Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Druge sednice Prvog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u 2010. godini.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 92 narodna poslanika.

Da bismo utvrdili broj poslanika prisutnih u sali, molim vas da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice elektronskog sistema za glasanje.

(Moraćemo da ponovimo to. Nešto nije u redu sa sistemom. Moraćemo da ponovimo, molim vas. Evo, od sada.)

U ovom momentu je 83. Gospodin Arsenović očekuje karticu, samo da sačekamo.

Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali 85 narodnih poslanika, te postoje uslovi za rad.

Obaveštavam vas da su sprečeni da sednici prisustvuju: Aleksandra Janković, Mladen Grujić, Balint Pastor i Riza Halimi.

Saglasno članu 88. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da sam, pored predstavnika predlagača dr Olivera Dulića, ministra životne sredine i prostornog planiranja i Milutina Mrkonjića ministra za infrastrukturu, pozvala da sednici prisustvuju: Jelena Cvetković i Aleksandar Vesić, pomoćnici ministra životne sredine i prostornog planiranja, Milorad Ilić, Dragan Jovanović, Dejan Lasica i Pavle Galić, pomoćnici ministra za infrastrukturu, Milan Dacić, direktor Republičkog hidrometeorološkog zavoda i Periša Šundurić iz Republičkog hidrometeorološkog zavoda.

Dobar dan, gospodine ministre.

Prelazimo na zajednički jedinstven pretres 63-79. tačke dnevnog reda: – PREDLOZI ZAKONA O POTVRĐIVANjU DOKUMENATA O SARADNjI U OBLASTI ŽIVOTNE SREDINE I SAOBRAĆAJA

Saglasno Odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni i jedinstveni pretres o predlozima zakona iz dnevnog reda po tačkama 63. do 79, a pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa podsećam da, prema članu 152. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova i raspodeljuje se na sledeći način: Poslanička grupa Za evropsku Srbiju – jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi; Poslanička grupa SRS – jedan sat, sedam minuta i 12 sekundi; Poslanička grupa G17 plus – 28 minuta i 48 sekundi; Poslaničkoj grupi DSS-Vojislav Koštunica – 25 minuta 12 sekundi; Poslanička grupa Napred Srbijo – 25 minuta i 12 sekundi; Poslanička grupi SPS-JS – 18 minuta; Poslanička grupa LDP – 14 minuta i 24 sekundi; Poslanička grupa Nova Srbija – 10 minuta i 48 sekundi; Poslanička grupa manjina – osam minuta i 24 sekunde i Poslanička grupa PUPS – šest minuta.

Saglasno članu 93. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.

Molim poslaničke grupe, ako to već nisu učinile, da odmah podnesete prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika.

Obaveštavam vas, da su poslaničke grupe ovlastile da ih predstavljaju: narodni poslanica Jasmina Milošević, Poslaničku grupu SPS-JS; narodni poslanik Milan Avramović, Poslaničku grupu SRS;

Saglasno članu 152. stav 3. i članu 142. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstveni pretres o:

– Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i Regionalnog centra za životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu o pravnom statusu Regionalnog centra za životnu sredinu u Republici Srbiji;

– Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o saradnji između Savezne vlade Savezne Republike Jugoslavije i Evropskog centra za srednjeročne prognoze vremena (ECSPV);

– Predlogu zakona o potvrđivanju Protokola o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu uz Konvenciju o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu;

– Predlogu zakona o potvrđivanju Međunarodne konvencije o građanskoj odgovornosti za štete prouzrokovane zagađenjem pogonskom naftom;

– Predlogu zakona o potvrđivanju Međunarodne konvencije o kontroli štetnih sistema koji se koriste protiv obrastanja na brodovima;

– Predlogu zakona o potvrđivanju Protokola iz 1997. godine o izmenama i dopunama Međunarodne konvencije o sprečavanju zagađenja mora sa brodova iz 1973. godine, izmenjene i dopunjene Protokolom iz 1978. godine, koji se na nju odnosi;

– Predlogu zakona o dopuni Zakona o potvrđivanju Protokola od 3. juna 1999. godine o izmenama Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine (Protokol iz 1999.) i Konvencije o međunarodnim železničkim prevozima (COTIF) od 9. maja 1980. godine u verziji na osnovu Protokola o izmenama od 3. juna 1999. godine;

– Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore o graničnoj kontroli u železničkom saobraćaju;

– Predlogu zakona o potvrđivanju Evropske konvencije o međunarodnom transportu opasnog tereta u drumskom saobraćaju (ADR 2007);

– Predlogu zakona o potvrđivanju Evropskog sporazuma o međunarodnom transportu opasnog tereta na unutrašnjim plovnim putevima (ADN);

– Predlogu zakona o potvrđivanju Protokola iz 2005. godine o izmenama i dopunama Konvencije o suzbijanju nezakonitih radnji uperenih protiv bezbednosti pomorske plovidbe;

– Predlogu zakona o potvrđivanju Budimpeštanske konvencije o ugovoru o prevozu robe na unutrašnjim vodenim putevima (CMNI);

– Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o fondacijskoj saradnji “Transevropska železnica (TER)”, koji je podnela Vlada 11. septembra 2009. godine;

– Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Crne Gore o prevozu putnika i stvari u međunarodnom drumskom saobraćaju;

– Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Mađarske o međunarodnom kombinovanom transportu robe i logističkim uslugama;

– Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Islamske Republike Iran o međunarodnom drumskom prevozu putnika i stvari;

– Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Iran o međunarodnom drumskom prevozu putnika i stvari;

– Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Švajcarskog Saveznog veća o prevozu putnika i stvari u drumskom saobraćaju.

Da li predstavnici predlagača, odnosno da li gospodin Milutin Mrkonjić, ministar za infrastrukturu želi reč? (Ne)

Da li izvestilac Odbora za saobraćaj i veze, narodni poslanik Velimir Ilić želi reč? (Nije tu)

Da li izvestilac Zakonodavnog odbora, gospodin Vlatko Ratković želi reč? (Ne)

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da)

