Dobar dan, gospodine Milivojeviću, sedite u klupi! Tako bi rekao gospodin Baki Anđelković.
Počinjemo popodnevni red.
Prelazimo na 92. tačku dnevnog reda: – Predlog odluke o izboru poverenika za zaštitu ravnopravnosti (jedinstveni pretres)
Primili ste Predlog oluke o izboru poverenika za zaštitu ravnopravnosti, koju je utvrdio Odbor za ustavna pitanja.
Pre otvaranja pretresa, podsećam vas da, prema članu 163. stav 3, a shodno članu 94. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet sati i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe, srazmerno broju narodnih poslanika članova poslaničke grupe.
Da li ima potrebe da čitam vreme koje je nužno?
I to: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 Plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa DSS-Vojislav Koštunica – 25 minuta 12 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa SPS-JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekundi; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.
Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.
Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju: narodna poslanica Gordana Čomić, Poslaničku grupu Za evropsku Srbiju; narodna poslanica dr Gordana Paunović-Milosavljević, Poslaničku grupu SRS; nadamo se da će gospođa Judita Popović doneti ovlašćenje, pa će i ona biti ovlašćena, u protivnom nisam je pročitao.
Saglasno članu 163. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram jedinstveni pretres o Predlogu odluke.
Da li predstavnik predlagača narodni poslanik prof. dr Slavica Đukić-Dejanović, predsednik Odbora za ustavna pitanja želi reč? (Ne) Zahvaljujem.
Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da) Gospođa Gordana Čomić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je trenutno rasprava o izboru Poverenika za ravnopravnost, na osnovu Zakona o zabrani diskriminacije, koji je donela Narodna skupština. Raspravu o izboru Poverenika smatram jednom od najvažnijih rasprava koje smo vodili u ovom parlamentu, a koji se tiče jednog od dva dela kojim se svaka politika bavi.
Već sam u nekoliko navrata u obrazloženjima zašto ću glasati za neki zakon ili obrazloženjima zbog čega kritikujem neki zakon govorila o tome šta smatram da je predmet svake politike.
Svaka politika ili menja prostor, donošenjem regulacija o promenama tog prostora, pa, bez obzira, da li su to zakoni kojima u okviru rasprave o životnoj sredini razgovaramo o tome na koji način će u sledećih pet, deset, dvadeset ili koliko god hoćete godina unapred, Srbija koristiti svoje prirodne resurse, dakle, kada donosimo zakone iz oblasti kojima menjamo prostor u kojem živimo, kojim je definisana država Srbija, tada govorimo o politikama, o regulacijama koje treba da budu donete tako da taj prostor bude dobar i za generacije koje dolaze posle nas.
Gradnja nije samo infrastruktura, nije samo gde će biti rudnik, gde ćemo koristiti svežu vodu, gde ćemo koristiti prostor za poljoprivredu, gde ćemo koristiti prostor za gradove, na koji način ćemo ravnomerno regionalno razvijati Srbiju, sve to zajedno je promena prostora sa punom našom svešću i odgovornošću, svih nas narodnih poslanika, kako će Srbija izgledati nakon primene zakona kojim menjamo prostor. I to je jedna oblast jednako važna kao i druga o kojoj je danas reč.
A, ta druga oblast politike koja menja socijalne veze, politike kojom predlažemo regulacije, kojima menjamo društvene modele, kojima menjamo ono što je prihvatljivo ili neprihvatljivo u društvu, politike, kojima smatramo, da kada jednom budemo doneli regulacije, da će se menjati život svakog od nas pojedinačno koji živimo u Srbiji i to tako da će se menjati nabolje, da ćemo moći da tvrdimo da zato što je Narodna skupština donela nekakve zakone, neke regulacije, koje menjaju socijalne veze, koje menjaju društvene modele za pripadnike društva, da će kvalitet života svakog od nas pojedinačno svakodnevno biti bolji. I taj deo je deo politika kojima se bavi naša današnja rasprava, izborom Poverenika za ravnopravnost.
