Narodni poslaniče, član 101. ne može biti predmet povrede Poslovnika.
Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 12. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Aleksandra Ilić i Zlata Đerić.
Narodni poslanik Željko Tomić želi da ponovo govori o povredi Poslovnika? Ne.
Narodna poslanica Aleksandra Ilić želi reč. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, članom 12. Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o regionalnom razvoju predlaže se izmena člana 24. stav 2. postojećeg zakona tako da se broj članova Nacionalnog saveta poveća sa 19 na 26.
Predložila sam amandman kojim se briše član 12. Predloga zakona, jer je i ovaj predlog apsurdan i govori o još jednoj nedoslednosti i konfuziji predlagača. Na jednoj strani se smanjuje broj regiona, razvlašćuju oblasti, a na drugoj strani se povećava broj članova nacionalnog saveta. Ovo govori o navodnoj decentralizaciji i racionalizaciji, što je i dovoljan razlog za prihvatanje ovog amandmana.
U jučerašnjoj raspravi vreme nije dozvoljavalo da vam odgovorim, gospođo ministar, povodom tvrdnje da nije istina da predstavnici Vlade nisu konsultovali lokalnu samoupravu, uz tvrdnju da ste lično dolazili u Užice, Prijepolje, Priboj i Novu Varoš.
Izdala sam punu istinu, u kojoj sam se rukovodila izjavom dotadašnjeg načelnika Zlatiborskog okruga, koji je između ostalog naglasio da niko iz Ministarstva nije konsultovao ni njega, ni predstavnike lokalne vlasti. Ne sumnjam da ste posetili Zlatiborski okrug, ali posle njegove ostavke.
Kao rođena Užičanka apelujem na sve narodne poslanike Zlatiborskog okruga, posebno na užičke poslanike, jer se radi o egzistencijalnom pitanju naših sugrađana, da stave interese Užica i Zlatiborskog okruga ispred i iznad svojih političkih karijera i glasaju po svojoj savesti, protiv izmena i dopuna Zakona o regionalnom razvoju.
Nova Srbija je izričito protiv ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona o regionalnom razvoju i svi narodni poslanici Nove Srbije će glasati protiv.

Da li još neko želi reč? (Da.)
Narodni poslanik Željko Tomić želi da govori o povredi Poslovnika. Izvolite.

Povreda poslovnika, član 104. stav 1, koji se tiče poštovanja dostojanstva Narodne skupštine, a u vezi sa članom 101. gde sam potpuno pogrešno protumačen u polemici sa šefom poslaničke grupe ZES, gospođom Nadom Kolundžijom.

Narodni poslaniče, pravo na repliku, pogrešno tumačenje, nije osnov za povredu Poslovnika.
(Željko Tomić, sa mesta: Član 104, dostojanstvo je povređeno.)
Narodni poslaniče, molim vas da ili obrazloženje za svoju povredu Poslovnika koncipirate tako da ne moram da vas prekidam i da ne moram da vas opominjem ili da se odlučite na neki drugi poslovnički definisan način.

Član 104. stav 1, mislim da je vrlo jasno.
Spomenuto je nešto što nijednog trenutka nisam sporio, ono što iz uticajnog dnevnika, ponavljam, najčitanijeg dnevnog lista, citiram ovoga puta: "Deklaracija o Srebrenici je tokom prvih meseci ove godine pisana i usaglašavana između Jeremića i Davutoglua, a kako je sam ministar spoljnih poslova Turske jednom prilikom javno priznao, dva šefa diplomatije srela su se čak 11 puta za samo dva meseca ovim povodom". Samo na osnovu toga govorim, ništa ne klevećem, ništa ne lažem i ništa ne podmećem.
Srpska javnost je obaveštena od predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, gospođe Slavice Đukić-Dejanović, da je ona pisala tekst i usaglašavala zajedno sa Kolegijumom koji je bio sastavljen tim povodom.
Neko ne govori istinu. Niste demantovali pisanje "Blica", rekli ste: ćutite. Mi sada samo tražimo odgovore na ta pitanja i ništa više od toga. Budite jednom jasni, direktni i konkretni. Da li smete? Da li imate hrabrosti ili jednostavno ne znate? To tražim od vas. Hvala vam.

