Pitala sam pre, mislila sam da je to u toku rasprave, ali vašim slučajevima, ne bih rekla, kada se slučajnosti često ponavljaju, rekla bih veštim rukovanjem rečnikom i uključivanjem i isključivanjem mikrofona, glas poslaničke grupe Napred Srbijo ili SNS svejedno se čuje kad ne treba i ne čuje kad treba.
Na završetku današnjeg prepodnevnog rada, pre podne se desilo u pola šest, kada ste dali pauzu, pre nego što ste dali pauzu zatražila sam da vas upozorim na povredu Poslovnika da je zaista nemoguće raditi čitav dan i sačekati pauzu u pola šest, koliko god to nekom zvučalo prihvatljivo, bilo upakovano u najlepše i najraznovrsnije odgovore.
Vi ste rekli - imate reč, u prenosu smo. Nije korektno. Onda kada gospodina Tomislava Nikolića upozorite i kažete da je isteklo vreme ne isključite mikrofon. Onda kada meni kažete imate reč, u stvari je prenos prekinut i zbog toga ću ponoviti moju konstataciju, makar nas ovde bilo samo petoro i makar niko ne gledao noćas ovaj prenos.
Vi ste meni lično i privatno vrlo simpatična osoba, uvažavam i vašu funkciju i titulu, smatram da ste jedna vrlo inteligentna osoba. Zaista, najiskrenije to kažem. Međutim, u načinu na koji dozvoljavate da se sednice zakazuju, odvijaju, da se nema nikakav plan, mislila sam da tu, prosto, ne držite stvari pod kontrolom, ali su me kolege iz poslaničke grupe koje su govorile pre mene u stvari obavestile o čemu je reč. Mi se izgleda borimo za osvajanje trećeg mesta u tome koliko se zakona u jednom danu može usvojiti.
Samo kada smo glasali za Đavolju Varoš, u holu su stajala mesta za izjašnjavanje i za davanje glasa za taj rekord. Za usvajanje ovog rekorda, da u jednom danu treba usvojiti 37 zakona, nije nigde objavljeno da se za taj rekord borimo.
Evo, ako vi to ne doživljavate kao primedbu, ako su vas kolege, potpredsednica Čomić, vaš generalni sekretar, uverili da je ovo u redu, prosto dok ne ukinete pravo na raspravu povodom međunarodnih sporazuma, koristim priliku da kažem koju reč o ovim sporazumima, ali i da vama kažem, pravo da nekome, odnosno 250 ljudi dobije pauzu u pola šest uveče, jeste jedna vrsta mobinga, jeste kršenje osnovnih ljudskih prava.
Kada gospođa Čomić kaže da mi nismo ovde po ugovoru o radu primljeni i da ta prava nemamo, pa verovatno ne važe ni ljudska prava, a ja se pitam - ko vas plaća po učinku? Poslanike ne. Imaju jednaku platu, usvojili 37 ili dva zakona u toku dana. Znači, nisu ljudi zaposleni po ugovoru o radu, nemaju prava na dnevni odmor, a ipak jurimo neki učinak koji se meri, ne dobrim zakonima, nego brojem usvojenih zakona.
Nešto što mene posebno povređuje kao čoveka koji razmišlja i ima, danas je hrabrost reći najosnovniju ljudsku primedbu, jeste sledeće – uzmite samo poslednji "Službeni glasnik", ne pretposlednji, broj 21, i pogledajte građani Srbije čime se Srbija bavi. Prvi zakon koji objavljuje, recimo da nije zakon, ali jeste odluka, proistekla iz prava Zakona o Narodnoj skupštini, da Zakonodavni odbor usvoji jedinstvena metodološka pravila.
Znači, kada uđete negde kažite dobar dan, kažite doviđenja, zatvorite lepo vrata, na to liče ova metodološka pravila. Ova pravila koja treba da važe od 1. jula, pišu na primer u odeljku 31. da treba koristiti reči savremenog srpskog jezika u njihovom uobičajenom značenju, da se strane reči mogu koristiti u propisu ako u srpskom jeziku ne postoje odgovarajuće reči i taj odbor je svoj posao uradio najekspeditivnije moguće i brzo objavljeno kako da pišemo zakone.
