprovode se i lokalni planovi akcije za decu.
Želela bih da pomenem i posebno značajan opšti protokol, ali takođe i posebne protokole o zaštiti dece od zlostavljanja i zanemarivanja, u okviru kojih postoje i odredbe koje se tiču seksualnog zlostavljanja. Nažalost, ne primenjuju se posebni protokoli u svim sistemima podjednako dobro i podjednako uspešno.
Što se tiče seksualne zloupotrebe i zlostavljanja dece, kakva je situacija u našem zakonodavstvu i šta smo mi zaista uradili? Neke stvari su dobre, neke stvari nisu dovoljno dobre, a neke su, bogami, i loše. Nisam stručnjak za zakonodavstvo, ali kao psiholog, majka i građanka, čini mi se da ne postoji jako velika razlika između nedozvoljenih polnih radnji nad detetom, obljube i silovanja.
Možda bi nam pravnici pojasnili, ali verujem da sva ova dela, kada su deca u pitanju, treba da budu najstrože kažnjena i apsolutno se zalažem za to. Šta znači vršiti nedozvoljenu polnu radnju nad detetom od pet, šest ili sedam godina? Zar to nije silovanje tog deteta? Da li je silovanje zaista samo seksualni čin i, kako zakon definiše, obljuba? Dakle, zalažem se za apsolutno maksimalne kazne kada su sva ova dela seksualne zloupotrebe dece u pitanju.
Ko je izvršilac ovakvih radnji nad detetom? Najčešće osobe koje su im bliske i najčešće osobe od njihovog poverenja i, nažalost, osobe od autoriteta, članovi porodice, članovi šire porodice, porodični prijatelji, nastavnici, vaspitači, u domovima za nezbrinutu decu oni kojima su deca poverena na čuvanje ili crkveni velikodostojnici. Imali smo takve situacije.
Da li ćemo mi zaista ostati društvo koje će sebi dozvoliti sramotu da ovakvi procesi zastarevaju i da počinioci ostanu ne samo nekažnjeni, nego da u našem društvu ostane dilema da li se to zaista dogodili ili se nije dogodilo?
Da li je moguće da institucija od najvećeg poverenja građana, kakva je crkva, dozvoli sebi tako nešto i da naše društvo i naš pravni sistem ne odreaguje na tako nešto? Za mene to je potpuno neprihvatljivo, kao što je neprihvatljivo da se takve stvari dešavaju u domovima za decu. Dobila sam informaciju da je takav slučaj postojao i u Vranju, ali isto tako ovih dana i u Titelu. Dakle, nešto nismo uradili dobro i to moramo drastično brzo i efikasno da menjamo.
Šta je dobro u zakonodavstvu? Zabranjen je svaki kontakt u smislu obljube, čak i ako ga inicira dete koje je mlađe od 14 godina. Tu su zaprećene visoke kazne. Zabranjena je obljuba zloupotrebom službenog položaja, to su ove situacije o kojima sem maločas govorila, članom 181. stav 2. Krivičnog zakonika. Ovde je poslednjim izmenama zakona kazna povećana, kaznena politika pooštrena i minimalna kazna je jedna do 10 godina.
Takođe, poslednjim izmenama zakona je zabranjeno da se sudi ispod minimuma. Verovali ili ne, sudije su često i ovakva dela, pazite delo obljube zloupotrebom službenog položaja, praksa je postojala da se sudi ispod postojećeg zakonskog minimuma, uzimajući u obzir olakšavajuće okolnosti.
Pitam vas, drage koleginice i kolege, ali pitam i pravosuđe Srbije, kakve su to olakšavajuće okolnosti kod nekog ko izvrši obljubu nad maloletnim detetom ili detetom ispod 14 godina starosti? Kakva je to olakšavajuća okolnost? To da je ugledan građanin, to da nije bio osuđivan, da je otac porodice? Molim vas, mislim da je to smešno. Znači, ne postoje olakšavajuće okolnosti za ovakva dela i nemoguće je suditi ne ispod minimuma, nego na minimumu. To je potpuno moralno neprihvatljivo.