Gospođa Jasmina Milošević. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, predsedništvo, gospodine ministre, predstavnici Ministarstva za infrastrukturu, kolege narodni poslanici, set dopune zakona i konvencija koji su danas na dnevnom redu i pred nama predstavljaju još jednu neophodnost koju moramo da ispoštujemo, a sve u cilju evrointegracija, naravno, koji se tiču oblasti transporta, koje ne podrazumevaju samo vozila i sam transport, već i kompletnu infrastrukturu koja sve to prati.
Ukoliko želimo da naši špediteri i da naši veliki sistemi koji se bave transportom, drumskim, železničkim, vodnim, učestvuju ravnopravno i budu konkurentni u usluzi koju nude, moramo postojeće zakone koje imamo u oblasti transporta da unapredimo, da usaglasimo sa postojećim u EU, ali i konvencije koje su pred nama omogućiće lakši, neometan transport sa zemljama sa kojima ih potpisujemo.
Jedna od komponenti u transportu, koja možda samo laiku ili golim okom vidljiva nije, jeste svakako vreme i to je nešto što prilično utiče na troškove tog transporta koji ćemo imati, odnosno na samu dobit ili gubitak u tom samom transportu.
Pored same infrastrukture koja je neophodna, moramo da znamo da i performanse vozila i adekvatna vozila koja koristimo prilikom transporta moraju biti po najvišim standardima. Međutim, osoblje i ljudi koji se bave i sami su u tom lancu transporta moraju da budu obučeni i pripremljeni za posao kojim se bave.
Opet, sa druge strane, ovde ističem, potpuno je očigledan i značaj završetka i rada na Koridoru 10, i železničkog i drumskog i, najzad, za sada mala, a u budućnosti, naravno, veća iskorišćenost našeg jedinog međunarodnog plovnog puta koji imamo, a to je Dunav.
U svom izlaganju ću se više fokusirati i staviti akcenat na deo koji se tiče železničkog i kombinovanog transporta, na deo logističkih usluga i logistike koja je jako bitna i koja je već davno postala budućnost što se tiče samog transportnog lanca i malo ću se osvrnuti na ovu evropsku Konvenciju koja se tiče transporta opasnog tereta.
Sam transport podrazumeva više funkcije. Kao što rekoh, to su: prevoz, pretovar, utovar, istovar, manipulacija samom robom. Naravno, tu su i poluproizvodi koji, takođe, dolaze u lanac transporta i sve radnje koje su vezane, kao i samo skladištenje što se tiče same robe.
Za obavljanje transportnih aktivnosti neophodna su nam transportna sredstva, infrastruktura, oprema za manipulaciju u transportu i obučeni kadrovi. Sam železnički teretni transport primarno se realizuje kod nas, ali i u svim zemljama, koliko je već opšte poznate, od strane državnih železnica i njegove prednosti se ogledaju u tome što se njima vrši transport većih tovarnih jedinica, za razliku od samog drumskog transporta i što je nezavisan od dnevnog saobraćaja koji se obavlja na putevima.
Zbog velike udaljenosti, kada neku robu treba da transportujemo, često se danas koriste tzv. kombinovani transport, odnosno kombinacija različitih vidova saobraćaja. Imamo kombinaciju železničkog, drumskog, voznog i vazdušnog saobraćaja.
Što se tiče samog saobraćaja, da kažem, železničkog, već su davno poznati tzv. pored kontejnerskog transporta, Ro-Ro transport, kukibeg, pigibek, koji je već davno i standardizovan i zna se način na koji se koristi, a sve u svrhu optimizacije saobraćaja, saobraćajnih troškova i transportnih troškova.
Današnje špedicije koje kod nas, takođe, postoje, ono što je jako bitno, već su davno savremeni logistički provajderi koji su sposobni da ponude i pruže kompletnu logističku uslugu i uopšte trend svih tih današnjih špedicijskih kompanija, jeste da preuzimaju i same sve više tih logističkih aktivnosti.
Što se tiče same logistike i logističkih centara, kojih je kod nas sve više, već ih ima davno, osnovna metoda – od vrata do vrata i "just in time" metoda najpre želi da pruži uslugu koja će optimizirati i minimizirati sve troškove koji se odnose na samo vozilo, na vreme trajanja tog procesa i uopšte transporta. Znači, optimizacija transporta je nešto što je neophodno u samom sagledavanju celog transportnog lanca.
Osnovne logističke usluge podrazumevaju i špediciju i transport i skladištenje i pretovar i pakovanje i uopšte, što se tiče transportnih sredstava, treba uraditi takvu kombinaciju da u pravo vreme, na pravom mestu, uz minimalne troškove, izvršimo tu uslugu.
Današnji logistički centri predstavljaju centralne elemente savremenih logističkih i poslovnih mreža. One se razlikuju po mikro i makro lokacijskom položaju, po strukturi i funkciji, ali poenta je da u samoj logistici i logističkom centru, zapravo, vršimo transport iz mikro u makro sistem, iz mikro u mikro ili iz makro u makro sistem, što, kao što sam rekla, davno je postala budućnost.
Potpisivanje ove konvencije sa Mađarskom nama predstavlja korist, kako nama, tako naravno i špediterima i ljudima koji se nalaze u Mađarskoj, jer će, koristeći, mi njihove, a oni naše ili zajedničke logističke centre, moći da imamo i minimalne troškove i da tu robu, da li dalje skladištimo, da li kroz Srbiju ili Mađarsku, potpuno je svejedno.
Što se tiče nekih novih rešenja u logistici, svakako jedna od njih predstavlja konsolidaciju robnih tokova, zatim, da se što više iskoristi tzv. intermodalni transport i korišćenje informatičkih tehnologija.
Konvencija je i mogućnost da naši drumski prevoznici koriste i nastave da koriste sve vidove kombinovanog transporta. Znamo da već Ro-La naši koriste u Mađarskoj. Naravno, to će se i nastaviti potpisivanje ove konvencije. Kao što sam i rekla, sam taj transport i sama logistika i uopšte metode, već davno nema novih, osim da kažemo da u celom tom sistemu "just in time" jeste ono što je uvek neophodno i znači minimalne troškove.
Što se tiče transporta opasnog tereta, i sami smo više puta bili svedoci prateći medije da je zbog neadekvatnog rukovanja transportom ili pakovanja opasnog tereta moglo da dođe do velikih ekoloških katastrofa, da je moglo doći čak i do gubitka ljudskih života, te stoga ovom konvencijom koju sada potpisujemo, tu su neke njene dopune, mi definišemo pravila, uputstva, obaveze i norme koje se moraju ispoštovati, a poštovanjem istih praktično čuvamo i sebe.
Šta predstavlja opasan teret? Predstavljaju sve materije koje mogu da izazovu eksploziju, koje mogu da oslobađaju otrovne gasove i koje mogu da izazovu požare. Međutim, od same definicije po strukturi i sastavu to može biti od pogonskog goriva, razne eksplozivne materije, gas itd. Čak i vid rasutog tereta u nekom obliku može biti, ako ništa, onda ekološki vrlo opasno.
Najbitnije je da se u specijalizovanim vozilima, koja su posebno obeležena i gde je taj teret spakovan u posebnoj ambalaži, vrši transport. Treba znati da se pogonsko gorivo može transportovati u fiksiranim rezervoarima, gas pod pritiskom ili zbijeni gas mora imati adekvatnu ambalažu, što je sve jasno definisano ovde Konvencijom. Uopšteno, kompletna oprema opasnog tereta se vrši kontejnerima, prenosivim cisternama ili tzv. Kontejner-cisternama.
Prednost ovog sporazume koji treba posebno da se istakne jeste da se nakon tri godine on može revidirati i da u njemu eventualno konstatacije ili nešto što se pokazalo u praksi, a da nama ne odgovara, usaglasimo sa ostalim zemljama potpisnicama ove konvencije.
Što se tiče samih vozila koja se bave prevozom opasnog tereta, ona moraju da imaju i stručno i obučeno osoblje koje će manipulisati od samog pakovanja i načina transporta ovog tereta, te stoga novina u smislu kontrole jeste tzv. savetnik za bezbednost i njegov zadatak će biti da pomogne u sprečavanju rizika koji proizilazi iz navedenih aktivnosti, a to su: pakovanje, utovar, punjenje i istovar ovog tereta, i koji mogu biti opasni po ljude, imovinu i okolinu.
Samo sam ukratko, u nekoliko crna, napomenula važnost svih ovih konvencija jer se maltene tiču transporta i prožimaju se kroz sve ostale konvencije koje su pred nama i želim da kažem da će naša koalicija u danu za glasanje podržati ovaj zakon.
Želim još svim kolegama da skrenem pažnju da jedna od retkih stvari, oko koje bi se definitivno trebalo svi da složimo, jeste činjenica da su drumski i železnički Koridor 10 najveći prioritet. Sve naše vlade, prošle, sadašnje i buduće vlade moraju da rade na dovršetku ovog koridora, kao najznačajnije investicije i jedne od glavnih koje doprinose, ali u infrastrukturnom smislu, evrointegracijama.
Ponavljam, još jednom, da će naša koalicija, SPS-JS u danu za glasanje podržati ove konvencije. Hvala. (Aplauz)

