Smisao ovog amandmana jeste da se izvrši od strane državnih organa Republike Srbije sveobuhvatna evidencija pokretne i nepokretne imovine koju su Srbi izgubili, odnosno koja im je oduzeta u Republici Hrvatskoj.
Svaki izbeglica koji je bio ovde u određenom statusno-pravnom smislu pred državnim organima Republike Hrvatske u periodu od 1990. do dana današnjeg davao je određene izjave o razlozima progona, proterivanja i davao je podatke o imovini. Nažalost, te izjave su završile delimično u MUP, delimično u Komesarijatu za izbeglice, ali sveobuhvatno evidenciju nemamo. Zato je predlog ovog amandmana, dopuna, u stvari, o ovom zakonu, da se izvrši potpuna, celokupna evidencija pokretne i nepokretne imovine lica koja su napustila svoja ognjišta, napustila svoju privatnu svojinu, svoja prava, koja su došla ovde i ta prava potražili.
Nažalost, državni organi Republike Srbije prepustili su povratak tih prava individualnim zahtevima pojedinaca koji se batrgaju u blatu administrativnih i sudskih organa Republike Hrvatske, koji svesno odugovlače sve te postupke raznim manipulativnim razlozima i radnjama, pre svega, pravnim radnjama, zakonskim i podzakonskim aktima, izbegavaju povratak tih prava.
Ono što je bitno naglasiti jeste da Srbi koji su proterani traže isključivo svoje. Ministre, izbeglice traže svoju privatnu svojinu i svoja davno stečena prava! Ništa više.
Državni organi Republike Srbije, shodno odredbi člana 4. Zakona koji je ostao na snazi, u obavezi su da pomognu izbeglicama, ali državni organi, a ne da se sami batrgaju u postupku koji pred hrvatskim organima traje godinama. To se državnim aktima, državnim aktivnostima rešava na najbezbolniji način.
Evo, predsednici sada razgovaraju, predsednici vlada su ranije razgovarali, razna ministarstva korespondiraju međusobno i na taj način se to rešava. Ne rešava se individualno. Mi smo osuđeni na propast ako to budemo rešavali individualno. Prenesite predsedniku Vlade ovu inicijativu.
Govorim iz srca, iz duše Krajišnika. Hoćemo svoje. Ne tražimo tuđe, samo svoje. Ništa drugo. To nam je božansko pravo i pravo koje nam pripada i po međunarodnom pravu i po pravu koje je stvoreno na temelju određenih sporazuma između Republike Srbije i Republike Hrvatske u poslednjih 15 godina. Imamo taj sporazum o normalizaciji odnosa koji su potpisale dve države, kojim su se i jedna i druga stana obavezale da će izvršiti povratak, fizički, slobodan i bezbedan povratak na ognjišta.
Međutim, šta imamo u praksi? Imamo da se od 5 do 8% Srba stvarno vratilo tamo. Zašto ostali nisu? Hajde da se zapitamo? Strah? Neizvesnost? Diskriminacija? To je osnovna definicija nepovratka u Republiku Hrvatsku.
Međutim, jednom stečeno pravo, po međunarodnoj odredbi, utvrđeno pravo je obaveza državnih organa Republike Srbije i po Ustavu član 13. i po Zakonu o izbeglicama član 4. Jeste li definisali u odredbi člana 4. Zakona o izbeglicama da će Republike Srbije učiniti sve u smislu obezbeđenja povratka kolektivnih i individualnih imovinskih prava svih izbeglih iz Republike Hrvatske? To vam je obaveza. Zašto nijedno od tih prava nije do kraja dovedeno? To morate odgovoriti, ne meni, to morate odgovoriti svakoj izbeglici. Oni se, jadnici, muče, odlaze, podnose zahteve, plaćaju visoke sudske takse i naknade itd, ali od toga nema ništa, jer iza njih ne stoji državni aparat Republike Srbije koji to mora zatvoriti.
Samo na jednom primeru da pokažemo koliko su diskriminisani, to je opet iz domena vašeg ministarstva, ''stanarska prava''. Prema potpisanom Sporazumu o normalizaciji odnosa, koji je u članu 7. definisao obavezu omogućavanja nesmetanog i bezbednog povratka svih državljana, čak je utvrdio i određenu pravnu kategoriju pravične naknade za sve one koji su usled rata i ratnih okolnosti napustili, a nisu bili u mogućnosti da koriste svoja prava. Stanarsko pravo je jedno od imovinskih prava. Nažalost, Hrvati su ga pretvorili u humanitarno pravo. Svesno. Zašto? Da ne vrate stanove.