Kada se silovanje izvrši prema maloletniku od 14 do 18 godina starosti kazna je od pet do 15 godina, a zaprećena kazna ukoliko se izvrši prema detetu je najmanje 10 godina. Znači, povećali smo minimalne kazne kako bismo onemogućili da se sudi ispod ovih kazni, što je bila praksa. Zaista se nadam da će reforme pravosuđa dati rezultate i da ovo stvarno više neće biti praksa u Srbiji.
Šta je loše? Ono o čemu sam malopre govorila, a to je da postoji razlika između obljube, silovanja i nedozvoljenih polnih radnji. Kada su u pitanju nedozvoljene polne radnje, Krivični zakonik, član 182, uopšte ne predviđa posebnu situaciju, posebnu mogućnost, dakle, nema specifikacije kada se te radnje vrše nad decom i nije predviđena posebna kaznena politika kada se one vrše nad decom.
Šta to znači u praksi? To znači da je svejedno da li neko nedozvoljene polne radnje vrši nad odraslom osobom ili nad detetom. Ovo je neprihvatljivo i ovo moramo da menjamo, tu nema dileme.
Još jedna stvar koja je takođe neprihvatljiva, a to je da se ovakva radnja ne goni po službenoj dužnosti, već je nužan zahtev onoga nad kim je počinjena. Do kakvih onda situacija dolazi u stvarnosti? Do toga da dete ili njegovi roditelji moraju da prođu kroz mukotrpne faze postupka da bi dokazivali. Time se stvara tzv. sekundarna viktimizacija.
Znači, žrtvu činite žrtvom više puta, ona prolazi kroz jedan težak sudski proces u kome, nažalost, najveći broj roditelja ili dece odustaje od tih procesa i mi ne dolazimo do adekvatnih kazni za počinioce. To je nešto je neprihvatljivo i to je nešto što automatski treba menjati.
Nažalost, čak se i ne primenjuje ono što je predviđeno zakonodavstvom u oblasti zaštite maloletnih lica, a to je da deca koja su predmet ovakvih sporova ne mogu biti ispitivana više puta, suočavana sa počiniocima itd. Znači, postoji procedura po kojoj njihova izjava može biti snimljena jednom i kao takva korišćena u daljim postupcima.
Nije sporno, verujem ni za koga, da ćemo ovu konvenciju ratifikovati, ali vas pozivam da je primenjujemo time što ćemo ovo naše zakonodavstvo menjati i usklađivati sa njom.
Drage koleginice i kolege, obraćam se vama, ali isto tako i svim nadležnim ministarstvima, institucijama i stručnjacima koji rade sa decom, da ovo najozbiljnije shvatimo, da je svako obavezan da prijavljuje svaku sumnju na seksualno zlostavljanje dece, ma od koga ona dolazila, da tuđa deca nisu tuđa briga i da su ona odgovornost svih nas.
Obraćam se, takođe, roditeljima i želim da im kažem da moraju mnogo čvršće da se organizuju i da traže od svih nadležnih organa da zaštite njihovu decu, ali isto tako i bilo čiju drugu decu. Kad političari dolaze u kampanje da ih ne pitaju koliko će sijalica napraviti u njihovom selu, nego da ih pitaju kakvi su programi rada na lokalu na zaštiti njihove dece i na unapređenju položaja njihove dece.
Na kraju, drage devojke Srbije, nemojte se truditi da ličite na Cece, Seke i ostale, dragi mladići u Srbiji, nemojte se identifikovati sa nekima čiji su nadimci Cane, Mutavi, Budala ili Legija, zato što ste najlepši kada ličite baš na sebe.

Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Vašoj poslaničkoj grupi ostalo je 27 minuta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Đukić-Dejanović kad budete odlučili da podignete dignitet, autoritet i sve ono što je pozitivno, ovog visokog doma, u SRS imaćete velikog partnera za to, kako to voli da kaže ministar Šutanovac. Mi smo to i do sada pokazivali i prisustvom u sali kada se vode rasprave, i uzimanjem učešća po temama koje su na dnevnom redu.