Narodni poslanik Milan Avramović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, ono što je simptomatično, a u ovoj skupštini je postala praksa da se spoji nespojivo, pa tako danas imamo 17 predloga zakona u jednoj objedinjenoj raspravi što, recimo, za Poslaničku grupu SRS ispada četiri minuta po jednom zakonu. To nije dobro vreme da se ozbiljno razmatra bilo koji sporazum, bilo koja konvencija, a kamoli bilo koji odnos između država, pogotovo država u regionu.
Bitno je napomena da je u ovaj paket zakona umešana i životna sredina i prognoza vremena, i zagađenje naftom i zagađenje mora, i set sporazuma sa Crnom Gorom, Mađarskom, Iranom, Švajcarskom i ostali predlozi u ovom dnevnom redu. Ono što je bitno za sve ove sporazume jeste da su napisani šablonski, da se odnose svi na iste stavke, samo je promenjen naziv zemlje za koju se sporazum donosi, uloga zemlje, kada je i kako radna komisija došla do sporazuma i način na koji sporazum treba da se sprovede.
Ono što je, takođe, očigledno jeste da postoje razlike između sporazuma sa zemljama članicama EU i zemljama koje još uvek to nisu. Podsetio bih, na primer, kakav je Sporazum između Srbije i Mađarske, a kakav je Sporazum između Srbije i Crne Gore i daću vam, u prilog svoje diskusije, konkretne primere za to.
Veoma je važno da se prioritet stavlja, kada je u pitanju Mađarska, na železnički i vodeni transport, da bi se rasteretio drumski, a sa ostalim zemljama iz regiona, pošto to nije moguće geografski, takav je i sporazum. Ono što je suštinski bitno za železnički saobraćaj sa Mađarskom i za vodeni saobraćaj sa Mađarskoj, jesu razlozi koji se navode u samom Predlogu zakona, a to je analiza privrednog aspekta, saradnja između Republike Srbije i Republike Mađarske, pa se u obrazloženju kaže da je poslednjih godina uočen stalni rast u količini uvezene i izvezene robe u Republiku Mađarsku, tačnije iz Mađarske u Srbiju. U startu moramo da kažemo da ovo nije razlog donošenja Sporazuma, ako uzmemo genezu kako je ovaj sporazum uopšte nastao. Onaj ko je pisao ovo obrazloženje očigledno nije imao kvalitetne argumente zbog čega ovaj sporazum dolazi na dnevni red Skupštine.
Međutim, ako uzmemo i to da je još 2005. godine krenula realizacija ovog sporazuma, kao što piše ovde, onda je sigurno da je pozadina ovog sporazuma nešto drugo. Elem, zarad istine i javnosti u državi Srbiji, jeste da Mađarska ima velike interese u Srbiji samo da bi napravila prodor ka Rusiji i Belorusiji, da suštinski mađarski interes jeste predstavljen i u obimu uvoza u našu zemlju i izvoza iz naše zemlje i da je činjenica da je, recimo, u periodu 2009. godine u vrednosti milijardu evra uvezeno iz Mađarske u Srbiju, a nepunih 320 miliona izvezeno iz Srbije u Mađarsku, tako da ekonomska opravdanost ovog sporazuma apsolutno ne postoji.
Postoje neke druge sfere koje su bitne. Kažu – prijateljska zemlja Mađarska i navodi se primer u tome kako je Mađarska pomogla Srbiji kada je bila gasna kriza. Kad uzmemo u obzir i to koliko nam je taj gas naplaćivan i koliko je u gubitku država Srbije zbog te cene gasa, vidimo da i ta cena prijateljstva nije baš mala.
Suštinski, ono što je povezano za nas i Mađarsku jeste Koridor 10, završetak autoputa Beograd – Budimpešta na evropskom Koridoru 10, koji je najavljen za kraj ove godine, videćemo kako će se to završiti i koja je uloga mađarske strane u tome.
Ono što je bitno jeste prolaz Mađarske preko tog koridora 10 za zemlje EU, posebno za Grčku i Tursku i dalje ka Aziji. Dakle, nije baš toliki interes prijateljski odnos Mađarske prema Srbiji, pogotovo ako uzmemo i druge političke aspekte koji nisu vezani za saobraćaj, a to je priznanje Kosova itd.
Ono što je navedeno u ''trgovinskom plenumu'', koji je organizovan u Mađarskoj, jeste i informacija da je premijer rekao da planira da uloži više od 2,5 milijarde evra u realizaciju projekata Koridora 10 i da želi da iskoristi ovu priliku da pozove sve mađarske kompanije da učestvuju u njihovoj realizaciji. Gospodine ministre, mislim da je upravo drugačija politika vašeg ministarstva, da ste vi neko ko forsira domaće kompanije, ali vam se politika sa politikom premijera očigledno sada kosi.
Onda, i podatak koji je izneo predsednik Trgovinsko- industrijske komore Mađarske, Laslo Fara, ukazuje da deficit Srbije u trgovini sa Mađarskom predstavlja ozbiljan problem, jer je srpska privreda iz Mađarske uvezla prošle godine oko milijardu evra, a izvezla robe za 234 miliona evra i time je Srbija na 20 mestu po obimu spoljnotrgovinske razmene sa Mađarskom. Ovo su podaci sa srpsko-mađarskog ''biznis foruma'' iz Budimpešte.
Prošle godine izvoz iz Srbije za Mađarsku opao je 50%, a iz Mađarske u Srbiju 70%, tako da ekonomska opravdanost samog Sporazuma ne stoji u ovom obrazloženju, kao iskrena namera da je to pravi razlog za donošenje Sporazuma.
Onda imamo drugi podatak koji se nalazi u obrazloženju, a to je, da koordinisano pomažu investicije u infrastrukturu svojih železnica, terminala za intermodalni transport i luka. Sada ću se osvrnuti nakratko na političku situaciju u našoj zemlji, u kakvom je stanju ''Luka Beograd", da li je izmenjen plan detaljne regulacije za ''Luku Beograd" i kakva je uloga ovog sporazuma za ''Luku'', koja će možda biti na drugom mestu tek za deset godina.
Onda se navodi, u Razlozima za donošenje ovog predloga zakona, očuvanje životne sredine, kao i pomoć prilikom dodele dozvola za transport Ro-La i za Ro-Ro, koje se izdaju kao nagradne, a ne kao tranzitne. Ako se ne varam, to je jedina pozitivna stavka u ovom predlogu zakona, time što ćemo dobiti veći broj dozvola i što nećemo čekati duže od 30 minuta na prelazima, što je i striktno navedeno u ovom predlogu zakona.
Po podacima koje posedujemo, ima 5.500 mađarskih biltena i 26.500 tranzitnih dozvola što se tiče drumskog saobraćaja, tako da je i to jedan podatak u prilog tome da postoji već, na neki način, solidna saradnja u drumskom transportu sa Mađarskom.
Što se tiče zakona sa Švajcarskom, on je definisao neke nadležnosti koje su precizirane i u samom Predlogu Protokola, a to je ono što mi nemamo za našu stranu.
U Sporazumu između Srbije i Švajcarske, u Predlogu Protokola navodi se preambula koja važi za Švajcarsku konfederaciju, a to je, da posebnu dozvolu izdaje Savezni biro za puteve iz Berna za prevoz nedeljivih stvari i ako uslovi puta dozvoljavaju prevoz. Dakle, kod nas JP "Putevi Srbije" daju saglasnost na prevoz bilo koje vrste robe koja prelazi i gabarite i osovinsko opterećenje, a oni su se ogradili ovde i napisali "ako uslovi puta dozvoljavaju prevoz", što može da znači jasan signal da ova radna grupa nije precizirala da li će JP "Putevi Srbije" izdavati dozvole.
Podsetiću vas i na slučaj od nekih prethodnih rasprava, kada sam pomenuo zloupotrebu jedne rumunske firme "Koleman", koja je premašila sve gabarite, a našla se na našim putevima, i tražio sam od vas obaveštenje šta je sa tom firmom urađeno. Do danas nisam dobio nijedan odgovor.
Zakon između Vlade Islamske Republike Iran i Srbije, takođe, ima mešovitu komisiju, s tim što je terminologija između kabotaže i unutrašnjeg transporta precizirana u samom naslovu Protokola.
Ono što je dobro, a i što bi trebalo da bude primenjeno kod nas da dobre ideje prihvatamo mi za naša pravila, iako nam se uporište nalazi u našem zakonu o međunarodnom drumskom transportu, jeste zabrana unutrašnjeg prevoza, dakle, zabrana kabataže po svim osnovama. Nema saglasnost nijedna mešovita komisija da donosi nikakve posebne odluke za kabatažu. U našem predlogu zakona se kaže "U slučaju da ne postoji državno preduzeće ili preduzeće koje ne može da izvrši takvu vrstu prevoza, onda se odobrava kabataža". U ovom slučaju, u ovom sporazumu sa Islamskom Republikom Iran striktno postoji zabrana unutrašnjeg prevoza ili u našem terminološkom prevodu – zabrana kabataže po svim osnovama. To je ono što je trebalo i mi da primenjujemo, posebno što imamo izveštaj Privredne komore da u Srbiji postoje preduzeća za sve vrste transporta.
