Da li još neko od narodnih poslanika koji su izdvojili mišljenje želi da obrazloži?
Narodni poslanik Milan Veselinović je u elektronskom sistemu, u izveštaju koji imam. Narodni poslaniče, nema podatka da ste izdvojili mišljenje na bilo kom odboru. Proverićemo, narodni poslaniče. Da li žele reč predsednici, odnosno ovlašćeni predstavnici poslaničkih grupa? (Da.) Narodna poslanica Elvira Kovač.

Poštovana predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je teško govoriti, čak i u 20 minuta, o svim predlozima zakona o kojima danas raspravljamo. Zbog toga sam se odlučila, kao deo naše delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, da pričam o Sporazumu o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja.
Između ostalog sam i član radne grupe, koja nažalost još uvek nije formalizovana. Ona se zove Radna grupa za prava deteta. Mi sarađujemo sa UNICEF-om i drugim nevladinim organizacijama. Trudiću se da se u svom izlaganju baziram na dečija prava o kojima, nažalost, vrlo malo pričamo u okviru ove institucije, ali ipak je već dosta toga urađeno.
Zakonodavstvo naše zemlje nema zakon koji sadrži opštevažeću definiciju pojma dete, već se pojam deteta izvodi preko definisanja pojma potpune poslovne sposobnosti. U skladu sa najvišim pravnim aktom, Ustavom i odredbama Porodičnog zakona, definisano je da se punoletstvo stiče sa navršenih 18 godina, da se detetom može smatrati zapravo svako ljudsko biće ispod tog uzrasta.
Međutim, Krivični zakonik pod pojmom maloletno lice podrazumeva lice koje nije navršilo 18 godina, ali pored pojma maloletnog lica Krivični zakonik definiše izraz dete – lice koje nije navršilo 14 godina, odnosno maloletnik – lice između 14 i 18 godina.
Kada pričamo o deci, zapravo najviše mislimo na tu kategoriju ispod 18 godina, ali najviše na onu kategoriju ispod 14 godina. Ova konvencija o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja se zapravo u mnogim njenim članovima odnosi na diskriminaciju marginalizovanih grupa, na diskriminaciju dece, pa bih stoga želela da naglasim da u pravnom sistemu Republike Srbije trenutno postoje dva zakona koja se naročito bave diskriminacijom, odnosno Zakon o zaštiti od diskriminacije i Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Ali, nažalost, bez obzira na činjenicu da su u poslednjih nekoliko godina zaista usvojeni neophodni zakonski propisi, da je dosta toga sa stanovišta donošenja zakona urađeno, pitanje diskriminacije još uvek u ovoj zemlji ostaje jedan od najvećih gorućih problema.
U tom smislu još uvek su diskriminisane, ugrožene tzv. marginalizovane grupe, znači, grupe koje se diskriminišu s obzirom na neku svoju različitost, da li su to osobe sa invaliditetom, osobe drugačije seksualne opredeljenosti od heteroseksualaca ili je to baš zbog toga po rodu, odnosno polu, ili da li se to dešava baš zbog godina. Nažalost, i deca spadaju u ovu marginalizovanu grupu.
Iako postoji načelna zaštita najboljih interesa deteta definisana spomenutim Porodičnim zakonom i određen broj naših strateških dokumenata, znači, veliki broj strategija donosi naša Vlada, među kojima je npr. Strategija borbe protiv trgovine ljudima u Republici Srbiji, nažalost, ne sprovode dosledno ovaj princip opšte zaštite dečijih prava.
Konkretno, Srbija je ratifikovala Konvenciju o građansko-pravnim aspektima međunarodne otmice dece i centralni izvršni organ za sprovođenje ove konvencije je Ministarstvo pravde. Meni je zaista žao što je trenutno prisutan jedino predstavnik Ministarstva odbrane i čuli smo da se ove konvencije o kojima danas pričamo odnose na mnoge resore i iskreno se nadam da će nam se neko drugi možda pridružiti.
Ministarstvo pravde bi trebalo da sprovodi ovu spomenutu Konvenciju o otmici dece, međutim, služba koja bi trebalo da se bavi ovim pitanjima ne radi baš najefikasnije, a podaci o broju procesuiranih predmeta su i dalje nedostupni.
Kao što sam spomenula u samom uvodu, zaštita dece od eksploatacije pružena je već najvišim pravnim aktom Republike Srbije, Ustavom, a i Zakonom o radu. Međutim, da li se zapravo i u kojoj meri sprovode mere zaštite dece ostaje nepoznato za sve nas, jer ne postoje odgovarajući mehanizmi za praćenje primene ovih zakona. Svi smo svesni činjenice da je još uvek veoma razvijeno crno tržište radne snage, gde rade i deca. Neka deca žive i rade na ulici.
Želela bih malo više da se osvrnem na pravo deteta na zaštitu od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja. Seksualna eksploatacija dece sankcioniše se kroz nekoliko krivičnih dela. Naš Krivični zakonik u svojoj 18. glavi propisuje i sledeća krivična dela: podvođenje, omogućavanje vršenja polnog odnosa, posredovanje u vršenju prostitucije, odnosno prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala, iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju.
Poslednjim izmenama Krivičnog zakonika koje su donesene prošle godine ustanovljenja su i dva nova krivična dela, vrlo značajna – navođenje maloletnog lica na prisustvovanje polnim radnjama, iskorišćavanje računarske mreže ili komunikacije drugim tehničkim sredstvima za izvršenje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnom licu, odnosno pooštrene kazne za ova dela. Svi smo svesni činjenice da se seksualno iskorišćavanje dece najviše odvija putem Interneta i računarskih mreža.
Zakonskim opisom krivičnog dela iskorišćavanja računarske mreže ili komunikacije drugim tehničkim sredstvima za izvršenje krivičnog dela protiv polne slobode, Republika Srbija se, između ostalog, obavezala na preduzimanje krivičnopravnog sankcionisanja, što smatramo vrlo značajnim, i onoga ko koristeći računarsku mrežu ili komunikaciju drugim tehničkim sredstvima dogovori sa maloletnim licem, detetom, sastanak i pojavi se na dogovorenom mestu radi sastanka i u vezi proizvodnje dečije pornografije.
Novim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika uvedena je nova mera bezbednosti, mera zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenim. Sud ovom merom može učiniocu krivičnog dela zabraniti približavanje oštećenom na određenoj udaljenosti, zabraniti pristup prostoru oko mesta stanovanja ili mesta rada, zabraniti dalje uznemiravanje oštećenog, odnosno dalju komunikaciju sa oštećenim, ako se opravdano može smatrati da bi dalje vršenje takvih radnji učinioca krivičnog dela bilo opasno za oštećenog.
Poslanički klub Manjina i ja lično, mislim da ćemo se svi složiti u tome, smatram da navedene odredbe stvaraju pretpostavke za adekvatniju zaštitu maloletnih lica, kao žrtava navedenih krivičnih dela seksualnog zlostavljanja.
