Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo predlog dva zakona, zakon o volontiranju i zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. Ovo su potpuno novi zakoni. Oni se donose prvi put kao posebni zakoni, a problematika koju tretiraju ovi zakoni do sada je bila sadržana u nekoliko drugih zakona.
Ono što je interesantno i što u prvi mah pada u oči vezano za zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, jer prvo ću o njemu nešto da kažem, jeste to da je, prema nekim ispitivanjima, pojava zlostavljanja na radu najizraženija u organima državne uprave, u ministarstvima, sekretarijatima, raznim agencijama, kao i drugim budžetskim organizacijama, kao što su ustanove školstva, zdravstva, kulture i slično.
Država je danas kod nas još uvek najveći poslodavac i, naravno, njene institucije su sa aspekta ovog zakona, onako kako to ovde stoji, praktično i najveći „zloupotrebljavači“, tako da se izrazim, ovoga zakona. Uzroci ove pojave zlostavljanja na radu, kada su u pitanju državne institucije, pre svega su u osionosti i bahatosti partijski postavljenih funkcionera, a znamo kako se oni postavljaju – iz stranačkih redova iz ove koalicije. Zato, ako bismo želeli da smanjimo zloupotrebu, barem kad su u pitanju državne institucije, bilo bi neophodno da se ukinu politički direktori; ova pojava bi samo na osnovu te činjenice bila dosta smanjena, manje izražena.
Zakon o kome govorimo propisuje i obaveze poslodavaca. To nije sporno sa aspekta obaveza poslodavaca, ali je sporno to što poslodavci u velikom broju slučajeva ne poštuju svoje obaveze i rade onako kako njima najviše odgovara ili, ako su postavljeni po partijskoj liniji, rade onako kako to najviše odgovara njihovim partijama.
Ovaj zakon navodno ima za cilj da zaštiti žrtve zlostavljanja na radu. Međutim, mi smo videli iz ovoga što sam do sada rekao da oni koji su zaduženi za kreiranje i za sprovođenje ovoga zakona i sami doprinose pomenutom zlostavljanju na radu. Evo jednog primera: zar može biti većeg zlostavljanja od onoga što radi ova vlada? Naime, stalno se priča o boljem standardu, o boljem životu građana, a u stvarnosti se dešava potpuno obrnuto. To je zaista jedan vid zlostavljanja, i preko ovog zlostavljanja ne zlostavljaju se samo zaposleni, nego svi građani.
U jednom od članova ovog zakona, sad ne mogu da kažem tačno koji je broj člana, govori se o nadoknadi materijalne i nematerijalne štete. Na osnovu nekih ispitivanja koja vrši Centar za unapređenje pravnih studija iz Beograda, došlo se do podatka da u zemljama EU oko osam procenata zaposlenih trpi zlostavljanje na radu ili mobing, kako se to savremeno kaže. Što se tiče naše zemlje Srbije, nemamo egzaktne podatke o ovoj pojavi kao što je to u zemljama EU. Zaista ne bih želeo da licitiram da li je taj procenat kod nas veći ili manji, ali mogu da iznesem jedan podatak na osnovu ispitivanja Viktimološkog društva. Oni saopštavaju da je u toku prošle godine bilo 117 prijava zlostavljanja na radu. S obzirom na činjenicu da naši ljudi za ovim posežu samo u izuzetnim slučajevima, da veliki broj onih koji trpe zlostavljanje na radu nemaju i ne poznaju mehanizme na osnovu kojih mogu da se zaštite od ovoga, verovatno ovo nije verodostojan podatak i verovatno je ovaj broj mnogo veći.
S obzirom na to da zakon predviđa nadoknadu materijalne i nematerijalne štete, a videli smo da se u jednom članu zakona ta šteta propisuje u rasponu od 200.000 pa do 800.000, ako bi oni koji trpe zlostavljanje na radu (ili makar deo njih) zatražili i od države dobili tu nadoknadu štete, to bi bio veoma veliki izdatak za budžet i radilo bi se o veoma značajnoj i ozbiljnoj sumi. Međutim, u obrazloženju za donošenje ovog zakona vi kažete da za sprovođenje ovog zakona nisu potrebna dodatna finansijska sredstva u budžetu. Jednostavno, iz ovoga se vidi da to nije tačno.
Što se tiče ovoga, mogu da kažem da u svetu danas postoji jedna posebna nauka koja se bavi ovom pojavom, odnosno merenjem pokazatelja ove pojave, i zove se mobingometrija. Nisam našao podatak i ne znam da li postoji merna jedinica i na koji način se izražavaju parametri ove pojave na osnovu ove nauke.