Stanovi su vraćeni svim nosiocima stanarskih prava u Sloveniji, Hrvatima u Hrvatskoj, u BiH svim nosiocima stanarskih prava, svim Srbima u Srbiji koji su bili nosioci stanarskog prava – oni su ga pretvorili u imovinsko pravo ili ga danas koriste ili su ga prodali ili su ga dali u zakup, itd, imovinsko pravo su iskoristili i ono je bilo u funkciji. Tako je bilo i u Crnoj Gori i u Makedoniji. Jedino Srbi iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske, namerno kažem Srbi zato što oni to pravo ne mogu ostvariti, radi se o ukupnom. Iz ovog obrazloženja vidimo da je to, negde, preko 40 itd.
Postoje razne evidencije. Državni organi Republike Srbije kažu da je to 32.000, pa kažu da je 46.000, pa preko 30.000, pa oko 40.000 itd. To je papazjanija.
Državni organi Republike Srbije moraju znati koja je to imovina koja je Srbima oduzeta! Ako je to 30.000, onda je to 30.000. Ako je 50.000, onda je to 50.000. Podaci Vlade Srpske Krajine u progonstvu govore da je to oko 50.000. Samo je 26.000 vojnih stanova; ljudi su uplaćivali, sklopili su ugovor sa Direkcijom za vojno-imovinska pitanja još u onoj bivšoj SFRJ. Počeli su plaćati. Plaćali su godinu-dve i došlo je do rata. Ljudi su proterani. Izbačeni su iz tih stanova itd. O tim stanovima više niko ne govori.
Oni imaju ugovore, ali pred kojim sudovima, kako da dođu, kako da reše pitanje tih stanova? Pedeset hiljada. Zato sam i amandmanom tražio da se izvrši evidencija i da državni organi legitimno, u ime svakog korisnika tog stana, nastupaju pred hrvatskim organima, pred međunarodnim institucijama, pred Međunarodnim sudom pravde i, da je sreće, da ovo sve završi na sudu pravde. To je međunarodni standard, ako je neko počinio genocid, etničko čišćenje, bilo koji oblik ratnog zločina, on mora da odgovara.
Intencija ovog društva treba da bude – svi oni koji su počinili genocid moraju da odgovaraju. Nema tu dogovora. Međunarodno pravo ne poznaje dogovor – hajde, oprostićemo ovima ili onima. Nema opraštanja u ratnom zločinu!
Prema tome, predsednik ove države nema pravo da povuče tužbu, jer su postojali zločini! Svi mi kažemo da su zločini učinjeni. Onaj ko je počinio ratni zločin treba da odgovara! Onaj ko je oteo imovinu, Hrvatska je otela stanove, nije vratila Srbima. Da li je to 50.000, 40.000, 30.000, to je imovinsko pravo. Ako je to ostvario stanovnik BiH i Srbin u BiH, vraćeno mu je stanarskom pravo u bilo kom imovinskom i finansijskom smislu, ako je to ostvario Slovenac, ako je to ostvario Makedonac, ako je to ostvario Srbin u Srbiji, onda to pravo po nekom automatizmu, po nekom međunarodnom pravu, internom državnom pravu, nacionalnom pravu, onda to pripada i građaninu Srbinu koji je proteran iz Republike Srpske Krajine i Republike Hrvatske, i set drugih prava koje moramo dovesti do kraja, to nas obavezuje. To državne organe Republike Srbije obavezuje, Ustav Republike Srbije, važeći Zakon o izbeglicama u članu 4. i mnogobrojni drugi zakoni i sporazumi.
Sporazum o sukcesiji u odeljku G tačka 6) jasno kaže da će se obaveze svih sukcesora koje se odnose na stanarska prava primenjivati jednako na lica koja su bila državljani SFRJ i koja su imali takva prava bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao što je pol, rasa, boja, jezik, religija, političko ili drugo mišljenje, nacionalno ili društveno poreklo. Ovde se radi o nacionalnom poreklu, Srbi kao Srbi, kao nacija, nemaju pravo na taj povratak.
Zadatak državnih organa Republike Srbije mora da se iskaže i prema Hrvatima i prema međunarodnoj zajednici. Na to nas obavezuje Sporazum o normalizaciji odnosa, na to nas obavezuje Sporazum o sukcesiji, Sarajevska deklaracija i mnogobrojni drugi formalni, neformalni sastanci, razgovori itd. Nema regulisanja odnosa.
Kako će ta ista Hrvatska koja je oduzela prava, koja je ukrala to pravo, kako će ući u EU? Kako će EU, koja iznad svega ceni određene standarde, prihvatiti državu koja je izvršila krađu tuđe imovine? Nema ulaska u EU! Nema ispunjenja evropskih standarda dok se to pravo ne vrati, dok se ne vrati pravo na akcije, dok se ne vrati pravo na stečeno pravo penzije i sva prava koja proizilaze iz penzija, naknada i drugih socijalnih prava i mnogobrojna druga prava koja su, nažalost, oduzeta, ali niko, sem nas, individualno ne razmišlja o njima.
Ministre, vaše ministarstvo, Vlada Republike Srbije i svi državni organi moraju raditi na tome da se Srbima izbeglicama vrati ono što im pripada. Ništa više i ništa manje. Hvala. (Aplauz)