Takođe, u Predlogu zakona Vlade Srbije i Vlade Crne Gore ima nešto što se razlikuje između predloga zakona ovih ostalih predloga koji se nalaze na dnevnom redu, a to je, mogućnost mešovite komisije da poništi kompletan ovaj sporazum, da donosi odluke mimo ovog sporazuma, da posebnim aktom utvrđuje ko može da vozi i bez dozvole, da posebnim aktom utvrđuje da li može da izdaje dozvole i da posebnim aktom utvrđuje ko može ujedno da radi i kabotažu.
Pa kaže: "Mešovita komisija iz člana 13. stav 2." To je član koji govori o formiranju ove komisije, "sporazumno može proširiti listu prevoza iz stava 1. ovog člana". Stav 1. ovog člana kaže "teretnim vozilima čija je najveća dozvoljena masa, uključujući i prikolice, ne prelazi 6 tona ili čija dozvoljena nosivost zajedno sa prikolicom prelazi 3,5 tone". Dakle, mešovita komisija, koliko sam ja razumeo, možda sam pogrešio, ispravite me ako grešim, ima pravo da odobri bilo kome prekoračenje i gabarita i opterećenja osovine mimo JP ''Putevi Srbije'' u ovom predlogu zakona sa Crnom Gorom.
Ako uzmemo i taj podatak da mešovitu komisiju prave članovi ministarstava i jedne i druge potpisnice Sporazuma, onda je činjenica da u saradnji sa Ministarstvom iz Crne Gore možemo raditi sve mimo ovog sporazuma, posebno što ovaj sporazum ima naglašenu preambulu koja kaže da ovaj sporazum ne može remetiti osnovne njihove druge sporazume koje su oni potpisali ili njihovo zakonodavstvo. A, sada, ovim sporazumima dajemo saglasnost mešovitoj komisiji da ujedno svuda remeti ono što je precizirano i samim sporazumom.
Ne znam koliko sam bio jasan, cilj svih ovih sporazuma i jeste da se poboljša tranzit ili transport između zemalja potpisnica ovih sporazuma, da se utvrdi broj CEMT dozvola koje će se koristiti, ali da, pri tom, mešovita komisija ni u jednom od ovih sporazuma nema sankciju koju može da snosi ukoliko bi napravila neki propust. To je ono što je osnovna zamerka svim ovim sporazumima. Nema pravni lek osim pravnog leka državnog zakonodavstva ukoliko se nešto iz ovog sporazuma ne ispoštuje, nema pravni status za mešovitu komisiju. Ima za vozače, ima za preduzeće koje vrši transport, ali za mešovitu komisiju nema.
Moram da ponovim ono što sam rekao prošli put, da je upravo politika Ministarstva iz prethodnog perioda bila pogrešna, da je ta politika napravila ogromne propuste prilikom dodela CEMT dozvola i da smo mi od Sekretarijata CEMT dozvola dobili pretnju da ćemo doživeti rumunski sindrom, zato što su uočene nepravilnosti. Te nepravilnosti se očigledno odnose na mešovite komisije i na politiku Ministarstva koje je u tom trenutku vršilo dodelu CEMT dozvola.
Podsetiću vas i to, prošli put sam dao neku dokumentaciju, kao jednu vrstu dokaza u prilog mojoj diskusiji, da postoje sudske presude u korist privatnih preduzeća koja su mogla da vrše transport nekog tereta, a država je dala, tj. Ministarstvo je dalo saglasnost inostranoj firmi, tačnije, dalo je saglasnost na kabotažu firmi koja nije iz naše zemlje. Onda je s tim u vezi nastao problem da li je prikolica naša ili iz Hrvatske, da li je vozač naš ili Hrvat itd. Suštinski, postoji sudska presuda koja zabranjuje rešenje Ministarstva o kabotaži, kao i privremena mera i nalog da se obešteti ono preduzeće koje je imalo mogućnost za transport te vrste tereta.
Zbog te prakse, moramo pomenuti da u svim ovim sporazumima imate preambulu u kojoj kažete da je dozvola neprenosiva i da je dozvola važeća za ime i prezime, za jedno preduzeće, kao i da se ne može menjati. Podsetiću vas, i to sam vam dao kao dokaz, da ste vi upravo politikom Ministarstva tražili da firme međusobno razmenjuju dozvole. Imam ovde spisak preduzeća koja su konkurisala za zamenu dozvola i to im je bilo omogućeno. Znate da ste jedan deo dozvola povukli, jedan deo ostavili kao rezervu, a da je jedan deo ostao u primeni tih CEMT dozvola i da su zemlje regiona, Nemačka, Hrvatska, Rumunija, pisale prigovore Ministarstvu da je uočeno da na carinskom prelazu postoje dozvole koje nisu u skladu sa CEMT dozvolama koje su objavljene na sajtu.
Evo jedan prilog o tome. Kaže: Molba za zamenu CEMT-a – molimo vas da nam za potrebe firme izvršite zamenu naše CEMT dozvole, njen model, E-3 S-1 za dozvolu E-4 S-1 sa firmom tom i tom. Dakle, ne mogu firme između sebe razmenjivati dozvole po našem zakonu. U ovim ugovorima vi imate stavku da je dozvola neprenosiva. Sada, ako Ministarstvo nije poštovalo ovu dozvolu kada je trebalo, kako će je poštovati u ovom sporazumu?
Mi apsolutno nismo protiv toga da postoji bolja saradnja u međunarodnom drumskom saobraćaju sa svim zemljama regiona, to je dobro. Treba da se zna ko gde vozi, ko šta vozi, treba da postoji red, ali ovakvom politikom Ministarstva omogućeno je da firme menjaju između sebe CEMT dozvole, i nije sprovedena sankcija ili vrsta sankcije koje treba Ministarstvo da sprovede prema firmi koja je napravila prekršaj, evo, daću vam primer.
Vi znate, gospodine ministre, da ste omogućili firmama koje se nalaze u registru svega tri, četiri meseca, da dobiju CEMT dozvole. To je dobro da se mlada preduzeća što pre razvijaju, ali je loše što se to kosi sa zakonom, kao što je i loše to da se neka preduzeća prijavljuju policiji da im je CEMT dozvola ukradena ili opljačkana, a onda se sa istom nađe na granici, pa onda vi imate problem kao Ministarstvo. Jer, na onoj granici ministarstvo te zemlje koje je uhvatilo tu CEMT dozvolu koja je proglašena nevažećom piše vama pismo i vama daje obaveštenje o svim firmama koje su zloupotrebile dozvole koje faktički ne postoje. Ono što nije dobro jeste što ta preduzeća ne snose sankcije, ne snose odgovornost. Po zakonu bi trebalo da ona snose odgovornost ili opomenu, ili da im se uzme ta dozvola, ili, možda, da im se prilikom sledeće raspodele ne da dozvola, ili da se sankcionišu novčano.
Neću sada da nabrajam koje su to firme, ali imate priloge kada su, recimo, evo, mogu to i da pročitam kako je to obavešteno od strane jednog preduzetnika ili privatnog preduzeća, koje je tražilo da mu se izda dozvola na osnovu toga što je njihova dozvola nestala u vozilu čiji je vlasnik prijavio krivičnom gonjenju "nn" lice koje je tu dozvolu ukralo. Onda se ta dozvola našla na hrvatskoj granici.
A Hrvati odmah pišu dopis Srbiji, pa kažu ovako: "Savezni ured za robni transport obavestio me je o falsifikovanim javnim ispravama CEMT dozvole. Radi se konkretno o dozvolama sa brojevima'', da ne nabrajam brojeve, ''dozvola'' (ta i ta) ''prikazana je kontrolorima dana'' (tog i tog) svež je datum, ''30. jun 2009, na saveznom autoputu A-6 od strane vozača prevoznika "MB Trans Frigo"; ''dozvola broj'' (taj i taj) ''prikazana je kontrolorima 16. juna 2009. godine na saveznom autoputu A-3 od strane prevoznika "Dunić d.o.o", pa naziv firme itd. itd.
Oni obaveštavaju da su dozvole zadržane, jer je utvrđeno odstupanje od originalne javne isprave. Onda kaže – ''Bavarski pokrajinski kriminalistički ured je utvrdio da se dotični obrasci u svojoj izvedbi štamparski materijal štampa greška razlikuje od autentičnog uporednog materijala.'' Prema tome, radi se o imitacijama.
Tako, recimo, imate iz Nemačke dopis, iz Hrvatske dopis, za "Pavlović LD Kompani", za "LDM Grup", za "NS Malić trans", itd, itd.
Sve su to preduzeća i spreman sam da vam dam tu dokumentaciju, mada sam vam već dao, ako ste pogledali, koja su zloupotrebila ministarstvo, tačnije, poništene dozvole ministarstva su koristili, jer su prijavili da im je ukradena.
Na koji način će se sankcionisati ovo, u prilog tome govori i podatak koji kaže da će se sankcionisati svi ovi sporazumi i odredbe ovih sporazuma u kojima se kaže da je dozvola neprenosiva.
Dakle, uvaženi ministre Mrkonjiću, moja namera nije bila da omalovažim ni Ministarstvo ni vas, nego politiku i praksu koja se mora promeniti i da se sankcionišu preduzeća poput ovog rumunskog preduzeća "Koleman" koje je vozilo za Kosovo i Metohiju bagere iz Nemačke, koji su stigli ''Lukom'' u Smederevo, da kopaju srpsku rudu u Obiliću, bez ikakvih saglasnosti JP ''Srbija putevi'' za gabarite koje je imalo. Ona je uhvaćena, (za sekund završavam) od strane kontrole preduzeća JP ''Srbija putevi'' da je prešlo gabarite, isključeno je iz saobraćaja i pobeglo za Kosovo i Metohiju. To preduzeće ne sme više da radi u Srbiji, jer je nanelo ogromnu štetu. Hvala. (Aplauz)