Moramo da znamo i to da danas u svetu još uvek nema opšteprihvaćenih definicija zlostavljanja na radu, pa je to jedan od razloga što veliki broj zemalja u EU još uvek nije doneo ovakav zakon. Evo, mi danas U ovom parlamentu donosimo ovaj zakon. Mi u SRS nemamo ništa protiv toga što se donosi ovakav zakon, a imamo zamerke i primedbe na njegovu suštinu i sadržaj. Kroz ovaj zakon ste malo požurili, prednjačite u odnosu na neke zemlje i možda će biti nešto od te obećane Evrope kojoj toliko težite.
Meni se ponekada čini da ovaj zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu ima pre svega zadatak da stvori iluziju kod građana Srbije kako ćemo živeti dobro, a radićemo malo, ili samo ono što želimo.
Ovaj zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu neće dati efekte. Pre svega, izgubiće se u šumi velikih propisa jer se ove stvari tretiraju i u Zakonu o državnim službenicima, Zakonu o radnim odnosima, kolektivnom ugovoru itd.
Na kraju da kažem da ovaj zakon nije vodio dovoljno računa o onoj drugoj strani, o poslodavcima. Moramo biti iskreni i reći da pored tajkuna, iza kojih uglavnom stoji neko iz ove vlade, postoje i savesni poslodavci. U zakonu nigde ne stoji na koji način će se ti savesni poslodavci zaštititi od nesavesnih radnika. Hvala.

Narodni poslanik Bojan Mladenović ima reč. Imate još trideset šest minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, zlostavljanje na radu, kao i druge forme zlostavljanja ili zloupotrebe moći nad slabijim i nezaštićenim, najčešće je nevidljivo i prikriveno, a za njega zna relativno mali broj osoba. To su teme o kojima se nerado govori i koje se percipiraju kao vrlo lične, kao problemi pojedinca.
Prilikom privatizacije u Srbiji oblici zlostavljanja su bili naročito izraženi u firmama; u procesu utvrđivanja viškova zlostavljanje se, ili ta psihička tortura, koristi kako bi se radnici naterali da sami daju otkaz i kako bi se time poslodavcu olakšalo. U ovim novoprivatizovanim preduzećima oni su se na neki način kupoprodajnim ugovorima obavezali da u jednom periodu, najmanje dve-tri godine, ne mogu da otpuštaju radnike. Onda oni primenjuju ovaj alternativni metod, a to je zlostavljanje na radu, kako bi zaposlene naterali da sami daju otkaz.
Drugi vid zlostavljanja jeste kada se stručni i kvalifikovani radnici udaljuju, da ne upotrebim onaj grubi izraz, čak isteruju, a prednost se daje onima koje manje znaju ali su poslušnici, jer se tako lakše može izvršiti proces privatizacije. Onda je lakše svesti imovinu ili kapital društvene firme na jedan niži nivo kako bi se lakše došlo do prodaje.
Treći najprepoznatljiviji način jeste političko zlostavljanje, prosto i jednostavno eliminisanje političkih protivnika. Ko je politički podoban, on će ostati, a onaj ko nije, na njega će se vršiti pritisak kako bi sam otišao.
Ova tri vida zlostavljanja bila su naročito izražena u Srbiji u prethodnih par godina, a dešavaju se i dan-danas.
Dame i gospodo, neće se ovim zakonom postići ono što je neophodno, a to je da se zaposlenima obezbedi brza i efikasna zaštita putem kratkih rokova za postupanje i većeg broja privremenih i zaštitnih mera. Neće se ovim zakonom omogućiti zdrava i humana radna okolina, mesto gde ljudi mogu da daju maksimum od sebe u toku svog rada.
U ovom zakonu nema dovoljno reči o seksualnom uznemiravanju, fizičkom zlostavljanju i psihičkom zlostavljanju. Psihičko zlostavljanje predstavlja svako grubo kršenje opšteprihvaćenih pravila moralnog i časnog ponašanja, kojim se povređuje psihički integritet i dostojanstvo ličnosti, bez obzira na to da li se vrši usmenim govorom, pismenim putem, radnjom, gestom, izrazom lica ili na drugi način, a naročito kada su u pitanju proganjanja, ponižavanje, vređanje, ismevanje, ruganje itd.
Mobing je pojava uvezena u Srbiju u paketu zajedno sa tranzicijom. Sve bahatije ponašanje vlasnika privatnih preduzeća, seksualno uznemiravanje, ignorisanje, ismevanje, pretnje, zakidanje na zaradi sadržaj su pojma mobing.
