Zahvaljujem. Poštovano predsedništvo, poštovani ministre i predstavnici predlagača, moram da izrazim lično zadovoljstvo što je ovaj zakon na dnevnom redu, posebno što sam u toku prethodne sednice, odnosno prošle sednice, napomenula kako bi bilo bitno da usvojimo ovaj zakon, kako je već dosta dugo u skupštinskoj proceduri. Veoma sam srećna ako imam bar 0,1% uticaja na to.  
Još jednom ću citirati Alberta Ajnštajna i ono što smo jako često koristili, da je „svet opasno mesto, ne zbog onih koji čine zlo, već zbog onih koji ćute i gledaju i ne preduzimaju ništa“. Verujem da ja lično svakako ne spadam u ljude koji ćute i ne preduzimaju ništa. Mi smo ovaj citat često koristili kada smo govorili o nasilju u porodici. Ne kažem da smo mi taj problem rešili, ali smo svakako nešto što je bilo privatno i porodično okruženje izmestili kao jedan društveni problem.
Mislim da i mobing moramo, možemo i uspevamo da izmestimo kao jedan društveni problem, jer priča o mobingu u jednom društvu i predlaganje pozitivnih zakonskih vrednosti jeste, u stvari, pretenzija jednog društva da postane civilizovanije, humanije i pravičnije.
Sasvim je sigurno da je Predlog ovog zakona izazvao brojne polemike kako organizacija civilnog društva, Unije poslodavaca i sindikalnih organizacija, tako i samog građanstva. Stoga bih dala jednu malu sugestiju, a verujem da su i predstavnici Ministarstva razmišljali o tome, a to je da možda na neki način definišu pojavne oblike zlostavljanja na radnom mestu, upravo zbog nedovoljnog poznavanja, nedovoljnog razumevanja i mogućnosti zloupotreba ovog zakona od strane neradnika u odnosu na radnike, jer mislim da je cilj ovog zakona upravo da zaštitimo one ljude koji su vredni, sposobni i izvršavaju svoje radne obaveze.
Pod pojavnim oblicima zlostavljanja prvenstveno mislim na davanje ponižavajućih poslova radniku van njegove stručne spreme i radnog iskustva. Iz ličnog kontakta sa građanstvom primetila sam da upravo u javnim i državnim preduzećima dolazi nekad do takve zloupotrebe i želela bih da napomenem da ovaj problem nije prisutan samo u privatnim preduzećima, već podjednako u svim organizacijama.
Takođe, ogovaranje i stalne kontrole i kritike, kako od strane rukovodstva, tako i od strane kolega, bez osnova i razloga, napadi na zdravlje zaposlenog, premeštanje u drugu kancelariju ili na neka druga mesta bez dovoljno obrazloženja i dovoljno razloga, nepozivanje na sastanke, oduzimanje sredstava za rad, sindrom praznog stola (mislim da je to bio jedan slučaj novinarke koja mi se jednom obratila, gde je bilo uskraćeno korišćenje telefona, interneta, a od nje su se očekivali isti radni rezultati), takođe, pretrpavanje obavezama.
Upravo zbog takvih stvari i zbog nemešanja sa Zakonom o zabrani diskriminacije, onim odredbama koje definiše zakon o radnim odnosima ili o radu, mislim da bi neke stvari trebalo malo konkretnije definisati. Isto tako, moja skromna sugestija je da posrednik ili medijator, verujem da ćete to urediti nekim podzakonskim aktima, treba da ima određena znanja i određene osobine.
Kao što mislim da ćete verovatno jednog dana doneti podzakonski akt kojim će se definisati rad sa osobama koje su trpele višegodišnje zlostavljanje, iz prostog razloga što ti ljudi vremenom gube na samopouzdanju i prave češće greške i samim tim možda gube određene radne sposobnosti jer im se ne pružaju adekvatni uslovi.
U svakom slučaju, smatram da je dobro uvođenje medijatora, da je dobro uvođenje hitnosti postupka jer radni sporovi pred sudovima znaju da traju godinama. Dobro je i to što slučaj ne zastareva pola godine, jer nekad je ljudima potrebno mnogo hrabrosti da se odluče da prijave zlostavljanje. Žalosno je to što svi statistički podaci ukazuju da su žene te koje više trpe zlostavljanje na radnom mestu, i da su to mladi ljudi između 20 i 30 godina, kao i oni ljudi između 40 i 50 godina.
