Hvala, gospođo predsedavajuća. Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika DSS.
Dakle, počeću od konstatacije koju je gospodin Veselinović izneo ovde, da će se menjati zakon, da će doći do izmena Zakona o socijalnom stanovanju. Odmah posle ovog zakona mi ćemo raspravljati o još jednom zakonu, Zakonu o regionalnom razvoju koji je donet pre osam meseci, pa je brže-bolje ovde došao da se menja.
Znači, ono što je DSS pre osam meseci rekla, mislim da som jesenas raspravljali o Zakonu o socijalnom stanovanju, i podnela amandmane koji se tiču ove teme i teme izbeglica u okviru socijalnog stanovanja, danas se najavljuje kao mogućnost promene. To pokazuje koncept ove Vlade, odnosno to da ova Vlada i nema koncept nego da rešava problem tako što se problem rešava da ga ad hok unese u zakon i piše izmene i dopune na svakih osam meseci.
Prosto mi je neverovatno da niste mogli da imate u vidu tada da će se ovaj zakon menjati, jer je morao da se menja, postojala je najava, zahtev EU da se zakon menja, u agendi je stajao ovaj zakon i uopšte ne razumem zašto tada niste usaglašavali Zakon o socijalnom stanovanju. Uzgred, mi smo i onda komentarisali da ćete doći u ovaj problem.
Drugo, ovo što ste komentarisali da sa Hrvatskom treba razgovarati, naravno, dragi kolega, svaki put treba razgovarati i svaki put se Hrvatske odazove tim razgovorima, ali je problem u tome što ona posle toga te zaključke ne sprovede. Već smo imali priliku da 2005. godine razgovaramo sa Hrvatskom jer je tada postojao taj dogovor koji se zove Sarajevska deklaracija i tada smo se saglasili, mi, Hrvati i BiH, da se problem izbeglištva u regionu mora završiti do 2006. godine i da se mora regulisati tako da oni ljudi koji žele da se vrate u mesto odakle su proterani da se vrate u to mesto, a oni koji ne žele – da se integrišu u sredine u kojima su se našli posle tih situacija kada su proterani.
Dakle, kraj 2006. godine je bio pre tri i po godine, da ne kažem više, ali problem nije rešen, upravo i pre svega, zahvaljujući Hrvatskoj, koja nije želela da sprovede sve ono što je tada dogovoreno. Ono što smo mi kao DSS rekli kada smo govorili o ovom zakonu u načelu bilo je i to da međunarodna zajednica, pre svega, mora obavezati sve organizacije koje se bave izbeglicama, komesarijat, da se, jednostavno, mora izvršiti pritisak na one zemlje u regionu koje ne žele da regionalno rešavaju ovaj problem, jer se on ne može rešavati parcijalno, nego se mora rešavati regionalno. Isto tako nam je bilo važno da se izvrši politički pritisak, pa bogami, i pravni pritisak, jer se ovde radi o pravnoj materiji, da se ta pitanja reše u onim zemljama koje očigledno ne žele da taj problem tako tretiraju, a to je, pre svega, Hrvatska.
Dakle, to je prvo čuđenje. Počela je rasprava o tome, učestvovaću u njoj i dalje.
Drugo čuđenje jeste to da danas ovde ovaj zakon u delu kada govorimo o amandmanima predstavlja ministar Čiplić, što je, sa jedne strane, dobro, jer ovde svi mi govorimo o kršenju ljudskih prava Srba u Hrvatskoj, pa je dobro što je ovde naš ministar za ljudska prava, ali, sa druge strane, potpuno mi je neverovatno da Vlada, takođe, ne šalje ovde čoveka koji je zadužen, govorim vam o onome što smo doneli o Zakonu o Vladi, direktno zadužen čovek za pitanje izbeglica. Potpredsednik Jovan Krkobabić nijednom se ovde nije pojavio. Dakle, nema potrebu da se pojavljuje ovde. Gospodin Krkobabić ima i plaćenog savetnika koji ga savetuje samo za pitanja izbeglica.
Neverovatno je i to što je tada došao ministar Dačić. U redu, gospodin Dačić je spremio obrazloženja, očigledno je pročitao zakon, ali, sa druge strane, njega danas, opet, ovde nema, kada treba da govorimo o amandmanima. Sada se treći čovek nalazi ovde, što pokazuje, takođe, jednu generalnu neozbiljnost i jedan stav Vlade – e, neko danas treba da bude dežurni krivac, poslaćemo ga u Skupštinu, pa neka on sluša šta oni pričaju. Ne znam, gospodine Čipliću, čime ste zaslužili to da budete kažnjeni danas da budete ovde, da govorimo o zakonu za koji očigledno niste vi ni zaduženi, niti ste na koji način učestvovali u izradi.