Navešću primer kompanije „Invej“, vlasnika Predraga Rankovića Peconija; obuhvata, između ostalog, „Vital“ iz Vrbasa, „Sunce“ iz Sombora, „Albus“ iz Novog Sada, a Peconi je vlasnik i „Monusa“, firme koja se u Inđiji bavi proizvodnjom cigareta „fast“. Peconi veštim rotacijama pokušava da primora radnike da sami daju otkaz, kako bi ostali bez otpremnina: radnike uljare iz Sombora prebacuju u Vrbas, one iz uljare u Vrbasu u novosadski „Albus“, koji se bavi proizvodnjom sredstava za čišćenje i kozmetičkih preparata, a radnici iz Novog Sada raspoređuju se u fabriku cigareta u Inđiji. Sve to radi da bi ih maltretirao, jer oni na novim radnim mestima, u hladnim i praznim kancelarijama, ne rade apsolutno ništa jer nemaju šta da rade. Ovakvim metodama su prosto naterani da daju otkaz.
U Vranju, vlasnik firme „Jumko“ Janis Savas je, po rečima radnika, žene često grlio, udarao kukovima, čupao po kosi, pipkao po licu, a sve pod pretnjom otkaza, a napominju da su radili za svega 8.000 dinara, i to prekovremeno i bez godišnjih odmora.
U Nišu, bivšem uredniku kulture u „Narodnim novinama“ Slobodanu Krstiću novi gazda je zabranio ulaz u redakciju jer je bio vođa sindikata novinara. On je, kao i radnici uljare „Sunce“, raspoređen na novo radno mesto u drugom gradu, i to na mesto dopisnika iz Prokuplja, gde je morao da putuje svaki dan.
Najčešći oblik mobinga u Srbiji je uskraćivanje zarada radnicima. U Srbiji je to i te kako prisutno. Kada vam neko uskrati zaradu tog trenutka se osećate ugroženim; vaša i egzistencija vaše porodice je ugrožena. To su vrlo važne stvari. Mobing, to je prekršaj nekog radnog prava. To je mobing koji stotine hiljada ljudi svakodnevno doživljavaju i država uopšte nije razvila mehanizam, iako on postoji, da se to spreči.
Poslodavci su sprovodili takođe masovan mobing putem uskraćivanja prava na penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje i prava na zaradu. Ova vrsta mobinga je najprisutnija u Srbiji.
Što se tiče zakona o volontiranju, svega dve stvari, veoma kratko, konkretno u vezi sa članom 3. gde se spominje u stavu 1. da se volontiranjem u smislu ovog zakona ne smatra obavljanje poslova Crvenog krsta Srbije koji su vezani za ostvarivanje ciljeva i zadataka u skladu sa zakonom i drugi propisom.
Prosto je neverovatno da se Crveni krst ne obuhvata ovim zakonom. Ne vidim razlog zašto se aktivisti Crvenog krsta, kojih ima preko 60.000, ne smatraju volonterima. Mislim da ova tačka 6) člana 3. mora da se izbriše i da svi volonteri Crvenog krsta treba da spadaju u ovaj zakon o volontiranju. Crveni krst je humanitarna, nezavisna, dobrovoljna organizacija, koja učestvuje u zaštiti i spasavanju stanovništva, materijalnih i drugih dobara u slučaju ratnih razaranja, prirodnih i drugih nesreća u miru i ratu; organizuje prikupljanje i prikuplja pomoć u Republici Srbiji; učestvuje u prihvatanju i smeštaju evakuisanog stanovništva, izbeglica i raseljenih lica; pokreće, organizuje i sprovodi ili učestvuje u redovnim i vanrednim akcijama solidarnosti u Republici Srbiji; obavlja poslove službe traženja radi prikupljanja podataka o evakuisanim, izbeglim, raseljenim i nestalim licima; osposobljava građane pripadnike civilne zaštite na teritoriji Republike Srbije za pružanje prve pomoći u slučaju prirodnih, ekoloških i drugih nesreća itd.
Još bih na kraju rekao da je ministar na početku rekao da će ovaj zakon podsticati volontiranje. Kako i na koji način misli da jedna firma, organizacija ili udruženje koje sprovede jednu akciju u roku od pola sata, sat ili jednog dana, u vidu čišćenja svog okruženja... potrebno je da organizator dostavi hrpu papira Ministarstvu i da to ostvari. Mislim da će se ovim ubiti volontiranje, jer je ovim zakonom predviđeno da organizator mora da zatraži saglasnost Ministarstva za rad i socijalnu politiku, mora da podnese prijavu o organizovanju volontiranja, mora da potpiše ugovor o volontiranju sa svim učesnicima. Organizator mora da vodi evidenciju o volontiranju, mora da izda potvrdu ukoliko to volonteri traže i dužan je da do 31. marta podnese izveštaj o volontiranju Ministarstvu za rad i socijalnu politiku.
Smatram da je ovo destimulacija volontiranja, da se ovim zakonom neće postići ništa dobro kada je u pitanju volontiranje. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Sreto Perić.