U svakom slučaju, mislim da Srbija daje još jedan signal da postaje humanije i civilizovanije društvo i da Srbiji jeste potreban ovakav zakon. Verujem, kao i za sve druge zakone o kojima sam govorila, da ovaj zakon ne treba da bude nešto gde ćemo vršiti politizaciju, nego nešto što ćemo podržati i pokušati da što bolje zajednički implementiramo, jer nas tek nakon usvajanja čeka ogroman posao. Verujem da ima posla i za Ministarstvo i za nas narodne poslanike da građane upoznamo sa zakonskim mogućnostima, da ih ohrabrimo da ih koriste i da im pomognemo gde god je to moguće. Zahvaljujem.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Zoran Antić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku bih u ime SNS rekao, naravno, da se i mi zalažemo za sprečavanje zlostavljanja na radu i mislim da stvarno u ovoj skupštinskoj sali nema poslanika koji bi nešto mogli da kažu protiv ovog zakona.
Međutim, ono što mi prepoznajemo kao problem, kada je u pitanju ovaj zakon, jeste to što je ovo, po nama, ipak samo privid brige o radničkim pravima, o samim radnicima, neka vrsta bacanja prašine u oči radnicima i zaposlenima, jer paralelno sa ovim zakonom na dnevnom redu mora da bude i Zakon o radu, eventualno izmene i dopune Zakona o radu. Bez izmena i dopuna Zakona o radu, verujem da će efekti ovog zakona biti jako skromni. Pokušaću da u kraćem izlaganju dam nekoliko argumenata kojima bih potkrepio ovu svoju tvrdnju.
Pre toga bih rekao da i ovakav kakav je zakon dolazi jako kasno, da je činjenica da je privatizacija već pri kraju, da tranzicija isto tako odmiče kako odmiče, ako ovo uopšte može da se nazove tranzicijom, pre će biti da je ovo jedan kolaps sveukupne tranzicije kod nas, da je u procesu privatizacije i te kako bilo i mobinga i zlostavljanja radnika, da su ljudi bez dovoljno kapitala kupovali firme, da je posle toga bilo šikaniranja zaposlenih i da su hiljade ljudi morali da napuste svoja radna mesta bez ikakve otpremnine, nezaštićeni, prepušteni od ove države, od ove i od prethodnih vlada, na milost i nemilost poslodavcima.
Prema tome, ono što je osnovno u procesu tranzicije i što je trebalo da se ispuni, to je da se ona radna mesta koja se ukidaju u državnim preduzećima, u društvenom sektoru preliju u privatni sektor. Mi, nažalost, do toga nismo došli. Mi, nažalost, danas nemamo uvećan broj radnih mesta u privatnom sektoru i to je osnovni razlog zbog čega su danas i oni koji imaju radno mesto i oni koji su bez radnog mesta u strahu od gubitka tog istog radnog mesta.
Znači, želeo bih da samo podsetim, radi javnosti, da smo u prethodnih godinu dana izgubili, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, oko 133.000 radnih mesta i da je oko 130.000 radnih mesta otišlo u preduzetničkom sektoru. Znači, pre svega je preduzetnički privatni, a ne državni, sektor u prethodnom periodu gubio radna mesta i ostajao bez posla. To je najbolja slika stanja naše ekonomije danas.
To ujedno pokazuje i da je ono što ste u obrazloženju ovog zakona dali o tome, da imate veći broj slučajeva mobinga ili zlostavljanja u državnom nego u privatnom sektoru, jako problematična tvrdnja. Rekao bih da je situacija znatno drugačija, da je, naprotiv, mnogo više ljudi koji su zlostavljani u privatnom sektoru, ali da iz straha od gubitka tog radnog mesta oni jednostavno te slučajeve i ne prijavljuju.
Stanje na tržištu rada je katastrofalno. Mi smo u prethodnih godinu dana imali činjenicu da ljudi koji primaju najmanje zarade gube radna mesta, da ljudi u prerađivačkoj industriji gube radna mesta, a da se povećava broj radnih mesta sa dobrim primanjima. Plate u visini od 65.000 i više u prethodnoj godini su rasle, a broj onih ljudi koji su imali niža primanja opadao je.
Šta znači ovaj zakon za one ljude koji u prethodnoj godini uopšte nisu primili platu? Ima ih 70.000. Šta oni od ovog zakona mogu da očekuju? Šta on za njih znači? On je za njih mrtvo slovo na papiru. Da li su ti ljudi zlostavljani? Da li sama činjenica da godinu dana nisu primali plate predstavlja izvesnu torturu? Sasvim sigurno. Na koji način će ovaj zakon to da rešava?