Nažalost, tačni podaci o dimenzijama, specifičnim oblicima pojave i karakteristikama dece žrtava prodaje, odnosno trgovine ljudima, iskorišćavanje u pornografiji i prostituciji u Republici Srbiji ne mogu se dati, s obzirom na činjenicu da, nažalost, ne postoji nikakav, odnosno nemoguće je zapravo stvoriti jedinstven sistem evidentiranja i praćenje navedenih pojava. Neka od ovlašćenih ministarstva imaju svoj sistem evidentiranja i praćenja, ali nažalost ovi sistemi nisu međusobno sinhronizovani.
U pomenutim oblastima seksualnog zlostavljanja i iskorišćavanja maloletnika i dece važan izvor podataka predstavljaju istraživanja koja su sprovele pojedine naučne institucije i razne organizacije civilnog društva i tu bih najviše pohvalila Oebs i Unicef.
Međutim, najveći broj ovih istraživanja odnosi se na posredna saznanja javnosti i stručnjaka o ovim pitanjima. Podaci koje dobijamo iz ovih, nekad se oni zovu i reports from shadow, znači, kada nevladine organizacije rade određene izveštaje, izveštaje iz senke. Oni se odnose na stavove i senzibilisanost javnosti više, a manje govore o konkretnim pojavnim oblicima, karakteristikama i ono što je za nas bitno, obimu učestalosti ovih pojava.
Identifikovane maloletne žrtve su u najvećem broju slučajeva u našoj zemlji, prema raznim istraživanjima, bile eksploatisane na razne načine. Njima se trgovalo u cilju sklapanja braka. Nažalost, još uvek ustaljena praksa uglavnom kod romske populacije. Deca su bila prinuđena da prose, radno su eksploatisana.
Nisu retki ni slučajevi višestruke eksploatacije, kao što su eksploatacije u cilju sklapanja braka ili prinuda na prosjačenje, praćena seksualnim iskorišćavanjem kombinovano, istovremeno radna i seksualna eksploatacija. Naravno, kao što sam već spomenula, veliki broj incidenata je putem Interneta.
U Republici Srbiji je ratifikovano mnogo međunarodnih ugovora i ti ratifikovani međunarodni ugovori bi trebalo da se neposredno primenjuju, ali u praksi domaćih organa oni se direktno primenjuju u zanemarljivom, vrlo malom broju slučajeva, što nameće obavezu državnih organa, što smatram da je jako značajno, da usklade prvo domaće zakonodavstvo sa međunarodnim normama i standardima. Uvođenje novih rešenja se dešava, ali je to sporo i možda manje vidljivo u praksi.
Želela bih malo više da govorim i o konkretnim rezultatima koji su postignuti na ovom polju, odnosno na zakonska rešenja koja sadrži naš pravni sistem. Najvažniji rezultati koji su postignuti na zakonodavnom planu po pitanju prava dece su više spomenuti u mom izlaganju Ustav, donesen 2006. godine, koji izričito govori o pravima deteta prvi put u ustavno-pravnoj istoriji Republike Srbije.
Najvišim pravnim aktom zagarantovano je pravo na slobodan razvoj ličnosti. Zabranjen je prinudni rad i svaki oblik trgovine ljudima. Deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševne zrelosti. Deca su zaštićena od fizičkog, psihičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja i zloupotrebe.
U proteklih nekoliko godina usvojen je i veliki broj važnih zakona od kojih bih izdvojila nekoliko. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji, između ostalog, zabranjuje fizičko nasilje i vređanje ličnosti dece, odnosno garantuje pravo deteta učenika na zaštitu od diskriminacije i nasilja. Ovaj zakon je krovni oblik za zakone i doneo je mnogo toga, ali sam se sad bazirala samo na ovaj deo.
Porodičnim zakonom ustanovljena je obaveza države da preuzme sve potrebne mere za zaštitu dece od zanemarivanje, od fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja i od svake vrste eksploatacije, kao i obaveza svih dečijih i zdravstvenih obrazovnih ustanova, ustanova socijalne zaštite, pravosudnih i drugih sudskih organa, udruženja građana da obaveste javnog tužioca ili organ starateljstva o potrebi i razlozima za zaštitu prava deteta.
Porodični zakon, takođe, ustanovljava pravo deteta na nezavisno zastupanje u slučajevima kolizije interesa deteta i zakonskog zastupnika deteta. Jasno je da je ovo značajno zbog situacije što su vrlo često deca, nažalost, zlostavljana baš od strane svojih zastupnika.
Sledeći vrlo značajan zakon na ovom polju je zakon o zdravstvenoj zaštiti, kojim je garantovano pravo svakog pacijenta da zdravstvenu zaštitu ostvaruje uz poštovanja najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti. Na taj način prvi put dete pacijent ima garantovano pravo na fizički i psihički integritet i na bezbednost svoje ličnosti, kao i na uvažavanju njegovih moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja.
Htela sam da spomenem i zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, kojim se uvode neke strože kazne za privredni prestup osnivača glasila kada je neprilagođen deci. Ima više primera.
Da nekako sumiram, kolosek borbe za dečija prava i protiv svih mogućih oblika zlostavljanja dece je definisan akcionim planom zaštite dece. Jedan od osnovnih ciljeva plana akcije za decu je zaštita dece od zlostavljanja i zanemarivanja.
U okviru aktivnosti na tom planu, koordinacija Saveta za prava deteta, uz podršku više spomenutog UNICEF-a i pet relevantnih ministarstava naše vlade u resorima socijalne zaštite, obrazovno-vaspitni sistem, sistem zdravstvene zaštite, policije i pravosuđa, kontinuirano se sprovode aktivnosti o zaštiti dece.
Moramo spomenuti i radnu grupu za pravo deteta Skupštine Srbije, koju vodi predsednica Slavica Đukić-Dejanović i čiji su članovi, bez obzira na stranačku pripadnost, vrlo aktivni na ovom polju.
Uočeni problemi u sistemu zaštite dece od prodaje, iskorišćavanja, pornografije i prostitucije su, između ostalog, nizak nivo svesti građana o ovom problemu, a posebno dece, o problemu trgovine decom, iskorišćavanje dece u pornografiji i prostituciji, nedovoljno razvijen nacionalni sistem zaštite dece od ovih opasnosti, nerazvijen informativni sistem za prikupljanje podataka o ovim problemima, nedovoljna zastupljenost teme trgovine decom, iskorišćavanje dece u pornografiji i prostituciji u redovnom školskom programu osnovnih i srednjih škola.
Nadam se da ćemo u budućnosti u saradnji sa raznim nevladinim organizacijama i sa Vladom uspeti da bar uvedemo zdravstveno obrazovanje u škole ili da nađemo pilot projekat koji će raditi na raznim pitanjima, između ostalog i informisati decu o opasnostima koje su oko njih.