Uvažene dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, imali ste priliku da u nekom prethodnom periodu predstavljate zakone sa lepim nazivima – ravnopravnost polova, mirno rešavanje sporova i, evo, sada sprečavanje zloupotrebe na radu i volontiranje. Ovo sprečavanje zloupotrebe na radu je nešto malo ozbiljnije u samom nazivu. Volontiranje je nešto što lepo zvuči. Problemi koji se nalaze pred vama kao resornim ministrom su mnogo ozbiljniji, nego što izgleda po ovim zakonskim predlozima.
Treba postaviti jedno pitanje: koliko ste vi i vaše kolege, prethodni ministri rada (govoriću samo tim terminom, socijalna politika ili nešto drugo, to se moglo i menjati), bili uključeni prilikom privatizacije? Pretpostavljam, apsolutno ne. Da ste kojim slučajem bili uključeni, prvo biste postavili pitanje kakav će biti status onih radnika koji su radili u tim preduzećima pre privatizacije. To je osnovno pitanje koje je ministar rada morao da postavlja. Onda bismo mi sigurno, posle tako postavljenog pitanja od strane ministra zaduženog za rad, imali kvalitetnije privatizacije.
Kada je pitanju zloupotreba na radu ili mobing, on je proistekao iz velikog broja veoma nekvalitetnih (naprotiv, suprotnih zakonu) privatizacija. Da se o tome vodilo računa na vreme, onda ne bismo imali ovih i ovolikih problema.
Kada je u pitanju reindustrijalizacija Srbije, čini mi se da su vas uključili; vi ste u ime Vlade, a nasuprot onima koji su tražili da se skine naziv tajkuni, vi ste bili nasuprot tih ljudi i razgovarali o tome... Čak se onako neformalno kaže – Ljajićeva komisija ima zadatak da snimi one firme koje bi u narednom periodu trebalo da budu privatizovane, a gde bi oni, vi ste ih dobro ocenili, koji imaju ekonomsku obavezu da pomognu realnom sektoru Srbije morali na jedan drugačiji... a ne na način nuđenja svoje pomoći tako što će učestvovati u upravnim odborima tih firmi koje treba privatizovati.
Neki od tih koji su vlasnici krupnog kapitala u Srbiji, nije sad vreme da govorimo o tome na koji način su oni došli do tog kapitala, nudili su takvu pomoć da država pomogne u otkupu duga, a da oni onda učestvuju u rešavanju tih problema tako što bi prilikom privatizacije, a posle restrukturiranja tih privrednih subjekata, imali pravo na 10 - 15% učešća u dobiti tih preduzeća. Sve je to nešto što zaboli svakog zaposlenog i onog ko očekuje da se u ovoj državi ozbiljnije rešavaju problemi.
Kada je u pitanju zakon o volontiranju, moram da kažem, iako je to protiv volje i protiv osećanja pripadnika Srpske radikalne stranke, da ovaj zakon ima perspektivu. Kako i zašto ima perspektivu? Biće sve veći broj onih koji će da bi bili društveno angažovani, a inače su nezaposleni, ostaju bez posla, poželeti da bar budu volonteri, da bi na bilo koji način učestvovali u realnom životu Srbije. Zbog toga kažem i svakako stavljam pod znake navoda da ovaj zakon ima perspektivu. To prosto ne bi smelo da bude tako. Zakon bi se možda mogao nazvati zakonom o radnim akcijama, o radnim brigadama; samo da se još pojavi Alija Sirotanović, on je u svoje vreme dao solidan doprinos. Mislim da je to vreme prošlo, da se sada moramo uhvatiti u koštac sa mnogo ozbiljnijim problemima, koji u Srbiji iz dana u dan narastaju i sve ih je više.
Kolega Bojan Mladenović je komentarisao član 3. Predloga zakona o volontiranju. Vi ste ovde naveli tačke od jedan do sedam, šta ne spada u volontiranje; mislim da ovakvim decidiranim navođenjem šta to nije volontiranje, šta se ne podrazumeva pod volontiranjem... Verovatno ima nešto što može da se isključi, ali ukoliko pristupate donošenju ovakvog zakona, morali bi neki slučajevi da se nađu upravo u sistemu volontiranja.
Postoje možda dva razloga za donošenje ovakvih zakona. Jedan je razlog ukoliko to nalaže EU. Mislim da bi od toga odmah trebalo odustati ako je to stav ili preporuka EU. Ukoliko je to želja i potreba i vidite da se mogu neki problemi rešavati, ovo mora da bude na jedan drugi način. Evo, u zakonu o sprečavanju zlostavljanja na radu ste rekli da onaj ko je zlostavljan mora da pokrene zahtev za svoju zaštitu u roku od šest meseci, a posle toga to zastareva. Mislim da takve stvari ne bi smele da zastarevaju.