Narodni poslaniče, nema povrede člana 104.
Vi činite povredu koja je zabranjena odredbama člana 100. i insistirate da imate pravo da kršite Poslovnik odnosno da dva puta uzastopce izričete povredu istog člana i da govorite o istoj stvari. Ako to nije omalovažavanje Narodne skupštine, ako to nije omalovažavanje svih drugih narodnih poslanika tako jasno ilustrativno u načinu kako ste insistirali da Poslovnik prekršite, onda ne znam šta bi drugo bilo. Mogu da vas zamolim da to ne činite.
Narodna poslanica Milica Radović ima reč. Izvolite.

Pošto nije bilo reakcije na ovo što je cenjeni kolega Tomić rekao, ja ću da se vratim na amandman koji su zajedno podneli gospođa Đerić i gospođa Ilić. Takav amandman podržavamo i kao poslanička grupa dobro znate da nismo podneli nijedan amandman na ovaj tekst zakona, smatrajući da amandmanima ne može da se popravi.
Na prvi tekst zakona podneli smo 44 amandmana, ali smo videli kakva je bila njihova sudbina i kako se uopšte to završilo. Umesto da su predstavnici Vlade dali neko suvislo obrazloženje na ono što je napisano tim amandmanima, oni ih nisu našli za shodno čak ni da ih pogledaju.
Sa kakvom je površnošću i odsustvom elementarnih poznavanja u Srbiji, da ne kažem neznanjem, pristupljeno izradi zakona, ovog koji danas imamo ispred sebe, najbolje pokazuje činjenica da nije prošlo ni devet meseci, a on se već menja. Srbija će umesto sedam regiona, statističkih regiona, za koji dan biti podeljena na pet regiona. Nisam rekao na početku da ću koristiti vreme poslaničke grupe, a to se pretpostavlja.
Da li smo mi u načelnoj raspravi čuli jedan opravdani argument koji bi nas uverio da je ono što Vlada sada radi opravdano? Kakav je problem što bi Sjenica pripala Zapadnom, a Novi Pazar i Tutin centralnom regionu, ukoliko po sredi nije crtanje regiona i crtanje granica isključivo motivisano etničkim kriterijumima?
Da li mi ovde danas raspravljamo o Zakonu o regionalnom razvoju ili o samoj regionalizaciji? Mislim da ni predstavnicima Vlade tako nešto nije jasno. Umesto argumenata koji bi trebalo da predstavljaju rezultat jedne ozbiljne analize, mi razlog za donošenje ovakvih izmena nalazimo u rečima gospodina Dinkića, koji nam saopštava "da je uočeno da su statistički regioni nejednake veličine, imajući u vidu broj stanovnika". Dalje onda nabraja koja oblast, odnosno regiona ima stanovnika "i da su u centralnoj Srbiji ti regioni neujednačeni".
Da li je moguće da se Vlada, prilikom sačinjavanja ovakvog teksta zakona, nije rukovodila onim prvim i osnovnim kriterijumima, kojima je morala prilikom izrade ovog zakona? Da li to znači da Vlada pre devet meseci nije uspela čak ni da izračuna onaj broj stanovnika koji bi trebalo da bude zastupljen u jednom regionu, čije granice je sama pravila, pa je to sada konačno u mogućnosti? Da li je to poruka koju nam Vlada ovim putem i ovom prilikom saopštava?
Ako je greška napravljena prilikom ovog prvog osnovnog kriterijuma, šta je onda sa samom sadržinom, sa samom biti ovog zakona? Da li je on osnov za uravnotežen regionalni razvoj? Koji su to fiskalni instrumenti pomoću kojih će biti moguće finansirati nova ovlašćenja organa lokalne samouprave?
Kako uopšte možemo da govorimo o ravnomernom regionalnom razvoju, a da pri tome znamo da su organima lokalne samouprave transferna sredstva umanjena za 50% i da im još uvek nije vraćena njihova imovina? Šta je sa zakonom o javnoj svojini?