Zbog čega sam morao vama sada da skrenem pažnju? Nedopustivo je, pre svega, da od 14 zakona koji bi mogli da se svrstaju u pet grupa, koje međusobno nemaju ništa zajedničko, vodi zajednička i objedinjena rasprava.
Verujem da je gospodin Šutanovac, po temama koje su bile po tački pre ove, respektabilno mogao da govori. Možemo da se ne slažemo sa njegovom politikom i politikom njegove političke stranke, ali on je bio pravi predstavnik po temama koje su na dnevnom redu.
A sada, ako ništa drugo, a ono baš zbog onoga što ste mogli da čujete od gospodina Krasića, od gospođice Nataše Jovanović i Vjerice Radete o ovoj temi, ovde je trebalo da bude prisutan i ministar unutrašnjih poslova, ministar pravde, ministar inostranih poslova, ne samo zbog tema koje su na dnevnom redu sada, nego i zbog onoga o čemu su oni, a naravno i ja, želim da govorim, pa da se pokaže – ili je nekome mesto u zatvoru ili mi treba da snosimo političku odgovornost za iznetu javnu reč.
Gospodine Šutanovac, pošto ste već prisutni, moram da vam kažem da u nekom narednom periodu ili u perspektivi vi možda možete da postanete i dobar srpski radikal. Ne morate, ali pokušaću da vam kažem na osnovu čega to zaključujem.
Vi se zalažete prevashodno za ulazak Srbije u EU. Ne želite to ni na jedan grub i ratni način. Mi želimo da jednog dana živimo u velikoj Srbiji, takođe ni na jedan grub, ratni i bilo koji drugi način. Kako to možemo postići, kako možemo da podstaknemo želju kod onih od kojih mi želimo da budu u velikoj Srbiji?
Pre svega, tako što ćemo danas da čuvamo svoju državu na vrlo odgovoran državnički, pa i politički način, i da stvorimo dobre uslove za život svih onih koji žive u ovoj i ovakvoj, i sada ovolikoj, a nama dragoj Srbiji. Vi znate dobro granice, zato sam i rekao da na neki način možete i da konkurišete za novog i mladog člana SRS, ali možete ostati tamo gde jeste, možda će biti interesantnija politička scena u Srbiji.
Gospođo Đukić-Dejanović, kad bi oni za koje neki vaši koalicioni partneri kažu da su im prijatelji, a mi ne smatramo da su neprijatelji, ali smatramo da su u istorijskom periodu koji nije daleko bili nekorektni prema srpskom narodu, kada bi znali o prvih nekoliko tema o kojima razgovaramo, odnosno zakonskih predloga, radi se o viznoj liberalizaciji, ko nam predstavlja u ime Vlade te zakone, a ne predstavlja niko, ostala bi jedna mrlja na ovoj raspravi, iako ćete vi ovo većinom od 126 da prihvatite i usvojite, ali od 126 glasova u Narodnoj skupštini često građani Srbije nemaju ništa.
Šta ima zajedničko sa zakonima s kojima Vlada želi da sprovede viznu liberalizaciju, ugovori koje treba da ratifikujemo sa Crnom Gorom, Predlog zakona o potvrđivanju konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja? Jedan od kolega je rekao da je to tekovina evropske vrednosti. Mi srpski radikali tvrdimo da je to tekovina srpske vrednosti. Kad kažem srpske vrednosti, mislim na sve građane koji žive u Srbiji.
To je uvek tako bilo i moram da kažem da se mogu s punim osećanjem odgovornosti pridružiti koleginici Miljević, a u prvom momentu, u najblažu ruku, ono što može pravosuđe Republike Srbije da uradi, to je da primenjuje zakone, odnosno da izriče one sankcije koje su predviđene i propisane našim krivičnim zakonima, a svakako da bi trebalo pristupiti izmenama i dopunama određenih odredaba Krivičnog zakona, jer mi imamo sada jednu disperziju krivičnih normi koje tretiraju ovo pitanje zaštite, pre svega omladine, od seksualnog zlostavljanja, ali ministri ne stižu dovoljno da pripreme ove zakonske predloge.