Jedino izmenom Zakona o radu, većom brigom o zaposlenima možemo da dođemo u situaciju da ljudi koji imaju niska primanja ne budu u situaciji da im se ta primanja ne isplaćuju i da ovih 76.000 ljudi koji nisu primili plate u prethodnoj godini budu zaštićeni od strane ovog društva.
Uz to, dao bih i podatak da imate oko 10.000 ljudi koji su u prethodnoj godini imali platu do 9.000 dinara. Da li su ti ljudi u situaciji da mogu na normalan način da žive, da obezbede egzistenciju sebi, a kamoli svojim porodicama, mislim da nema potrebe da govorim. Što se tiče onih koji su imali plate do 15.000 dinara, njih je 20.000, a onih do 20.000 ima 46.000.
Kada pogledate koliko je veliki broj ljudi sa ovako niskim primanjima shvatite da je problem rada, radnih odnosa, radnog prava mnogo ozbiljniji od ovog zakona koji treba da spreči nekakvo zlostavljanje, da je zlostavljanje i te kako prisutno, da je strah od gubitka radnog mesta prisutan, pa ako hoćete, i u ovoj sali u kojoj smo mi narodni poslanici, a da ne govorim kada krenete malo šire.
Rekao bih još par podataka, zbog čega je nemoguće da se sa ovakvim tržištem rada, ovakvom nebrigom Vlade o broju zaposlenih ovaj zakon primenjuje. U januaru mesecu na evidenciji Zavoda za zapošljavanje imali ste još 21.000 prijavljenih, znači, za 21.000 uvećan je broj nezaposlenih; u februaru 15.000, nemam podatke za april. Od početka ove godine imamo blizu 50.000 ljudi koji su na evidenciji Zavoda za zapošljavanje. Ti ljudi pristaju na bilo kakav posao. Ti ljudi nisu izbirljivi i, nažalost, često pristaju i na maltretiranje i na mobing, koji je i te kako prisutan u našoj sredini.
Kada već govorim o Zakonu o radu, mislim da ste radnike i sve zaposlene i te kako obmanuli donoseći i u više navrata menjajući kroz izmene i dopune Zakon o radu, kada ste tvrdili da treba da bude liberalan, zato što to znači da privlačimo strane investicije. Što se stranih investicija tiče, nikada ih nije bilo manje: u 2009. godini samo 1.300.000.000, i to nekih trista miliona od „Fijata“. Katastrofalan nivo stranih investicija, manji je tri-četiri puta nego što je potreban našoj privredi. U 2009. situacija nije bila ništa bolja, 1.800.000.000. Kada se vratite godinama unazad, samo zahvaljujući tome što smo prodavali neka strateški važna preduzeća uspevali smo, i to predstavljali kao strane direktne investicije, da stvorimo privid da se bilo šta ozbiljno investira u našoj zemlji.
Isto tako, niska stopa poreza na dobit kao izgovor nije pomogla da se, kada su u pitanju strane investicije, i broj radnih mesta poveća.
Prema tome, neophodno je pod hitno menjati Zakon o radu, koji je previše liberalan, koji je na strani poslodavaca a ne radnika. Neophodno je da definišete ono što niste definisali od kada ste došli 2000. na vlast, da kažete građanima Srbije kakav mi to kapitalizam hoćemo, u kakav mi to kapitalizam idemo – da li je to kapitalizam koji podrazumeva velike socijalne razlike, da li podrazumeva korupciju, kriminal, sve ono što nam se danas dešava; ili je to taj neoliberalni kapitalizam, kako ga često nazivaju, gde su profit, interes i pohlepa osnovni motivi; ili je to neka vrsta socijalnog kapitalizma koji je, po mišljenju SNS, mnogo primereniji i istoriji našeg naroda i nekim budućim potrebama; i u kojoj meri građani Srbije u narednom periodu mogu da računaju da će biti više morala i etike kada je u pitanju odnos zaposlenih i poslodavaca.
Znači, u narednom periodu neophodno je da omogućimo jedan normalan razvoj ekonomije, ali i samog društva, a taj normalan razvoj moraće da podrazumeva spoj morala, etike i ekonomije. Budemo li uspeli da društvu to obezbedimo, imaćemo perspektivu u nekom narednom periodu. U protivnom, ni ovaj zakon neće značiti ništa.