Zahvaljujem. Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Ne)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 93. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja zajedničkog načelnog pretresa, prijave za reč u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslanička grupa Za Evropsku Srbiju i Srpske radikalne stranke.
Reč ima narodni poslanik Branka Karavidić.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre i kolege poslanici, danas je na dnevnom redu niz predloga zakona o potvrđivanju sporazuma, protokola i međunarodnih konvencija. Mahom se one odnose na regulisanje pitanja transporta roba, putnika, opasnog tereta, a deo njih se odnosi na zaštitu životne sredine.
Osvrnula bih se na dva predloga zakona o potvrđivanju sporazuma sa Crnom Gorom. Prvi sporazum sa Crnom Gorom se odnosi na graničnu kontrolu u železničkom saobraćaju, a drugi na prevoz putnika i stvari u međunarodnom drumskom saobraćaju.
Posle razdruživanja Republike Srbije i Crne Gore postalo je neophodno regulisati niz problema koji su nastali u funkcionisanju granične kontrole u železničkom saobraćaju. U proteklom periodu sprovedeno je niz privremenih mera od strane graničnih organa i ''Železnice Srbije'' koji su imali za cilj poboljšanje uslova za obavljanje kvalitetnije kontrole prelaženja državne granice sa Crnom Gorom.
Potrebu za donošenje ugovorne regulacije osim graničnih organa iskazali su iz železničkih preduzeća obe države. Ratifikacijom ovog sporazuma doprineće se efikasnijem i kvalitetnijem odvijanju granične kontrole u železničkom saobraćaju između dve države.
Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o prevozu putnika i stvari u međunarodnom drumskom saobraćaju sa Crnom Gorom ima zajednički interes Republike Srbije i Crne Gore da se što bolje međusobno razviju ekonomski i trgovinski odnosi.
Sporazum pokazuje i rešenost obe države da uspostave što bolju saradnju u međunarodnom drumskom saobraćaju, a sve u okviru tržišne ekonomije, vodeći računa o zaštiti životne sredine i ljudi.
Istim se omogućuje i veća bezbednost saobraćaja. Kako je inicijativa za sklapanje ovakvog sporazuma postojala još od 2007. godine, isti je potpisan 28. avgusta 2009. godine. Bitno je istaći da su odredbe Sporazuma u skladu sa Rezolucijom i principima Ekonomske komisije UN za Evropu i Međunarodnog transportnog kvoruma.
Sada bih prešla na Sporazum o fondacijskoj saradnji ''Transevropske železnice'', koji je projekat Ekonomske komisije UN za Evropu i koji predstavlja okvir za regionalnu saradnju zemalja centralne i jugoistočne Evrope, sve u pogledu razvoja efikasnog međunarodnog železničkog i kombinovanog saobraćaja u ovim zemljama.
Problemi koji će se razmatrati i rešavati tiču se pružanja kvalitetnije saobraćajne usluge u železničkom saobraćaju, smanjenja ekoloških, bezbednosnih problema na glavnim pravcima u centralnoj i istočnoj Evropi. Projekat je posvećen i pružanju pomoći u procesu evropskih integracija i ekonomskog razvoja kroz olakšavanje obavljanja železničkog transporta u Evropi.
Republika Srbija ima status posmatrača uz učešće u pojedinim aktivnostima na projektu. Kako je interes Republike Srbije da očuva postojeće i ojača pozicije koje ima u obavljanju tranzitnog saobraćaja na pravcu od centralne Evrope do Bliskog Istoka, kao logično, nameće se i samo pristupanje Republike Srbije projektu ''Transevropske železnice''.
Članstvo naše zemlje u ovom projektu omogućiće aktivno učešće u razvijanju projekta, a zatim i u uključivanju u kreditne aranžmane namenjene realizaciji istog.
Osvrnula bih se i na Sporazum između Republike Srbije i Regionalnog centra za životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu o pravnom statusu istog u Republici Srbiji. Regionalni centar za životnu sredinu osnovale su Evropska komisija, SAD i Mađarska 1990. godine sa sedište u Sent Andreji, a Kancelarije se nalaze u svakoj od 16 zemalja korisnica, odnosno potpisnica Sporazuma. Inače, odnosi se na zemlje centralne i istočne Evrope.
Regionalni centar za životnu sredinu je nestranačka, nezavisna, neprofitna međunarodna organizacija, čija je misija pružanje pomoći u rešavanju problema životne sredine u Centralnoj i Istočnoj Evropi.
Takođe, sprovodi svoju misiju promocije saradnje sa nevladinim organizacijama, sa Vladinim institucijama i poslovnog sektora i drugih partnera u oblasti zaštite životne sredine, kao i pružanja pomoći podrške slobodnoj razmeni informacija i procesima učešća javnosti u donošenju odluka koje se tiču zaštite životne sredine.
Regionalni centar interpretira i sprovodi u praksi svoju misiju u duhu Agende 21, posebno obraćajući pažnju na veze između socijalnih, ekonomskih i pitanja iz oblasti zaštite životne sredine.
Finansiranje Regionalnog centra za životnu sredinu u potpunosti je projektnog tipa, a izvori finansiranja za projekte su donacije i ugovori sa raznim vladama, međunarodnim organizacijama i privredom.
U poslednjih pet godina izvori finansiranja su Evropska komisija, Vlada Italije, Holandije, Danske, Švajcarske, Norveške, SAD i Japana, kao i razne agencije UN.
Regionalni centar je aktivan u raznim oblastima održivog razvoja, povezujući rešenja i zainteresovane strane po pitanjima kao što su politika, zaštita životne sredine, klimatske promene, obnovljivi izvori energije, upravljanje otpadom i drugo. Regionalni centar implementira oko 300 projekata godišnje.
Mreža Nacionalnih kancelarija doprinosi misiji Regionalnog centra, obezbeđujući prisutnost lokalnih partnera, sprovođenje projekta i programa koji služe lokalnim potrebama, Regionalni centar ima nacionalnu kancelariju u Srbiji, ona se nalazi u Beogradu, a Projektne kancelarije u Pirotu i Ljuboviji.
Posredstvom Kancelarije u Beogradu implementiran je veliki broj projekata u zemlji.
Što se tiče programskih oblasti u kojima je finansiran ovaj deo, to su: izgradnja kapaciteta, ekonomija i investicije u oblasti zaštite životne sredine, održivi lokalni razvoj, klimatske promene i obnovljivi izvori energije.
Sporazum omogućava efikasnije poslovanje Regionalnog centra za životnu sredinu, posebno u delu koji se odnosi na pravovremeno korišćenje sredstava za realizaciju projekata u oblasti zaštite životne sredine, koji se finansiraju iz donacija već pomenutih zemalja. Isti obavlja funkciju Sekretarijata za regionalne programe EU u oblasti zaštite životne sredine, namenjene kandidatima i potencijalnim kandidatima za članstvo.
Sporazum, osim misija aktivnosti utvrđuje i niz elemenata kojima se definiše pravni status Kancelarije regionalnog centra za životnu sredinu u Republici Srbiji.
Potvrđivanjem ovih i ostalih međunarodnih konvencija, sporazuma, Republika Srbija je spremna da prihvati sve obaveze i prava proistekla iz njih i uključuje se veoma aktivno u regionalne organizacije, prihvata i poštuje međunarodne norme, tako da ću u danu za glasanje dati svoj glas svim ovim konvencijama. Hvala. (Aplauz)