U tri dela ću podeliti svoje izlaganje. Prvi je, moja argumentacija u prilog kandidatkinje Nevene Petrušić. Drugi je, komentar o samom zakonu i, kao jednom izabrana, sa ukupnom većinom od nas 250 poslanika, dakle, sa 126 glasova narodnih poslanika, šta je to što će u svom budućem radu Nevena Petrušić izmeniti u društvenim modelima u socijalnim vezama, u svemu onome što mi smatramo da je društveno neprihvatljivo ponašanje, da je društveno nepoželjno ponašanje, da je društveno štetno ponašanje, da je diskriminacija bilo koga, a na osnovu onoga što smo u zakonu definisali kao diskriminaciju. Treći deo, moj komentar o kontekstu toka i vremena kandidature za Poverenika i moje ocene o tome, šta je u tom vremenu dok je tekla konkurencija za to ko će biti kandidat za Poverenika za informacije, moja ocene o tome, šta je tu društveno neprihvatljivo, društveno nepoželjno ili bi vrednosno trebalo da bude izbrisano iz našeg društva.
Dakle, Nevena Petrušić, umesto čitanja plodne i dugačke radne biografije Nevene Petrušić, njenih rezultata u naučnim radovima, njenih rezultata u sektoru kojim se bavila dobrovoljno tj. u nevladinom sektoru, gde se mahom bavila, zaista, pitanjima ravnopravnosti, njenih rezultata u onome što je uspela da pomeri kada je u pitanju Univerzitet u Nišu i Pravni fakultet. Pročitaću pismo podrške Neveni Petrušić za izbor na mesto Poverenika za ravnopravnost, koje je potpisalo 99 nevladinih organizacija i devet institucionalnih mehanizama, zbog toga što smatram da je sadržaj ovog pisma, osim mog ličnog stava, da je najbolja moguća kandidatkinja za ovo mesto, nešto što je najbolje opisuje o kvalitetima koje zahteva rad poverenika za ravnopravnost.
Pismo glasi: ''Dostavljamo vam ovo pismo podrške koje su udruženja građana i građanki tokom jučerašnjeg dana pružili kandidaturi profesorke Nevene Petrušić za izbor za Poverenika za ravnopravnost. Na osnovu neposrednih iskustava u saradnji sa profesorkom Petrušić, u proteklih više od 15 godina, znamo koliko aktivno i nesebično radi na zaštiti ljudskih prava i smatramo da je reč o osobi visokih profesionalnih i moralnih osobina, zbog čega i podržavamo ovu kandidaturu.
Profesionalni angažman prof. Petrušić u obrazovnom i naučnom radu i područje njenog naučnog interesovanja, Građansko procesno pravo, vansudsko rešavanje sporova, studije roda, osnivanje i rad na Pravnoj klinici Pravnog fakulteta u Nišu, kao i angažman na multidisciplinarnim rodnim studijama Univerziteta u Novom Sadu, specijalističkim studijama Porodične medijacije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, objavljeni naučni radovi i rad na istraživačkim projektima, uverljivo sasvim govore o profesionalnim kompetencijama kandidatkinje za obavljanje poslova Poverenika za ravnopravnost.
Profesorka Petrušić je istaknuta aktivistkinja u civilnom društvu već dugi niz godina, osnivačica i volonterka SOS telefona za žene i decu žrtava nasilja u Nišu od 1993. godine, osnivačica i članica ženskog istraživačkog centra iz Niša od 1997. godine, članica Izvršnog odbora Viktimološkog društva Srbije od njegovog osnivanja 1997. godine, a o njenom angažmanu u nevladinom sektoru svedoči više od 50 projekata iz oblasti rodne ravnopravnosti, zaštite od diskriminacije i rodnog zasnovanog nasilja, ljudskih prava, medijacije, preko 100 javnih predavanja i radionica posvećenih ljudskim pravima za aktivistkinje i aktiviste preko 40 nevladinih organizacija, ne samo u Srbiji, nego i u zemljama regiona. Poverenje velikog broja građana i građanski koji su imali privilegije da sa njom rade i od nje uče, stekla je upravo kao aktivistkinja na polju ljudskih prava.
Sveukupan angažman profesorke Petrušić u oblasti ljudskih prava, posebno na području ravnopravnosti polova, bio je povod da joj se 2009. godine oda priznanje od strane misije OEBS, izborom za ličnost godine, za ono što je učinila na unapređenju ljudskih prava, ne samo na teorijskom planu, već i u praksi. Podrška koju pružamo kandidatkinji je izraz našeg uverenja da će ona svoje ekspertsko znanje i aktivizam stečen u civilnom društvu na najbolji način demonstrirati na poslu za koji je predložena. Naglašavamo da su se pored organizacija civilnog društva podršci pridružili i institucionalni mehanizmi za ravnopravnost, kao i mnoge ugledne ličnosti.''