Rezultati raznih istraživanja pokazuju, na svu sreću, da deca ipak imaju neke osnovne, mada nedovoljne, informacije o eksploataciji i o pojavnim oblicima eksploatacije. Međutim, ono što se vidi iz ovih istraživanja i što je poražavajuće jeste da deca nemaju poverenje da država može da im pruži zaštitu i nisu uopšte upoznati sa mehanizmima zaštite.
Veliki problem predstavlja i činjenica da su im mediji i vršnjaci osnovni izvor informacija, što sa jedne strane pokazuje da država možda do sada nije dovoljno učinila da se neophodne informacije učine dostupnim deci na njima adekvatan način, a s druge strane ukazuje da bi preventivne programe trebalo organizovati putem interaktivne vršnjačke edukacije jer se deca osećaju slobodnijom da o navedenim pojavama i problemima razgovaraju sa njima vrlo bliskim vršnjacima.
Suština posebne krivično-pravne zaštite dece temelji se pre svega na društvenoj potrebi, zajedničkoj potrebi svih nas radi efikasnijeg reagovanja na ugrožavanje i povređivanje lica najmlađih starosnih kategorija, odnosno na činjenici da su ova lica u mnogim situacijama zbog specifičnog uzrasnog i psihofizičkog razvoja mnogo više ugrožena nego veliki, punoletna lica.
Ono što bih želela da naglasim na kraju, to je da sa poslednjim izmenama krivičnog zakonodavstva avgusta 2009. godine za krivično delo trgovine ljudima se ustanovljava mogućnost ublažavanja kazne i ispod zakonskog minimuma, što je vrlo značajno.
Stoga poslanički klub Manjina i SVM će podržati u danu za glasanje ratifikacije, potvrđivanje svih ovih dokumenata. Nadam se da ćemo bar oko Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja imati opšti konsenzus. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SRS.

Gospođo Čomić, verovatno bi mi trebalo pet minuta da samo pobrojim ove zakone koji su u ovoj objedinjenoj raspravi. To je dosta komplikovano. Mi smo se nešto dogovorili unutar poslaničke grupe da podelimo taj posao, ali opet nećemo moći da obuhvatimo sve te zakone koji su danas u okviru ove spojene tačke dnevnog reda. Radi javnosti, tu postoje neke međunarodne konvencije, protokoli na koje čim to uđe u skupštinsku proceduru mi i ne možemo da imamo neki značajniji uticaj zato što je to po sistemu uzmi ili ostavi.
Radi se o međunarodnim konvencijama i Saveta Evrope. Vidim da je ovde jedan protokol. Odnosi se na ženevske konvencije iz 1949. godine. I to svakako jeste naša obaveza ukoliko želimo da shvatamo priključak sa civilizovanim svetom, ali to je neka naša nasušna potreba. Nije to samo pitanje integracija nego u drugoj polovini 20. veka imperijalizam je kao jednu od svojih tekovina dao spoljnu trgovinu, međunarodne standarde itd. To verovatno i nije veći problem.
Ima nekih drugih stvari koje su stvarno problematične. Naravno, ima neki broj zakona koji se tiču potvrđivanja bilateralnih sporazuma, da li je u pitanju Švajcarska, SAD i ima jedan koji se odnosi na Tursku, neki se odnose na vizne olakšice i putovanje, neki se odnose na diplomatske statuse, odnosno status diplomatskog osoblja, status bračnih drugova diplomatskog osoblja.
Za sve njih je karakteristično to, iznosim stav SRS, što moramo da napravimo jedno razgraničenje. Jer ulazimo u neke bilateralne odnose, pre svega sa prijateljskim zemljama, te odnose produbljujemo, razvijamo ukoliko to prijateljstvo jeste iskreno i na obostranom interesu.
Postoji jedan set, mislim da su tri zakona, o potvrđivanju nekih sporazuma koji su sa Republikom Crnom Gorom. Koliko vidim po ovim datumima to su skorašnji sporazumi - avgust 2009. godine, januar 2010. godine i vidim da je takođe januar 2010. godine. Jedan je sporazum o izručenju, drugi je o međusobnom izvršavanju sudskih odluka u krivičnim stvarima i pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima. Sad se postavlja pitanje da li su nama takvi sporazumi potrebni? Pa jesu, ako se borimo protiv kriminala.
Kakva nam je praksa sa, recimo, Crnom Gorom - pa, loša, najblaže rečeno loša. Niko ne bi mogao da se pohvali. Da li postoji neko prijateljstvo? Postoji između građana, naroda koji žive u Crnoj Gori, i građana Republike Srbije. Što se tiče vlasti u Crnoj Gori - ista meta isto rastojanje. Praktično od 1995/96. godine Milo Đukanović je na sve moguće načine krenuo da pomogne da se sruši režim gospođe Slavice Đukić-Dejanović, da se sruši taj režim.
Branio sam državu, nisam branio režim. SRS je branila državu i interese građana, nije branila neki režim. Često sam obilazio tamo tu Crnu Goru, gledao šta ide, kako ide i svima je bilo jasno da to klizi, da to odlazi, ali ne samo što odlazi, nego ide i antagonizam.
Međutim, ima nešto što nije otišlo, što je ostalo kao saradnja, a to je organizovani kriminal. Crna Gora je bila poprilično sigurna kuća za kriminalce iz Republike Srbije. Kad kažem "iz Republike Srbije" nemojte to samo da vezujete za prebivalište, državljanstvo, nego i kao teritoriju gde kriminalac ordinira.
Pa beše i priča o tome da je Zlatibor najvažnija destinacija za zimovanje ljudi iz Crne Gore. Pa ispade vole pršutu. Međutim, nije vole pršutu, nego tamo se vrši primopredaja materijala - ovi robu, ovi pare. Tamo smo počeli da gledamo prvo one lepe džipove, pa uglađene ljude, koji nam svojim izgledom demonstriraju evropske vrednosti.
Tek pre jedno otprilike sedam-osam meseci ova vlast je shvatila, možda je ona to i ranije shvatila, ali počeli su da malo ozbiljnije razmišljaju da neko zabija nož u leđa. Sećate se? Srbija je nekako uspela u Generalnoj skupštini da izdejstvuje jednu odluku da se pokrene postupak da bi se dobilo savetodavno mišljenje o samom proglašenju nezavisnosti Kosova, ali odmah dan sutra Crna Gora priznala nezavisno Kosovo. Pa su otvorili ambasade, pa da vam ne pričam tamo Ulcinj, Utjeha i onaj deo tamo, sad se više ne zna ni katastarski ko je vlasnik.
Jednostavno, vlast u Crnoj Gori, potenciram vlast, režim Mila Đukanovića, on se trka sa Knjazom Nikolom, da vide ko će u istoriji Crne Gore da bude zapamćen kao najduži diktator ili vladalac. Mada teško da može Knjaza Nikolu da pretekne. Ali, očigledno da gura.
Nekada je bio najmlađi premijer, vidite sad koliko to već slavi, skoro 20 godina koliko je već na vlasti. Jedno vreme nije bio, ali vrag odneo šalu, brže se vratio.