Potpuno sam svestan da to ne definiše samo Zakon o radu, ali mislim da je Zakon o radu jako bitna karika u svemu što nam se dešavalo u prethodnom periodu.
Ono što je isto tako važno da se kaže jeste da mi poslanici, ljudi koji smo u politici, koji sebe smatramo političarima treba pre svega da krenemo od sebe, da budemo iskreni prema sebi, da budemo mnogo pošteniji kada sagledavamo svoje političke protivnike, da sagledamo šta se sve dešavalo od 2000. naovamo, koliko su ljudi, ako već govorimo o zlostavljanju, ostajali bez posla zato što su bili članovi drugih političkih stranaka, koliko ljudi danas trpi raznorazna šikaniranja zato što su članovi jedne ili druge političke opcije na svim nivoima, od republičkog, na lokalnom nivou, pa i pokrajinskom nivou.
Da kroz jedan primer pokažem kako to danas u Srbiji izgleda: pogledajte reformu pravosuđa, šta je reforma pravosuđa donela, na koji način se kroz tu reformu odnosimo prema bivšim sudijama, sa koliko omalovažavanja, rekao bih, pre svega profesionalnog, ali i uz falsifikate, dobar deo tih ljudi proglašen je nepodobnim za te poslove.
Ostavimo to sa strane. Može biti da to i nije zlostavljanje. Zlostavljanje izvršne vlasti, zlostavljanje ove vlade nad svim zaposlenima je poruka koja iz toga proističe, a poruka je, i onima u prosveti, i onima u zdravstvu, i onima u policiji i vojsci: vidite šta smo uradili u pravosuđu, to možemo sutra da uradimo i vama. Ne igrajte se, ne bunite se, budite zadovoljni onim što imate. To je jedna vrsta prisile, straha koji izvršna vlast sprovodi prema svim zaposlenima, pre svega u oblasti državne uprave, jer je tu u situaciji da može to da reši.
Danas moramo da budemo mnogo iskreniji prema sebi, mnogo otvoreniji prema sebi ukoliko stvarno želimo da napravimo ozbiljan pomak u radnom zakonodavstvu. Kada smo u pitanju mi političari moramo pre svega da ukinemo raznorazne političke monopole, moramo od ove skupštine da napravimo dom u kome i poslanici opozicije i poslanici vlasti imaju ista prava. I to je neka vrsta zloupotrebe. Zloupotreba od strane izvršne vlasti je ako po mesec, dva, tri ne dobijamo odgovore na poslanička pitanja. Na taj način se nama onemogućava da normalno obavljamo svoju dužnost. Neophodno je, da bi se bilo šta u ovoj zemlji Srbiji menjalo, da se krene od izvršne vlasti, da se krene od Vlade. Hvala.

Zahvaljujem. Narodni poslanik gospođa Dušanka Plećević ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, u ovoj objedinjenoj raspravi govoriću o Predlogu zakona o volontiranju. Volontiranje, kao područje privatnog organizovanja građana ili pojedinaca za dobro zajednice ili pojedinca, bez novčane naknade ili bilo kakve druge nadoknade, kod nas nije zakonom regulisano.
Ranije je kod nas postojao neki vid volontiranja koji u svojoj suštini to nije bio, ne u pravom smislu, već je to bio vid usavršavanja u profesionalnom smislu, koje su pojedinci sami finansirali. Setimo se samo volonterskih specijalizacija u zdravstvu.
Postojale su od tada do danas razne inicijative nekih organizacija da se zakonski reši status volontera, pa su se u tom smislu na međunarodni Dan volontera 5. decembar vršile razne promocije ideje volonterizma i obezbeđivanja što boljih uslova za angažovanje volontera.
Nesumnjiva je korist od volonterskog rada za sve: za državu, lokalnu zajednicu, razne organizacije, kao i pojedince. Pre svega, to je prilika da volonter stekne nova iskustva iz oblasti koja je predmet volontiranja, da usavrši znanje i veštine ako je volontiranje vezano za struku kojom se bavi, da razmeni iskustva, da upozna zemlju u kojoj volontira, njenu kulturu, društveno uređenje, građane itd.
Volontiranje je naročito korisno u socijalnoj sferi. Učiniti malo znači mnogo onima kojima je pomoć potrebna. Dokazati humanost kroz volonterski rad znači pomoći onima koji ni na koji način to ne mogu da nadoknade.