Zbog čega? Zato što malo-malo u nekoj lokalnoj samoupravi sprovode se vanredni izbori, a onda svi ministri potrče u ta mesta. Gospodo ministri, radite svoj posao, ostavite sprovođenje lokalnih izbora onim ljudima koji se nalaze tamo.
Dolazim iz jednog malog mesta gde su na vlasti DS i SPS, doduše, SPS ne pun mandat ovog saziva, gde nije bio nijedan ili je možda bio jedan ministar. Kada bi se tamo sprovodili vanredni lokalni izbori, onda bi svi došli. Učinite nešto, kao odgovorni ljudi, bez raspisivanja izbora, u vreme vašeg mandata, a čini mi se da vi to nećete da uradite.
Jedan od potpredsednika Vlade gospodin Đelić izjavi – neulazak Srbije u EU košta nas na godišnjem nivou između dve i tri milijarde. Ko su nama sad ministri? Gospođo Đukić-Dejanović, složićete se, kada smo vi i mi bili u vlasti da su ministri bili privredno i na drugi način dokazani ljudi. Sada imamo ministre, možda ne svi, one ljude koji ne znamo gde i šta su uradili. Šta sad pokušavaju?
Pokušavaju da pričaju građanima Republike Srbije kako je lepo ući u EU i koristiti pare iz pretpristupnih sredstava, ali su ovi iz LDP već počeli da vas kritikuju, jer kažu vi bi samo da uzmete pare, a i vi i mi ne ispunjavao one obaveze, mislim na vas, vladajuću koaliciju i LDP, koje bi bili dužni da sprovedete da bi moglo da se govori o EU.
Nešto što je bilo neophodno da se sprovede u državi Srbiji, to je privatizacija, pala je mrlja. Verovatno manji broj privatizovanih privrednih subjekata je sproveden na dobar i zakonit način, a mnogo veći, neuporedivo veći, od privatizacije na ovakav način sproveden je uz sve moguće zloupotrebe, od zloupotrebe položaja i određenih ministara i ljudi na vlasti, pa do konačno kršenja zakona koji je regulisao tu oblast.
Dozvolili ste pojedinim, evo reći ću, tajkunima, da pokupuju 30, 50, ne znam koliko firmi. Kada neko nešto nije stvarao, on ne može da ima ni pravi osećaj te vrednosti i spreman je zarad jedne, možda koju je, mislim na čoveka koji je kupio određenu firmu, zarad jedne koju je on stvarao da uništi drugih 30, 50, možda više ili manje, potpuno svejedno i relevantna stvar, da bi oprao novac iz tih firmi, da bi njemu bilo lepo. Šta građani Srbije od toga imaju? Naravno da nemaju ništa.
Meni su interesantna tri predloga zakona. To su Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o izručenju i Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o međusobnom izvršenju sudskih odluka u krivičnim stvarima.
Ovih zakonskih predloga, da je vlast u državi Srbiji, mislim na vlast od 2000. godine naovamo, bila odgovorna, možda ne bi ni bilo. U Crnoj Gori je postojala velika želja režima Mila Đukanovića da razbije najpre SRJ, a potom zajednicu Srbija i Crna Gora, za šta je bio podržavan u najvećoj mogućoj meri i od vlasti u Beogradu.
Zašto je to urađeno? Zato što je vlast bila kriminalizovana u nekom periodu ili je određen broj ljudi koji ima takvu prošlost i sadašnjost bio spreman i bio u bliskoj saradnji sa predstavnicima vlasti, te da bi im Crna Gora poslužila kao dobro mesto za sakrivanje posle izvršenih čak i krivičnih dela, od ubistva, možda i najvažnijih državnih funkcionera, pa nadalje.
Vi ne želite, moram da vam kažem da pored toga da smo ozbiljno čuvali tu zajednicu ne bi morali da donosimo ovakve zakone, ali sada kada usvojite te zakone, oni neće imati u praksi ozbiljniju primenu. Evo, vidite samo ovaj jedan zakon koji govori o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima.