Ako se zna da je Srbija zemlja sa velikim razlikama u razvijenosti pojedinih područja, koje ponekad sežu, odnose se i kreću se u odnosu 1:15, onda je sasvim jasno – da ovaj predlog zakona neće moći takav problem da reši, između ostalog i zbog toga što je Vojvodina svojim protivustavnim Statutom dobila ovlašćenja koja nadilaze i prevazilaze njen Ustavni status i, uslovno govoreći, biva na taj način jača od samog regiona, kao što je to u krajnjem slučaju ista priča i za Beograd.
Ovde se potpuno otvoreno zastupa princip formalne jednakosti, a suštinske nejednakosti, koji postoji – od ravnomernog regionalnog razvoja i od smanjenja siromaštva nema ništa. Da se istinski krenulo u samu decentralizaciju, odnosno u samo poboljšanje situacije u lokalnim samoupravama, onda umesto ovog predloga zakona danas bi mi raspravljali o nekom, u kome je zastupljena sama decentralizacija, ali u ovom istinskom ekonomskom i fiskalnom smislu.
Umesto da se potpada pod pritiske bošnjačkih stranaka, kojima taj motiv, motiv "uravnoteženog regionalnog razvoja" sigurno nije bio prevashodan, kada su se i pobunili na taj način, tražili da dođe do izmena ovog zakona. Iz ovoga što smo danas rekli, što smo juče rekli, što smo rekli pre devet meseci – sasvim je jasno da niko u ovom parlamentu nema pravo da traži od moje poslaničke grupe podršku za ovakav koncept.

Na član 12. amandman je podnela Vlada. Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć. Da li neko želi reč? (Ne.)

Judita Popović, želite reč? Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo slušajući ovu raspravu o ovom zakonskom predlogu i u toku rasprave u načelu i sada u pojedinostima mogla bih da zaključim jednu stvar, a to je – da su svi diskutanti u neku ruku u pravu. Dakle jedan zakon, a koliko tumačenja i sva ta tumačenja mogu da budu činjenično potkovana. Dakle, sva tumačenja mogu da se prihvate kao realna.
U pravu su i oni koji kažu – da Ustav Srbije nije predvideo regione, da Ustav Srbije nije predvideo regione kao finansijski samostalne administrativne celine i da ovaj zakonski predlog zaista ne predviđa regione kao samostalne finansijske i administrativne celine.
U pravu su i oni koji kažu da u ovom zakonskom predlogu mogu da se nađu neki elementi, zameci neke buduće regionalizacije Srbije, a u pravu su i oni koji kažu – da je ovo nešto mnogo sporo, da mi ne vidimo jasnu politiku, jasnu strategiju oko ozbiljne decentralizacije Srbije. Dakle, jedan zakon, a toliko tumačenja.
U obrazloženju zakonskog predloga kaže se da je glavni cilj donošenja ovog zakona u stvari da se dođe do jednog ravnomernog regionalnog razvoja. Da bismo mi postigli taj cilj prethodno bi bilo dobro da se definišu regioni. Prethodno bi trebalo da se definiše šta to znači – ravnomerni razvoj i šta u stvari znači sam razvoj.
Slučaj ovog zakona upravo govori o tome da mi još uvek nemamo jasnu definiciju – šta se u Srbiji podrazumeva pod regionima, odnosno šta podrazumeva ovaj zakona pod nazivom region.
Ovaj zakon se, pre svega, vezuje za nomenklaturu NUTS, a to je nomenklatura teritorijalnih statističkih jedinica, to je novi statistički model EU od 1988. godine. Dakle, ako pođemo od te definicije, ovaj NUTS 2, zaista na tom nivou predviđa klasifikaciju regiona koji zaostaju u razvoju i finansiraju se iz strukturalnog fonda EU. Radi se o tome da je sa ovih pet regiona Srbija odlučila da napravi statističke regione, koji, po obrazloženju iz zakona, predviđaju pristup određenim strukturalnim fondovima.
Međutim, šta znači pristup tim fondovima? To znači da ti regioni dobiju određene kapacitete, određene mogućnosti da razvijaju svoje potencijale u pogledu planiranja projekata i načina finansiranja tih projekata, što je u redu.
