Gospodine Novakoviću, vaš prijateljski savet nijednog trenutka, čak i ako bi mogao imati prizvuk saveta sa malom dozom, onim začinom straha, za mene nije relevantan.
Znate, neki ljudi poginu, padne im cigla na glavu, neki ljudi imaju potpuno banalnu smrt, potpuno banalan izlazak iz javnosti, ja ću biti srećna da bez advokata, bez pozivanja na imunitet, ali sa pozivanjem na činjenice dokažem ko radi za, a ko radi protiv opšteg interesa. Možda imam neke druge mane, možda sam ovako energična i bučna, ali mi zavist jeste strana.
Mržnja ne znam šta znači. Kajanje – tu reč nikada u životu nisam upotrebila ni pred sobom, ni pred drugima, ali hrabrost da se izborim i dokažem da sam u pravu, jeste nešto što ću sigurno realizovati do kraja.
Verujte mi, troje dece koje imam me u tome podržavaju, stranka kojoj pripadam, ali najveća snaga je u ljudima koji kažu: ono što drugi nisu smeli, rekli ste vi. Da li ću za to platiti cenu bilo koje vrste, uopšte nije važno, ali je strašno važno da se neko usudio da onome ko je prijatelje nalazio u trenutku svoje moći, u čekaonicama ispred, dok je mogao da im obezbedi pozicije, koji za njim nisu išli zato što ga cene nego zato što može da im obezbedi izvesnu vrstu "plena", a to je neka pozicija, konačno treba da se brani argumentima, ne zastrašujući ikoga, nego argumentima šta je radio sa svojim prijateljima, savetnicima i saradnicima. Vama se ipak zahvaljujem na navodno prijateljskom savetu.
