Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je minut i deset sekundi.
Da li još neko želi reč? (Ne.)
Na član 17. amandman je podneo narodni poslanik Miroslav Markićević .Da li neko želi reč? (Ne)
Na naslov iznad člana 18. amandman je podnela narodna poslanica Aleksandra Janković. Da li neko želi reč? (Da) Izvolite.

Meni je izrazito drago što vi predsedavate danas kada je reč o ovim amandmanima i prosto mislim da je najveći problem koji sam istakla, i u načelnoj raspravi, veliko licemerje koje ovo društvo, a posebno Vlada, pokazuje.
Srbija je, dakle, rešila da zapadne standarde sledi kada je reč o pušenju na javnim mestima, naravno, ne i kada je reč o platama, penzijama, zdravstvenoj i socijalnoj zaštiti, zaštiti radnika, sindikalnom organizovanju.
U tanka crva u svakom članu se objašnjava kako ćemo se mi boriti sa ovim porokom, a ispada da će dobitnici iz cele ove situacije biti proizvođači sredstava za odvikavanje, a gubitnici preduzeća čiji će radnici neprekidno biti na cigaret-pauzama. O ljudskim pravima i slobodama pušača nad kojima se vrši, pušači bi rekli, svojevrsni genocid, ovog trenutka da i ne govorimo. Na sve to, smanjuje se broj zaposlenih u svim mogućim organima državne uprave, a sada mi izmišljamo neke raznorazne komisije koje treba da se bave, ne znam, prevencijom ovako teških oblika zavisnosti, a da nemamo slične komisije za prevenciju bolesti zavisnosti drugog tipa i da je, prosto, javna činjenica da najmlađi registrovan narkoman ima devet godina. Prema tome, takve komisije ne, ali, evo, sada naslov iznad člana 18. kaže – treba da napravimo komisiju za prevenciju upotrebe duvana.
Budući da je prethodnim članovima 16. i 17. predviđeno formiranje Kancelarije za prevenciju pušenja, stvarno ne vidim niti da je ekonomski, niti da je suštinski opravdano sad formiranje nekakve komisije, osim, ako, opet, imate neke kadrove koje ste nedavno otpustili, pa ih sada treba zaposliti u nekom drugom sektoru, a nepotizam u Vladi je javna tajna.
Obezbeđivanjem društvene brige za zdravlje stanovništva u Republici Srbiji, očuvanjem i unapređenjem zdravlja, otkrivanjem i suzbijanjem faktora rizika za nastanak oboljenja, sticanjem znanja o navikama vezanim za zdrav način života – ko se bavi? Pa, pre svega, sam ministar, koji potpisuje program za prevenciju i suzbijanje upotrebe duvana. Žao mi je što je ministar bolestan, ali isto tako je činjenica da ministar koji je to u pet mandata svakako može i dalje da nastavi da se bavi propisivanjem svega i svačega.
Dakle, u tom smislu, nepotrebno je da pored Kancelarije za prevenciju pušenja postoji i bilo kakva komisija za prevenciju upotrebe duvana, jer mislim da će se ministar u tome jako dobro snaći, kao što se i sada snalazi u svemu, a da je ta kancelarija sasvim dovoljna da pokrije veliku brigu Ministarstva zdravlja za ugroženo zdravlje svog stanovništva od duvanskog dima.