Vlasnici kapitala u Srbiji su postali ljudi kojima više nije bitno ko će raditi, šta će raditi; oni kupuju ta preduzeća da bi ih kasnije preprodali, da bi poslovne prostore prodavali, a ni u kom slučaju njihova ozbiljna namera nije bila da zaposle one koji su u tim preduzećima radili pre privatizacije.
Ako nešto mora da bude definisano kao volontiranje, od ovih sedam, bar tri ili četiri tačke (onaj ko je pratio predlog ovog zakona, svakako ministar jeste, on zna o čemu se radi) morale bi da budu decidno navedene kao uslovi i slučajevi u kojima mora da postoji volontiranje.
Šta se postiže i šta su načela ili ciljevi volontiranja? Kaže, doprinosi razvoju humanijeg i ravnopravnijeg demokratskog društva jednakih mogućnosti. Mi ćemo biti humanije i ravnopravnije društvo, sa izraženim jednakim mogućnostima, ukoliko obezbedimo posao velikom broju građana Srbije koji vape za tim.
Vi, ne vi personalno, naravno, nego Vlada čiji ste vi član, pokušavate građane Srbije da zavarate na taj način što kažete – izvesno je, Srbija će da izađe uskoro iz krize, do kraja 2010. godine i onda nas očekuju neki bolji i srećniji dani.
To sigurno nije tako. Mi krajem 2010. godine zbog situacije koja jeste i u Grčkoj... Svakako da ni vi, niti iko od nas želi da se nešto slično desi u Srbiji, ali znate da njihove poslovne banke, odnosno komercijalne banke drže oko 17,2% finansijskog kapitala u Srbiji, da su možda treći po investiranju u Srbiji. Ukoliko postoje njihovi problemi, sigurno je da će se to odraziti i kod nas u Srbiji. Za sada oni koji prate te aktivnosti kažu da taj problem još nije došao do Srbije, ali će krajem 2010. godine da se pojavi u Srbiji.
Ima još jedna situacija u kojoj biste vi morali mnogo više da se angažujete. Poznato vam je da je 7. maja general Krstić povređen, zapravo, to je pokušaj ubistva čoveka koji je osuđen i nalazi se tamo gde se nalazi, na jedan najsvirepiji način; pokušali su da izvrše ubistvo, i to na svirep i brutalan način, a da naša država još nije preduzela... Mislim da je konzul ili ambasador razgovarao sa porodicom i da se pokušalo nešto uraditi, ali vi biste, kao predsednik Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, morali da budete jasniji po tom pitanju i da kažete šta država Srbija planira u takvim situacijama. Mislim da bi trebalo da pošaljete zahtev Haškom tribunalu da više nijedan osuđeni državljanin Srbije ne sme da ide na izdržavanje kazne zatvora u Englesku, jer je nedopustivo da se na takav način postupa prema onima koji su na izdržavanju kazne zatvora.
Sada ne bih komentarisao stavove Haškog tribunala, ali ako je to tako i ako se čovek nalazi na izdržavanju kazne zatvora, postupanje prema njemu od strane drugih zatvorenika ni u kom slučaju ne sme da bude na takav način... Ili je to možda svesno i uz dogovor. Naravno, ne podrazumevam vašu odgovornost i ne podrazumevam odgovornost Srbije, ali…
(Predsednik: Udaljili ste se od teme. Privedite...)
Vraćam se na temu. Mora o tome da se vodi računa. Pa, mi donosimo ovde zakone, gospođo predsedniče, o volontiranju, o sprečavanju nasilja. Ako je ono prisutno prilikom zapošljavanja ili na radnom mestu, nasilje mora da se spreči, a moramo ozbiljno protiv njega da se borimo i tamo gde se nalaze naši građani prilikom izdržavanja kazne zatvora.
Zahvaljujem se, ministre, i nadam se da ćete i po ovom poslednjem pitanju dati odgovor, da se javnost u Srbiji upozna s tim. Hvala vam puno.

Još sedamnaest minuta. Gospođa Marina Toman.

Dame i gospodo narodni poslanici, predsedavajuća, na samom početku svog današnjeg izlaganja želela bih ministru da postavim jedno pitanje, naravno, u vezi sa današnjom temom.
Ministre, kako biste okarakterisali sledeću situaciju? Radnja se dešava u kafiću u jednom poznatom beogradskom tržnom centru. Direktor jedne vrlo poznate firme i njegov pomoćnik pozivaju jednog po jednog radnika do stola i saopštavaju im da od sutra ne rade. Nude im dve opcije: da potpišu ugovor o sporazumnom raskidu odnosa ili ugovor o tehnološkom višku. Radnici se, naravno, odlučuju za ovu drugu opciju. Međutim, direktor, mlad, sposoban menadžer, tada saopštava da postoji i treća varijanta – prebacivanje na drugo radno mesto umesto otkaza, bez obzira na stručnu spremu, posle čega će oni sami da daju otkaz ne traživši ništa, uz napomenu da ugovor o tehnološkom višku donosi izvesne posledice po onoga ko ga traži, a to znači da će se oni pobrinuti da se ta osoba koja je tražila taj ugovor više nikada ne zaposli u istoj branši bilo gde u gradu.