U razvijenim zemljama volontiranje je pravno regulisano. Ovaj predlog zakona je pokušaj u tom pravcu da se u našem pravnom sistemu reguliše ova oblast.
Iz Predloga ovog zakona vidi se da je predlagač pod pojmom „volontiranje“ uglavnom podrazumevao dobrovoljni rad, bez nadoknade volonteru i bez sticanja dobiti za organizatora volontiranja u sferi socijalne pomoći. Ovaj zakon upravo to i sugeriše; pojam „opšte dobro“ se sporadično pominje, uglavnom u definiciji, dok se u članovima zakona govori isključivo o dobrovoljnom i neplaćenom radu u socijalnoj sferi. Asocijacija na tu vrstu volontiranja se nedvosmisleno nameće. Pomoć pružena bilo kome, bilo kom pojedincu društva, svakako predstavlja opšte dobro.
Verovatno se u državama sa razvijenom tradicijom volontiranja, kako ste naveli u razlozima za donošenje ovog zakona, poenta volonterskih aktivnosti nalazi baš u radu sa socijalnim predznakom.
Tu se još podrazumeva i dobrovoljni rad bez nadoknade u saniranju stanja prilikom prirodnih nepogoda, katastrofa, kao što su poplave, zemljotresi, požari i slično.
Međutim, ovo je samo jedan vid volonterskih aktivnosti. U Srbiji deluje 350 nedobitnih organizacija koje za svoje volonterske poslove angažuju tzv. aktiviste. Ovde, naravno, ne mislim na političke stranke, sindikalne organizacije ili na Crveni krst, kako ste vi naveli u zakonu, što je meni sasvim nejasno zašto ne volontiranje u Crvenom krstu. U pitanju su tzv. nevladine organizacije, koje pod vidom opšteg dobra, razvoja demokratije, razvoja civilnog društva, raznih građanskih inicijativa, zaštite humanitarnih prava, raznih foruma za ovo ili ono, svojim selektivnim pristupom, favorizujući određene ciljne grupe, svim drugim nanose veliku štetu, jer direktno krše načelo diskriminacije.
Zbog toga smatram da se njihove aktivnosti ubuduće moraju obavljati u skladu sa ovim zakonom i da sa svojim aktivistima moraju da sklapaju volonterske ugovore. Tako ćemo znati ko za koga radi, ko je volonter, ko je organizator, ko je korisnik, a kome se eventualno nanosi šteta.
One takođe moraju poštovati načela ovog zakona u svom radu, moraju biti solidarne sa svim građanima Srbije i ne smeju da deluju izvan okvira svoje registracije, pa se, u skladu sa ovim zakonom, moraju i preregistrovati, s obzirom na to da do sada nije postojao zakon o volontiranju.
Predlog zakona je nedorečen kada je u pitanju kratkoročno volontiranje i ne nudi adekvatna rešenja. Tako, na primer, u članu 2. stav 3. kažete da se odredbe ovog zakona primenjuju na kratkoročno i dugoročno volontiranje, međutim, u istom članu dali ste definiciju dugoročnog, ali ne i definiciju kratkoročnog volontiranja. S obzirom na to da je volontiranje područje privatnog organizovanja građana, ad hok organizovanja za jednodnevne ili čak kraće hitne akcije, npr. poplave, požare, zemljotrese ili druge nepogode, nije jasno ko bi bio organizator volonterske akcije, s obzirom na to da se u takvim slučajevima ljudi samoorganizuju.
Isti je slučaj sa ekološkim akcijama; akcijama stanara, na primer, čišćenja i uređenja prostora u stambenim objektima ili u dvorištima. Ko bi morao da sačini program volontiranja, shodno članu 30. Predloga zakona, kada je u pitanju akcija nekoliko stanara jedne zgrade? Da li bi morao predsednik kućnog saveta da napravi plan volontiranja, pribavi saglasnost Ministarstva za rad, sačini izveštaj i dostavi ga Ministarstvu za rad do 30. marta tekuće godine? Da li on mora da sačini ugovor o volontiranju sa stanarima, da im izda potvrdu o volontiranju na njihov zahtev, kako ste napisali u članu 25. Predloga zakona?
Recimo, u Boru se svakog proleća izvodi akcija čišćenja Borskog jezera kao privatno organizovanje, to jest samoorganizovanje građana iz vikend naselja oko jezera, što predstavlja značajan ekološki doprinos.