U prilog uverenju da će Nevena Petrušić umeti da obavlja posao za koji ćemo, nadam se, sa naših 126 glasova, meni bi bilo drago da se baš na primeru izbora Poverenika za ravnopravnost pokaže politička zrelost Narodne skupštine, da se pokaže prvi rezultat dijaloga, koji u ovoj skupštini teče, između nas koji imamo različite političke stavove o mnogim drugim pitanjima. Moja je procena, i nadam se da ne grešim, da o pitanju potrebe da proverimo da li predlažemo pravu kandidatkinju za Poverenika za ravnopravnost može da bude dogovor takve vrste da se izbor Nevene Petrušić završi sa znatno većim brojem glasova od 126.
Tri dobre poruke bismo poslali time. Prvo, da nismo slepi i da ne živimo od predrasuda oko nečijeg političkog opredeljenja kada je u pitanju njegova profesionalna karijera. Drugo, podrazumevali bismo da demonstriramo zajedno našu zajedničku brigu da se o ravnopravnosti, odnosno o zabrani diskriminacije u našem društvu, zaista, na ozbiljan način povede računa. Treće, pokazali bismo da među sobom umemo da preskočimo češće izmišljene barijere, češće stereotipe i predrasude koje sami hranimo, češće potpuno nepotrebne, skoro, pa, sa uzrokom u političkoj nezrelosti, stavove, nego što to zaista postoji kao činjenica.
No, uverena sam da ako na slučaju izbora za Poverenika za ravnopravnost ne bude više od neophodnih 126 nije daleko dan kada će se neka slična rasprava o menjanju socijalnih veza u našem društvu i društvenih modela završiti tako što će nas 250 kazati – da, želimo da se na ovaj način menja Srbija, jer ne vidimo u tome ništa loše. Uvek može bolje i ne sumnjam da će doći dani kada ćemo među sobom razgovarati kako možemo da uradimo nešto bolje i šta svako od nas da uradi da bi bilo nešto bolje, ali da se slažemo oko osnovnih pravaca menjanja socijalnih veza i društvenih modela u Srbiji.
Čime će se baviti Nevena Petrušić? Zakon o zabrani diskriminacije, koji smo doneli u ovoj skupštini, jasno definiše koji su to posebni slučajevi diskriminacije koji će biti predmet rada Poverenika za ravnopravnost. Navešću ih zato što ih smatram važnim da se i o ovom zakonu, s vremena na vreme, odnosno svakako, kroz budući izveštaj o radu Nevene Petrušić, u našoj Skupštini vodin rasprava, jer takvu raspravu smatram od izuzetne važnosti za budućnost našeg društva.
Posebni slučajevi diskriminacije u Zakonu koji je Narodna skupština donela, a koji očigledno postoje ili mogu da postoje u našem društvu, jesu: diskriminacija u postupcima pred organima javne vlasti, diskriminacija u oblasti rada, diskriminacija u pružanju javnih usluga i korišćenju objekata i površina, zabrana verske diskriminacije, diskriminacija u oblasti obrazovanja i stručnog osposobljavanja, diskriminacija na osnovu pola, diskriminacija na osnovu seksualne orijentacije, diskriminacija dece, diskriminacija na osnovu starosnog doba, diskriminacija nacionalnih manjina, diskriminacija zbog političke ili sindikalne pripadnosti, diskriminacija osoba sa invaliditetom, diskriminacija s obzirom na zdravstveno stanje.
Svi pobrojani oblici diskriminacije govore nam, i predlagač zakona i mi svi koji smo za ovaj zakon glasali i oni koji nisu glasalo, nismo sporili da ovi oblici diskriminacije postoje u našem društvu i da je neophodno ustanoviti mehanizam, instituciju, da je neophodno ustanoviti institucionalni oblik borbe protiv diskriminacije koje su pobrojane kao posebni slučajevi diskriminacije.
Pre nego što kažem šta će onda biti zadatak Poverenika za zaštitu ravnopravnosti u okviru nabrajanja posebnih oblika diskriminacije dužna sam da sa vama podelim svoje lično viđenje o tome šta raditi sa diskriminacijom u našem društvu. Diskriminacija, kao stav, nastaje kada bilo koga definišete na osnovu samo jedne osobine i kada imate moć da samo zbog toga što je neko žena, što je neko druge vere, što je neko nezaposlen, što je neko dete, malo i nezaštićeno dete, što je pripadnik marginalne društvene grupe, što je po bilo kom osnovu pripadnik neke grupe, samo zato generalizujete svoj stav prema njemu i zato što vam društvo ne brani to izričito, vi ''ga'' ili ''je'' diskriminišete.