To je, zapravo, početni uvod onog što sam govorila i u načelu kada sam govorila o tome da Srbija i dan-danas, skoro 20 godina od početka izbegličke krize, nije uspela da razreši taj problem, ne zato što ona to nije želela i nije htela ili ne želi i dalje, nego zato što je, pre svega, s jedne strane, vrlo siromašna zemlja, a, sa druge strane, oni koji bi mogli da joj pomognu u tome, to je pre svega međunarodna zajednica, očigledno imaju različite standarde i očigledno imaju različite aršine, i ne žele da nateraju one zemlje koje ne poštuju dogovore i ne poštuju međunarodno pravo. Izvinite, imovinsko pravo je jedno od prava koje ceo svet razume, jezik koji ceo svet govori. Očigledno, neke zemlje imaju pravo da to ljudsko pravo ne poštuju.
Mislim da je trenutak da se o ovom što Hrvatska radi izbeglicama otvoreno razgovara i da se razgovara u poslednjem vozu, kako bih rekla, zato što se praktično sve ove zemlje, i Srbija, i BiH i Hrvatska, zemlje koje treba da rešavaju regionalno pitanje, nalaze u nekom zadnjem dvorištu pred ulazak u EU, jer ne mogu da nazovem način na koji oni pristupaju i prilaze EU drugačije nego zadnje dvorište. Ovo pitanje rešavanja pitanja izbeglica će biti jedno od pitanja koje mora biti zatvoreno da bi mogle da pristupe EU. Trenutak je da o tome govorimo i mislim da treba da upotrebimo sva sredstva i mi u Skupštini, a bogami i Vlada, a očigledno predstavnici Vlade imaju neke druge prioritete, jer kako bih drugačije mogla da nazovem to što je ministar Jeremić prećutao neke stvari na Ministarskoj konferenciji 25. marta u Beogradu.
Dakle, to je bila Ministarska konferencija ministara spoljnih poslova na kojoj je učestvovao i ministar spoljnih poslova Hrvatske Goran Jandroković, koji je tada rekao nekoliko stvari koje su otprilike prećutane u našoj javnosti, prećutane u Vlade, a nisu bile za ćutanje, nego su bilo upravo izjave koje su otvarale tu mogućnost da se sedne i razgovara o njima, jer očigledno da tu nešto nije bilo u redu. Recimo, njegova izjava – Hrvatska je vrlo ozbiljno pristupila obavezama preuzetim prihvatanjem Sarajevske deklaracije.
Mogli smo da pitamo koje je to obaveze ona prihvatila i kako je razrešila te obaveze, odnosno kako je ona rešila te obaveze jer, izvinite, tri i po godine je veliki period da se neke stvari razreše?
Ponavljam, Sarajevskom deklaracijom, koja je bila čin dobre volje i jedan politički čin, koji je bio čin zrelosti, dakle, 2005. godine je potpisano, obavezali smo se i mi i Hrvatska i Bosna i Hercegovina da pitanje regionalno rešavamo i da ga rešavamo do kraja 2006. godine, da ga tada zatvorimo. Da li je zatvoreno danas, u proleće 2010. godine? Naravno, nije zatvoreno! Zbog čega je ostalo otvoreno i šta je to što koči zatvaranje ovog problema? Pa, to je, pre svega nepriznavanje stečenih prava bivšim nosiocima stanarskih prava. Tu se u najvećem broju radi upravo o Srbima u Hrvatskoj, koji su živeli i u gradovima Hrvatske.
Interesantna mi je izjava i zbog toga sam i potencirala ono da međunarodna zajednica i organizacije moraju da pomognu, predstavnici OEBS-a, UNHCR-a i Evropske komisije su izrazili zabrinutost što politički konsenzus mehanizma obeštećenja još uvek nije postignut. Prosto mi je ovo zazvučalo vrlo dvolično i kao da neko hoće da se našali sa Srbijom, koja očigledno ima želju da reši ovaj problem, očigledno traži mehanizme da reši ovaj problem, ali očigledno ima problem dvostrukih aršina koje međunarodna zajednica postavlja pred Srbiju, sa jedne strane, i druge zemlje, sa druge strane, i dozvoljava i toleriše Hrvatskoj da krši osnovna ljudska prava građanima Hrvatske, Srbima koji su izbegli u Srbiju, a da ona ne koristi pravna sredstva, koja su lek u svakoj normalnoj pravnoj državi, da pritera Hrvatsku da to dalje sprovede.
Dalje, izjava koja je bila vrlo problematična, a trebalo je da bude komentarisana, a nije komentarisana, jeste Jandrokovićeva izjava, koji dalje kaže: "Hrvatska je vrlo ozbiljno pristupila obavezama preuzetim prihvatanjem Sarajevske deklaracije, a pre svega kada je reč o obnovi porušenih objekata. Obnovljeno je 146.000 porušenih i uništenih objekata, na šta je potrošeno 5,3 milijarde evra. U Hrvatskoj je integrisano 120.000 izbeglih i prognanih". Pitanje je da li je 120.000. Svi podaci govore da je taj broj i trostruko manji od tih 120.000, da se radi o cifri od 45.000 povratnika.