Pitanje je da li bi do takvih akcija došlo kada se sagledaju sve ove okolnosti i uslovi iz zakona? Ako bi i došlo do takvih akcija, takav pristup bi povećao troškove volontiranja, što bi devalviralo svrhu samog volontiranja kao besplatne društvenokorisne aktivnosti od opšteg značaja.
Predlog zakona nema ni zadovoljavajući pravni okvir za regulisanje statusa volontera, ne promoviše volontiranje, niti podstiče na te aktivnosti. Takođe, ovim predlogom se uređuju pojedina pitanja kao da se radi o radnopravnom odnosu, a ne o dobrovoljnoj aktivnosti.
U članu 24. kažete da je volonter odgovoran za štetu koju je u vezi sa vršenjem volonterske usluge ili aktivnosti prouzrokovao korisniku volontiranja, organizatoru volontiranja ili trećem licu, u skladu sa propisima o radu. S obzirom na to da se volonterskim aktivnostima, i pored najbolje namere svih učesnika, može naneti šteta samim učesnicima ili trećim licima, ovim članom je trebalo precizirati svačiju odgovornost. Kako će domaći ili strani volonter nadoknaditi štetu ako je ona naneta ugledu države, i to samo primenom propisa o radu? Predlogom zakona niste predvideli odgovornost organizatora volontiranja za štetu koju načini volonteru, korisnicima volontiranja ili trećem licu.
Zbog osetljivosti problematike i zbog velike mogućnosti zloupotrebe dobrovoljnog rada, smatram da organizatori volontiranja moraju uvek biti dostupni inspekcijskim i sudskim organima.
Takođe mislim da volonteri stranci i volonteri bez državljanstva ne smeju imati smetnje što se tiče ulaska i boravka u Srbiji.
Stav naše stranke je da osobe mlađe od 18 godina ne treba da se bave volonterskim radom jer su u periodu sazrevanja, burnih osećanja i promenljivih želja i interesovanja, pa je moguća i zloupotreba tih osoba, odnosno dece.
Isto se odnosi i na lica koja su registrovani nasilnici, protiv kojih su izrečene mere zaštite od nasilja. Lice kojem je pravosnažnom odlukom izrečena mera za zaštitu od nasilja ne može biti angažovano za volonterski rad sa licima iz člana 12. stava 1, bez obzira na vremenski period koji je protekao od pravosnažnosti odluke, s obzirom na sklonost ovih lica da ponove delo nasilja.
Primedbe se odnose i na ugovaranje i raskid ugovora između organizatora i volontera, gde se ne sme prekršiti načelo dobrovoljnosti.
Član 20 kaže: „Volonter može u svako doba da raskine ugovor o volontiranju na način propisan za njegovo zaključivanje, bez obaveze da za to navede razlog, osim kada bi raskid izazvao neotklonjivu štetu organizatoru volontiranja, korisniku volontiranja ili trećem licu“.
Ovaj stav se kosi sa načelom dobrovoljnosti u obavljanju volonterskog rada, budući da se radi o privatnoj aktivnosti. Bilo koji ugovor volonter može da raskine, a svako drugo rešenje bi predstavljalo prisilu.
Pravo na udruživanje građana, među koje spada i volontiranje koje je zajamčeno međunarodnim deklaracijama i konvencijama, koje je potpisala i Republika Srbija, ne bi trebalo da bude ovako prenormirano u pojedinim segmentima ovog zakona. Našim amandmanima smo pokušali da taj deo predloga poboljšamo, a takođe smo intervenisali i u članovima koji su nedorečeni, tako da dobijamo zakon koji može da funkcioniše i da bude primenjen u praksi.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik gospođica Jadranka Jovišić.

Hvala. Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici i poslanice, veoma mi je drago što je Predlog zakona o volontiranju danas pred nama. O njemu ću govoriti iz ugla jednog mladog čoveka.
Od mladih ljudi u Srbiji očekuje se mnogo, da budu nosioci novog evropskog duha promena, da uzmu smisleno učešće u društvu, da budu dobro informisani i bogati znanjem. Ipak, kada razgovarate sa mladim ljudima zaključićete da je jedan od njihovih najvećih problema nedovoljna informisanost o njihovim mogućnostima, o događajima i odlukama koje utiču na njihove živote. Ova današnja rasprava, ali i usvajanje ovog zakona imaće pozitivan uticaj i na slobodno vreme, ali i na interesovanja mladih ljudi.