Narodni poslanik dobacuje – pušači. Jeste, pojavljuje se jedan oblik netrpeljivosti, potpuno nepotrebne i kada je u pitanju navika koju društvo želi da proglasi nepoželjnom. Na sreću ili na žalost onih koji duvan koriste, oni nisu predmet ovog zakona, tako da Neveni Petrušić ne možete da se žalite. Jednom, kada zakon usvojimo.
Diskriminacija kao stav, dakle, nastaje kada vi generalizujete na osnovu jedne osobine i onda na osnovu pozicije moći koju imate tu osobu diskriminišete.
Kada smo 2002. godine, pa 2005. godine usvajali izmene i dopune Krivičnog zakona, odnosno Porodičnog zakona najveći problem u Narodnoj skupštini je bio utvrditi da postoji porodično nasilje. Najveća prepreka je bila utvrditi da diskriminacija unutar porodice, dakle, stav – ti si žena, ili ti si starica, ili ti si dete, ili ti si muž, sasvim svejedno kog je pola i roda, stav da samo zato što imaš neku poziciju u porodici neko drugi ima prava da te mlati, samo razbiti tu prepreku da to nije privatna stvar bio je ogroman korak za promene socijalnih veza u Srbiji, jer smo dalje mogli da krenemo sa stavom – nijedno nasilje, nijedna diskriminacija ne može da bude privatna stvar bilo koga. Svako nasilje je društveni problem.
Kada to utvrdimo, ponavljam zato svoju molbu da razmislimo o zajedničkom glasanju za Poverenika za ravnopravnost, kandidatkinju Nevenu Petrušić, onda možemo da počnemo da menjamo društvene modele koje nam je društvo do sada namenilo. Nijedno nasilje nije privatan problem. Svako nasilje je društvena tema i svaka diskriminacija je društvena tema.
Zašto insistiram na dijalogu o tome? Dozvoljavam naravno da mi se argumentuje da nemam pravo, ali živeći u društvu u kome imate dnevne slučajeve nasilja samo zato što niko ne kaže – ne može, dosta, ne damo, zato što smo mi predstavnici građana koji neće da trpe nasilje! Od lepih reči, od magijskog mišljenja da tradicija našeg naroda ili društva u kojem živimo nije takva da činimo nasilje nema nikakve koristi. Jedina korist koju možemo imati u menjanju socijalnih veza i društvenih modela u društvu u kojem nasilje postoji je da dovoljan broj nas svaki dan, dnevno, govori da je svako nasilje, svaka diskriminacija nepoželjno društveno ponašanje, neprihvatljivo društveno ponašanje.
Ne možeš da mlatiš nekoga u porodici ko je manji od tebe, ne možeš da se mlatiš na sportskim priredbama, ne možeš da upadaš u vozove i da udaraš nepoznate ljude, ne možeš ako si profesor da kažeš svom učeniku da je stoka, da je glup. Ne možeš ako si u javnim poslovima da se bez pristojnosti ophodiš sa onim drugim, ne sme da te zabavlja nasilje.
Gledajući vesti, gledajući oko sebe i putujući po Srbiji, primetila sam da postoji jedan broj ljudi, zato što im niko ne kaže da se to ne sme, koje nasilje zabavlja. Po mom dubokom uverenju to je poslednji stadijum u koji možete doći kao ljudsko biće, da vas nasilje zabavlja, da vam je smešno što neko nekom preti, što neko nekog diskriminiše, što neko nekog vređa, što neko nekog diskvalifikuje samo na osnovu jedne osobine koju ta osoba ima, pa bez obzira koja to osobina bila, a sve su osobine nabrojane u posebnim slučajevima diskriminacije, u Zakonu o zabrani diskriminacije, koji nas obavezuje na izbor Poverenika za ravnopravnost, a naša kandidatkinja je Nevena Petrušić.
Na koji način će se boriti protiv diskriminacije? Osim što smo obavezni da na predlog Odbora nadležnog za ustavna pitanja predložimo Narodnoj skupštini ko je kandidatkinja i osim što to može da uradi svaka poslanička grupa, mandat Poverenika je da se bira na vreme od pet godina i najviše može da bude birana dva puta.