S druge strane, Beograd je taj, Vlada je ta koja odlučuje da li će određeni projekat određenog regiona da se prihvati ili neće i da li će taj region da dobije ta sredstva koja traži i koja se doznačuju iz EU. Dakle, Vlada je ta koja ima poslednju reč o tome – na koji način će ti regioni i da li će uopšte da se finansiraju u pogledu određenog projekta.
Dakle, jeste, imamo statistiku, imamo mogućnosti da procenimo da li je neki region razvijen, u kojoj meri je region razvije, koje su mu potrebe, koja su sredstva potrebna, međutim, to i dalje ostaje na nivou vlasti.
Kada govorimo o tom ravnomernom regionalnom razvoju, koji je glavna bolna tačka Srbije, a u stvari proističe iz situacije da je Srbija visokocentralizovana država i da se teško odriče tog položaja i tog vida teritorijalne organizacije iz raznoraznih iracionalnih strahova, pa smo imali priliku da budemo svedoci i silnih rasprava u ovoj skupštini o tome da li je Vojvodini potrebno da se da statut ili ne, da li je Vojvodini potrebno da se prenesu određene nadležnosti ili ne.
Jar, decentralizacija je preduslov regionalizaciji, a regionalizacija je preduslov ravnomernom razvoju regionalnom. Bez toga, dakle, bez te prve komponente decentralizacije nema ni ravnomernog regionalnog razvoja. To je dakle glavni problem i ovog zakona, to je problem, jer mi zaista ne vidimo iz zakonskog predloga da postoji čvrsta volja, politička volja, namera i program da se to do kraja sprovede.
Srbija trenutno ima oko 170 opština, ima 29 upravnih okruga, sada će imati i pet regiona. Međutim, da li se predviđa jedna racionalna organizacija svih ovih činilaca regiona, kao i same države, koja će omogućiti da se dođe do onog glavnog cilja, a to je ravnomerni regionalni razvoj. Nažalost, iskustva iz prethodnih desetina godina ne daju razloga za optimizam.
Kod nas uglavnom sve ostaje na nekom deklarativnom nivou kada se govori o promenama, a uglavnom se radi samo na tome da se ostane u položaju status kvo-a, pa se zato i dešava to da i pored zakona i zakonskih mogućnosti da se ima prilike da se određeni regioni razvijaju koji su manje razvijeni, ipak se ne iskoristi ta šansa, nego se ide nekom neuravnoteženom metodologijom, nekom metodologijom privilegija, nekom metodologijom uticaja određenih političara koji dolaze iz konkretnih regiona, iz konkretnih gradova, naseljenih mesta i slično.
Imamo iskustva, recimo, iz ranijeg perioda neverovatnog razloga grada Svilajnca. Imamo iskustva iz zaista velikog i ozbiljnog razvoja grada Čačka, imamo i razvoj sada Kragujevca, imamo razvoj Jagodine. Vidite Kragujevac je nekada bio na stepenu razvoja, recimo, ukoliko bismo to gledali prema mestu ekonomske snage, na 83. mestu, a sada je Kragujevac na drugom mestu.
Za razliku od Zrenjanina, recimo, koji je nekada u bivšoj SFRJ bio na drugom mestu, a Zrenjanin je trenutno, po ekonomskoj snazi, industrijskoj snazi, na 23. mestu.
Ove podatke koje sam sada iznela u vezi Kragujevca, izneo je i sam ministar ekonomije i regionalnog razvoja, sve hvaleći se da je zaista došlo do velikog napretka i razvoja Kragujevca.
Međutim, šta se dešava sa ostalim delovima Srbije? Šta se dešava sa delovima Srbije koji su bili u sličnom položaju kao i Kragujevac, koji su bili na nekom iks mestu ekonomskog i industrijskog razvoja? Da li su i oni dostigli taj nivo razvoja?
Dakle, očigledno da kod nas politika ima i te kako veliku ulogu u tome da li će regioni da se razvijaju ili ne, u kom pravcu će se razvijati, kada će taj region da zastane sa svojim razvojem, koji će region da bude zapostavljen i slično.