Zahvaljujem. Narodni poslanik Radiša Ilić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče ovog seta predloga zakona o potvrđivanju sporazuma, protokola i međunarodnih konvencija, govoriću o onim predlozima zakona koji se odnose na zaštitu životne sredine, a u ovom setu ih ima ukupno šest. Doduše, neki predlozi zakona, rekao bih, da su pomalo smešni, gledano sa stanovišta šta će doneti Republici Srbiji, odnosno zbog čega su joj potrebne određene konvencije, poput one konvencije o sprečavanju zagađenja mora sa brodovima itd, da ih sada ne nabrajam.
Što se tiče Protokola o statičkoj proceni uticaja na životnu sredinu, uz Konvenciju o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu, mnogo toga se može reći. Najbitnije je odgovoriti na pitanje – hoće li Republika Srbija biti zaštićena od država sa kojima se graniči i koje su, takođe, morale ili tek moraju da usvoje ovaj protokol? Pitanje je i u kojoj meri se ti protokoli poštuju od drugih zemalja i u EU i od onih koje su kandidati itd?
Pošto je opšte poznato da su ovi protokoli mrtvo slovo na papiru, usvajaju se na brzinu da bi se ispunili uslovi koje EU postavlja vladama tih zemljama. Juče smo čuli da su Bugari usvajali sve redom, čak i, neprevedene zakone, na engleskom, samo da se ispune ti uslovi EU. Sada treba da očekujemo od određenih zemalja u našem okruženju, da izrađuju stratešku procenu uticaja na životnu sredinu koja se može ticati i naše teritorije, a znamo kako su i zašto se u stvari usvajaju ti protokoli.
Ima li naša Vlada ili nadležno ministarstvo saznanja o svim potencijalnim zagađivačima i to velikog kalibra u našem okruženju. Recimo, o rafinerijama nafte, o termoelektranama, o nuklearnim elektranama kao što je "Kozloduj", o velikim topionicama, o azbestnim postrojenjima, pogotovo o postrojenjima za odlaganje i preradu opasnog otpada. Vratiću se kasnije na ovo postrojenje. Zatim, velikih rudarskih kopova i prerade rude, objekata za skladištenje petrohemijskih i hemijskih proizvoda, kao i pustošenje šuma na velikim površinama.
Sumnjam da će u budućnosti bilo kakvi protokoli moći da zaustave namere našeg suseda, ali ćemo zato mi, verovatno, glumiti veće evropejce od onih ih Brisela, pa ćemo i ono i što treba i što ne treba gasiti i zatvarati, ako već nisu to učinili stečajem.
Postavljam pitanje – da li za Republiku Srbiju postoji neka analiza koliko smo uopšte ugroženi u prekograničnom kontekstu? Verujem da imamo zajednički razlog za brigu.
Sada bih želeo nešto da kažem u vezi postrojenja za odlaganje i preradu opasnog otpada koja jesu neophodni Srbiji, ali za čiju izgradnju postoje neki standardi u zemljama EU i kao takvi trebalo bi da se primenjuju i kod nas. Međutim, upravo se na primeru Srbije vidi koliko je EU stalo da se ti standardi primenjuju u Srbiji. Jedno takvo postrojenje u planovima lutalo je Srbijom, i još uvek luta, već sedam godina. Prvo je bilo planirano za Vojvodinu, ali je 2003. godine Izvršno veće Vojvodine i donelo odluko o zabrani izgradnje takvog postrojenja na njenoj teritoriji. Isto se to dogodilo i u Šapcu, Kragujevcu, tačnije u selu Divostinu, pa nedavno i u Ćupriji, kada su predstavnici Vlade, odnosno Ministarstva i čelnici lokalne samouprave, umalo bili linčovani od nezadovoljnih građana, da bi se priča nastavila, nažalost, ovih dana u Pojatama, malom mestu u Opštini Ćićevac.
EU je uslovila Republiku Srbiju, da se takvo jedno postrojenje mora izgraditi u centralnom delu Republike Srbije i za to daju 14 miliona evra bespovratno, ali samo da se to postrojenje što pre napravi. Nije teško zamisliti kakav interes pojedine zemlje EU imaju što se tiče ovog postrojenja.
Sada imamo na delu pravu sliku i priliku brige Evrope za životnu sredinu Srbije, dobro se zna, a to je potvrdio i pomoćnik ministra za zaštitu životne sredine, gospodin Aleksandar Vesić, da se moraju ispuniti neki osnovni standardi koji važe i u EU, kao što su: blizina naselja, površinske i podzemne vode, rečni tokovi. Ne zaboravimo poljoprivredno zemljište, objekte vodosnabdevanja, kulturno-istorijske spomenike itd.
Kada je u pitanju bila Ćuprija, nijedan taj uslov nije bio ispunjen, a što je najgore javnost je obaveštena u minut do 12. Sada istu takvu situaciju imamo i u Pojatama kod Ćićevca. U neposrednoj blizini su Velika Morava, veliki broj sela sa preko dve hiljade stanovnika, sami gradovi Ćićevac i Varvarin, Paraćin je na 10 kilometara vazdušne linije, Ćuprija i Kruševac su na 20 kilometara vazdušne linije. Dakle, ogroman broj poljoprivrednih parcela na kojima se proizvodi velika količina povrtarskih proizvoda i da pomenem samo neka sela, poput, Drenovca, inače, rodnog sela ministra zdravlja Tomice Milosavljevića. Meštani Drenovca očekuju da ih ministar zaštiti od izgradnje ovog postrojenja, na samo dva kilometra od njihovog sela. Zatim, sela Vidovo, Striža, Sikirica, Obrež, Katun itd.
O kojim sada standardima EU da pričamo u ovom slučaju, kada se svesno krši, samo da bi se po svaku cenu došlo do cilja? Ako nas ministar Dulić i njegovi pomoćnici ubeđuju da nije štetno i opasno po život i zdravlje ljudi i po životnu sredinu, gradi to postrojenje, što to postrojenje ne napravi na Novom Beogradu ili ispod Avale ili u Surčinu? Što ga guraju u siromašnim opštinama, poput, Ćuprije, Ćićevca i nekih drugih, nudeći krpljenje udarnih rupa, opravki krova po sportskim halama, nudeći radna mesta uz tečni cijanid, kiseline, baze, otrovnu ambalažu, hemijski otpad itd, posle kojih će ti "zaposleni srećnici", polako, ali sigurno, otputovati na onaj svet, usled tako zdrave radne sredine?
Građanima ostaju kao i do sada peticije i protesti, što će se verovatno dogoditi i u Ćićevcu, još da spomenem Krnjevo, selo kod Velike Plane, gde se Vlada, kršeći i domaći zakon, a i te standarde EU, namerila da izgradi skladište opasnog otpada i to samo na nekoliko stotina metara od osnovne škole.
Zamislite sada sa čime se suočavaju ti nesrećni ljudi. O tome će nešto više, kasnije, govoriti poslanik SRS, Dušan Marić.
Što se tiče Međunarodne konvencije o zagađenju mora sa brodova, iako Srbija nema more, pa je malo i smešna potreba za ovom konvencijom, nije naodmet pomenuti neke podatke, kako bi onima koji slušaju bilo zanimljivo da čuju te podatke, a tiče se konkretno Sredozemnog mora, odnosno Mediterana. Mediteranom plovi oko 30% svetskog tankerskog prevoza nafte i derivata, a njegove obale svake godine su prepune turista. Svakog dana, u proseku se u Mediteran izlije 2.600 tona nafte. Pošto je reč o zatvorenom moru, posledice mogu biti katastrofalne. Najveći deo izlivene nafte dolazi posle ilegalnog pranja tankera na otvorenom moru, a tu je direktno ugrožen sav živi svet u moru.