Šta Poverenik za ravnopravnost može da uradi i na koji način svoje nadležnosti može da stavi u službu da se postepeno, ali uporno i sa svešću o tome koliko je volja za nasiljem duboko usađena u ljudima, dakle, šta može da uradi da se nivo nasilja, da se volja da vas nasilje zabavlja, da se volja za diskriminacijom smanjuje u svakom sektoru našeg društva?
Poverenik prima i razmatra pritužbe zbog povreda odredaba ovog zakona, daje mišljenje i preporuke, podnosiocu pritužbe pruža informacije o njegovom pravu i mogućnosti pokretanja sudskog ili drugog postupka zaštite, odnosno preporučuje postupak mirenja, podnosi tužbe iz člana 43. ovog zakona zbog povrede prava iz ovog zakona, u svoje ime i uz saglasnost diskriminisanog lica, odnosno ukoliko postupak pred sudom, po istoj stvari nije već pokrenut, podnosi prekršajne prijave zbog povrede prava iz ovog zakona, podnosi godišnji potreban izveštaj Narodnoj skupštini, upozorava javnost na najčešće tipične i teške slučajeve diskriminacije. Tu ću se zaustaviti, ima još tri nadležnosti.
Zašto je potrebno upozoravati javnost na najčešće tipične i teške slučajeve diskriminacije? Zato što se čestiti svet i pristojan narod pred nasiljem povlači. Nećeš sa budalom da imaš posla. I, to je najpogrešniji mogući stav koji bilo ko od nas koji je nesklon nasilju, koga je baba naučila šta se radi, šta se ne radi, dakle, najpogrešniji mogući stav je povući se pred nasiljem, neću sa njim da imam posla.
Ako je suviše veliki broj nas koji imamo takav stav onda je Narodna skupština u obavezi da izabere lice koje u ime naše, u ime svih diskriminisanih istupa u javnosti i upozorava nas koja količina diskriminacije, koja vrsta diskriminacije postoji u našem društvu i koja vrsta nasilja postoji u našem društvu.
Poslednji minut praktično ću potrošiti na ilustraciju za jednu rečenicu o duhu kampanje koja je vođena oko izbora kandidatkinje za Poverenika za ravnopravnost, Nevene Petrušić.
Reči korišćene u toj kampanji ne služe na čast nikome, pogotovo ne onima koji smatraju da je njihovo polje rada smanjenje diskriminacije i da je njihovo polje rada borba za modernizovanu Srbiju, u kojoj će biti vladavine prava i u kom će svaki nasilnik biti kažnjen.
Imam razumevanje da strast i emocija i neznanje ponese i da ljudi pogreše u kvalifikacijama o nekome, kao što je kandidatkinja Nevena Petrušić.

Vreme, gospođo Čomić.
(Zoran Krasić, narodni poslanik, sa mesta: Daj joj opomenu.)

Narodni poslanici insistiraju na opomeni, ja insistiram da završim rečenicu. Zahvaljujem i predsedavajućem i narodnom poslaniku.
Nadam se da će nakon izbora rad Nevene Petrušić biti na korist svima, i onima koji su kritikovali i nas koji je podržavamo. (Aplauz)

Zahvaljujem. Molim narodne poslanike da ne dobacuju, a onima kojima dobacivano da ne odgovaraju. Hvala.
Reč ima ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe LDP, gospođa Judita Popović. Izvolite.

Poštovani gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti se čekao, s obzirom na to da je prošao krajnji rok za određivanje ličnosti za tog poverenika, to je bio 1. mart 2010. godine. Na isti način se čekao i ovaj zakon o zabrani diskriminacije, čiji je prvi model predat Narodnoj skupštini još davne 2001. godine.
Pored LDP koja je čekala donošenje ovog zakona, zakon su čekali, između ostalih, i oni koji su svakodnevno izloženi raznim diskriminacijama. A, Zakon o zabrani diskriminacije čekao je, između ostalog, i član 21. Ustava Republike Srbije.
Očigledno je da je Srbija imala određene obaveze, što po svojim zakonima, a što po svojim moralnim obavezama prema svojim građanima, da i ovaj zakon stavi na dnevni red Skupštine, da ga izglasa i da ga donese.
Imajući u vidu kako je teško išlo da uopšte taj zakon stigne do Skupštine, kako je teško išlo da se raspravlja o tom zakonu, s obzirom na to da je zakon čak u toku rasprave bio i povlačen iz procedure na zahtev određenih verskih zajednica, verovatno je postojao određeni otpor prema ovom zakonu, očigledno je da nije bilo potrebne političke saglasnosti, očigledno je da nije bilo konsenzusa oko potrebe za donošenje ovog zakona.
