Zahvaljujem. Reč ima gospođa Gordana Čomić, replika.

Sa zahvalnošću kolegi Krasiću, replika, odnosno razjašnjenje, kroz dijalog, oko legalnog i legitimnog stava koji on ima da je ovaj zakon nepotreban. Moj stav je da je zakon potreban, neophodan. A, razlog je da ljudi ne umeju, neće, ne znaju, sami od sebe da se jedni prema drugima ophode bez diskriminacije. I dok to pričate, bez regulacije, gde ćete nabrojati šta su sve oblici diskriminacije, ljudi neće sami od sebe prestati da diskriminišu nekog drugog samo zato što je različit po polu, rodu, uzrastu, po imovnom stanju, neće prestati da vas diskriminiše javna vlast, bez obzira da li sam ja neko ko pripada trenutno vladajućoj većini a vi opoziciji, što će se, nadam se, jasno u Srbiji ustanoviti kao proces da je normalno da se menja.
Vi imate jednu rečenicu koju mi ovde slušamo, a to je, da jedni drugima umemo da pretimo da će neko izgubiti izbore. To nije normalno. Izgubiti i dobiti izbore je prirodna stvar, ali to ne mogu da stavim u zakon, jer već postoji u izbornom zakonu, u broju političkih stranaka, u pravilima itd. To znamo, treba samo da naučimo praksom da menjamo svoje ponašanje jedni prema drugima, zato što imamo različita politička gledišta.
Zašto je potreban taj listing, ta mapa, taj spisak diskriminacije? Zbog toga što je regulacija o tome jedini način da ljudima kažete – to, što te stvari nemaju ime do sada, to, što nema nijednog propisa gde piše šta je sve diskriminacija, to ne znači da to ne postoji u stvarnosti. Naš zadatak je, i tu je deo vašeg izlaganja sa kojim se duboko ne slažem, da menjamo nabolje sve ono što vidimo da ne valja u društvu, imalo ime ili nemalo. Duboko verujem da ljudi mogu da menjaju, da slika može da se promeni i o političkim strankama, i o Srbiji, i o parlamentu, i da se smanji diskriminacija. Jedina tema je šta menjati i kako menjati, a da se može menjati, to, duboko verujem.
I razlog zašto mislim da je zakon potreban u ovoj fazi jeste upravo zato da se napravi jasna razlika između toga šta je društvo u obavezi, a šta nije kada neko nekog diskriminiše. Od primera koji ste dali kada je u pitanju policajac koji primenjuje silu, taj primer nema nikakve veze sa diskriminacijom. Ima, ako neko utvrdi i podnese tužbu Neveni Petrušić da je policajac nekoga diskriminisao primenom sile, da je primenio silu kao oblik javne vlasti, uslovno govoreći i široko, samo zato što je neko različit, po bilo kom osnovu.

Zahvaljujem. Dobićete reč, ali, prijavila se gospođa Judita Popović prethodno.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, javljam se po članu 101. Poslovnika. Takođe, podržavam to stanovište gospođe Gordane Čomić da jeste ovaj zakon potreban. Potreban je iz svih tih razloga koje je navela. Međutim, posebno bih istakla još jednu činjenicu, da je ovaj zakon bilo potrebno doneti i da je donet Zakon o zabrani diskriminacije, pre svega, zahvaljujući LDP, koja je glasala za taj zakon u danu za glasanje i kada je taj zakon dobio podršku 127 poslanika u ovoj skupštini. Dakle, zakon je prošao sa tesnom većinom, zahvaljujući LDP.
Da taj zakon tada nije usvojen, da mi nemamo Zakon o zabrani diskiminacije, mi bismo i danas putovali sa vizama. Dakle, građani Srbije sigurno ne bi stigli do bele šengen liste. To sam i napomenula kada sam govorila kao ovlašćeni predstavnik LDP o Povereniku u današnjem danu. Tada sam, takođe, rekla da je jedan od uslova, jedan od preduslova za belu šengen listu bio i taj da Srbija usvoji Zakon o zabrani diskriminacije.
Dakle, LDP je, pored svih tih razloga koji su navedeni i iza kojih mi apsolutno stojimo, zakon podržala, između ostalog, i iz tog razloga da napokon građani Srbije mogu da putuju kao građani sveta i da putujući po svetu mogu da nauče nešto od tog svega, i da ono što je dobro u tom svetu donesu nazad u Srbiju, da na osnovu toga Srbija i dalje obitava i postane sve civilizovanija, kulturnija i bolje mesto za život. Iz tog razloga je Zakon o zabrani diskriminacije i te kako bilo potrebno da se donese.

Hvala, gospođo Popović.
Reč ima gospodin Zoran Krasić.