Iz ovih zakonskih predloga mi ne vidimo da je to sistemski i strukturalno, programski i planski rešeno da se spreče sve vrste zloupotrebe, sve političke zloupotrebe koje mogu dovesti do toga da se neki regioni favorizuju, da neki iskaču, a da drugi još više nazaduju.
Nažalost, u Srbiji postoji i neki strah od uspešnih. Ni taj strah nije prevladan, a iz Predloga zakona ne vidimo da se radi nešto na tome. U čemu se sastoji taj strah kada su regioni u pitanju? Stalno se ističe to da imamo regione koji su više razvijeni i koji se dalje razvijaju, a imamo regione koji su manje razvijeni i nerazvijeni i da treba da pomažemo one koji su manje razvijeni.
Slažem se sa tim i to treba da se radi. Međutim, ne smemo da sečemo krila i ne smemo da izgubimo iz vida da oni koji su više razvijeni, da oni možda više koriste svoje potencijale i da iz tog razloga napreduju i očigledno imaju neke rezultate.
Ne smemo da zaustavimo razvoj onih koji su više razvijeni od onih koji su manje razvijeni. Treba da radimo na tome da oni koji su nerazvijeni, da se oni trude da im pomognemo, da ih pospešimo u njihovom razvoju, u korišćenju njihovih potencijala, kapaciteta, da dostignu one koji su više razvijeni.
Možda za to treba duži vremenski period, možda treba više da se radi, da se planira, možda treba biti više objektivan i možda više objektivnosti u kreiranju politike regionalnog razvoja.
Međutim, to nije cilj koji ne može da se dostigne, ali ni u kom slučaju ne može se prihvatiti to da se oni regioni koji su po našim merilima razvijeni ili razvijeniji zaustave u razvoju i spreče da koriste svoje potencijale.
Dolazim iz Zrenjanina i moram da vam kažem da je Zrenjanin prepun potencijala. U Zrenjaninu postoje velike mogućnosti i velike šanse da se iskoristi prerađivačka industrija, da se koristi poljoprivredna industrija, da se koristi sve ono što Zrenjanin kao grad i njegova okolina na zemlji stvore, proizvedu i da se to dalje prerađuje u industriji.
Međutim, Zrenjanin je gotovo u potpunosti stao sa proizvodnjom hrane. Zrenjanin je gotovo stao što se te grane industrije tiče. Zrenjanin više nema svoju razvijenu tekstilnu industriju. Zrenjanin je grad koji je u umiranju, zapostavljen je. Zrenjanin i njegov region, srednjobanatski region, u dosta su lošem položaju, iako se i dalje vode kao razvijeniji deo, razvijeniji region u Srbiji.
Kada govorimo o tome da imamo pet regiona, o ovome se i radi u današnjem zakonskom predlogu, čuli smo mnogo diskusija o tome da su regioni pravljeni neracionalno, da su regioni preglomazni, da regioni ne uzimaju u obzir različitosti pojedinih delova tih regiona i da će to izazvati velike probleme kod statističkih podataka.
Jeste to problem, jer ukoliko imamo uopštavanje, u stvari i statistika je jedna vrsta uopštavanja, nećemo moći da dobijemo pravu sliku o stepenu razvijenosti određenog regiona, o stepenu njegovog potencijala, načinu na koji se može taj potencijal iskoristiti, zato što su razlike velike.
Međutim, ukoliko je zaista ozbiljna namera predlagača zakona da se maksimalno trudi oko regionalizacije Srbije, u tom slučaju NUTS 3 će dati prilike i mogućnosti da se otklone neke nepravilnosti i neke protivrečnosti ovog NUTS-a 2. Ukoliko ti regioni NUTS 2 ne ostanu samo na tom nivou i ne razvijaju se u pogledu NUTS-a 3, tu gde se sam taj region, jedan od tih pet regiona, ne razvija pojedinačno u okviru njega, u tom slučaju ništa nećemo postići sa ovih pet regiona.
Potrebno je da se ozbiljno pristupi decentralizaciji Srbije. Jeste ovo možda prvi korak. Mi iz LDP kažemo da je to apsolutno nedovoljno i da se ne slažemo sa ovim puzećim načinom reformisanja Srbije, jer je to nedovoljno, jer vremena nema.