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je minut i deset sekundi.
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, danas se tokom rasprave pokazalo da narodni poslanici, pre bih rekao strastveni pušači koji su danas diskutovali da su imali jednu jedinu želju da ostave stanje onako kako jeste danas, da na taj način truju sebe i ostale, a stanje danas jeste takvo da ljudi koji se nisu opredelili da puše nemaju mogućnost da na radnom mestu normalno rade –nemaju mogućnost da uđu u restoran, nemaju mogućnost da uđu u poštu, na šalter u neke banke, nemaju mogućnost, čak, i u izvršnim organima vlasti, pa, rekao bih i Narodnoj skupštini Srbije, da normalno rade i obavljaju svoj posao bez straha da prostor u koji ulaze jeste nepregledna, kako bih to reka, ovih dana je bilo puno priče o ovoj prašini koja stiže od ovog vulkanskog dima, ali to je nešto slično u svim tim prostorijama i mestima gde se pušači nalaze, pune pepeljare, neprovetrene prostorije. Dakle, to jeste jedna činjenica koju stvaraju ljudi koji danas pokušavaju da odbrane, odnosno da izmene ovaj zakon da on ne bi ličio ni na ništa.
Jedan sam od onih u ovom parlamentu koji sedi, koji se zalaže za apsolutnu zabranu pušenja na javnim mestima i smatram da ovaj zakon jeste samo korak ka ostvarivanju tog cilja, uz želju da 2012. godine ni u Srbiji neće biti dozvoljeno pušenje na tim mestima. Morao bih da vas podsetim pošto su danas ponavljane stvari koje su već govorene u načelnoj raspravi o nekim podacima, naprosto, koji govore o posledicama pušenja.
Naime, u Republici Srbiji u saobraćajnim nesrećama pogine 798 osoba. To je značajan broj ljudi, znači 798 osoba. Međutim, u Srbiji godišnje od posledica pušenja umre 16.000 ljudi. Imamo odnos 789 ljudi koji poginu u saobraćajnim nesrećama i 16.000 ljudi koji umru od posledica duvanskog dima, pušenja. Tu nisu samo pušači nego i nepušači koji su, takođe, aktivni učesnici udisanja duvanskog dima koji stvaraju pušači. Dakle, od duvanskog dima u Srbiji godišnje umre jedan Aleksinac, Velika Plana, Stara Pazova, Trstenik, Šid, Negotin, da ne nabrajam gradove veličine 16.000 stanovnika.
Primena zakona, vrlo rigoroznog, rekao bih, koji reguliše oblast saobraćaja, mogao bi da bude dobar primer kako je smanjen broj nastradalih ljudi u saobraćajnim nesrećama za, nekih, 40 i 50% od primene ovog zakona. Primena je počela tek pre nekoliko meseci. Za jednu četvrtinu je smanjen broj smrtnosti u Srbiji. Zamislite da spasimo četvrtinu ili polovinu ljudi koji svake godine umre od duvanskog dima, osam hiljada ljudi da spasimo kroz primenu, pre svega, preventivnih mera. Slažem da su preventivne mere neophodne i u obdaništu i u školi, u srednjoj školi, na fakultetima i u svim institucijama u kojima rade zavisnici od duvanskog dima, sa kojima, takođe, treba raditi. Oni nisu krivi što su živeli u državi koja nije vodila računa o prevenciji od ove zavisnosti. Naravno, tim ljudima treba pomoći. Treba organizovati edukativne kurseve i za njih i za odvikavanje od pušenja, ali pre svega treba zaštititi ljude koji nisu pušači.
Pušač, kao što je poznato, u sebe uvlači jednu četvrtinu duvanskog dima, a ostale tri četvrtine pušta u prostor u kome se često nalaze i nepušači.
Da podsetim da u svetu godišnje od duvanskog dima umre oko četiri miliona stanovnika sa dobrom tendencijom da 2020. godine u svetu umre oko 10 miliona stanovnika od posledica duvanskog dima. Najžalosnije od svega toga je što je većina tih umrlih u zemljama u razvoju, a i Srbija je među zemljama u razvoju.
Podsetiću, ma koliko su danas moje kolege o tome govorile, da je pušenje najčešći uzrok karcinoma bronha i pluća, ušne šupljine, jednjaka, želuca, bolesti srca i krvnih sudova, moždanih udara itd. Da ne govorim o onim sekundarnim posledicama svakodnevnog prisustvovanja u prostorima u kojima se puši, pa kada dođete kući vaša odeća je puna duvanskog dima, koji donosite deci, porodici, a da ne govorim o tome da prostorije u kojima se puši i koje su vrlo često zatvorene, jer pušači ne dozvoljavaju da se prostori provetravaju, vrlo često nisu prostori u kojima se može kvalitetno raditi. Jedan sam od onih koji ne može kvalitetno da radi na mestima u kojima su pune pepeljare i u kojima je zadimljenost do tog nivoa da se, jednostavno, teško diše.
Svakog dana u Srbiji umre 44 osobe od posledica pušenja, duvanskog dima. Na kraju je to 16.000 ljudi.
Sve one koji se zalažu za relativizaciju ovog zakona, koji se zalažu za pojedine odredbe koje bi umanjile iovako vrlo liberalan zakon prema pušačima, imaju na neki način pred sobom potrebu, pozvao bih da razmisle o tih 16.000 ljudi koji svake godine umre u Srbiji od posledica duvanskog dima, a koji će i ove i narednih godina umirati ukoliko ne budemo preduzeli vrlo aktivne mere da se ovaj zakon koji donosimo primenjuje.
Zanimljivi su podaci oko broja pušača među osnovcima, svaki četvrti osnovac jeste pušač. Zanimljiv je podatak da je na Beogradskom univerzitetu veliki broj procenata studenata koji puše, preko 33,5%. Međutim, zanimljiv je podatak da 96% nepušača na Beogradskom univerzitetu, studenata, smatra da su žrtve pušača i da nemaju kvalitetan način da se suprotstave tome. Svi koji ne puše smatraju da su žrtve, ali nemaju mehanizma da se tome odupru, jer su vrlo često pušači, osim studenata, i univerzitetski profesori i pomoći radnici na fakultetima, i oni nemaju načina da se zaštite, osim da provode vreme ispred fakulteta.
Podsetiću i na posledice pušenja, još jednom, ako treba i još koji put do kraja ove rasprave, na osnovu pedesetogodišnjeg istraživanje koje je radio Britanski institut na doktorskim studijama, a to je jedno od najdugoročnijih istraživanja koja su uopšte u bilo kojoj oblasti sprovedena, kaže da kod osoba koje puše 25 i više cigareta na dan rizik za rak pluća je 50 puta veći nego kod nepušača. Ne 50%, nego, 50 puta je veći rizik za dobijanje raka pluća kod pušača.
Takođe, oni su došli do zaključaka da pušenje dovodi do povećanja smrtnosti od mnogih drugih oboljenja, na prvom mestu infarkta srca, hronične opstrukcije bolesti pluća itd.
Polovina pušača umre od bolesti izazvanih pušenjem, dok četvrtina pušača umre u srednjim godinama života. Pušači imaju u proseku deset godina kraći životni vek od nepušača. Tokom posmatranih 50 godina, koliko je trajala studija, šest miliona stanovnika Velike Britanije umrlo je od upotrebe duvanskog dima.
Izlaganje duvanskom dimu prouzrokuje druge brojne probleme: impotenciju kod muškaraca, kod žena može da se desi da se deca rađaju sa manjom telesnom težinom, prevremenim porođajem itd.
Međutim, odvikavanje od pušenja, ostavljanje cigareta, kako se to u našem narodu kaže, može da prouzrokuje pozitivne posledice. Tako prestanak pušenja, prema ovom istraživanju, može imati podjednako dramatične ali pozitivne efekte za zdravlje. Tako kod osoba koje su prestale da puše do 30 godine starosti gotovo da nije bilo povećane smrtnosti i očekivani životni vek je bio skoro kao i kod nepušača.
Čak i kod pušača koji su prestali da puše tek u 60. godini života desilo se to da im je životni vek produžen na neke tri godine, što nije zanemarljivo.
Na kraju, u danu za glasanje podržaću ovaj zakon, u nadi da je ovo samo prvi korak, kako sam rekao, u potpunoj zabrani pušenja u Republici Srbiji. Nadam se da će Skupština Srbije biti primer u primeni ovog zakona, ali i svi izvršni organi, uključujući i Vladu Srbije i institucije koje je ona osnovala.
Lično ću se boriti da se ovaj zakon primenjuje, imajući u vidu nadzornu ulogu koju Narodna skupština ima nad sprovođenjem zakona. Hvala. (Aplauz)