Sad se postavlja pitanje šta njih obavezuje, kad kažem njih – vlast u Crnoj Gori? Da li ih obavezuje Ustav, zakon, međunarodna konvencija, propis ili surovi lični interes? Juče su ili prekjuče u parlamentu Crne Gore imali raspravu o poverenju Vladi Mila Đukanovića. Znate koja je argumentacija korišćena - ono što je SRS napisala 2001. godine u knjizi "Cane Žabac, balkanski kralj duvanske mafije" tako valjda nešto beše.
Ali, kada se to napisalo vlast u Srbiji se smejala, kaže – to Šešelj nešto opet, teorija zavere, kakav Cane krojač, kakvi ovi, kakvi đavoli, to nema ništa itd. I to smo opisali i šta je rekao Srećko Kesner. Ovde kažu, u to vreme Vlada kaže – to je sve izmislila Fabrika duvana iz Rovinja. Kaže to je sukob tih duvanskih mafija. Onda pogledasmo te knjige, pa videsmo u Njujorku se vodi postupak protiv velikih proizvođača, Filipa Morisa, Britiš tabaka itd.
Beše u to vreme neki veliki ekspert ovde kod nas i on pozva FIU, znate onu agenciju, beše tamo onaj Volf Minić, pa ga ovi ovde odmah uhapsiše. Neovlašćeno nosi pištolj ili beše nešto oko kola itd. I sve se zataškavalo. Mi pričali, upozoravali, vi se smejali. Slatko ste se smejali, to moram da vam kažem.
Beše nagrada – ko da neke podatke, dobiće po 300 hiljada maraka da se reši nešto što je ostalo iz prošlosti. Vojislav Šešelj napisa to, vi se opet smejete. Ubiste se od smeha.
Mi pričasmo da Milo Đukanović na šest meseci šalje sestru advokata u Bari da malo odnese onom tužiocu da se zataška to tamo - vi se ubiste od smeha. Vodiste postupak protiv Vojislava Šešelja zbog klevete. Jeste, a tužilac zbog uznemiravanja javnosti. Pa ostade u istoriji Danko Laušević sudija, koji je presudio, a zaboravio na imunitet. U to vreme ministar Vladan Batić se krstio levom i desnom rukom, kakvi ljudi postoje u sudu. Vi se smejete ponovo, slatko ste se nasmejali.
Pričasmo o tome da to menja svoj oblik. Poneki put ovde u šali, kad vi dignete galamu na pušače kažem - ne dirajte pušače, oni redovno finansiraju i mafiju i državu, svako jutro na trafici. Rekoše strani proizvođači, ako mi otkupimo ove fabrike u Srbiji prekinuće se šverc - procveta šverc. Rekosmo da bambadava to vi prodaste tamo, a sad vi napadate nekoga ko je prodao Duvansku industriju u Nišu. Sve smo vas na vreme upozoravali. A vi se ubiste od smeha. Slatko se nasmejaste.
Naravno, kao pre jedno pola sata, gluposti, teorija zavere, i one kvalifikacije, i terate vi to, ne ljutim se, već sam naviko. Vi kad nekoga napadate, taj može da se ponosi. Kao što je sramota, kad NATO pakt časti nekoga sa nekim odlikovanjem, kao veliki fan NATO pakta. Skoro dobi jedan to odlikovanje, a to da se naježi čovek, da ti je neprijatno, onaj ko te bombardovao, da te časti nečim, pa kaže - to je naš pravi predstavnik u Srbiji. Bruka i sramota, ali on se čovek time ponosi, šta da mu radim. Sve vas na vreme upozorava, smo, apsolutno sve.
Mogu da vam pričam i o švercu od Nikšića preko Milića, boksita, cigareta, goriva - sve je to išlo. Država je morala da zna. Nije država to mogla da, kako država, stavi šaku na oči, i kaže – nema. Sve je u redu. Mir, mir niko nije kriv, sve je fino. Ali, kad se smanji bara, znate, smanji se bara, krokodili malo se ugoje, onda počne da igra meca i postaje vrlo, vrlo opasno.
Možda vam ovo deluje malo šaljivo, ali sam pokušao da vam objasnim da politički razlozi za naše nezadovoljstvo kao države prema onome što vlast u Crnoj Gori radi prema nama postoje i da je naša ljutnja opravdana, to je valjda jasno.
Što se tiče te ekonomske saradnje, izvinite molim vas, otkad je platni promet u Srbiji i regionu prešao i nalazi se u rukama banaka, država je izgubila sve mogućnosti da kontroliše tok novca, sve. Sada ono što je bio unutrašnji promet, sada je spoljnotrgovinski promet. Ono što je bilo unutrašnje plaćanje, sada je plaćanje prema inostranstvu. Ide preko banaka konto-korentnih računa, kad se to zavrti u okviru jedne iste banke, pod istim nazivom, koja posluje na celoj teritoriji bivše SFRJ.
Odete u Sarajevo, pogledate reklame za banke, isto kao da ste u Beogradu. Odete u Podgoricu, isto kao da ste u Beogradu, i nazivi banaka, i bankomati, i ono trkanje, jedna pored druge otvaraju itd. Odete u Budimpeštu isto, odete u Prištinu isto. Gde je tu država? Ona se sporadično javi kada je u pitanju neki interes. Da li je to državni ili neki lični? Verovatno više kada je u pitanju neki lični, kada se nekome pripreti i postanje smetnja organizovanom kriminalu.
Ovo pričam da bi se shvatilo da je mala vajda od ovih sporazuma kada je u pitanju Crna Gora, jer će na prvo mesto da se stavi pre svega interes Mila Đukanovića i ono što je oko njega, i što njega okružuje. On ima svoje eksponente ovde u Beogradu. Oni se hvale, i Beograd i Srbija treba stvarno da se ponose. Zašto?
Zato što smo očigledno najbolja država u regionu. Svako bi hteo da bude izbeglica u Srbiji, ne bi hteo da bude u Hrvatskoj. Petsto hiljada izbeglica imamo ovde. Valjda je to dokaz da ih je neko proterao sa neke teritorije. Multietničnost je ostala u Srbiji. Ima incidenata, nekog narušavanja, ali ne može da pokvari to.
Ima nekog loma i na tim fudbalskim utakmicama sa navijačima, ali očigledno to BIA drži da bi policiju trenirala jer ovako bi se zapustili, nema nikakvih sukoba, da održavaju kondiciju, jer se neverovatne stvari dešavaju. Na zvezdinom severu pobiju se međusobno navijači istog tima. Kako je to moguće spontano? To nije spontano, nego verovatno policija trenira strogoću, da opravda što drži one kacige. Treba da se prekine sa ovom glumom.
Znate, imamo sad situaciju da organizovani kriminal kontroliše političke stranke. Daću vam samo jednu temu za razmišljanje, možete posle svi da osporavate, da kažete da Krasić nije u pravu.