Dobar deo zemalja su članice EU iz Evrope kao što su, recimo, Španija, Francuska, Italija i Grčka, a to znači da i kod njih postoje strogi ekološki zakoni, visoka svest, kako naši zvaničnici Vlade vole da kažu, ali, vidimo kako se u stvarnosti poštuju ti zakoni koji se nama naturaju iako nemamo more.
Sada bih nešto rekao o Evropskoj konvenciji o međunarodnom transportu opasnog tereta u drumskog saobraćaju i o Evropskom sporazumu o međunarodnom transportu opasnog tereta na unutrašnjim plovnim putevima, o nečemu što ima veze i sa ekologijom, ali i sa saobraćajem, a može imati i dalekosežne posledice po stanovništvo i životnu sredinu.
Što se tiče međunarodnih plovnih puteva, postoji jedna odrednica u članu 1. tačka 3) koja kaže da se Sporazum ne primenjuje na brodove i pomoćne brodove ratne mornarice. Ovde treba postaviti pitanje – čije ratne mornarice? Sa pravom se pitamo mi, građani Srbije, kada imamo na umu i SOFA sporazum o slobodnom prelasku NATO trupa kroz Srbiju, korišćenje svih saobraćajnih resursa, i vodenog i kopnenog i vazdušnog, zatim, kada imamo na umu otvorene težnje pojedinih, nažalost, visokih državnih činovnika prema NATO, koji se inače pored rušenja Srbije proslavio i prosipanjem uranijumskog otpada širom Srbije.
Šta će im smetati da bilo šta u bilo kom obliku prevezu svojim transportnim sredstvima, bilo plovnim putem, bilo u drumskom saobraćaju, makar se to ticalo i ugrožavanja životne sredine u Republici Srbiji?
Nešto slično ovo ima u Konvenciji međunarodnog transporta opasnog tereta u drumskom saobraćaju samo je to u ovom slučaju član 4. tačka 3). Nešto što još više zabrinjava sadržano je u članu 7. Evropskog sporazuma o međunarodnom transportu opasnog tereta na unutrašnjim plovnim putevima i to, konkretno, u tački 1) pod A – o ovoj odredbi opasne materije država može prihvatati da se transportuju kroz sopstvenu teritoriju iako te materije ne ispunjavaju sve ove standarde koji su do detalja prikazani u ovom sporazumu, od blizu hiljadu starana. To znači da će država moći ukoliko dobije primamljivu ponudu za prolazak neke vrste opasnog tereta kroz našu zemlju da to i sprovede na sopstveni rizik. Znam da će i ministar i svako drugi ko odlučuje o nečemu u ovoj državi tako nešto apsolutno isključiti.
Navešću jedan drastičan primer koji je do dan-danas ostao enigma za javnost u Srbiji, a tiče se ove problematike. Bilo je davno, pre 21 godinu, ali nije naodmet da se čuje o čemu se radi, radi nauma. Godine 1989. nemački brod potisnica "Barbara Blomberg" Dunavom je prevozio osiromašeni uranijum iz Nemačke kroz Jugoslaviju. U pitanju je bila količina od 1.200 tona otpada, vrednosti oko dve milijarde dolara. O tome svedoče mnoge poznate ličnosti i lica koja su tada bila zadužena za zaštitu životne sredine, zatim, lekari, priznati stručnjaci, ondašnji delegati u Saveznoj skupštini. Skoro cela posada tog broda je mrtva, a po rečima uvaženog doktora Sibina Ilića to su bili jednim delom i Srbi koji su honorarno odradili taj posao tokom prolaska kroz Jugoslaviju. Sami su priznali da su dobili veliki novac.
Poznata je priča da su Gajgerovi brojači pored Dunava popucali u momentu prolaska tog konvoja. Jedan deo tereta je brodom "Peterhof" otišao za Rumuniju i to najverovatnije do termoelektrane "Malovac" na sedam kilometara od naše granice, a drugi deo je završio u ''borskom basenu''. Pored Dunava su se tada mogli videti i bezbrojni primerci uginulih vodozemaca na granama i žbunju koji su prvi stradali od velike radijacije.
U to vreme u Beogradu, 1989. godine u avgustu radioaktivnost je bila 3.600 puta veća od dozvoljene i utvrđeno je da je talas naišao sa istoka, iz pravca Bora. Što se tiče samog tovara postoji izveštaj nemačkih i austrijskih instituta da je brod nosio radioaktivne materije, teške metale i kancerogene hemikalije. Turska je tada zabranila iskrcavanje tereta na svojoj teritoriji. Posledice svega ovoga su strašne. Procenat obolelih od raka u istočnoj Srbiji, odnosno u Timočkoj krajini je daleko veći nego u ostalim delovima Srbije. Prosečna smrtnost na borskom području je znatno povećana, a posebna je tragedija sve češća pojava malignog oboljenja kod dece.
Ovo je samo primer, i neka nam svima posluži za nauk, da sporazumi, zakoni, konvencije nikada nisu dovoljne da se spreči jedan ovakav zločin prema stanovništvu i državi uopšte. I tada su verovatno postojali zakoni u ondašnjoj Jugoslaviji, ali se ipak dogodilo ovako nešto.
Takođe, imamo još jedan primer opet vezan za Bor. U pitanju je koncentrat sa izuzetno opasnim elementima koji je, iste ove, 1989. godine iz Portugalije prebačen brodom "Unija" do ''Luke Bar'' odakle se transportovao u ''borsku topionicu''. Tovar sa broda niko u svetu nije želeo da kupi, čak ni Čaušeskuova Rumunija, a i tadašnja Albanija je odbila to da uradi.
Po rečima Milije Grujičića, nekadašnjeg rukovodioca RTB "Bor", tada je oko 10.000 tona koncentrata sa živom, arsenom i talijumom završio u ''topionici bakra''. Njegovom preradom na grad i okolinu, verovali ili ne, palo je 570 kilograma žive, što znači da je na svakog stanovnika u proseku palo po 10 grama žive. Koliko ovakav način transporta može da bude ilegalan, ali sa znanjem najvećih struktura, pokazuje i tvrdnja novinara NIN-a, Dragana Jovanovića, da je tadašnji ministar spoljnih poslova Nemačke, Genšer, zapretio tadašnjem ministru spoljnih poslova, Budimiru Lončaru, da se o tome prekine svaka kampanja u domaćoj štampi, inače će biti vraćeni svi poluilegalno useljeni gastarbajteri romskog porekla.
Koliko je ovo gorući problem koji možda još uvek postoji govori činjenica da je holandski poslanik u Evropskom parlamentu tražio 2002. godine da se ispitaju informacije o ilegalnom transportu opasnog otpada iz nekih zemalja EU u zemlje Balkanskog poluostrva.
Ovo su samo primeri koji bi trebalo da nam posluže kao upozorenje da nisu dovoljni deklarativno usvojeni zakoni već i visoka svest odgovornih pojedinaca koji se u datom trenutku nalaze na značajnim državnim funkcijama. Zahvaljujem. (Aplauz)