LDP je insistirala na tome da ovaj zakona, kao jedan od uslova iz one mape puta približavanja Srbije EU i belog šengena, što pre stigne u skupštinsku proceduru i da se što pre donese radi opšte koristi.
Međutim, kada pogledamo činjenicu da je zakon izglasan sa 127 ''za'', sa jednom teškom malom većinom, onda se ponovo potvrđuje ona prethodna konstatacija da nije bilo baš neke jake političke volje da se ovaj zakon donese.
Nakon donošenja zakona sve ono što je usledilo samo je posledica nedostatka i nejasnoće te političke volje da se donese taj zakon. Tako i procedura oko Poverenika za zaštitu ravnopravnosti samo sledi onu početnu nedoumicu, koja se toliko jasno iskazala u svemu onome što je prethodili donošenju Zakona o zabrani diskriminacije.
Naime, kada su u Skupštini stigli predlozi za poverenike, jedan od kandidata je imao sve moguće reference da bi bio izabran. Radi se o gospodinu Goranu Miletiću koji je imao završen pravni fakultet, staž od 10 godina na poslovima u vezi zaštite ljudskih prava, imao je sve moralne i stručne kvalitete i kvalifikacije, a, pri tome, imao je i podršku 211 nevladinih organizacija, zajedno sa Koalicijom protiv diskriminacije, što mu je dodatno davalo legitimitet da bude izabran od strane ove skupštine za onog glavnog i najbitnijeg čoveka za sprovođenje Zakona o zabrani diskriminacije.
Međutim, očigledno je da se odjednom pojavio neki otpor protiv ovog kandidata, iako druga dva kandidata čak nisu ispunjavala ni one formalne uslove za kandidaturu koje je zakon predvideo. Očigledno je da se vladajuća koalicija uplašila od takozvane četvrte grane vlasti, od tog nevladinog sektora, da bi eventualno imao suviše velikog upliva u zaštiti svih onih čija su prava na neki način diskriminisana.
Onda se naprasno, kada se glasalo o tome da li da se izabere jedan od ta tri kandidata, ipak odlučilo o tome da se poništi ta procedura i da se potraži neki podobniji kandidat – od ovog jedinog, od ovo troje, koji je zaista imao sve potrebne kvalitete i uslove da bude Poverenik.
Mi smo dobili novog kandidata. Zaista ne bismo komentarisali ni ličnost, ni kvalifikacije, ni kvalitete ovog kandidata. Mi zaista smatramo da je Poverenik za zaštitu poverenosti toliko značajna institucija za naše građane da ne smemo da skliznemo neka lična omalovažavanja ili u neke lične stavove o određenim kandidatima, već rasprava mora, pre svega da se fokusira na to da li određeni kandidati imaju svoje moguće uslove, sav mogući legitimitet za Poverenika.
LDP uvek insistira i kad god može trudi se da u prvi plan stavimo načela departizacije i profesionalizacije. Dakle, ako je gospodin Miletić, što se tiče profesionalne karijere, imao sve kvalitete i ukoliko pri tome nije pripadao nijednoj političkoj opciji – mi i danas ne možemo da shvatimo zašto gospodin Miletić nije zadovoljavao kriterijume, po mišljenju vladajuće koalicije?!
Zaista je nedopustivo da se jedan elemenat o odlučivanju bilo kog kandidata, a to je objektivnost, zapostavi zarad nečijeg ili nekog parcijalnog interesa, jer da su se objektivni kriterijumi poštovali, mi ne bismo morali danas da odlučujemo o kandidatima. Mi smo mogli posao da završimo kako je zakonom predviđeno, a to je 1. mart 2010. godine.
Zašto je potrebno da se posebno insistira na objektivnosti prilikom odlučivanja i o predlozima zakona, kao i o kandidatima, kao što je Poverenik za zaštitu ravnopravnosti? Samo u tom slučaju mi možemo da očekujemo i određeni sistemski napredak u smislu sprovođenja zakona i u smislu samostalnosti i nezavisnosti kandidata koji bude izabran. Jer, Zakon o zabrani diskriminacije, pored toga što je donet, pri tome, predstavlja jedan značajan doprinos za stavljanja Srbije na belu šengen listu, on bi ujedno trebalo da se sprovodi i u delu.