Mi nemamo vremena da čekamo 10 i više godina da se do kraja realizuje decentralizacija i regionalizacija Srbije, na šta se inače Srbija i obavezala kada je ratifikovala SSP. Inače, u obavezi smo da u roku od dve godine od ratifikacije tog sporazuma i preduzmemo određene korake u pogledu regionalizacije.
Bojim se samo, da je ovaj zakon o regionalnom razvoju, u stvari, samo jedna vrsta alibija ove države, da je preuzela te neke obaveze iz tog SSP sporazuma, međutim, da zaista ne misli ozbiljno da ga i sprovede.
Zašto mislim na taj način. Zato što i dalje nemamo čvrste garancije na koji način Vlada misli da sve te silne svoje nadležnosti, koje i po ovom zakonu ima u odnosu na regione, u odnosu na upravne okruge, u odnosu na lokalne samouprave, prenese na njih, odnosno, postupno razvija njihove administrativne kapacitete da postanu odgovorni za svoj razvoj.
Nije dovoljno što smo ratifikovali SSP, nije dovoljno to što preduzimamo određene korake u pogledu poštovanja tog SSP-a, nego je potrebno da se zaista racionalno i radi na tom putu, jer taj racionalni rad, u stvari, doneće rezultate, a ne samo deklarativno zalaganje za regionalizaciju i prikazivanje prema EU, da se držimo sporazuma i da radimo na tome.
Prema tome, kada sam govorila da je ovaj zakon u stvari vrhovni rezultat jedne pravničke logike, da u stvari daješ alibi, daješ mogućnosti da svaka politička stranka, svaka politička opcija može da pronađe u njemu nešto što mu daje za pravo da ga kritikuje.
Mislila sam, pre svega, za to da zakon ovako divergentan, ovako širok, ovako nejasan i nekonkretan ne može da proizvede i ozbiljne rezultate. Bilo bi dobro, ukoliko grešimo, bilo bi dobro da to zaista bude, ne prvi polukorak, nego prvi korak ka decentralizaciji Srbije koje je u stvari ključno pitanje za dalji razvoj Srbije.
Bez decentralizacije mislim da nema ozbiljnog prekidanja tog lošeg kontinuiteta u pogledu zaostajanja pojedinih delova Srbije. To, na kraju krajeva, daje i taj rezultat da se Srbija polako beogradizuje, da svi hrle prema Beogradu, da Srbija ostaje bez svog stanovništva jer svi žele da žive u samom Beogradu, a to nikako nije dobro ni za industriju, ni za ekonomski razvoj, jer ne može baš sve da se radi i proizvodi u Beogradu.
Podvlačim da u Beogradu živi oko dva miliona ljudi, a da trećina stanovništva u Srbiji živi na selu. Kada to uporedite sa brojem stanovništva u Srbiji, zaista dobijate jedan čudan podatak i taj podatak je alarmantan.
Bilo bi dobro da Vlada oko toga zauzme jednu ozbiljnu strategiju da ne bi došla do te situacije da u Srbiji više neće biti nikoga ko će proizvoditi, svi će hrliti ka Beogradu, da u Beogradu pronađu svoju šansu. Beograd, dozvolićete, ipak nije industrijski centar. Beograd je sve ostalo, ali nije industrijski centar.
Prema tome, potrebno je da u ovoj državi dođe do ozbiljnog političkog konsenzusa, bez obzira da li se radi o poziciji ili opoziciji, kako bi rešili taj ozbiljni problem decentralizacije Srbije. Samo je decentralizacija budućnost Srbije, a mislim da i primeri iz drugih država iz regiona to potvrđuju.
Hrvatska je uradila svoju decentralizaciju sa svoja tri regiona. Slovenija ima svoja dva makroregiona. Makedonija se opredelila za statističke regione i to osam. Hrvatska, pored ta tri regiona, ima i 21 upravni okrug. Prema tome, sve je to pokazatelj da Srbija zaostaje i da Srbija mora da ubrza taj svoj proces integracije sa svojom okolinom, sa svojim okruženjem, kao i sa EU.