Zahvaljujem. Reč ima poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo, šanse da fudbalska reprezentacija Srbije na leto na prvenstvu u Južnoj Africi postane prvak sveta jesu realno vrlo male. Ali mislim da nema nikakve sumnje da će Skupština Republike Srbije ove godine postati prvak sveta u broju usvojenih zakona. Prošle godine smo u ovoj disciplini bili, ako sam dobro zapamtio, drugi ili treći u Evropi. Ove godine ćemo nema sumnje biti šampioni ne Evrope, nego sveta. S tim u vezi, mislim da ne bi bilo naodmet da se selektor fudbalske reprezentacije Radomir Antić i njegovi saradnici u najskorije vreme konsultuju sa gospođom Đukić-Dejanović oko efikasnosti rada i možda bi to dalo neke rezultate u konačnom uspehu fudbalske reprezentacije.
Imamo situacije da u Srbiji fabrike stoje, zemljom se širi opšta epidemija besposlice. Ljudi nemaju posla, ali zato Skupština Srbije radi u dve, a imali smo situaciju, kada smo raspravljali o Srebrenici, da radi čak i u tri smene i udarnički proizvodi zakone.
Problem je što od tih zakona uglavnom nema koristi, nema nekog praktičnog efekta.
Prošle godine smo, čini mi se, usvojili nešto između 250 i 300 zakona. U isto vreme u Srbiji je bez posla ostalo prema zvaničnim podacima između 180 i 200 hiljada ljudi. To nema direktne, ali ima indirektne veze.
Ponekad imam osećaj da Skupština radi kao da nas je narod izabrao da radimo na normu. Svojevremeno, kao student, preko Studentske zadruge, sa grupom kolega, kopao sam kanale na fudbalskom terenu u Železniku. Na početku smo to radili na satnicu. Međutim, kasnije da bi što pre završili posao i da bi što pre zaradili pare, sa poslodavcem smo dogovorili da to radimo na normu. Kako građevinski radnici imaju običaj da kažu radili smo na akord. Zaista imam osećaj, a to potvrđuje dnevni red ove sednice i način na koji se ona odvija, da ova skupština radi na normu, kao da je neko odredio ili naredio, zadao koliko zakona Narodna skupština mora da usvoji u određenom vremenskom periodu i sada nastojimo da ispunimo dobijeni zadatak. Nema veze što većina narodnih poslanika mnoge od tih zakona nije ni videla, a kamoli pročitala.
Na ovoj sednici raspravljamo, čini mi se, oko 60 zakona o potvrđivanju međunarodnih konvencija, sporazuma, ugovora itd. Pred građanima Srbije i ovim visokim domom tvrdim da u ovoj skupštini od 250 poslanika nema nijednog poslanika koji je pročitao većinu ovih konvencija, ugovora i sporazuma. Molim, ako postoji poslanik koji je to uradio da se javi da me demantuje, a ja ću pokušati da mu dokažem da ne govori istinu.
Mi danas raspravljamo o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Republike Srbije i regionalnog Centra za životnu sredinu za Centralnu i Istočnu Evropu, o pravnom statusu Regionalnog centra za životnu sredinu u Republici Srbiji i o Predlogu zakona o potvrđivanju Protokola o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu, uz Konvenciju o proceni uticaja na životnu sredinu u prekograničnom kontekstu. Teško je da se pročita a kamoli da se zapamti.
Istovremeno imamo situaciju da Vlada Srbije krši sopstvene odluke o potrebi izrade procene uticaja na životnu sredinu.
Vlada Srbije je 11. decembra 2008. godine donela Uredbu po kojoj je procena uticaja na životnu sredinu neophodna za skladišta, za deponije opasnog otpada. To je nešto što se podrazumeva. Za šta drugo treba procena ako ne treba za deponije opasnog otpada?
Međutim, samo šest meseci kasnije, 25. juna 2009. godine, Vlada Srbije je donela odluku, Zaključak da se u vojnom objektu iznad sela Krnjeva, opština Velika Plana, koji je u državnoj svojini Republike, izvrši odlaganje opasnog otpada.
Istim zaključkom Vlada je navedeni objekat izuzela iz nadležnosti Ministarstva odbrane i ustupila ga Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja.
E sad, šta je ovde bitno? Bitno je da nema procene uticaja na životnu sredinu. Zvuči neverovatno. Mi usvajamo međunarodne konvencije kojima se obavezujemo da ćemo poštovati svoje obaveze, da ćemo voditi računa o tom vrlo bitnom segmentu kada su u pitanju ovakvi objekti, kada je u pitanju zaštita životne sredine, a pravimo skladište opasnog otpada bez procene uticaja na životnu sredinu.
Danas u Srbiji, po zakonu, ne možete da podignete šupu, ne možete da podignete kuću bez te procene, a Vlada donosi odluku da usred Šumadije, na granici između Šumadije i Pomoravlja, u naseljenom mestu, gde ima četiri hiljade stanovnika, nedaleko od seoske škole koju pohađa nekoliko stotina učenika, nekoliko od lokacija na kojima se nalaze izvorišta vode, nekoliko stotina metara od prvih seoskih kuća prave skladište opasnog otpada, bez procene uticaja na životnu sredinu. To je prosto, neverovatno.
Radovi na preuređenju ovog vojnog objekta počeli su u februaru mesecu. Vest da će u njihovom mestu biti izgrađeno skladište opasnog otpada uznemirila je građane Krnjeva i Velike Plane. Oni su organizovali, i od tada taj objekat drže pod stalnom blokadom, što fizičkim stražama, što blokadom građevinskim mašinama i tvrde da neće odustati od te blokade sve dok Vlada ne promeni svoju nerazumnu odluku.
Pod pritiskom javnosti Vlada je obustavila izvođenje radova na adaptaciji ovog objekta, međutim, čuli smo od ministra Dulića da Vlada neće odustati od svoje opasne namere da opasan otpad skladišti iznad sela Krnjevo.
Postavljam jedno logično, zdravorazumsko pitanje, koje bi verovatno postavio svaki građanin Srbije – kako je moguće da pored toliko napuštenih delova Srbije, nenaseljenih delova Srbije, pored toliko vojnih objekata na tim lokacijama, pored toliko vojnih objekata u planinama, pored toliko napuštenih rudnika, Vlada donosi odluku da opasan otpad skladišti pored autoputa, pored Morave na odvodu jednog gusto naseljenog mesta?
Skrećem pažnju da se ovde ne radi samo o izazivanju trajne opasnosti po zdravlje stanovnika Krnjeva i okoline, nego da je u pitanju grubo kršenje niza zakonskih propisa.
Sada ću iskoristiti ovo vreme koje mi je ostalo na raspolaganju da ukažem na te primedbe.
Radovi na navedenom objektu su počeli pre nego što su lokalna samouprava i mesna zajednica Krnjevo uopšte bili upoznati da je njihovo selo određeno za lokaciju na kojoj će skladištiti opasan otpad. Vlada je imala zakonsku obavezu da upozna lokalnu samoupravu sa svojom namerom. U krajnjem slučaju, u pitanju je jedan domaćinski običaj. Kada idete u goste kod nekog vi se najavljujete, a kamoli kada idete sa tovarom opasnog otpada. Idete kod njega da mu radite objekte koji će možda ugroziti zdravlje stanovništva i vi se ne najavljujete.
Sledeća stvar, Prostornim planom opštine Velika Plana koji je potvrđen od strane nadležnih republičkih organa i regulacionim planom za naseljeno mesto Krnjevo, nije predviđeno da se na toj lokaciji može izgraditi sličan objekat i da se na toj lokaciji može skladištiti opasan objekat.
Praktično, ukoliko Vlada ne odustane od svoje namere ona bi direktno prekršila Zakona o planiranju i izgradnji, član 145.
Vlada Srbije usvojila je i Pravilnik o načinu postupanja sa opasnim otpadom. Po tom Pravilniku objekat u kojem se odlaže opasan otpad ne može biti udaljen manje od pet kilometara od naseljenog mesta. Može biti samo u slučajevima ukoliko postoji neka velika prirodna zapreka, planina ili nešto što selo štiti od moguće opasnosti i u tom slučaju udaljenost mora biti najmanje dva kilometra.
Objekat u Krnjevu se nalazi nekoliko stotina metara od drugih seoskih kuća i ne postoje neke fizičke prepreke osim nekoliko stotina stabala i oranica koje su zasejane žitom.
Po istom propisu, po istom Pravilniku koji je usvojila Vlada Republike Srbije objekat u kojem se skladišti otpad mora biti udaljen najmanje tri kilometra od zaštićenog prirodnog dobra i spomenika kulture. Ovo skladište se nalazi nekoliko stotina metara od zgrade najstarije seoske osnovne škole u Srbiji i crkve brvnare iz 17. veka, koja se po svim turističkim i katalozima SPC tretiraju kao jedan od najznačajnijih spomenika kulture iz tog vremenskog perioda.
Sledeće skladište se nalazi nekoliko stotina metara od izvorišta pijaće vode, koje koriste građani Krnjeva i učenici osnovne škole. Radovi na ovom objektu započeti su bez građevinske dozvole. Građevinski inspektor je izišao na lice mesta i utvrdio da ne postoje potrebni papiri. Po tome je sačinio zapisnik u prisustvu svedoka. Upoznao je Ministarstvo za životnu sredinu. Upoznao je sve nadležne državne sekretare i Vladu. Međutim, oni po običaju ostaju gluvi. I, kao što sam rekao, poslednja stvar, nije urađena procena uticaja na životnu sredinu.
Vlada i nadležni iz Ministarstva pokušavaju da ovu svoju nameru opravdaju činjenicom, tvrdnjom, kako se objekat ne nalazi u nadležnosti civilnih organa, zato što je to vlasništvo Ministarstva odbrane. To nije tačno! Objekat je vlasništvo Republike Srbije. Republika Srbije je objekat svojevremeno ustupila Ministarstvu odbrane. Zaključkom od 25. juna prošle godine Vlada je taj objekat izuzela iz nadležnosti Ministarstva odbrane i predala ga u nadležnost Ministarstvu za životnu sredinu. Tom odlukom Ministarstvo za životnu sredinu se obavezalo da će voditi računa o bezbednosti tog objekta. Dakle, jasno je da se radi o civilnom objektu.
Sledeći bitan momenat koji govori u prilog ovoj tezi da Vlada nije u pravu jeste činjenica da će u objektu opasni otpad skladištiti privredno društvo koje je taj posao dobilo na javnom tenderu.
I, ono što, u svakom slučaju, nije nešto što će uspokojiti građane Krnjeva jeste činjenica da to privredno društvo, to preduzeće, ima sedište u Republici Hrvatskoj.
U vezi sa ovom temom, još je razumljiviji otpor građana Krnjeva ako se ima u vidu činjenica da se nekoliko kilometara odatle, na putu prema Smederevskoj Palanci, nalazi jedna velika deponija smeća koja bukvalno godinama onemogućava vlasnike okolnih parcela, okolnog poljoprivrednog zemljišta da ga obrađuje kako treba, da ne govorim sada o mogućem uticaju na ova izvorišta vode.
Opština Velika Plana i mesna zajednica Krnjevo su se više puta obraćali opštini Smederevska Palanka i nadležnim državnim organima da po ovim pitanjima preduzmu određene mere da se ova deponija ukloni, međutim, i ti zahtevi su ignorisani.
Sada, na kraju, kada država i njena vlada na jedan ovako očigledan i brutalan način i po pitanju, koje je izuzetno važno, najvažnije pitanje, to je životna sredina, zdravlje stanovništva, kada krše sopstvene zakone, a vidimo i međunarodne zakone, a potvrdićemo sada njihovo usvajanja, preuzećemo obaveze koje postoje u tim međunarodnim zakonima, oda se postavlja pitanje – kako se može od građana očekivati da oni poštuju te zakone i da poštuju tu sopstvenu državu?
Moram da izrazim i svoje nezadovoljstvo nereagovanjem Odbora za životnu sredinu. Skupština opštine Velika Plana je uputila zahtev Odboru za životnu sredinu da se po ovom pitanju održi hitna sednica. Predsednik Odbora, Čedomir Jovanović, zakazao je sednicu. Sednica je održana, međutim, bez prisustva kvoruma, zato što su sednicu bojkotovali poslanici vladajuće koalicije.
Na toj sednici, gospodin Jovanović je konstatovao, na osnovu raspoloživih činjenica, da se radi o vrlo opasnoj aktivnosti Vlade Republike Srbije, o protivzakonitoj aktivnosti. Zaključio je da će se pismeno obratiti premijeru Cvetkoviću, da će se obratiti ministru za životnu sredinu, da će konsultovati predsednike svih poslaničkih grupa, kako bi Odbor mogao da održi sednicu. Čak je konstatovao, ukoliko se to ne dogodi, da će obaviti konsultacije sa opozicionim predsednicima poslaničkih grupa, da zatražimo – da se pitanje opasnog otpada u Krnjevu nađe kao posebna tačka dnevnog reda Skupštine Srbije. Najavio je čak i mogućnost da članovi Odbora posete Krnjevo i da vide o čemu se radi.
Zaključujem, zaključkom, zahtevom predsednik Odbora za životnu sredinu da zakaže hitno sednicu Odbora. Apelujem na predstavnike svih poslaničkih grupa, da svi poslanici dođu na tu sednicu, da članovi Odbora odu na teren u Krnjevo i da utvrde o čemu se radi. Mislim da je to najpoštenije. Ako Skupština opštine Velika Plana, ako mi građani Krnjeva obmanjujemo javnost, onda mislim da je u interesu Vlade i u interesu Odbora da se izađe na teren, da se iznesu argumenti i kaže – gospodo, vi obmanjujete javnost, jer su ovde ispunjeni svi uslovi da se ovaj objekat pretvori u skladište opasnog otpada.
Na kraju, shodno svim iznetim činjenicama tražim od Vlade Republike Srbije da učini jedan razuman, logičan, potez, u skladu sa Zakonom, u skladu sa svojim zakonskim i moralnim obavezama – da stavi van snage svoju Odluku od 25. juna 2009. godine i da za skladištenje ovog otpada pronađe neku pogodniju lokaciju. Gde god ta lokacija bude, od nje će biti štete i od nje će postojati opasnost po lokalno stanovništvo. Međutim, kažem, nije isto ako se skladišti opasan otpad u nekom napuštenom rudniku, u nenaseljenom području ili ako se skladišti u selu koje ima 4.000 stanovnika. Hvala.