Da apsurd bude veći, ministre, u isto vreme na gotovo svim televizijskim stanicama emituje se prilog o poseti ministara preduzeću čiji rukovodioci dele pomenute savete radnicima. Da li je ovo, ministre, zlostavljanje, i ako jeste, kakav biste savet dali radnicima?
Ovo, naravno, nije izolovan slučaj. O primerima iz prakse se, uostalom, najviše govorilo tokom današnjeg dana, a ponajmanje o samom Predlogu zakona. Ubeđena sam da svako od nas poznaje nekoga u svojoj okolini, bio to rođak, prijatelj, komšija, ko je zlostavljan na radu, iako se o tome nerado govori, iako se tome ne posvećuje dovoljno pažnje, a trebalo bi jer je, i prema podacima koje navodi predlagač u obrazloženju, zlostavljanje na radu uzelo maha.
Kada je u pitanju sam Predlog zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, otvaraju se dva pitanja: prvo, da li je neophodan zakon koji bi regulisao ovu problematiku? Odgovor je, naravno, potvrdan i sa time se svi slažemo. Međutim, drugo pitanje glasi: da li je predloženo zakonsko rešenje dobro, odnosno da li će njegova primena sprečiti zlostavljanje? Zbog svih onih koji su zlostavljani, koji su se osetili građanima drugog reda, kojima je povređeno ljudsko dostojanstvo, koji su zbog toga trpeli posledice, zbog nade da im se to više neće događati, volela bih da kažem – da. Nažalost, Predlog zakona, u ovom obliku u kom je danas pred nama, konfuzan, neprecizan, nedorečen, biće vrlo teško primenjiv u praksi. Njegova primena u praksi izazvaće mnogobrojne probleme.
Pojedine njegove odredbe mogu da se tumače na raznorazne načine. One neće uneti te drastične promene u ponašanju, jedan sasvim drugi kodeks ponašanja, koji nam je svima, kao društvu koje se suočava sa velikim problemima, neophodan. Čini se da u to ne veruje ni sam predlagač. Na takav zaključak navodi, recimo, član 4. koji predviđa da je „poslodavac dužan da, u cilju stvaranja uslova neophodnih za zdravu i bezbednu radnu okolinu, organizuje rad na način kojim se u najvećoj mogućoj meri sprečava pojava zlostavljanja na radu“.
Znači, i sam zakonodavac unoseći formulaciju „u najvećoj mogućoj meri“ ne veruje da je moguće sprečiti zlostavljanje na radu. Zar se i Predlog zakona ne zove zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu? Umesto toga, u startu se unosi izvesna doza rezerve što se tiče uspešnosti primenjivanja pomenutog zakona u praksi.
S druge strane, jedna takva formulacija može da bude predmet raznoraznih subjektivnih procena. Tako, recimo, poslodavac može da izbegne odgovornost pozivajući se na ovaj član, uz obrazloženje da je učinio sve kako bi u najvećoj mogućoj meri sprečio zlostavljanje.
Da ponovim, pojedine odredbe su nedorečene, neprecizno definisane, ostavljaju prostor za proizvoljna i subjektivna tumačenja. Takav je i član 12, koji predviđa da zaposleni koji sazna za ponašanje za koje opravdano veruje da predstavlja zlostavljanje ima pravo da inicira pokretanje postupka. Prvo, šta znači: „za koje opravdano veruje“? Nečije verovanje može da bude zasnovano na subjektivnoj proceni. Drugo, šta znači: „ima pravo da inicira pokretanje postupka“? To znači da ima pravo, ali i nije dužan da to uradi.
Zar nam svima nije cilj da zlostavljanje sprečimo? Zar se svi za to ne zalažemo? Ukoliko nam je to svima cilj, onda posao, složićete se, mora da se odradi do kraja. Zakon će, takav kakav jeste, odnosno njegova primena u praksi, izazvati, da ponovim još jednom, mnogobrojne probleme, a neki od tih problema su i procene šta je zlostavljanje, a šta je sprovođenje radne discipline.
Jedna od primedaba je i predugačak rok od 60 dana koji je ostavljen poslodavcu da od dana na stupanju na snagu obavesti zaposlene o zabrani vršenja zlostavljanja i pravima, obavezama i odgovornostima. Zatim, tu su i formulacije poput onih da zaposleni ima pravo da pismenim putem bude upoznat sa zabranom vršenja zlostavljanja itd.