Recimo, imate ove izbore u Aranđelovcu. Tajkuni i predstavnici organizovanog kriminala su zainteresovani da pobede njihovi. Ko su njihovi? Njih to uopšte ne interesuje. Oni će da daju jednoj stranci, drugoj stranci, trećoj stranci, da bi bili sigurno da bilo koja stranka ako pobedi njihov kriminal neće da se dira.
Vrlo prosto i jednostavno. Mišković, Beko, oni će da finansiraju sve osim SRS. Zašto? Kontrolišu i vlast i opoziciju. Mediji su u rukama organizovanog kriminala. Kako procene, neko će da bude i najlepši, najpametniji, najbogatiji, evropski tip. Tri put se tušira, znate, on je za Evropu. Ovaj se tušira subotom, kad ga privedu, on nije evropski tip. To su ti kriterijumi. I narod i političari samo zaluđeni, misle radi se neki državni poso, a radi se poso za neke druge.
Da je Ivica Dačić kojim slučajem bio juče onako baš spreman, mogao je da ode u sindikat i da pohapsi sve. Tamo su bili predstavnici sindikata, Vlade i tajkuna. Oni pričaju o svojim interesima. Ovde se parlamentarna rasprava završi preko medija dva meseca pre nego što dođe zakon u Narodnu skupštinu.
Kreira se već javno mnjenje i onda dođe ovde i kada dođe ovde u poslepodnevnim satima Narodna skupština desetkovana, samo 10% od ukupnog broja poslanika je tu. Koji? Jedini te isti uvek. Ista meta, isto rastojanje. Mi kritikujemo, iznosimo argumentaciju, podnosimo dokaze, tražimo da se reši itd, vi se smeškate. Sad će Nataša da vam pokaže knjigu i povodom te knjige ste se smeškali i meca zaigrala.
Zaigrala zato što koristoljubivost kod onih ljudi koji koordiniraju unutar organizovanog kriminala ne zna za granice. Svako može da im smeta i svako može da im bude pogodan.
Do pre nekoliko dana uopšte nisam znao da postoji prezime Šarić. I danas sumnjam da taj čovek postoji, verujte. Možda ne postoji taj čovek. Da čovek koga niko živi ne zna organizuje kriminalnu grupu od, kako kažu, 200 do 400 ljudi i da milijardu i 300 i nešto miliona evra opere, da to uđe u legalne tokove, pa ljudi, to neće da vam poveruju ni deca koja idu sa roditeljima do autobuske stanice.
Ko će da veruje u to? Gde je tu bila država? Gde su tu bili predstavnici vlasti? Zar je moguće da svaka organizovana kriminalna grupa u svakoj državnoj instituciji ima svoje, da ne idem dalje, makar špijune? Da organizovana grupa bude brža od države za dva koraka, a ovde slušamo kako nam se kunu ministri da organizovani kriminal u sukobu sa državom ima da izgubi borbu. Niko nije pobedio državu. Pa neće oni da pobeđuju državu, oni već imaju svoje u vlasti.
Sada ispada ovo što pričam da se borim protiv vetrenjače. Opet ćete slatko da se nasmejte. Nema nikakvih problema, smeškajte se do mile volje, samo se vi smejte, ali to je naša realnost. Nije valjda da Cvetković stavi šaku na čelo i nema, sve je u redu, puj pike ne važi. To su ti naši problemi.
Molim vas, mi na ovom zasedanju imamo 90 i nešto zakona. Aman ljudi, pa to je uvredljivo. Sada je 14 zakona spojeno u jednu raspravu. Ko će to ozbiljno da pogleda? Pazite, sa ovakvim načinom rada devalvirate sve ove međunarodne konvencije. Da nije Elvira onako lepo ispričala o ove dve konvencije Saveta Evrope, ostalo bi nezabeleženo da je i to bilo na dnevnom redu. (Aplauz.)

Pošto niko od predsednika, odnosno ovlašćenih predstavnika ne želi više reč, obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa prijave za reč u pisanom obliku sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe LDP, G 17 plus i SRS.

Dajem reč narodnom poslaniku Vjerici Radeti, pošto gospodin Zoran Ostojić nije tu.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo radi javnosti citiraću član 98. Ustava Republike Srbije koji kaže da je Narodna skupština najviše predstavničko telo i  nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti u Republici Srbiji.
Zaista je ogromna državna šteta što poslanici vladajuće koalicije ne vode računa o dostojanstvu Narodne skupštine. To pokazuju tako što ne žele da učestvuju u radu, tako što ne sede u sali dok se raspravlja o ovako značajnim tačkama dnevnog reda, tako što dopuste da se Vlada poigrava Skupštinom, sad naravno neću da gubim vreme da citiram svih 14 predloga zakona, ali recimo da prihvate da se u objedinjenoj raspravi raspravlja o Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Republike Srbije i Kraljevine Norveške o olakšanoj proceduri za izdavanje viza, pa Predlogu zakona o potvrđivanju ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, recimo, Predlogu zakona o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja itd.
Dakle, da li postoji ijedna dodirna tačka između samo ovih koje sam kao primer navela? Ako možete to da potkrepite nekom činjenicom i ubedite me da nismo u pravu, mi ćemo to da priznamo. Ali, nemoguće je. Ne možete u to da nas ubedite.
Zašto vladajuća većina ne vodi računa o dostojanstvu parlamenta? Zato što je gospođa Čomić pre vas ovde pročitala imena 20-ak ljudi, predstavnika različitih ministarstava, koje ste, ona reče, vi pozvali da danas prisustvuju radu parlamenta na temu ovih 14 tačaka dnevnog reda. Da li je moguće da Vladu baš briga zato što ih je predsednik parlamenta pozvala da učestvuju u radu i da ovde nema predstavnika Vlade? Tu jeste gospodin Šutanovac i mi smo danas u toku dana dobili obaveštenje da će on da bude ovlašćen i za ove tačke dnevnog reda.
Nemamo mi ništa protiv, ali je providno i očigledno je. Gospodin Šutanovac je danas bio tu po tačkama dnevnog reda za koje jeste i kvalifikovan i pozvan da učestvuje u radu po tim tačkama dnevnog reda i onda, otprilike, kad je već tu, izgubio je dan pa neka bude do kraja, a još će Skupština da radi i bez pauze, pa će pauza biti, gospođa Čomić nas obaveštava, negde oko 16,45 časova, po njenoj proceni. Šta onda? Pauza će biti do 17,45 časova, pa ćemo da nastavimo da radimo do 18? Dakle, ovo je vrlo neozbiljno i neodgovorno, gospođo predsedniče Narodne skupštine.
U ime građana Republike Srbije i u ime dostojanstva ovog doma, molimo vas da učinite nešto. Nemojte posle da kažete da su nam krivi novinari, da su nam krivi mediji. Sami sebi pravimo ovako lošu atmosferu. To nije dobro, verujte. Nije dobro po državne interese.