Šta je sa pravilima koja regulišu Izveštaj o radu Državne revizorske institucije? Šta je sa pomenutom Komisijom za hartije od vrednosti i njenim članstvom? Šta je sa izborom guvernera? Šta je sa izmenom ostalih, ne šupljina, nego ogromnih klanaca u kojima se nalazi skupštinski Poslovnik, ne u formalnom smislu, nego u suštinskom smislu rada ovog parlamenta.
Jedino je ovo institucija, gospođo predsednice, za koju se kaže da su sami poslanici urušili ugled, čak i novinari mogu da se odbrane bilo kim i bilo čim, i svi su drugi krivi, samo novinari nisu krivi kažu za urušavanje ugleda novinarske profesije.
Ali, vi ne shvatate koliko doprinosite urušavanju ugleda parlamenta kada imamo 94 tačke dnevnog reda i držim da sam makar srednje inteligentna osoba, znate koliko bih mogla da ponovim – 21 zakon koji se razmatra znam sigurno. Od međunarodnih konvencija 10 u vrh glave, 94 zakona će uređivati život građana Srbije. Toga se stidim u svoje ime, ali bogami i u ime institucije u kojoj radimo.
Zašto u ovom "Službenom glasniku", a u sklopu ovog dnevnog reda ove maratonske sednice, gde je reč i o objavljivanju propisa, dolazi na red i Vlada? Posle obrazovanja Komisije, to oko otvaranja Avalskog tornja, znači, koja će članica koalicije da bude predstavljena kako valja i izmeni Odluke o utvrđivanju programa za rešavanje viška zaposlenih u procesu racionalizacije, restrukturiranja i pripreme za privatizaciju, imamo dve sitne izmene uslova za napuštanje ljudi koji su u prosveti. Stidljivo, skromno, o tome novine ne pišu, a ono o čemu novine ćute, a hoću da progovorim, makar bilo četiri ujutru kada se gleda, jeste odluka pod brojem 846 na strani od 11. do 13.
Gospođa ministar, koja inače zaslužuje sve moje pohvale i nije za ovo kriva, nasledila je ove ogromne rupe u budžetu, ali sada zna da sada pominjem četiri odluke o emisiji državnih zapisa sa rokom od godinu dana i ove četiri odluke su teške 12 milijardi dinara. To je jedna zarez dve milijarde evra, otprilike, po ovom kursu.
Koliko god da je mala kamata koja se daje na ove hartije, koliko god mala kamata da je uračunata po dospeću, nakon godinu dana, kada ove hartije dospeju, neka je samo 2%, a bila je negde oko četiri i po, kolika je sad, ne znam, kolika će biti prilikom dospeća i diskontovana, jer je tek objavljeno, ne znam izveštaj o prodaji, znači da će Vlada ostvariti neke ekstraprofite, ako joj Narodna banka neće štampati novac za ovu kamatu po ovim zapisima i pitam se - gde ćemo zaraditi i ostvariti taj višak, da ove hartije od vrednosti isplatimo o roku dospeća sa onim što je uobičajeno, da onaj ko je uložio, na to nešto i dobije.
Neka je to samo i jedan procenat ili dva, na ovih milijardu i 200, nisam sigurna da je u ovih nekoliko međunarodnih sporazuma uračunata zarada koja treba da pristigne na isplatu ovih, na primer, obaveza.
Staću kod "Službenog glasnika" i njegovog listanja sa ovih 12 milijardi dinara zapisa koji će za godinu dana dospeti.
Da li može neko da mi kaže – zašto je gospodin Mlađan Dinkić potpisnik ovog sporazuma? Ne, niko neće reći, zato što od toga zavisi stabilnost koalicije. Da li zato što je ministar za ekonomiju i regionalni razvoj? Ne, nije kompatibilno.