Kada već govorimo o interesovanjima mladih, moramo da kažemo da je određen broj mladih uzeo učešće upravo u volonterskim organizacijama. Namerno koristim izraz „određen broj mladih“, jer u Srbiji ne postoji precizna informacija o tome koliki broj ljudi volontira, koliko je volonterskih programa i koliko mladih u tim volonterskim programima učestvuje.
Ovaj zakon daće nam odgovore na ta pitanja, dakle, koliki je broj volontera u Srbiji, koliko postoji volonterskih programa i koliko procenata od ukupnog broja volontera čine mladi ljudi. Smatram ovo pitanje veoma bitnim jer nas u budućnosti čeka veliki broj velikih projekata, kao što je, recimo, Univerzijada, i ne smemo ih dočekati nespremni.
Važno je, takođe, reći da će se donošenjem zakona obezbediti pravna zaštita kako volontera, tako i onog ko je korisnik volonterskih usluga od eventualne štete koju bi volonterska aktivnost mogla da nanese. Ovo je izuzetno značajno, posebno kada znamo da je osnovni problem zbog koga se mladi odlučuju da ne volontiraju upravo strah od zloupotreba i manipulacija.
Takođe, vođene su različite vrste rasprava koje se tiču upravo problema administracije. Pitanje koje se najčešće postavljalo jeste da li ovaj zakon, koji treba da afirmiše volontiranje, administrativnim obavezama koje propisuje organizatoru volontiranja radi upravo suprotno. Ja se sa tim ne bih složila. Iako smatram da je u ovakvoj vrsti organizovanja previše administracije uvek problem, u ovom slučaju mislim da je veoma bitno voditi evidenciju o volontiranju. Mislim da je veoma bitno imati precizne podatke o broju volontera, podatke o samom volonteru, o tome koliko su oni vremena potrošili na volontiranje, odnosno koliko su vremena volontiranju poklonili.
U tom smislu, smatram da je veoma važno da volonteri poseduju volonterske knjižice u kojima bi bili upisani podaci o tome gde je, kada i koliko određeni čovek volontirao. Ovo je značajno i u velikoj meri za mlade ljude koji studiraju na fakultetima koji do kraja primenjuju Bolonjsku deklaraciju, jer na takvim fakultetima društvenokoristan rad nosi određeni broj bodova koji studentu može pomoći pri polaganju ispita.
Na kraju, moram da pomenem da su poslanici Demokratske stranke u Skupštini primili preko 500 mladih ljudi iz čitave Srbije, srednjoškolaca i studenata, i sa njima razgovarali. Bez razlike da li su iz Novog Sada ili Bujanovca, svi su bili izuzetno zainteresovani da učestvuju u društvenom životu, i to najviše preko različitih volonterskih organizacija. Protekle nedelje bili su nam u gostima đaci iz Lebana. Oni su bili izuzetno zainteresovani upravo za ovaj zakon. Meni je izuzetno zadovoljstvo i veoma mi je drago što ću moći da ih obradujem i svojim glasom doprinesem da se oni, i ne samo đaci i studenti, nego svi oni koji žele da volontiraju, osećaju sigurnije i da se lakše odlučuju da pristupe volontiranju u različitim organizacijama.
Ono što bih želela da kažem jeste da smatram da smo svi mi ovde u sali svesni koliko je ovo pitanje značajno ne samo za mlade ljude, već za sve oni koji žele da volontiraju. Nadam se da ćemo u danu za glasanje imati više od 126 glasova za. Hvala.

Zahvaljujem. Gospođa Miroslava Pejica.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre i ostali predstavnici Vlade, dame i gospodo kolege narodni poslanici, u ovoj objedinjenoj raspravi o dva zakona koja su neophodna za Srbiju, svoje današnje izlaganje želim da posvetim zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu.
Nažalost, sva istraživanja sprovedena u Republici Srbiji, kao i u zemljama našeg okruženja, ukazuju da je trend zlostavljanja zaposlenih na radnim mestima u porastu. Uzroke ovih negativnih pojava možemo naći u teškoj ekonomskoj situaciji, nesposobnosti rukovodstva preduzeća da sprovedu internu politiku usmerenu na suzbijanje zlostavljanja u okvirima svojih organizacija, kao i nedostatku zakonskih propisa iz ove oblasti.
Podsetiću da se zlostavljanjem na radu smatra svaki oblik ponašanja koji ponižava, diskriminiše, degradira ili na bilo koji način uskraćuje poštovanje dostojanstva i vrednosti bilo pojedinca ili grupe zaposlenih. Zlostavljanjem se takođe smatra i svako ponovljeno negativno, nametljivo i nasilničko ponašanje u cilju diskreditovanja druge osobe.