Da zaključim, nesporno je da se svi slažemo da zlostavljanja na radu ne sme biti. Međutim, očigledno je da se ne slažemo s tim kolike i kakve će efekte izazvati primena ovog zakona u praksi. Zakon, ma koliko imao dobru nameru, ukoliko nije dobro napisan – mi tvrdimo da nije, a ni predlagač danas nije izneo argumente kojima bi pobio ovu našu tvrdnju – nije dobar. Zakon sam po sebi, ukoliko je nemoguća njegova adekvatna primena u praksi, nije dobar i ništa ne znači.
Znači, zalažemo se za sprečavanje zlostavljanja na radu, ali ne i za ovako napisan zakon, konfuzan, nedorečen, pun subjektivnih procena. Još jednom da ponovim, od dobre namere do dobrog zakona ipak treba mnogo više od onoga što nam je danas predlagač ponudio.

Gospodin Zoran Krasić. Imate devet minuta i trideset sekundi.

Kada se kaže zlostavljanje onda mogu da se koriste i neki drugi sinonimi, poput: tortura, pa bi moglo da se kaže i - diskriminacija, moglo bi da se kaže i - kršenje odredaba Zakona o radu i kršenje odredaba Ustava Republike Srbije. Mislim da je trapavo izabran termin koji izlazi izvan okvira radnopravnog zakonodavstva, termin koji je svojstven nevladinim organizacijama koje na opisan način više demonstriraju svoje emocije nego pravnu normu. No, da se vratim na predlog ovog zakona.
Znate, ako je nešto zabranjeno, onda to što je zabranjeno mora da bude propisano nekom normom, nekim članom. Najviše zabrana sadrži Krivični zakonik; od glave do glave, od člana do člana navodi se šta je sve zabranjeno da se uradi. Ukoliko neko ne poštuje tu zabranu, izvršio je krivično delo. To krivično delo ima svoje elemente, ima svoje biće, postoji svest, postoji nešto što omogućava da se utvrdi individualna odgovornost onoga ko je prekršio neku zabranu ili izvršio neko delo.
Neću da širim temu, jer ukoliko neko nije šest meseci primio platu, on formalno-pravno ne potpada pod ovaj zakon zato što je zlostavljanje ovde izdignuto na nivo, rekao bih, psihičke torture. Da bi to bilo jasnije, to je otprilike ono kada krenete na posao, pa pre nego što uđete u prostoriju gde vam je radno mesto, vi se uhvatite za glavu i kažete – opet onaj šef, opet onaj kolega, opet moram da nosim kod šefa onaj dopis, on će da mi vrati zbog zapete, zbog tačke. I zapeta i tačka može da bude ovo što je napisano ovde.
Može biti i brutalna tortura. Ona može biti prema pojedincu, može biti prema grupi, ali ovaj predlog zakona je, u stvari, deklaracija šta ne bi smelo da se dešava, i ništa više od toga.
Da krenem redom. Verovatno je centralni član ovog predloga zakona član 6. Tvrdim, kada vam budem pročitao član 6, da nikome ko se profesionalno bavi pravom, bilo da je u pitanju sudija, bilo da je neko od inspektora, pa neka bude i inspektor rada, a naročito ovi sa pravnog fakulteta, koji bi ovo morali da predaju studentima, ne bi mogli da protumače studentima šta znači.
Da krenem redom: „Zlostavljanje, u smislu ovog zakona, jeste svako aktivno ili pasivno ponašanje...“. Izvinite, šta je to ponašanje? Ako je nešto zabranjeno, onda to mora da bude neka radnja, neko činjenje ili nečinjenje. Šta to znači: „ponašanje“? Imate lepo ponašanje, kulturno ponašanje, nevaspitano ponašanje, prihvatljivo ponašanje, neprihvatljivo ponašanje. Sa gledišta te definicije ponašanja, najuspešniji šef je, recimo, u autoprevozničkoj firmi, onaj poslovođa koji pogrdnim rečima poziva one šofere i tera ih da idu da voze, i oni voze i ne ljute se. Znači, ponašanje ništa ne znači, ponašanje nije pravni pojam.
Dalje: „... prema zaposlenom ili grupi zaposlenih kod poslodavca, koje se ponavlja...“. Kada se kaže da se ponavlja ponašanje, da ponašanje svedemo na neku radnju, na činjenje ili nečinjenje, ono treba da se ponavlja u nekim razumnim rokovima, dva dana, pet dana, sedamnaest dana itd., ali već u onoj odredbi o zastarelosti vi govorite kao o svršenom činu zlostavljanja, kao o jednoj radnji koja ima svoje mesto, vreme, koja počinje i koja se završava. Kad se nešto ponavlja, to je produženo. To je malo u kontradikciji sa onim članom gde govorite o roku zastarelosti od šest meseci.