Da li zato što se nekada bavio poslovima finansija? Možda. Da li zato što se bavi turizmom, zapošljavanjem? Da li zato što se bavi sa 90% poslova i kaže – nedostaje mu samo energetika, pa neko shvati uvredom kada kažem da je on ministar za sve, a nažalost, potpisnik je i ovoga? Vi mi nećete dati odgovor, jedna dama, odgovorna žena kojoj je stalo do opstanka Vlade, ali Vlade koja ne valja.
Razlog zašto je gospodin Dinkić potpisnik ovog sporazuma jeste taj što je i poslove diplomatije privredne i političke preuzeo. Pitam – ko mu to dozvoljava? Dogovor za sklapanje ovog sporazuma uopšte nije sklopljen preko naše ambasade u Turskoj. Privatna diplomatija, kojom raspolaže Mlađan Dinkić, vodi se preko privatnih prijatelja. Pitajte ga na Vladi i reći će vam. To je javna tajna u Turskoj, da je jedan od privatnih prijatelja omogućio sklapanje ovog sporazuma i da u tome nije učestvovao niko od vas ostalih, iako ovde piše da je po vašem ovlašćenju to radio.
Taj neko ko se bavio finansijama, ko je uzurpirao prava ekonomske diplomatije, da ljude koji se nikada nisu bavili ovim poslom, a obećavaju nam prihode, morao je da nam uz ovaj sporazum dostavi jednu projekciju koliko će ovo imati koristi, makar kao proračun za plan nikad niko nije odgovarao, ili štete po uvoznu poziciju države Srbije.
Hajde da uzmemo za pandan priču o dolasku Ikee u ovu zemlju. Uvek imamo uobičajenu priču. Oni koji jedva čekaju neku mega veliku prodavnicu gde će se prodavati kvalitetnija roba slavodobitno prostru crveni tepih, dodele zemljište nekome ko će ovde prodavati robu koja se uvozi i građane pokušava da napravi neukim ili da im odloži brigu time što neće reći koliko će deviza, u stvari, otići iz ove države na ono što se zove uvozna roba.
Da li nam neko može reći da će ovim putevima, koji će se graditi sa tradicionalnim prijateljima, zaista ih smatram tradicionalnim prijateljima, i zemljom koja računa na duge staze, poput onih koji na duge staze kad računaju oni računaju na to da treba da rađaju decu i da ulažu u njihov razvoj, a Turska jeste zasnovala svoju snagu na tom velikom broju mladih ljudi, koji znaju da trguju i koji nisu gradili kule od zlata, koji nisu gradili ogromne kineske zidove, poput našeg takođe tradicionalnog prijatelja, zemlje Kine, ali su gradili kule od kamena koji se vremenom samo uglačao i sija i niko ne poželi da odnese ni jedan kamen iz te zemlje?
Ljudi koji znaju da grade mostove i koji su znali da u ovoj zemlji vladaju 500 godina, a da opet sa nama nemaju neraščišćenih računa, znaju da je ovaj put put kojim će se trgovati. Da li će ovo biti put na kojem će Srbija zarađivati? To jeste briga Srbije, jer se razvoj ne dešava sam po sebi i platno-bilansne pozicije se ne tope i idu naniže odlivom deviza same po sebi, nego sklapanjem aranžmana na kojima država treba dobro da izračuna šta je njen posao, šta je njena zarada i da ugradi poneku klauzulu, gde uz ono što se zove crveni tepih ima valjda i neki od pozitivnih efekata.
Ono što je gospodin Dinkić uradio prodajući fabriku Korejancima u Rači se ne može nazvati takvim poslom. Prodao je za tri miliona evra, država treba da uloži četiri i po miliona evra za ta novootvorena radna mesta i malo dete zna da izračuna minus četiri i po plus tri je minus 1,5 miliona. Ovde ne vidimo takvu računicu. Ko će o tome da brine, ako ne brine onaj ko je potpisivao ovaj sporazum, i ko tvrdi da se u finansije razume i ko tvrdi da mu je interes građana Srbije na prvom mestu?