Mi smo svedoci toga da je odmah nakon donošenja Zakona o zabrani diskriminacije bilo je određenih problema da se taj zakon i sprovede u delo. Podsetila bih vas na "Povorku ponosa" koja nije održana, s obzirom na to da državni organi nisu bili u stanju da ovaj zakon sprovedu u delo.
Dakle, polazeći od činjenice da zakon, pored toga što se donosi, mora i da se sprovodi, tada bih podvukla da i kandidat koji bude izabran, pre svega, mora da bude samostalni državni organ, a pri tom i da nezavisno odlučuje u granicama svojih ovlašćenja.
Kako mi da očekujemo da kandidat koji bude dobio većinsku podršku može da ispuni ova očekivanja? Kako možemo očekivati da će kandidat koga je predložila DS, koja je bila fascinirana kvalitetima gospodina Miletića, a ipak nije dala svoju podršku kandidatu, zaista da ispuni ta očekivanja u vidu samostalnog rada u državnom organu, odnosno da će biti nezavisan u svom odlučivanju?
Mislim, da uvek kada se u Skupštini odlučuje o tako važnim pitanjima, koja i te kako utiču na razvoj društva, na ozdravljenje društva, a moraćete priznati da Zakon o zabrani diskriminacije i te kako predstavlja jedan od temelja za promenu ovog društva, koje je u proteklom periodu zaista u velikoj meri devastirano, dakle, takvi zakoni, takve odluke, takvi ljudi koji će morati taj zakon i konkretno da sprovode, moraju biti u potpunosti na objektivan način izabrani i u potpunosti samostalni i nezavisni u svom radu. Uporno insistiram na ovim dvema rečima – samostalnost i nezavisnost, jer su jedino te reči garancija da postoji politička volja za sprovođenje Zakona o zabrani diskriminacije, da postoji konsenzus u društvu oko toga – da se sistem vrednosti u Srbiji promeni i unapredi.
Prema tome, mi nemamo nekih zamerki što se tiče kandidata za Poverenika, u ime i prezimenu gospođe Nevene Petrušić, ali mi imamo određene zamerke. Prvo to što se nije poštovao rok do kada je bilo potrebno da se izabere Poverenik, što se očigledno nisu poštovali kriterijumi koje je predvideo Zakon za izbor poverenika i što se jednostavno mimoilazi nevladin sektor, koji je stao u velikom broju iza kada gospodina Miletića, odnosno što se očigledno neki kriterijumi postavljaju van ove Skupštine, kriterijumi koji nisu transparentni, kriterijumi u koje mi nismo imali uvida.
Dakle, ako je cela ova procedura nakon donošenja Zakona o zabrani diskriminacije proticala na ovaj traljav način, i krajnji rezultat dovodi u pitanje, stvarno, imamo ozbiljne sumnje na koji način će i dalje ovaj zakon da se sprovodi. Mi za sprovođenje ovog zakona moramo imati i podršku koalicije na vlasti, i podršku nevladinog sektora, i podršku društva.
Jasno je da će nevladin sektor da radi svoj posao kao i do sada bez ovog zakona. Međutim, nije jasno na koji će način koalicija na vlasti ovo društvo da promeni i edukuje, ako pri tome sopstveni Zakon o zabrani diskriminacije – diskriminiše? Jer šta je to, ako nije diskriminacija, ako se ne poštuju neki rokovi i ako se ne poštuju neki kriterijumi koji su predviđeni tim zakonom?
Nama je u LDP jasno da će javnost, pre ili kasnije, kao i svi oni koji su trenutno na vlasti da shvate, i da dođu do istog tog razmišljanja, da je ovaj zakon od tolikog značaja za Srbiju da se sa njim ne sme igrati.
Prema tome, hajde da napravimo prvi korak, a prvi korak bi bio da se nakon donošenja ovog zakona, pa makar možda i sa zakašnjenjem, sam taj zakone ne krši i ne diskriminiše, kao što se radi od aprila meseca, kada je zakon izglasan.

Hvala. Ima reč, na osnovu člana 101. Poslovnika, ovlašćena predstavnica Poslaničke grupe Za evropsku Srbiju, gospođa Čomić.

Dame i gospodo, poštujući kreativnost u opisu procedure, bez namere da bilo kome odričem pravo da bude kreativan, u izlaganju narodne poslanice Judite Popović je izrečena netačna konstatacija, a to je da je izbor kandidata Gorana Miletiće poništen.