Gospođo Radeta, zamoliću vas da se pre svega držite dnevnog reda, a zamoliću vas i da imate na umu činjenicu da ja ovde predstavljam onoliko građana koliko i vi. Prema tome, nemojte govoriti u ime nekih drugih građana. Govorite u ime onih građana koji su nas poslali ovde, odnosno vas, a može biti da bi vam bio dobar orijentir da razmišljate i o onima koji će i ubuduće to činiti za vas.

Hvala lepo, ali zaista ne znam o kojim drugim građanima vi govorite? Ja govorim o građanima Srbije.
Hoću da govorim o dnevnom redu, ali pokušavam da objasnim tim građanima Srbije koji su i vas, i mene, i sve nas birali, kako to da govorimo o 14 tačaka dnevnog reda kao o jednoj tački.
Reći ću samo vrlo kratko o ovom zakonu o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja. Da, koleginica Elvira Kovač je lepo govorila o potvrđivanju te konvencije, a ja ću samo, opet radi javnosti, da vam kažem da je, recimo, zdravstveni savet Srpske napredne stranke za Jablanički okrug izdao saopštenje 9. aprila 2010. godine.
Između ostalog, i ovo je nešto što je zaista zabrinjavajuće, u tom saopštenju kaže, odnosi se na status Roma, pa onda zaključak Srpske napredne stranke – da je praksa prekidanja detinjstva i stupanja u brak u 13, 14. i 15. godini dokazano indikator niskog morala i izopačenosti te socijalne sredine itd.
Ovo je neverovatna uvreda za celokupnu romsku populaciju. Ovo saopštenje nije nešto što smo mi izvukli iz fioke, već je saopštenje za javnost i u kontekstu i ove konvencije koja je na dnevnom redu, bilo bi dobro da neko povede računa da i predstavnici stranaka moraju pre svega da vode računa o Ustavu Republike Srbije, da vode računa o pravima svih građana i da niko, pa ni Napredna stranka, nema pravo da na ovaj način vređa kompletnu i celokupnu romsku populaciju u Srbiji.
Želim takođe da govorim o ovim predlozima zakona o potvrđivanju ugovora između Republike Srbije i Republike Crne Gore, opet u kontekstu nekih ranije zaključenih ugovora. Kada sam pokušala da obrazložim zašto sam izdvojila mišljenje na Odboru za pravosuđe i upravu, pomenula sam koliko su zapravo svi ovi ugovori i svi ovi sporazumi nešto od čega država Srbije i građani Srbije nemaju nikakve koristi.
Imamo mi ovakve ugovore i sa Bosnom i Hercegovinom, pa vas pitam, gospodo iz Vlade i vladajuće većine, kako to niste uspeli da na osnovu sporazuma koji ste potpisali i koji je ovde ratifikovan da uradite nešto da se pokrene krivični postupak za ratne zločine učesnika zločina tzv. "Tuzlanska kolona"? Zašto niste uspeli da dobijete Ejupa Ganića, da se protiv njega vodi postupak?
Zašto ste dozvolili da pišete takve krivične prijave na osnovu kojih ne može da se realizuje crvena poternica koju navodno raspišete, ali nikoga nije briga što vi, gospodo iz Vlade Republike Srbije, raspisujete te poternice, nikoga nije briga, niko neće da se ponaša u skladu sa tim zahtevima zato što ste dozvolili da svojim ponašanjem pokažete svima da vas baš briga, da vi to radite u interesu, opet moram to da kažem bez obzira što će neko da se uvredi, svih više nego u interesu građana Srbije?
Pre neki dan je državni sekretar, koji je takođe pozvan da danas prisustvuje ovde, gospodin Homen, pa nije bio, pokušao da objasni na nekoj televiziji kako se nekad, opet u vreme nekih devedesetih, kako su se pisale takve poternice, "nepotkovane", on je tako rekao, nekim krivičnim delima, odnosno Zakonom o krivičnom postupku, ali je naveo primer, recimo, Havijera Solane.
Kaže – znate, da mi nismo povukli tu poternicu, mi bismo Havijera Solanu morali da uhapsimo kad je prvi put došao u Beograd. Naravno, tadašnja vlast je pisala tu poternicu sa namerom da se Havijer Solana uhapsi, jer on i jeste zločinac u odnosu na državu Srbiju i na građane Srbije.
Zato ste napisali vi, tako stručni, poternicu protiv Stanka Subotića Caneta, ali tako što ste naveli krivično delo koje ne postoji u Švajcarskoj, gde se Cane Subotić krije. Onaj ko je pisao tu poternicu i ko je pokretao taj krivični postupak, ne verujem da je toliko nestručan da nije znao da radi nešto što će značiti – izvoli, Cane Subotiću, kod svog prijatelja Mila Đukanovića, dole se malo banjaj, odmaraj u raznim vilama, svojim ili Milovim, svejedno, ima ih ionako kolko hoćete, i onda odatle lepo idi u Švajcarsku, a iz Švajcarske, opet preko Mila Đukanovića, preko režima Mila Đukanovića, gledaj kako ćeš da pošalješ pare nekim političkim strankama u Srbiji koje tim parama finansiraju predizborne kampanje.
Onda se opet pojavi gospodin Homen i kaže – tačno je da se neke političke stranke, odnosno neki političari finansiraju parama tog opasnog Šarićevog klana, za koji Homen kaže da je opasniji od zemunskog klana, to su danas mediji objavili, ali neće da kažu ni koje su to stranke, ni koji su to političari.
Mi već mesecima tražimo od vas koji, pretpostavljam ako ste u vlasti da znate te podatke, da ih kao vlast iznesete i da objasnite građanima Srbije, evo sad građanima Aranđelovca, recimo, odakle SNS ima toliko para da može da finansira lokalnu kampanju danas u Aranđelovcu, juče negde drugde, sutra negde drugde, odakle pare, ako se zna da od države Srbije ne dobijaju ni jedan jedini dinar.
Ovo sve govorim u kontekstu ovih sporazuma, ovih konvencija i ovih ugovora koji će ovde danas i za nekoliko dana da se ratifikuju, a koji će ostati samo mrtvo slovo na papiru, jer ništa nećete da uradite, nećete da koristite te sporazume i te ugovore koje ovde ratifikujete, koje prethodno potpišete, u rasvetljavanju nekih zločina i u rasvetljavanju ovih organizovanih kriminalnih grupa, u rasvetljavanju ratnih zločina.
Takođe, hoću da vas podsetim kakvu saradnju imate kada su u pitanju ratni zločini sa Bosnom i Hercegovinom. Formalno, imamo zaključen ugovor o međusobnoj saradnji, i kada izađe gospodin Vukčević, Bruno Vekarić ili neko iz Tužilaštva za ratne zločine, hvali se kako mi imamo odličnu saradnju sa tužilaštvima za ratne zločine iz Hrvatske ili iz Bosne i Hercegovine.