Gospodine Novakoviću, samo da objasnim neke stvari. Nadam se da će gospođa Čomić da shvati o čemu se radi. Vrlo je prosto. Evo da vam objasnim to.
Poštovanje ljudskih prava i zabrana diskriminacije i garancije jednakosti i ravnopravnosti svih građana su ustavne kategorije. Neko ljudsko pravo može da se uredi zakonom, ali samo u delu načina ostvarivanja tog prava, ukoliko je Ustav dao nalog da se to uradi ili ukoliko postoji procena da je to neophodno da se uredi zakonom, način ostvarivanja ljudskih prava. Mi se u Skupštini nalazimo povodom skoro svih propisa, osim onih tehničkih, u tom dijapazonu.
Shvatite sad jednu stvar, sve propise koje donosimo, krivični propisi koji regulišu porodicu, odnose dece i roditelja, zdravstveni propisi, saobraćajni propisi, svi mogući propisi u sebi moraju da sadrže odredbe koje zabranjuju diskriminaciju i kršenje te vrste zabrane diskriminacije ima po pravilu sankciju, da li u materijalnom zakonu, da li u krivičnom zakonu. I nema tu šta više da se radi.
Ko to mora da sprovodi? Tužilaštva, policija, inspekcijski organi, građani da prijavljuju itd. Tako to funkcioniše stotinama godina? Stotinama godina to tako funkcioniše.
Ovde je bilo potrebno kada ste donosili taj zakon zahvaljujući glasovima LDP, na osnovu kojih je došao beli šengen, da onaj poslednji koji izađe ugasi struju, nepotreban! Sad ste napravili instituciju koja nema zube, čak nema ni protezu. Ne zube, nego nema ni protezu. Omalovažili ste javnog tužioca, policiju, sudove, inspekcijske organe, sve moguće ste omalovažili, jer sada treba njih da podseti Poverenik šta oni treba da rade. To je jedna stvar. Onda, ako ste imali potrebu i ovo da regulišete, što ovo niste ubacili kao nadležnost Zaštitnika građana?
Nije zaštitnik građana upravna inspekcija, kako ste ga vi definisali Zakonom o zaštitniku građana. I on se bavi pitanjem ljudskih prava. U tom smislu je ovaj zakon apsolutno nepotreban, jer je sve to već regulisano našim propisima.
Mi smo juče na sednici imali nekoliko konvencija, čini mi se da je i danas bila jedna međunarodna konvencija, mi imamo obavezu, ratifikujući te konvencije, da to što je standard ugradimo u naše odgovarajuće propise.

Zahvaljujem. Vi ste shvatili?!

Naravno, shvatio sam. Gospođa Čomić je pogrešno tumačena.

Niste u pravu u dve tačke. Jedno je da je javni tužilac na bilo koji način donošenjem Zakona o zabrani diskriminacije sprečen da obavlja svoje dužnosti. Moguće je da vas nisam dobro razumela dok ste pričali, ali javni tužilac ima svoje nadležnosti i u obavezi je da po nadležnostima postupa, bez obzira da li radi sam ili po prijavi. O tome se u ovom zakonu ne radi. Mislim da svi mi ovde to znamo.
Ako hoćete da menjate društvene modele, da nešto proglasite društveno neprihvatljivim, nepoželjnim u društvu, onda imate dva izbora pred sobom. Jedno je da donesete regulaciju, propis, zakon, kako god ga stručno nazvali, nisam stručnjak za prava, dakle, da u tom članu zakona propišete koja je vrsta ponašanja zabranjena zato što je zasnovana na predrasudama. To morate da radite po nekom listingu, kao što je u Zakonu o zabrane diskriminacije navedeno, šta mi smatramo, u ime promena u društvu, kao zakonodavno telo, da je nepoželjno. U tom članu zakona kažemo svima – ova vrsta ponašanja je zabranjena, zato što je zasnovana na stereotipu, na predrasudi, na patnji nekog drugog koga diskriminišeš samo zato što je različit.
Druga vrsta je da učestvujete u javnim kampanjama, da razgovarate sa ljudima svaki dan i da u dijalogu pokušavate jedni druge da ubedite da ono što vi smatrate da je nepoželjno i neprihvatljivo da i drugi prihvati da je nepoželjno i neprihvatljivo. Takvi zakoni su najvažniji zakoni za mene i onog dela politike koji se bavi promenama socijalnih veza.
Zabrana diskriminacije ima dugu tradiciju donošenja propisa, i u delu u kojem ste govorili o Ustavu i obavezama koje proističu iz Ustava vi i ja se potpuno slažemo. Ali, ova dela, jednostavno, nisu dovoljno jasno definisana u bilo kojim drugim propisima, nisu predmet krivičnog zakonodavstva i usmereni su na to da napravimo kvalitetniji svakodnevni život ljudima koji žive u Srbiji.
Verbalno ćemo svi biti iza rečenice – ne treba niko nikoga da diskriminiše. Ko će od nas okrenuti glavu u parku kada vidite da se diskriminiše mlada Romkinja? Ko će reći – nemoj to da radiš? Ko će od nas okrenuti glavu kada vidite da sin diskriminiše oca od 80 godina ili ćete okrenuti glavu? O tome se radi.
Mi imamo obavezu da svima nama kažemo – ono što je poželjno, prihvatljivo ponašanje je da u parku, ako vidite da se diskriminiše mlada Romkinja kažete onom ko to radi – nemoj to da radiš! To se ne sme raditi! To je poenta zakona. (Aplauz)

Zahvaljujem. Reč ima gospođa Judita Popović. Preostalo vreme poslaničke grupe je pet minuta.