Zaista vam se divim da ste kao odgovorna osoba u prilici da sedite sa nama do poslednjeg trenutka dok parlament radi i da branite tuđe zamisli za koje, sigurna sam, da i vi sami znate da imaju dobrih strana, a da loše ne smete ni da sagledate. To je strašno, da mi još uvek imamo pravo, nisu nam ukinuli raspravu, smemo da pitamo koliko košta platno-bilansnu poziciju ove zemlje jedan ovakav put.
Ne što na kraju piše – nisu potrebna posebna finansijska sredstva, ne. Pitam – da li će trgovinom koja će ići ovim putem biti novi odliv deviza ili će nešto moći i da se u ovoj zemlji donese kao proizvodna investicija, jer se na tom terenu, slažu se svi analitičari, odvija drama ove zemlje?
Drama ove zemlje je niska pozicija deviznih rezervi, drama ove zemlje je nedostatak proizvodnje i drama ove zemlje je to što neki misle da je osnovno stvoriti uslove za potrošnju.
Čujem iznosite predloge o smanjenju poreza na plate i to jeste ono što će svaki dobronameran čovek i profesionalac ekonomista podržati, računajući da će se smanjiti siva zona i da će mnogo njih prestati da želi da utaji porez na plate. Ako se čak i osnovica neoporeziva podigne, biće to još i bolje. Potrošnju treba destimulisati.
Neću sad likovati da sam pričala da će PDV biti povećan ili da je već ukinut. Nije važno ko je od nas pojedinačno u pravu. Moraju da budu u pravu građani Srbije boljim životom. Ali, da li vam pomažu, gospođo ministre, oni koji se zalažu da ovde dođu samo mega šopovi gde se finansira potrošnja? Mislim da vam ne pomažu. Oni koji ne računaju kakve će efekte imati ovakvi projekti, ne pomažu uopšte.
Razvoj jedne države mora da se planira. Njime mora da se upravlja i moraju njime da upravljaju ljudi koji ne računaju na izborni ciklus, koji ne računaju na rejting u novinama, koliko raste rejting njihove stranke, oni koji odlažu izbore, a vode svakodnevno izbornu kampanju.
Razvoj i građani i standard života je ozbiljna stvar, i zaposlenost, kao cilj o kojem govorim, ali ću ponavljati, kome god da je muka to više da sluša, da je to osnovni cilj memoranduma, monetarne politike, Vladine politike i saglasnosti njene politike sa monetarnom politikom.
Keš krediti za potrošnju, odlično znate, kao i svi ostali, nisu način da se ova država izvuče iz krize, jer keš krediti su nova potrošnja, i student druge godine ekonomije zna da je u onoj drugoj iteraciji, u drugom koraku, multiplikator ili pad deviznih rezervi, zato što za proizvodnju i domaće robe treba uvesti sirovine, ili rast kursa. Zašto ste im dozvolili da to promovišu kao izlazak iz krize?
Ono što jeste strašno, jeste da se ovakvim projektima i suviše malo vodi računa o našem privrednom sistemu, koji bez domaćih banaka, bez odgovorne monetarne politike koja vodi računa o proizvodnom sektoru, a ne samo o finansijskom, ne može trajno opstati. Molim vas, usvojili smo Zakon o budžetskom sistemu, u njemu je pisalo – efekti ovakvih zakona moraju da budu proračunati i dostavljeni Vladi.
Kada sam amandmanom tražila da ti efekti budu dostavljeni poslanicima, rekli ste - podrazumeva se. Nema ih ni u obrazloženju. Ne pitam što sam sitničar, pitam zato što od tih efekata zavisi kvalitet našeg života.
Završiću primedbom vama, gospođo predsedniče, zaista vas cenim i kao čoveka i kao ženu, ali imajte na umu koliko god svako od nas visoko da se vine, jednog dana će, kao i Nataša Mićić, sedeti u poslaničkim klupama ako nastavi da se bavi politikom. Nikakvo upoređenje ne pravim, ali ničija vlast ne traje toliko dugo da ne treba da vodi računa o svakom od nas pojedinačno.