Kako se u stvari ta saradnja odvija? U koga god oni tamo upru prstom, Srbija izvoljeva, vodi krivični postupak za navodno ratne zločine ili protiv navodnih izvršilaca, a oni tamo, recimo, u Kantonalnom tužilaštvu u Tuzli, lično sam bila u prilici da se uverim kako izdaje nalog gospođa neka koja je tužilac u tom Kantonalnom tužilaštvu u Tuzli da se ovde hapse neki ljudi, jer su navodno izvršili neka krivična dela na teritoriji Zvornika.
I naravno, taj nalog se uredno ispunjava. Za 24 sata su uhapsili neke ljude, pitanje je da li su oni odgovorni, da li nisu za ta krivična dela, a s druge strane, to isto tužilaštvo za ratne zločine dobije konkretne podatke o ratnim zločinima koji su izvršeni u naselju Hrid u Zvorniku. Nekoliko svedoka, izjave tih svedoka priložene, koji kažu - te ratne zločine su izvršili Arkanovi tigrovi, pa onda jedan od Arkanovih tigrova, Pelević, koji je i narodni poslanik, ne znam samo kako, kaže – to nije tačno, jer da je tačno ja bih to znao, jer sam toga dana kao zamenik komandanta bio u Zvorniku i u Hridu. Nikom ništa.
Dakle, treba da se sarađuje sa zemljama u svetu. Nemamo mi ništa protiv toga, ali mora da se vodi računa s kim i kako. Moramo i u ovoj saradnji da vodimo računa, pre svega, o interesima države Srbije, o interesima građana Srbije, a ne samo da samo potrčimo, potpisujemo sve što nam se ponudi, a primenjujemo samo onoliko koliko nekom drugom odgovara.
Ovo su zaista primeri o kojima sam govorila i sigurna sam da će i ostale moje kolege samo na primerima da vam pokazuju da smo mi u pravu i da nije lepo što se smejete kada mi pričamo ovakve stvari.
Malopre je ministar vidim listao knjigu "Stanko Subotić, Cane Žabac, kralj duvanske mafije" koju je napisao i objavio Vojislav Šešelj, u vreme, govorio je Krasić, ne želim da ponavljam, kada smo mi o tome govorili, tada ste se mnogi ovde hvatali za stomak od smeha, kao što ste se hvatali za stomak od smeha kada smo pričali da će Rusija postati sila, da će Rusija biti jedina prava orijentacija za međunarodnu saradnju između Srbije i Rusije.
Prođe pet, šest, deset godina, više se ne smejete, nego ponavljate ono što srpski radikali pričaju, ali u momentu kada mi to kažemo, vi pokušavate da građanima Srbije to prikažete kao nešto što je nama slučajno palo na pamet, što nije argumentovano i što nije potkovano činjenicama.
Zato i ono što govorimo danas, i to građani Srbije odlično znaju, kada čuju nešto iz usta srpskih radikala, znaju da je to tačno, samo je pitanje dana kada ćete i vi, koji ste na vlasti, prihvatiti tu istinu i obelodaniti je građanima Srbije.

Pošto je gospodin Ostojić ušao upravo u momentu kada sam dala reč gospođi Radeti, nadam se da nemate ništa protiv da dam reč gospodinu Ostojiću. Izvolite.

Hvala predsednice. Zaista nisam očekivao da se niko od ovlašćenih ili šefova poslaničkih grupa neće javiti po ovako važnoj tački dnevnog reda. U svakom slučaju, zahvaljujem i vama poštovane koleginice i kolege.
Pred nama je petnaestak zakona kojima se potvrđuju protokoli, sporazumi iz raznih oblasti. Većina njih olakšaće život građana, kao što je npr. Sporazum sa Švajcarskom federacijom o olakšanoj proceduri za izdavanje viza.
Neki od ovih konvencija, kao što je Konvencija Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja, ono su što mi u LDP zovemo evropskim vrednostima. Ako hoćemo da budemo deo EU, treba da prihvatimo evropske vrednosti. Protiv toga niko nema ništa protiv.
Moju pažnju ću nekoliko minuta zadržati na zakonima kojima se potvrđuje Ugovor između Republike Srbije i Crne Gore o pravnoj pomoći u građanskim i krivičnim stvarima, Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o izručenju i Predlog zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Crne Gore o međusobnom izvršavanju sudskih odluka u krivičnim stvarima.
Ova tri zakona kojim sa Crnom Gorom, koja je 2006. godine obnovila državnost, u principu rešavamo jedan od velikih problema koji su nastali posle raspada Jugoslavije, a to je da su kriminalci uzimajući razna državljanstva, a znamo da su i do viza lakše dolazili nego obični građani, u suštini, ne samo olakšavali sebi vršenje krivičnog dela, nego efikasno izbegavali ruci pravde.
Znam da je mnogima ovde teško da sa Crnom Gorom zaključuju ugovore i sporazume kao sa samostalnom državom, jer su mnogi bili protiv obnove crnogorske državnosti. Objektivno, sa Crnom Gorom smo živeli u zajedničkoj državi 80 godina ili skoro 80 godina.
Mislimo da je ovo izuzetno važno, ne samo zbog poslednjih događaja koji su doveli do razotkrivanja velike kriminalne grupe, poznatije kao "Braća Šarić", iako, koliko znam protiv jednog se ne vodi postupak, već se diže optužnica, od te braće, nego samo protiv onoga koji se zove Darko. Podržavamo tu akciju i mislimo da će usvajanje ovih konvencija olakšati borbu protiv organizovanog kriminala na ovim prostorima.
Ovom prilikom mogu samo da kažem da se nadam da će se u budućnosti, i kada su naši nadležni organi u pitanju, policijski poslovi i pravni poslovi ostaviti policijama, nadležnim bezbednosnim službama i sudovima. Ne valja da se u to meša politika, jer kada se umeša politika, od toga koristi imaju samo kriminalci ili oni koji su osumnjičeni, optuženi za kriminal.
Nesporno je da ovih dana, kada je u pitanju organizovani kriminal, zapljusnuti smo informacijama da je ta kriminalna grupa, koja ne bi bila očigledno otkrivena da nije bilo angažmana američke Agencije za borbu protiv narkotika. Tu smo odradili posao, očigledno, dobro. Oni su nam bili pred nosom. Inicijativa o tome nije došla iz ove zemlje. Zapljusnuti smo informacijama da ta kriminalna grupa ili neki članovi, planirali su ili nameravali da planiraju atentate na najviše državne funkcionere.
U zemlji u kojoj je premijer Srbije Zoran Đinđić pre sedam godina ubijen u zaveri koja je objektivno značila pokušaj državnog udara i skretanja puta Srbije sa evropskih integracija, to je zastrašujuće.
Posle "Sablje", koja je nažalost razbila tu kriminalnu grupu koja je ubila Zorana Đinđića, nije se nastavilo dalje. Svi znamo zašto. Promenila se Vlada i predsednik Vlade.
Zašto govorim da politika ne treba da se meša u ono što je policijski i sudski posao? Nekako mi se čini da se proteklih nekoliko meseci politika umešala u nešto što je evidentno – razbijanje jednog od najmoćnijih, ako ne i najmoćnijih narko-kartela u Evropi.