Zatim, pitanje radnog staža je rešeno bez ograničenja. Rekla bih da je pre desetak dana u Hrvatskoj nađeno novo, bolje rešenje, umesto dosadašnjeg trajnog zbrinjavanja vlasnika stanarskih prava. Ova izjava je očigledno data u cilju popravljanja imidža Hrvatske, jer Hrvatska, ako želi da pristupi EU, ima problema sa tim što nije ispunilo ono što je potpisala Sarajevskom deklaracijom. Dakle, ako je ovo dato u tu svrhu, a jeste, od rešenja problema izbeglica na ovom delu Balkana nema ništa.
Ovo pitanje mora da bude razrešeno i zbog toga je važno da to država zna, da bi njeni funkcioneri mogli da pomognu u tome, jedan od načina jeste povratak. Hajde da vidimo kako je to rešeno u Hrvatskoj, pa da se sedne i da se razgovara na tu temu. Prvo, svi znamo problem tajnih optužnica, to je veliki problem. Ministar Dačić se na kraju svog izlaganja osvrnuo da to nije pitanje MUP, nego da je to pitanje Ministarstva pravde i Ministarstva za ljudska i manjinska prave. Hajde da divimo šta ministri, koje je prozvao prvi potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova, imaju da kažu na to.
Da li je moguć povratak, a 100.000 građana Hrvatske, odnosno Srba, koji su odatle proterani, ima problem zbog toga što Hrvatska ne priznaje stečeno pravo, stanarsko pravo koje su oni tamo imali. Naime, Hrvatska je 1996. godine našla najelegantniji način, koji je potpuno suprotan svim zakonima o ljudskim pravima, da kazni one ljude koje je proterala, koji su pobegli od "Bljeska", "Oluje" i sličnih akcija koje su, pre svega, bile usmerene na uništavanje života Srba i na proterivanje Srba van teritorije Hrvatske.
Dakle, ona je tada našla način, zakonom iz 1996. godine, da onim ljudima koji su šest meseci van svog stana, jednostavno oduzme pravo koje se zove stanarsko pravo i da oni više nemaju prvo da se vrate u svoj stan. Da li je moguće da niko u ovoj zemlji ne može da sedne pa da otvori to pitanje, da vidi kako je to pitanje rešeno u nekim drugim zemljama Evrope? Nije moguće da je Srbima jedino moguće kršiti osnovna ljudska prava i imovinska i materijalna pitanja. Prema tome, to je ono o čemu treba razgovarati i slažem se sa vama da treba sesti i razgovarati.
Dalji problem jeste takozvano pitanje pravične nadoknade. I to je pitanje za razgovor, da se sedne i malo porazgovara o tome. Da li je moguće da samo Srbi nemaju pravo na pravičnu nadoknadu? Imam podatak po kome je samo ono što je uništeno u Krajini, ne računajući ljudske živote, koji, naravno, nemaju cenu, ali samo materijalna šteta je 30 milijardi evra. Da vam ne pričam samo koliko je sela zapaljeno, koliko je srpskih kuća uništeno, 40.000 srpskih kuća u Krajini, a spaljeno je 380 srpskih sela.
Dakle, hajde da otvaramo pitanje kako ćemo pravično da nadoknadimo ljudima to što su proterani iz nekog stana u koji nemaju pravo da se vrate. Da ne budemo nepošteni, Hrvatska jeste počela da rešava to pitanje. Imala je neka dva projekta i oni se bave ovim pitanjem izbeglica kao humanitarnim pitanjem. Molim vas, to nije humanitarno pitanje i to ne sme da bude tretirano kao humanitarno pitanje. Ovo pitanje je daleko od toga šta je humanitarno. Da li je humanitarno to što je neko pobegao glavom bez obzira, ostavljajući sve svoje da bude uništeno? To nema veze sa humanitarnim rešavanjem.
Dakle, Hrvatska je započela rešavanje ovog problema stanovanja, ali na jedan vrlo simpatičan način. Vama niko ne garantuje da ćete se vratiti u mesto iz koga ste proterani, a i ako se slučajno desi da se vratite u to mesto, onda vam niko ne garantuje da ćete doći do svog stana ili svoje kuće u kojoj ste živeli. To nije način na koji se rešava neko pitanje.
Mislim da je jako važno reći još nešto. Ovo pitanje definitivno mora da bude zatvoreno, Srbija mora da upotrebi sva svoja politička sredstva da se ovo pitanje zatvori. Ovo pitanje je pitanje kršenja ljudskih prava i zato je dobro što je ministar ovde. Pitanje ljudskih prava to je osnovno pitanje, pitanje građanskih sloboda i prava. Srbija ima pravo da otvori ovo pitanje kod međunarodne zajednice, da otvori ovo pitanje kad sedne sa Hrvatskom, sa BiH je u najvećem delu to pitanje i rešeno. Dakle, ostaje pitanje da se oko toga sa Hrvatskom razgovara i dogovara, a ovo su otvorena pitanja na koje niko iz Hrvatske neće da odgovori. Hvala. (Aplauz)