Član 10: "Ako zamoljeni organ nije mogao da udovolji zamolnici, odmah će o tome obavestiti organ države molilje i vratiće dostavljena akta uz navođenje razloga zbog kojih nije mogao da postupi po zamolnici". Ovo je formalna priroda ovog zakona. Uvek može da se nađe razlog zbog čega neće da postupi i da to bude vraćeno.
Zatim, odbijanje pravne pomoći. Zamoljena država će odbiti da ukaže pravnu pomoć, ako nisu ispunjeni uslovi za pružanje pravne pomoći predviđeni ovim ugovorom. Zamoljena država može odbiti ukazivanje pravne pomoći ako smatra da bi udovoljavanje zamolnici ugrozilo njen suverenitet ili bezbednost ili bi bilo u suprotnosti sa njenim pravnim poretkom.
Uvek može da vam se pozove zamoljena država da postoji takav problem i ovde postoji još nekoliko zakonskih odredaba koje u suštini, odnosno u praksi neće značiti ništa.
Možda se ubrzano ne bi ni stavili u proceduru ovi zakonski predlozi da se nije pojavio jedan veliki problem, da se nije pojavio Darko Šarić, koji je počeo da preti, to su vaša kazivanja, vaša štampa piše o tome, i najvišim državnim organima. Kada se to pojavilo kao problem, hajde sada da se borimo protiv toga. Mislim da vi nemate spremnosti da se uhvatite u koštac sa tim problemima. To jesu jako ozbiljni problemi. Zašto? Zato što su kriminalci pomešani zajedno sa onima koji vrše vlast.
Vidite jednu situaciju kada je jednog četvrtka ovde bio premijer sa nekoliko ministara i kada je neko upitao za gospodina Darka Šarića, sećate li se onog – gospodin Legija, za gospodina Darka Šarića, premijer je rekao – on je dobio državljanstvo u vreme kada je Vojislav Koštunica bio premijer Vlade Republike Srbije. Onda se prosuo aplauz u onim poslaničkim grupama koje podržavaju Vladu Republike Srbije. Zbog čega? Zar je važno kada je dobio državljanstvo? Važno je u pokušaju, u nameri sve one koji misle na nelegalan način da steknu bogatstvo, odnosno da ugroze vitalne državne funkcije, da se suprotstavi njima i da na vreme budu uhapšeni, odnosno procesuirani, pa ako je kriv, neka odgovara za to, a ako nije kriv, to bi bilo dobro.
Niste spremni na tako nešto. U tome ne možemo da saučestvujemo sa vama i zato još jednom, gospođo Đukić-Dejanović, naveo sam više ozbiljnih razloga zbog čega bi morali posvetiti pažnju da svi zajedno, ali ne zbog nas, nego upravo zbog onih koji su nas ovde poslali, čije interese zastupamo, radimo ozbiljnije i ozbiljnije se posvetimo svim zakonskim predlozima koji su ovde.
Građani Srbije očekuju od nas da kažemo ono što nam oni govore u susretu sa njima i da iznesemo svoje stavove da oni vide šta mislimo o određenim političkim stvarima. Ne može vaša borba za ulazak u EU biti jedini prioritet ove vlade i rasprodaja još malo firmi koje su ostale, a da pri tom niko ne vodi računa o građanima Srbije, ni kako oni žive, ni kako i na koji način školuju svoju decu i kako i na koji način će da leče svoje stare i bolesne roditelje. Hvala.

Narodni poslanik Gordana Milosavljević. Ostalo vam je još 13 minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas je pred nama 14 predloga zakona.
Govoriću o zakonu o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja.
U prvom članu ovog predloga zakona se navodi – potvrđuje se Konvencija Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, sačinjena 25. oktobra 2007. godine. Danas je 2010. godina. Od 2007. godine niste uspeli da ovaj zakon potvrdite u ovoj skupštini.
Zbog toga poslanička grupa SRS smatra da je Vlada Srbije odgovorna za činjenicu da se seksualno zlostavljaju i iskorišćavaju deca zbog loše ekonomske i socijalne situacije u Srbiji. Zbog toga su mnoge i devojke, a i muškarci, primorani da se bave prostitucijom. Danas oko 200 miliona dece se koristi u seksualnoj industriji.