Citiram deo Zapisnika sa sednice Odbora za ustavna pitanja "Za predlog da Goran Miletić bude predložen za Poverenika za zaštitu ravnopravnosti, glasao je jedan član, niko nije glasao protiv, devet članova je bilo uzdržano, a pet članova se nije izjasnilo. Predlog nije prihvaćen". Dakle, ne redi se ni o kakvom poništavanju u prilog iznošenja činjenica kada je procedura kandidovanja za Poverenika za ravnopravnost u pitanju.
Drugi deo odnosi se isto na moje razumevanje kreativnosti u nastupu, odnosno zameranju da predlagač, odnosno Odbor za ustavna pitanja, je izgubio kriterijume ili merila objektivnosti kada je Nevena Petrušić u pitanju, i to je prosto netačno. O tome govore podaci iz njene biografije, u materijalu koji je uz njenu kandidaturu dat. Dakle, sve kriterijume koje zakon zahteva, kandidatkinja Nevena Petrušić ispunjava, a objektivnost je relativna.
I jedna ili dve rečenice u to ime. Meni se sviđa kada nevladin sektor predlaže kandidate, sviđa mi se zato što je pretpostavka da u nevladinom sektoru sede ljudi, opremljeni znanjima, veštinama i svešću o opštem interesu. Ne sviđa mi se kada taj proces nije transparentan, dakle, ne sviđa mi se da karikiram, čuvena rečenica – ja nisam član nijedne političke stranke i pozdravljam sve u studiju, ja sam iz nevladinog sektora. Dakle, ako si član političke stranke onda se podrazumeva da nemaš svojstva i sposobnost za to da budeš objektivan niti da imaš kriterijume, a ako si iz nevladinog sektora da to imaš. Ni jedno ni drugo mislim da nije tačno, to bi trebalo da bude tema rasprava. Prema tome, ko god želi bilo koga da predloži za bilo koji javni posao mora da bude otvoren za pitanja i za kritike drugih.
Kao što ja imam dosta nisko mišljenje o transparentnosti donošenja odluka u političkim strankama, o čemu u mojoj političkoj stranci znaju sva tela, forumi, ličnosti i svi ostali, kao što se iskreno borim za reforme unutar političkih stranaka, tako isto mislim da je u Srbiji na delu jedna forma privatizacije nevladinog sektora, nedovoljno transparentna, bez potrebnih reformi i za nevladin sektor i za političke stranke i smatram da nam je potreban partnerski odnos kada je to u pitanju.
Nepotrebno je svoditi proceduru izbora kandidatkinje Nevene Petrušić na diskvalifikaciju objektivnosti predlagača. (Aplauz)

Razumeli smo poentu replike.
Gospođa Judita Popović smatra da je pogrešno protumačena. Izvolite.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da u Odboru za ustavna pitanja postoji jasan trag na koji je način tekla cela ta procedura oko predlaganja kandidata, oko odlučivanja o kandidatima i slično. Mislim da ta procedura može da se stavi na javni uvid i onda ćemo videti na koji način je sve to proticalo. Bitan rezultat cele te priče jeste da taj gospodin Miletić nije stigao do skupštinskog odlučivanja. Dakle, rezultat je ''ništica'', ''nula'', ''ništa'', kako god hoćete, može i slikovito da se kaže i da je ''poništeno''.
Mislim da je dovoljno da se o tome kaže, vi ste to, takođe, potvrdili, da je prilikom glasanja na Odboru ''jedan'' član Odbora bio ''za'', to je gospodin Čedomir Jovanović, i da su ''ostali'' bili ''suzdržani''. Dakle, ''niko'' nije bio ''protiv'', ali niko, dakle, osim Čedomira Jovanovića, nije ni podržao kandidata, jedinog kandidata koji je ispunjavao sve uslove. Još jednom podvlačim, nije to bilo na jednom sastanku Odbora za ustavna pitanja, to je malo poduže trajalo, tako da nikako ne može da se kaže da je to bilo toliko jasno i očito i transparentno.
Očigledno je da se čekao drugi kandidat, drugi kandidat nije ispunjavao uslove. Kada su videli da ne mogu na taj način, govorim o koaliciji na vlasti, da reše to pitanje, da svog čoveka postave na mesto Poverenika zabrane diskriminacije, e, tada je, jednostavno, došlo do glasanja koje se završilo tako kako se završilo. Uglavnom, rezultat je taj da čovek koji je imao sve kvalitete, i moralne i stručne, kao i radni staž, nije izabran, a mi danas pričamo o nekom sasvim trećem.