Umešala se, pokušajem da se odgovornost prebaci na tu Crnu Goru i zato podržavamo ove konvencije sa, do juče, okom u glavi. Ako se politika bude umešala, ništa od borbe protiv organizovanog kriminala i narko-kartela neće biti, ili, biće, ali samo do pola kao što je to bilo nažalost u "Sablji".
Ovde postavljamo jedno pitanje na koje nadležni organi kad-tad moraju da odgovore. Podržavamo i verujemo da Vlada iskreno želi da se obračuna sa narko-kartelom i sa ovom kriminalnom organizacijom. Ali, mislimo da je to, ta organizacija, i tih dve-tri tone kokaina, i taj novac, to je samo posledica jednog procesa.
Taj proces je u suštini doveo do toga, da posle razbijanja zemunskog klana, a podsetimo se, za razliku od ove grupe koja je sada u žiži javnosti i pravosudnih i policijskih organa, ona grupa koja je izvršila ubistvo Zorana Đinđića je u suštini bila grupa kojoj su pripadali državni službenici i činovnici. Neposredni atentat, osuđeni atentator na Zorana Đinđića je bio državni službenik. Onaj koji je to organizovao, taj je bio do juče državni službenik. U tom trenutku je bio penzioner.
Ovde se ne radi o državnim službenicima. S druge strane, tada je celokupna ili većina javnosti, mediji koji su kontrolisali te paradržavne strukture ili kriminalizovane strukture države, nasleđene iz vremena Miloševića, pripremala atentat na Zorana Đinđića kriminalizujući ga i proglašavajući ga mafijašem, kriminalcem i saradnikom.
Ovde sada nemamo taj slučaj. Imamo apsolutnu podršku u javnosti i medijima za konačan obračun. Ponavljam, ovo je samo posledica. Šarići su posledica.
U čemu je uzrok? Uzrok je u tome, ko je omogućio toj grupi da posle "Sablje", posle promene Vlade atentatom, ojača tako, da kupuje po Srbiji, da pere novac, po svoj prilici, narko-biznisa, da ima zaštitu države, da dobije državljanstvo da bi u svemu tome mogli da učestvuju. To je suštinsko pitanje.
Ne postoje, gospodo, dva odgovora, ili bezbednosne službe nisu znale da rade svoj posao, pa im se ispred nosa sve to o čemu danas čitamo danas dešavalo ili su te strukture bile pod uticajem politike i to je dopustila. Nema trećeg.
Zbog toga mislimo da ovu stvar treba raščistiti do kraja. Ako kao društvo i zbog, što bi rekao Rade Bulatović, opštih društvenih okolnosti, posle "Sablje" nismo mogli da dođemo do političke pozadine ubistva Zorana Đinđića. Kada kažem politička pozadina, onda govorim o vezi onih koji su organizovali i izvršili ubistvo sa onima koji su ih inspirisali i onima koji su politički od ubistva Zorana Đinđića imali koristi.
Ako tada nismo to mogli da uradimo, sada, u drugim okolnostima, mislim da moramo. Samo tako ćemo se sa uzrokom organizovanog kriminala, a to je sprega kriminala, tajnih službi, prljavog novca i politike, razračunati. Ako to ne uradimo, završi se sve na presudama narko-kartela, oduzimanja imovine itd, a ovo se ne raščisti do kraja, onda ćemo za neku godinu imati ponovo nešto slično.
Zato mislimo da je važno da ovo sa Crnom Gorom zajedno odradimo, ali ponavljam, to nećemo moći da uradimo efikasno, ukoliko se u ovo bude mešala politika. Znam da je teško ne mešati politiku, ako politika iza toga, na neki način stoji.
Ne insinuiram u kom pravcu treba da ide istraga, samo kažem da aktuelna Vlada od LDP ima podršku da raščisti do kraja političke veze i okolnosti koje su omogućile da posle "Sablje", za nekoliko godina, u ovoj zemlji naraste kriminalna organizacija koja okreće toliki novac, ima toliki uticaj na državu, koja učestvuje u privatizacijama.
Ne može se u 10 godina dva puta o isti kamen jedno društvo spotaći. Godine 2003. nismo imali, na kraju krajeva, snage da raščistimo i da dođemo do inspiratora i političke pozadine ubistva. To ni pravosuđe, da budemo pošteni, nije htelo da radi. Znate da i danas zvaničnici iz pravosuđa za ono što su Crvene beretke kod Sava Centra uradile, koriste reč "protest", a nikad "pobuna", jer je pobuna krivično delo. Nemojmo činiti dva puta istu grešku. Jednu smo skupo platili, kao posledica došlo je do narastanja ove grupe koja sada ponovo, ako je verovati medijima i nadležnim organima, a nema razloga da se ne veruje, prete najvišim državnim organima. Do kraja će raščišćavanje jedino dovesti do situacije u kojoj će kriminal postojati kao u svakoj zemlji u kojoj postoji, veći ili manji, ali nikada više u meri u kojoj može da planira državne udare i ubistva najviših funkcionera itd.
Moja uvažena prethodnica je pomenula Rusiju. Valjda je zaboravila da uz pridev Rusija ide uvek "majčica" Rusija. Žao mi je što ta Rusija drži i čuva i ne izručuje neke osobe koje naše pravosuđe traži. Toliko o, kako da kažem, pravu i pravdi i interesima koje ta Rusija ima u Srbiji. Da je pošteno da, kako da kažem, da je to pravna država u smislu u kome mi želimo da budemo, kada budemo članica EU, to se ne bi dešavalo.
Prema tome, kada neko pominje kako se neki kriju u Crnoj Gori ili ovamo ili onamo, a voli Rusiju i smatra da je Rusija jaka i da štiti srpski interes, onda neka se zapita zašto ta Rusija one koje naše pravosuđe traži zbog ozbiljnih krivičnih dela, ne samo da štiti, nego im daje državljanstvo. Neću ovog puta da pričam zašto je nafta bila 50 dinara, to najbolje seljaci znaju, a ove godine je 100 dinara. To je verovatno posledica te ljubavi majke Rusije, ali to nije tema, ne bih želeo da dobijem opomenu.
Da ponovim i da zaključim, podržavamo posebno ove konvencije, ali apelujemo na vlast da ovog puta ide do kraja i da odgovori na pitanje – kako je moguće da, posle "Sablje", za nekoliko godina se stvori takva kriminalna organizacija koja je mogla i ugrozila živote najviših funkcionera?
Kada bih bio maliciozan, rekao bih – ako su iz Pljevlja, hajde da vidimo koga su to podržavali u Pljevljima, čiju vlast do referenduma itd. Vrlo brzo bi se sve otvorilo. Ali, to nije posao jedne opozicione stranke kao što je LDP. Naš posao je da utičemo. Kada budemo na tom mestu, onda ćemo insistirati. Sada samo kažemo – raščistite to do kraja.