Za SRS silovanje i zlostavljanje dece, kao i zapostavljanje dece, jeste zločin koji mora biti kažnjen. Seksualni kriminal se vezuje za emocionalno labilne ili duševno obolele osobe. Seksualno zlostavljanje i iskorišćavanje dece obavljaju isključivo agresivne i impulsivne osobe.
Seksualno nasilje je jedan oblik antisocijalnog ponašanja, uz postojanje poremećene strukture moralnih vrednosti i karaktera. Amoralnost i niske socijalne norme, uz povišenu agresivnost, tipični su atributi osoba koje su sklone seksualnom iskorišćavanju i zlostavljanju dece.
Posledice ekonomske i društvene krize u kojoj se Srbija nalazi razaraju celo društvo, porodicu, a naročito decu. Loša ekonomska situacija predstavlja hroničan, iscrpljujući faktor koji dovodi do nasilja i do porasta seksualnog kriminala.
Spas od neizvesnosti u vreme krize, mlade osobe, kao što sam rekla i muškarci i devojke u uzrastu do 18 godina, nalaze u vrlo često amoralnim radnjama, kao što je prostitucija. Porodice, a posebno deca, koja spadaju u najsiromašniju kategoriju stanovništva u Srbiji, na rubu su egzistencije, pa ih mnogi zloupotrebljavaju, dajući im lažnu nadu o bogaćenju preko noći.
Loša ekonomska situacija oslabila je kupovnu moć roditelja, pa oni nisu u situaciji da svojoj deci obezbede raznovrsne sadržaje, pa se deca snalaze, nažalost, na razne nemoralne načine.
Danas je izražena nebriga vlasti o porodici, a posebno deci. Vlast usvaja zakone, potpisuje međunarodne deklaracije, ali to ne poštuje i ne sprovodi u delo. Ministar rada i socijalne politike, gospodin Rasim Ljajić, naveo je da je srpska porodica u krizi i da je 255.000 porodica u Srbiji siromašno.
Srpska radikalna stranka se zalaže za jačanje i opstanak porodice, posebno porodica sa decom koje su suočene sa siromaštvom. Vlada mora da ulaže napore za poboljšanje porodičnih uslova, jer je porodica najveći oslonac u životu mladih osoba.
Najugroženija kategorija stanovništva u Srbiji, to sam već rekla, jesu deca. Od oko dva miliona dece u Srbiji do 18 godina, jedna četvrtina, živi ispod linije siromaštva. Sva ova deca rastu bez podsticaja, bez adekvatnih zdravstvenih zaštitnih mera, sa smanjenim higijenskim navikama, bez kulturnih i sportskih sadržaja. Svako deseto dete je neuhranjeno.
Nebriga o deci i mladima i njihovim osnovnim razvojnim potrebama vodi samo u jednom smeru, ka stvaranju traumatizovanih odraslih osoba i potencijalne maloletnike delinkvencije, narkomanije i seksualnog kriminala.
Silovanje spada u najteže psihofizičke traume, koje ostavlja trajne promene u ličnosti deteta. Nad decom, pored silovanja, vrše se surova i monstruozna psihološka i fizička zlostavljanja, koja mogu da dovedu i do uništenja života dece, o čemu smo svakodnevni svedoci. To je neprihvatljivo i to treba promeniti što pre. Psihičko zlostavljanje ide od pretnji, zastrašivanja, ucenjivanja, ponižavanja, do brutalnih seksualnih iživljavanja.
Sve ovo o čemu sam govorila, seksualno iskorišćavanje, seksualno zlostavljanje, treba da bude opomena Vladi Republike Srbije i da se već jednom ovaj problem reši na adekvatan način, jer je procenat ovih kriminalnih dela u poslednjih deset godina povećan.
Plašimo se da će zakon o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja ostati isto mrtvo slovo na papiru, da u praksi neće zaživeti i da će, nažalost, deca i dalje biti zlostavljana.
Mislimo da nemate dovoljno hrabrosti da se suprotstavite ovom velikom problemu. Moramo ozbiljnije da se posvetimo svim zakonskim problemima koji su pred nama, jer građani Srbije to od nas i očekuju.