Od vremena poslaničke grupe iskorišćeno je 11 minuta i 55 sekundi.       
Da li još neko želi reč? Reč ima narodna poslanica Gordana Paunović-Milosavljević. Izvolite.

Pravo na repliku.
Kao lekar ne mogu da ne repliciram gospodinu Veselinoviću na ovo njegovo izlaganje. Danas ceo dan slušamo o duvanskom dimu i kao najvećem uzroku izazivanja svih smrtnih oboljenja. Mislim da to nije tačno i da problem duvanskog dima jeste važan i treba ga rešiti.
Kao osoba koja nikad nije pušila i kao osoba koja nikad neće pušiti, i kao lekar i kao član SRS, zalažem se za rešavanje ovog kompleksnog pitanja, međutim, smatram da u ovoj zemlji postoje mnogo važni i veći problemi nego što je problem duvanskog dima.
Ako govorimo samo o rizičnim faktorima koji su uzroci smrti, od kardiovaskularnih i malignih oboljenja, faktor duvanskog dima je samo jedan od faktora koji izaziva smrt neke osobe.
Mislim da podaci koje je izneo gospodin Veselinović nisu tačni, jer i posle obdukcije ne može se sa 100% sigurnosti utvrditi da je faktor rizika, odnosno duvanski dim uzrok smrtnosti od, na primer, karcinoma pluća. Da je tako, znalo bi se šta je, pa bi se i karcinom pluća lečio. Isto tako, smatramo da u ovoj našoj zemlji postoje mnogo važni i mnogo opasniji faktori rizika koji svakodnevno nas uništavaju, počevši od zagađenosti životne sredine, evo i sada živimo u jednoj neizvesnoj situaciji, ne znamo kakva je situacija od ovog vulkanskog zagađenja. To ćemo možda znati za mesec ili dva. Takođe, ne znamo uopšte kakva je situacija od još postojećih bombi koje su posledica NATO bombardovanja i koje se nalaze u svakom gradu i u Beogradu. U blizini Kliničkog centra postoji bomba koja još nije izvađena, tako da vazduh koji dišemo, Pančevo, Bor, Kladovo i još neki drugi gradovi gde je jako teško, mislim da je to jako važno.
Takođe, postoji problem vode. Ne znamo kakvu vodu pijemo. Ne znamo kakva je zagađenost zemljišta, zatim, pesticidi kojima se prska hrana sa kojom se svakodnevno hranimo. Sve to uopšte utiče na kvalitet života i na prouzrokovanje mnogobrojnih bolesti. Hvala. (Aplauz)

Zahvaljujem. Pravo na repliku, narodni poslanik Janko Veselinović.