U našim prilikama zlostavljanje na radnom mestu najčešće se sprovodi u obliku neosnovane kritike zaposlenih na radnom mestu prilikom izvršavanja nekog radnog zadatka, a u pozadini svakog ovog postupka je izbegavanje pravičnog vrednovanja, a samim tim i nagrađivanja radnika.
Svi se mi često susrećemo sa primerima koji ukazuju da je stanje u ovoj oblasti alarmantno. Svi ti primeri ukazuju da je zlostavljanje prisutno u svim vidovima, počevši od najnižih oblika preduzetničkih radnji, preko zdravstvenih institucija, pa sve do ustanova i preduzeća čiji je osnivač lokalna samouprava i država.
Kako su primeri brojni, kao i načini na koje se zlostavljanje radnika sprovodi, mislim da jedini put koji vodi ka uspostavljanju reda počiva u donošenju zakonskih regulativa i njihovoj implementaciji. Nažalost, mnogo je primera zlostavljanja na radu, koji su danas ovde bili izneti, bilo direktnim ili indirektnim putem.
Želela bih da govorim o još jednom načinu indirektnog zlostavljanja, a to je institucija probnog rada, koji često predstavlja iskorišćavanje, obmanjivanje i zloupotrebu radnika, što proizvodi jedno indirektno zlostavljanje na radu. Pod izgovorom probnog rada neki poslodavci angažuju radnike, uz obrazloženje da moraju proveriti da li zaposleni zadovoljavaju kriterijume koji su postavljeni za određena radna mesta. Tako provode po nekoliko meseci bez adekvatne zarade i bez doprinosa za PIO. Ovde možemo prepoznati i probleme sive ekonomije, kao i nepoštovanje Zakona o radu, što pored negativnih pojava i posledica po državu takođe predstavlja i svojevrstan vid zlostavljanja na radu indirektnim putem.
Smatram da upravo ovaj predlog zakona koji se nalazi pred nama stvara sve preduslove za institucionalnu borbu protiv ovog oblika zlostavljanja. Obuhvata preventivne mere kojima se pojedinac od dana stupanja na radno mesto obaveštava o zabrani svakog oblika nasilja i ugrožavanja života, odnosno zdravlja zaposlenih, preko procedura koje svako preduzeće mora da sprovede kako bi bilo u mogućnosti da primeni svoju internu strategiju suzbijanja neželjenih pojava.
Smatram da su ovim predlogom zakona na zadovoljavajući način definisane kaznene odredbe za počinioce koji treba da se nađu pod njegovim udarom.
Implementacija zakona će omogućiti ostvarivanje individualnih prava svakog zaposlenog koji se u određenom trenutku oseti žrtvom. Prava se ogledaju u mogućnosti radnika da u slučaju neprijatnosti predviđenih zakonom povedu postupak zaštite na radnom mestu, a da pri tom zbog toga ne snose nikakve posledice. Do sada, nažalost, praksa je pokazivala da je naše zakonodavstvo manjkalo po pitanju zaštite zaposlenih, te su mnogi radnici koji su iz ovih razloga pokretali sporove protiv poslodavaca veoma često, bolje reći u većini slučajeva, ostajali bez radnog mesta.
Takođe, ovaj zakon predviđa način kako bi ubuduće svaka organizacija, odnosno preduzeće trebalo da u svojim okvirima politike sprečavanja zlostavljanja na radnom mestu poboljša uslove rada. Kako bi ta politika bila efektivna i efikasna, ona mora da se sastoji iz tri celine, kako se inače i praktikuje u zemljama EU, u zakonodavstvu u kojem su definisane preciznom regulativom.
Na kraju mogu da kažem da se iskreno nadam da će institucije nadležne za sprovođenje ovog zakona, uz podršku organizacija, preduzeća i ustanova, dati pun doprinos maksimalnoj redukciji neželjenih pojava na radnim mestima. Ozbiljan pristup suzbijanju zlostavljanja na radnom mestu svakako će doprineti smanjivanju socijalnih tenzija, što će rezultirati kvalitetnim odnosom radnik - poslodavac. Sve će to uticati na veću produktivnost preduzeća, odnosno bolje uloge institucija. Hvala.

Zahvaljujem. Potpredsednica Judita Popović ima reč.