Kaže: „... a koje za cilj ima“, ako je nešto cilj, to je poslednja uporišna tačka gde se ide, stremljenje, „ili predstavlja povredu dostojanstva, ugleda, ličnog i profesionalnog integriteta...“. Izvinite, profesionalni integritet je lični integritet. Zašto se kod poslanika kaže ime, zvanje, pa prezime? To je sastavni deo te ličnosti, da li je on KV majstor, da li je bravar, da li je profesor. Molim vas, ovo je sve u vezi sa radom.
Dolazimo na teren radne discipline i izvršavanja radnih obaveza. Znate, vrlo je teško u materiju radne discipline i radnih obaveza smestiti nešto što je ponašanje koje nema direktne veze sa radom, ponašanje nekog iznad, ko je na nekoj funkciji iznad, ili u horizontali, koji čini neprijatnost čoveku da mu se smuči da dođe na posao. To su nedefinisani pojmovi koji u praksi ništa neće da znače, koji u praksi mogu da se tumače i ovako i onako. To mora zakonom da se reguliše, ne svaki pojedinačni slučaj, to je nemoguće definisati, ali radnja izvršenja čina torture i zlostavljanja i svojevrsnog oblika diskriminacije mora da se definiše. To ovde nije definisano.
Onda se ide dalje sa humanitarnim radom. Kaže da utiče na zdravlje. Vi imate tri člana gde službu medicine rada stavljate kao nešto što kada napiše izveštaj, to je apsolutno tačno. Doduše, ovaj Tomica Milosavljević hoće da ukine službu medicine rada, a vi ste ovde ubacili službu medicine rada. Ako služba medicine rada kaže da trpi posledice po zdravlje, onda ste to digli na nivo prezumpcije, da je zlostavljanje na radu već izvršeno. Kako je to moguće? Kako je moguće na bazi jednog lekarskog izveštaja nešto utvrditi?
Sutra šef neće smeti da traži od nekoga da izvrši radnu obavezu. On će da kaže – izvinite, molim vas, ovo tretiram kao zlostavljanje. Ovoga neće biti u privatnom sektoru, to da znate, biće u državnoj službi, lokalnoj samoupravi, biće u javnim preduzećima, gde se još nešto primenjuje Zakon o radu. Kažite mi kod kog se privatnika poštuje Zakon o radu? Da se poštuje Zakon o radu, ne bi mogla plata da kasni sedam meseci ili godinu dana.
Pre neki dan sam bio u selu Babe i jedan kaže – šest meseci nismo primili platu, mi želimo da budemo konji, jer ovi konji u ergeli dobijaju hranu i vodu na vreme, a mi nismo primili platu šest meseci. Ko njega zlostavlja tamo?
Da li uopšte možemo da pričamo o ovom nivou zaštite, zabrane zlostavljanja u uslovima kada materijalna sigurnost radnika nije definisana? Zašto neko zasniva radni odnos? Da zaradi svojim radom neke pare. Šta sa tim parama treba da uradi? Da primenimo i onu marksističku koncepciju – da obnovi svoju radnu snagu i da obezbedi egzistenciju za svoju porodicu i bolji život. Izvinite, molim vas, ako čoveku niste isplatili platu, kako on da radi? On je u startu zlostavljan. To ne rešava ovaj zakon.
Ovaj zakon čak ima situaciju da se poslodavac kažnjava zato što sam sebe nije kaznio. Da li znate to? Po prekršajnoj odredbi poslodavac sam sebe treba da kazni; ukoliko sam sebe ne rasporedi na drugo mesto, onda će ići kod sudije za prekršaje. To je apsurd, to je nedopustivo.
Kod zloupotrebe, kada neko traži da mu se zaštiti neko pravo i da se spreči zloupotreba, vi tražite svest, a kod akta vršenja torture nad zaposlenima vama nije potrebna svest, nije potrebna namera, nije ništa, nego to predstavlja. Zbog te nedefinisanosti će biti velikih problema.
Moram da skrenem pažnju na član 28 – to znači da će ministar morati jednim podzakonskim aktom sve da reguliše. Izvinite, molim vas, ako podzakonskim aktom iz člana 28. ministar treba da reguliše pojavne oblike, prevenciju, kako da se spreči itd., onda nam ovaj zakon uopšte nije potreban.
Moram da ponovim nešto što su moje kolege na jedan drugačiji način rekle…
(Predsednik: Gospodine Krasiću, ponovite u jednoj rečenici, pošto je vreme isteklo.)
Mi se zalažemo za kodifikaciju radnog prava, da u jednom zakonu o radu bude kompletna materija radnih odnosa, uz poštovanje svih konvencija Međunarodne organizacije rada.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa koji nisu iskoristili svoje pravo iz člana 93. našeg poslovnika? Da.

Gospodin Zoran Ostojić. Ostalo vam je deset minuta.