Ovo nije replika. Koristim vreme poslaničke grupe. Hoću da razjasnim i da još jednom iskažem i ono što smo u načelnoj raspravi isticali.
Činjenica da postoje i drugi rizici koji su vezani za prirodne ili neprirodne objektivne stvari koje utiču na nas, sunčeve zrake, zračenje u fabrikama itd, naravno da njih niko ne spori, međutim, pričamo o jednom od rizika (zbog toga sam i naveo nezavisno istraživanje u Velikoj Britaniji, jedno od istraživanja koje je, verovatno, sa najboljim referencama u toj oblasti) kao i procenama stručnjaka o rizicima smrtnosti u Srbiji, koje nam ne dozvoljavaju da zanemarimo jedan od prvih rizika smrtnosti među umrlima u Srbiji. Možda je to 17.000 ili 15.500, ali da je i 15.500 i 17.000 to jeste ozbiljan rizik kome smo posvetili, po meni, nedovoljno pažnje.
Da vam opet uporedim ovaj predlog sa zakonom koji je bio u ovoj skupštini na dnevnom redu i koji se bavio pitanjem bezbednosti u saobraćaju. Bilo je puno žuči i svi su se složili sa tim da treba da se smanji broj saobraćajnih nesreća na našim putevima, da tu odgovornost imaju i vozači i pešaci, ali i država i na neki način institucije države.
Nadam se da se možemo složiti oko toga da i po ovom pitanju postoji odgovornost države i svakog pojedinca, pa i pušača. Ali, pošto ne postoji mogućnost dogovora pušača i nepušača, jer da postoji mogućnost društvenog dogovora to pitanje ne bi trebalo regulisati zakonom, to bi se regulisalo običajnim pravom. Pušač ne bi ugrožavao nepušača i time bi bila ukinuta potreba da se ovo zakonski reguliše. Međutim, pošto ne postoji takva mogućnost, mi moramo zakonski da uredimo ovu oblast.
Smatram da je ovaj zakon prilično liberalan prema pušačima, jer im ostavlja mogućnost da puše još u nekim kafićima, u nekim restoranima, da puše na ulici, što nije regulisano ovim zakonom i da nije apsolutna zabrana pušenja, pa bi trebalo da budu zadovoljni ovim zakonom.
Smatram da nepušači nemaju razloga za preveliko zadovoljstvo, ali ako je ovo jedan korak ka apsolutnoj zabrani pušenja, onda se slažem i sa tim jednim korakom. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković. Izvolite.

Gospodin Janko Veselinović, čovek vrlo poznatog imena i prezimena, ali ne znam tačno njegovo zanimanje, delujete mi kao vulkanolog, do sada je prozivao strastvene pušače optužujući ih za ugrožavanje nepušača i za pokušaj da se održi status kvo.
U istoriji civilizacije postoje razni pokušaji da se postupi prema ljudima koji koriste duvan, od inkvizicije do pogubljenja, tako da ne znam gde se vi uklapate.
Da li znate ko je bio prva žrtva duvana? Kolumbov mornar Rodrigo de Herez, jer je po povratku sa ekspedicije na Kubu pušio u rodnom mestu pa su ga sugrađani optužili da je pod vlašću đavola, jer mu iz usta i iz nosa izlazi dim, i tako redom. Ima i nekih turskih sultana koji su svakom pušaču određivali kaznu o probijanju nozdrva vlastitim čibukom. Murat Četvrti za pušenje je uveo smrtnu kaznu.
Ne znam gde se vi ovde istorijski uklapate, ali je činjenica da je vaš pristup prilično neobičan, utoliko što ste osoba koja je uspela da nađe uzročno-posledičnu vezu između pušenja i smrti.
Znate, smrt je prilično infektivna pojava. Pušili-ne pušili, jednom morate da umrete. Postoji u tom smislu jedna vrlo dobra ruska poslovica koja kaže sledeće: "Ko ne pije i ne puši, umreće zdrav".
Pokojni srpski intelektualac i disident Mihajlo Mihajlov se na to nadovezuje i kaže – kada god me Amerikanci upozoravaju koliko je loše što jedem meso, pijem i pušim, kao, slučajno, prisetim se jednog istaknutog vegetarijanca dvadesetog veka, koji osim što nije jeo meso, nije ni pio ni pušio. Da li znate kako se zvao? Adolf Hitler!