Sa zahvalnošću kolegi Krasiću, replika, odnosno razjašnjenje, kroz dijalog, oko legalnog i legitimnog stava koji on ima da je ovaj zakon nepotreban. Moj stav je da je zakon potreban, neophodan. A, razlog je da ljudi ne umeju, neće, ne znaju, sami od sebe da se jedni prema drugima ophode bez diskriminacije. I dok to pričate, bez regulacije, gde ćete nabrojati šta su sve oblici diskriminacije, ljudi neće sami od sebe prestati da diskriminišu nekog drugog samo zato što je različit po polu, rodu, uzrastu, po imovnom stanju, neće prestati da vas diskriminiše javna vlast, bez obzira da li sam ja neko ko pripada trenutno vladajućoj većini a vi opoziciji, što će se, nadam se, jasno u Srbiji ustanoviti kao proces da je normalno da se menja.
Vi imate jednu rečenicu koju mi ovde slušamo, a to je, da jedni drugima umemo da pretimo da će neko izgubiti izbore. To nije normalno. Izgubiti i dobiti izbore je prirodna stvar, ali to ne mogu da stavim u zakon, jer već postoji u izbornom zakonu, u broju političkih stranaka, u pravilima itd. To znamo, treba samo da naučimo praksom da menjamo svoje ponašanje jedni prema drugima, zato što imamo različita politička gledišta.
Zašto je potreban taj listing, ta mapa, taj spisak diskriminacije? Zbog toga što je regulacija o tome jedini način da ljudima kažete – to, što te stvari nemaju ime do sada, to, što nema nijednog propisa gde piše šta je sve diskriminacija, to ne znači da to ne postoji u stvarnosti. Naš zadatak je, i tu je deo vašeg izlaganja sa kojim se duboko ne slažem, da menjamo nabolje sve ono što vidimo da ne valja u društvu, imalo ime ili nemalo. Duboko verujem da ljudi mogu da menjaju, da slika može da se promeni i o političkim strankama, i o Srbiji, i o parlamentu, i da se smanji diskriminacija. Jedina tema je šta menjati i kako menjati, a da se može menjati, to, duboko verujem.
I razlog zašto mislim da je zakon potreban u ovoj fazi jeste upravo zato da se napravi jasna razlika između toga šta je društvo u obavezi, a šta nije kada neko nekog diskriminiše. Od primera koji ste dali kada je u pitanju policajac koji primenjuje silu, taj primer nema nikakve veze sa diskriminacijom. Ima, ako neko utvrdi i podnese tužbu Neveni Petrušić da je policajac nekoga diskriminisao primenom sile, da je primenio silu kao oblik javne vlasti, uslovno govoreći i široko, samo zato što je neko različit, po bilo kom osnovu.